Branko Golubović Golub (Goblini): “Moramo da sviramo!”

O prošlogodišnjem okupljanju, povratničkoj turneji i daljim planovima legendarnih šabačkih Goblina, razgovarali smo se frontmenom benda, Brankom Golubovićem Golubom.

Okupili ste se, održali turneju, kakvi su tvoji utisci posle svega toga? Šta je kod tebe ostavilo najveći trag tokom pomenute turneje Goblina?

Golub: Mislim da niko od nas nije očekivao ovako dobar odziv kako publike tako i medija. Prošlo je više od deset godina kako su Goblini odsvirali zadnji koncert i teško je i zamisliti da nas ljudi još uvek pamte i žele da čuju. Ono što me je najviše oduševilo je ideja da smo uspeli da spojimo dve generacije slušalaca i da imamo na koncertu ljude koji su nas slušali devedesetih, kao i one koji su počeli da nas slušaju deset godina kasnije. Upoznao sam i par roditelja koji su doveli decu na koncert zato što su klinci krenuli da nas slušaju, a njihovi roditelji su visili na nasim koncertima dok smo svirali pre deset godina. To je fascinantno i moram reći da nam laska!

Razne diskusije su vođene oko toga da li su povratnički Goblini vratili kao “novi” Goblini ili stari Goblini u novom sjaju. Kako si ih Ti video, a kako ih vidiš sada?

Golub: Mislim da smo mi stari Goblini koji su nastavili sa svojim muzičkim sazrevanjem i koji su stariji deset godina od onih koje su ljudi slušali 90ih. Po pitanju muzičkog sazrevanja, bilo bi previše da se kaže da smo se kao nešto pomerili s’ puta na kojem smo ranije bili – mislim da smo samo malo bacili celu priču “na leđa”, a to je ono što možeš očekivati od ljudi koji su prešli četrdesetu…he he he

Kakav je bio osećaj popeti se na binu, posle skoro deset godina i deliti je sa ljudima uz koje si stvarao revoluciju?

Golub: Mislim da nisam u životu bio nervozniji kao pred koncert u Šapcu. Nisam imao tremu ni jednog trenutka, ali sama ideja da treba da sviramo pred tolikim brojem ljudi nakon deset godina, i to još u mom rodnom gradu predstavljala je neverovatan emotivan teret. Imali smo osećaj velike odgovornosti da damo ljudima dobru svirku – onakvu kakvu su iščekivali svih tih godina. Srećom, nakon prvih uvodnih rifova, ceo taj osećaj je zamenjen fantastičnim osećajem razmene energije i emocija sa publikom i između samih nas na bini. Definitivno, Šabac je bio najemotivniji koncert koji sam ikada odpevao.

Da li misliš da singlovi koje ste izdali prošle godine – “Luna” i “Kao da”, otvaraju vrata nekim novim klincima, nekoj novoj revoluciji?

Golub: Iskreno se nadam da će da ih podstaknu na stvaralaštvo i da krenu da se bave umetnošću. Ni jedna od ovih pesama nije revolucionarna, ali nose određene i ne baš skrivene poruke.

Spot koji ste snimili za pesmu “Luna” pobedio je u kategoriji za najbolji domaći spot, Popboksove godišnje dodele nagrada. Kako i gde je on sniman, i koliko si ti lično zadovoljan tim spotom?

Golub: Spot je sniman u Novom Sadu na raznim lokacijama. Mislim da je urađen dobro sa tehničke strane. Što se tiče same priče, iako je proglašen spotom godine, mislim da je mogao da pređe preko zamišljene linije “prihvatljivog i moralnog” i da dobije malo više na oštrini. Očigledno da je to moje subjektivno, a verovatno i pogrešno misljenje, s obzirom na to da su ga ljudi izglasali za spot godine.

Možeš li reći nešto više o tim pesmama, kakve se to priče kriju iza njih?

Golub: Luna je priča o devojci koja je navučena na heroin. Potrudili smo se da na najplastičniji način dočaramo ljudima kako sve to izgleda i kuda sve to vodi. Mnogo je bolje učiti se na greškama Lune nego na svojim sopstvenim. Što se tiče pesme “Kao da”, to je jedna čista ljubavna pesma u našem stilu.

Zašto je “paket” sa ta dva singla baš nazvan “Crno na belo”?

Golub: Obe pesme su u neku ruku istinite priče – zbog toga se paket i zove „Crno na belo“. Mislim da jasno oslikava ono sto ljudi mogu naći na CD-u, a što je mnogo bitno. Naziv mini CD-a treba da ti u startu predstavi jasnu sliku onoga što ćeš čuti na njemu.

Šta trenutno slušaš, koju vrstu muzike, koje bendove? Pratiš li možda novonastale sastave iz Srbije, Azije…?

Golub: Slušam raznu muziku, a sve više me interesuje muzika koja vuče svoje korene iz Azije. Mislim da je to bilo logično s obzirom da sam proveo već osam godina u centralnoj i južnoj Aziji. Što se tiče naše muzike, pratim je koliko god je to moguće i moram reći da me za sad oduševljavaju bendovi poput Eleven, Siempre Peligroso, Psybox, Hype i Grate.

Šta, po Tebi, donosi budućnost Goblinima?

Golub: Goblini nemaju budućnost. Goblini imaju splet okolnosti…he he he.

Da li nas, nakon tvoje prve knjige “Pisma iz Avganista”, očekuje još jedno književno ostvarenje, možda, iz Pakistana?

Golub: Voleo bih da nastavim da pišem, ali još uvek nisam siguran o čemu. Imam par ideja koje mi se razvijaju u glavi, ali moram da čekam da mi se sklope kockice! Biće još knjiga – siguran sam.

Koji je album, a koja pesma, su tebi najdraži?

Golub: Meni je nekako najdraža “Re contra”. Mislim da je to album koji je naš najzreliji album (ne i najpopularniji). Teško je odlučiti se za najdražu pesmu, ali mogu reći da mi dve pesme sa Re contre mnogo znače: “Ne trebam nikome” i “Voz”.

Pre 15tak godina veliki izazov vam je predstavljala svirka u prostoru KST-a. Šta bi za vas danas, kao iskusnim muzičarima, bio izazov?

Golub: I dalje bi to bile svirke tipa KST-a. To su prostori koje smo uvek voleli da sviramo, jer su poprilično intimni i zahtevaju sjajnu razmenu energije između benda i publike. Ako te tu publika ne oseti – onda nisi bend. Lako je svirati velike koncerte i festivale!

Odgovor na ovo pitanje, siguran sam, svi željno iščekuju – da li ćemo, i kada, ponovo videti bend uživo u akciji?

Golub: Goblini su rešili da nastave turneju kad god to bude moguće, tj. kad god ja budem u mogućnosti da dođem u Srbiju. Nastavak turneje se očekuje u maju ove godine. Ideja je bila da se više ne svira, ali nakon poruke jednog od naših fanova, sve se promenilo u našim glavama. Nakon što sam pustio poruku da će u avgustu da odsviramo naših zadnjih šest koncerata, on je rekao: „Kako bi se vi osećali kad bi vam mi rekli da je ovo zadnji koncert na koji će da dođemo da vas slušamo?“. To me je toliko pogodilo da sam znao da moramo da sviramo! Kad god za to budemo imali uslove.

 

 

Ostavite komentar: