Brian Rašić: “Rock’n’roll je postao organizovani haos”

Brian Rašić

foto: Nemanja Đorđević

Fotografisati Davida Bowiea, Michaela Jacksona, Blondie, Sinatru, Depeche Mode i velike The Rolling Stones na koncertu sa 2 miliona ljudi, privilegija je samo najboljih u svom zanatu. A biti oficijelni fotograf Rolling Stonesa, Davida Bowiea i Davida Gilmoura, i to još iz Srbije, jedino je pošlo za rukom Brianu Branislavu Rašiću.

Brian je došao u Srbiju zbog koncerta Beyonce, a u subotu biće specijalni gost izložbe koja je posvećena bendu Depeche Mode pod nazivom „World in My Eyes“. Ovu izložbu posetioci će moći da vide dan pred koncert, u subotu 18. maja u UK Parobrod u okviru jubilarne desete Noći muzeja od 20 do 2 sata iza ponoći. Brian će predstaviti i svoje fotografije ovog sastava, koje su nastale na koncertima gotovo od početka njihove karijere. Prava ekskluziva biće i fotografija benda sa nastupa iz 1984. godine.

Brian Branislav Rašić rođen je u Beogradu na Dorćolu 1954. godine, iste godine kada je rođen rokenrol u Memfisu. Karijeru rok fotografa počeo u Džuboksu 1979. godine, dolaskom u London. Pred kraj postojanja Džuboksa, prelazi u Rock, kasnije Pop Rock. Od 1980. radi kao ekskluzivni fotograf agencije Rex Features. Gotovo da ne postoje novine koji nisu objavile neku njegovu fotografiju, kao ni izvođač koga Brian nije slikao.

BR: Šta te sada dovodi u Beograd?

Brian: Recimo, dovodi me to da sam bukvalno kupio avionsku kartu koja je bila kocka. Al’ sam znao kad sam je kupio da je recimo bila jeftinija, da ne bude samo „E, fotkaš Bijonse!“ pet dana pre koncerta, pa sam rekao sebi „OK, i ako ne slikaš Bijonse, nisi bio od novembra“. Meni je u Beogradu uvek predivno, tako da sam došao i nisam slikao Bijonse, jer nije bilo slikanja, ali i ovde imam podršku kao fotograf od organizatora, a čak sam je i slikao kada je bila mala. Međutim, vremena se menjaju, Associated Press je dao dve fotografije koje su obišle svet. U martu, na SuperBowlu, su napravili njene slike koje su energične i njima se ne sviđaju. Ja sam protiv toga, ali tako to funkcioniše. Lakše im je da kažu da nema slikanja i ajd’ zdravo.

BR: Nažalost, to se dešava i sa rock zvezdama koje su nekada važili za buntovnike, a sada se ponašaju kao primadone…

Brian: Drugim rečima – odrasli ljudi! Je l’ tako?

Brian RašićBR: Da, ali gubi se taj duh rock fotografije…

Brian: Ti znaš da sam ja kao fotograf na tvojoj strani. Ali kad pogledaš objektivno neki ljudi pokušavaju da zaštite sebe. Bez obzira što je to sve utopija, ne mogu oni sebe da zaštite osim ako kažu da nema slikanja. Ako te pošalju, što je običaj, ne znam gde, uvek imaš i aparat i tehničke mogućnosti da ti jako, jako blizu priđeš. Onima koji se ne bave fotografijom to može vrlo smešno da bude. Sećam se priče sa Michaelom Jacksonom. On je pre mnogo godina bio na koncertu u Londonu, slikali su mu portret. A portret je bio interesantan jer je tada imao onaj plastični nos. U Daily Mirroru su, onda, stavili naslovnu stranu sa tom slikom i konstatovali da čovek više nije ono što je bio, a nisu ni sanjali šta će tek da bude. Potom su Jacksonovi bili u fazonu da se ispita slika, pa su rekli da više ne možeš da unosiš dugački objektiv u pit.

Ja pričam protiv sebe, što znači da sam protiv toga. Zašto sam ja ovde hteo da slikam Bijonse? Da bih zaradio pare, jer od toga živim! Njihova ideja je da mi ne zaradimo pare. Nekada je to bilo drugačije, daleko poštenije, mi smo fotografisali, novine su objavljivale, činili smo usluge. Mi smo promovisali te bendove, oni su postajali veći, ali danas to nema smisla – šta će njoj promocija kad je ona rasprodala ovaj koncert za tri dana. Već se misli na biznis, ima tu logike, ali ona nije lepa.

BR: Šta te je odvelo iz Beograda? Šta je bio ključni trenutak za odlazak Briana Rašića sa Dorćola za London?

Brian: Interesantna je priča, znaš, pogotovu zahvaljujući tim nekim nesretnim godinama. Ja zapravo nikada nisam ni otišao. Moja ideja je bila da ja putujem, da vidim svet, i onda se našao u Londonu. To je bio raj! Radio u Jugotursu honorarno i dođem u šest ujutru na posao, šef pita ko hoće da ide u London. Uveče sam u Royal National Hotelu na Russel Squareu. Odem kupim farmerke, ploče. I pre toga, uveče sedneš na voz, ujutru si u Trstu, kupiš cipele, farmerke leviske, Jimi Hendrix Electric Ladyland, sutra si u Beogradu glavni frajer.

Mi smo živeli neki normalan život, ništa nam nije falilo. Ja sam tu, u prolazu kod hotela Balkan, u jednoj radnji “Jugoslavija” stalno dolazio, kupovao NME, naručivao ploče. Staviš 5.000 dinara u koverat, za dve nedelje ti dođe Abbey Road od Beatlesa. Imali smo Fest koji je tad bio pravi internacionalni filmski festival. Ulazim u Dom Sindikata i naletim na Coppolu i De Nira izlaze iz našeg Doma Sindikata. U Domu Omladine, ponoćna projekcija, treći red iza mene Jack Nicholson. Voleo sam filmove, to je bio prozor u svet. Jedna bizarna situacija iz tog perioda, Peter Fonda i Dennis Hopper su, kao dva majmuna, stali na bini Doma Sindikata i naravno pošto je ovo Beograd, neko mu (Hopperu) je maznuo šešir. On je posle nudio novac da mu vrate, a neko je to uzeo da bi se hvalio da je uzeo šešir koji je Hopper nosio u Easy Rideru. Za to danas daju pare Hard Rock Cafei.

Mi nismo imali koncerte kao vi danas, ali 1970. godine kada sam ja gledao “Blood, Sweat & Tears” na Tašmajdanu, mnogo kasnije sam naučio da su 1969. godine na čuvenom Woodstock festivalu, BST bili najplaćeniji bend tog festivala. Ja u to nisam mogao da verujem, znaš jer smo mi znali ono Jimi Hendrix i sve ovo to, pazi BST su bili toliko veliki bend, da su oni rekli nema slikanja, nema snimanja, nema filmova, nema ništa. I dan danas ne postoji nikakav zapis da su bili na Woodstocku. Više volim da sam video BST te 1970. nego 45 Beyonce koncerata. Danas ta globalizacija uključuje i rokenrol, mislim, lepo je to što svi dolaze Beograd, i treba, ali u to vreme kada nije bilo svima sve ovako servirano, nama je više značio taj jedan koncert Jetro Tulla 1975. godine nego vama danas puna godina koncerata. Znao sam za veče i po tri koncerta da uradim. Bio sam gladan toga. Bude oko 200 koncerata godišnje. I posle ideš na žurke, zezanje. Onda se okrenem i vidim da je prošlo deset godina i vidiš „Ja sam u Engleskoj!“. Onda mi se rodila prva ćerka. I tamo se skrasim. Kada pogledaš, ja sam tamo duže nego ovde.

BR: Lepo je što ste se skućili u Londonu. Kako vidite sebe da ste kojim slučajem ostali da radite u Beogradu?

Brian: Posao… meni je to više hobi. Nije to sad nešto što ti kažeš, meni je ovo posao, ja idem da radim. To je nešto što volim. U početku jesam manje zarađivao. Bilo je super tih godina, malo se standard samo promenio, to je razlika. U jednom trenutku shvatiš da što više imaš to ti više treba i onda kada nisi imao ništa, imao si sve. I što je najvažnije – odgovornost! Kada imaš život bez odgovornosti, to je neopisivo blago! Ja sam živeo bar deset godina bez ikakve odgovornosti. Što bi rekli „sex, drugs and rock’n’roll“. Drugs, nisam ja nikad, znaš… ali to je ta fraza.

BR: Ali taj neki slobodan „rolling stone“ duh je postojao kod tebe? Sa fotografske strane, da li je odmah to bio posao kada si otišao tamo ili je preovlađivao taj slobodniji duh?

Brian: 1973. godine živeo sam u Švajcarskoj i tada sam video prvi put The Rolling Stones. Njih nisam smeo da slikam jer sam išao iz Ciriha u Bern. Mali put, ali ogroman u to vreme. I kad piše na karti da nema aparata, ja sam to slušao. Bolje da ih ne slikam nego da me ne puste na koncert. U isto vreme, slikao sam Rory Gallaghera i King Crimson te godine. Pozajmljivao sam aparate od rođaka, snalazio sam se. Ima tu interesantnih zapisa… I onda je kao produžetak bilo to što ja dođem u Jugoslaviju i slikam koncerte. Stonse sam prvi put radio u Zagrebu 1976. godine.

BR: A nije bilo fotografa na jugoslovenskoj sceni toliko?

Brian: Bilo je, ali ne takvih kao što sam ja i kao što se danas radi. Bilo je fotografa koji su dolazili da slikaju za novine, (all around fotografi) koji rade sve. Moj pokojni prijatelj Vican koji je radio za Džuboks mi je govorio „Kako možeš da slikaš ove muzičare?“. Vican je i politički fotograf, brzo je pobegao od muzike. Za mene je bilo sve kad se ugase svetla i fotkaš.

BR: Zanat rock fotografije, retko ko, posebno ovde smatra to ozbiljnim. Čak je i u svetu to postalo malo omalovažavano…

Brian: Istina. Mada je sada svemu tome polako kraj. Ti kažeš ovde, ali ja ću ti reći jednu iskrenu stvar – Ja živim u Londonu 34 godine i ne poznajem nikog ko traje kao fotograf koji fotografiše muziku. Pazi, nisam ja slikao samo muziku, ali u poređenju sa tim što ja radim, ostalo je nula. Postoje ljudi koji su radili i onda i sada, ali se samo dotiču toga (koncertne fotografije prim. aut.). Ako reč muzički fotograf postoji, ta reč to sam ja, radnička klasa fotografa, one of a kind.

03BR: Da, može čovek da napravi paralelu sa The Stonesima, pošto su oni one of a kind bend kada je u pitanju dugovečnost i jedini su koji uz toliko uspona i padova i danas uspevaju da rade a ti si sa njima već godinama kao fotograf. Kao deo ekipe…

Brian: Lepo je to, što čovek može to da kaže. Kad pomislim ja sam njih sedamdesetih uhvatio. A oni su počeli ’62. godine. To je već kasno. Stonesi su sad najbolji. Ne mogu da kažem koji je najbolji koncert, meni odmah dođe Rio De Žaneiro, dva miliona ljudi, znaš? Ali ovi koncerti u novembru, to su najbolji koncerti. Štaviše, svih ovih godina koliko sam ja u Engleskoj, to je prvi put da su The Rolling Stones dobili pozitivne kritike za svoj koncert kod kuće, možda ikada. Ko god da je napisao bilo šta drugo bio bi magarac. Do tad su slali redovno mlade ljude koji su pljuvali po njima. Istina je i da je u Londonu publika čudna, nisu kao u Americi. Ja zaista mislim da su prošle godine, stvarno zaslužili sve te pozitivne kritike. Ljudi su odlepili. Kada dede praše, zaboraviš na sve!

BR: To je dobro, ima dosta bendova koji su jako popularni i svoje su odsvirali, pa umore. Oni su puni energije. Kakvi su bili pred koncerte sad?

Brian: Pre ovih nastupa u Londonu, odradili su dva u Parizu. Tamo je bio pravi trening. Ono što sam tada video je da Keith, koji ima probleme sa rukama, (artritis), svirao neviđeno. Prvi put sam ga video da se trudio, da je gledao šta radi, da nije bio tako opušten. Ali kada je došao u London, kraj! Kao kod kuće. Zato i rade onih 18 koncerata. Tih 18 su njihovih standarnih 80, finansijski.

BR: Pored Stonesa, koji je najveći spektakl ili festival koji si radio?

Brian: Nisam stigao Live Aid, bio sam statusno mali tada. Fotkao sam Live 8. To je bilo ogromno. Slikao sam Woodstock drugi. Radio sam i najveći koncert The Stone Roses, na Spark Islandu. Amerikanci prosto ne znaju da organizuju koncert, a kamoli festival. Dobro sad, možda Coachella i to. Kad se samo setim, patili smo se kao u Vijetnamu. Blato, prevoz koji traje tri sata. Odeš kući opereš se i u šest krećeš da bi u dvanaest bio tamo, ma da umreš. Od britanskih, Reading festivali, Glastonbury…njih je bezbroj iza mene.

BR: Koji ti je omiljeni koncertni prostor za fotografisanje? Wembley? O2? Madison Square Garden? Kombank Arena? Gde se najviše osećaš kao kod kuće?

Brian: Na MSGu sam bio samo jednom u životu. Možeš da zamisliš od tih velikih koncerata da sam ja RS fotkao na počecima svetskih turneja – u Čikagu, u Bostonu, u Majamiju, u Los Anđelesu, u Nju Džersiju. Prostor… znaš šta, nemam ništa protiv velikih. Ima taj jedan Empire se zove, na Shepherd’s Bushu. Tu možeš da sedneš da fotkaš. Brixton Academy je dobar za slikanje. Hammersmith je dobar. Ali svaki od njih ima varijacije. Postoje razne situacije i variraju od koncerta do koncerta. Fotkao sam i Wembley, stari, koga, hvala Bogu, više nema. Bio je užasan arhitektonski, najgori stadion na svetu. Imao si mesta sa kojih ne možeš da vidiš ništa. Ovaj novi je fantastičan. Royal Albert Hall je dobar za slikanje. Doduše zavisi gde te stave, ako fotkaš sa mixing deska, onda nije, haha.

BR: Super je i kreativna atmosfera, neki manji prostori?

Brian: Fotkao sam u Marqueeu, u Whiskey A-Go-Go….Bio sam u Roxyu. Kada si fan prosto ne možeš da dođeš u neki grad, a da ne obiđeš sva ta legendarna mesta. Bio sam na svim mestima The Beatlesa – Abbey Road, grob Eleanor Rigby, Penny Lane, Strawberry Fields, Imagine…

BR: Kad je čovek zaljubljen u to što radi, uvek postoji neka zanimljiva priča, neka anegdota, možeš li da podeliš neku sa nama?

Brian: Prva stvar koja mi pada na pamet je Brixton Academy pre nekih 15, 20 godina, Blondie. Ja, fotkam Debbie, spustio objektiv, poneo jedno kućište samo, da ne vučem aparate i da promenim objektiv i – nema objektiva! I ja počnem da gledam, nije valjda pao objektiv? Jednostavno je nestao. Jednog trenutka ukapiram da pet hiljada ljudi sve to gleda, zato što je Chris Stein, za vreme koncerta, maznuo objektiv i zeza me sa bine. On je stvarno super lik.

BR: Brian Rašić će ostati upamćen kao zvanični fotograf The Rolling Stonesa, ali između ostalog i Davida Bowiea. Koja je razlika između Bowiea i Jaggera kada se ugase svetla?

Brian: Pazi, Bowie je individualac, a Jagger je u bendu. Mick je vođa benda, ali vođa u svakom pogledu. On je čovek koji će da povuče kada treba da se radi, koji će finansijski da obezbedi najbolje za bend. Pravi dirigent tog celog cirkusa. Bowie je sasvim drugi trip. On je više intelektualac. Mick ima i rasterećenje jer nisu sve oči uprte samo u njega. On je zadužen da ih sve drži na uzici. Bowie, on nema takve uloge, i sasvim je prirodno što su različiti.

Bowie je ok, Najnormalniji je. Ja sam ga gledao kada je bio „Tin Machine“. Bio sam u Kopenhagenu na prvom koncertu, tada sam za njega radio. Svi su bili otkačeni. Sećam se da je radio intervju za “The Sun” sa Rickom Skyem i rekao iz zezanja „The SUN! Hoćeš da skinem gaće, da vidiš koliki mi je?“. Ja sam te ljude ipak sreo kada je rock’n’roll počeo da bude organizovani haos. Da sam bio ranije sa Bowiem, imao bih interesantnije priče. Naučio sam da radim sa ljudima gde svako zna svoj posao, svako zna šta radi. Potpsujem ugovore gde ne smem ni da pričam šta sam video i čuo. Zaštite sebe, misle na svaki aspekt biznisa. Ako treba da se slikamo pre koncerta, on je u fazonu „Brian, are you ready? Yeah? Thank you!“. Posle gledamo slike, on mi kaže, nemoj ovu, nemoj onu… Zove mene Mark, moj drug koji radi sa njim i kaže: „David te pitao da skloniš onu sliku iz Bostona, znaš koju! Ne moraš, ali on bi voleo.“ I ja sklonim. A slika je meni fenomenalna, ali u isto vreme potpuno razumem što se njemu ne dopada, nekako se iskrivio u pevanju. Nekad se desi da ja vidim da slika ima neki dobar fazon, a da Bowie bude u fazonu „What the fuck?“. On je baš drugačiji.

BR: 35 godina karijere uopšte nije promenilo, Briana Rašića – Zvezdaša sa Dorćola koji je kao mlad otišao za London. Da li je entuzijazam za fotografiju opao? I koliko drastično, ako jeste?

Brian: Pa možda… Znaš, nije opao, ali promene se kriterijumi. Ne fotkam gde ne mogu da zaradim. Dešavalo mi se da fotkam bend i ne prodam pet godina posle te fotke. Nekad je muzika muzika, a fotografija fotografija, a nekad je i muzika i fotografija. Ne bude uvek. Ja imam mlađe kolege fotografe, kažu, „Dolazi Mark Knopfler!“. Ja budem: „Ok, ali ja nemam vremena to da slikam!“. Ja sam fotkao Marka Knopflera kad su prodavali po 15 Wembley Arena, to nikome nije pošlo za rukom. Družio sa njim i voleo sam njegov bend. Slikaš Dire Straits, i onda prođu Dire Straits. Fotografski – kome to treba više? Ali, muzika je drugo.

Ostavite komentar: