Boško Mijušković (Turisti, Straight Mickey & the Boyz, Škrtice): “Kad sam preslušao finalne snimke imao sam jako dobar, afirmativan osećaj”

U Domu omladine Beograda, 9.12., održaće se zajednički koncert elektro/dream-pop dua Ti i novog projekta Turisti, čiji je lider Boško Mijušković, multiinstrumentalista, najzapaženiji kao basista bendova Straight Mickey & the Boyz i Škrtice. Ovim povodom smo razgovarali o muzici Turista, njegovim soničnim tendencijama, kao i dva, skoro objavljena spota za pesme “Levo ili desno” i “Abu Dabi“.

BR: Do sada si učestvovao u više bendova – Straight Mickey & the Boyz, Seine, Škrtice, Dol… Šta te je motivisalo da pokreneš i projekat Turisti? Šta u Turistima imaš što nisi uspeo da dobiješ u ostalim bendovima?

Boško: Ta priča je oduvek oduvek sa mnom. Kada sam krenuo da sviram i da se bavim muzikom, počeo sam odmah da pravim projekcije kako bi bilo zanimljivo da sviram neki hardkor pank i post hardkor, ali da to bude sa primesama džeza. Druga ideja je bila svirati bas, što sam ostvario u Straight Mickey & the Boyz, Seine, Škrticama, kao i u jednom hardkor bendu Home Sweet Home. Kasnije sam razmišljao i o bubnju. Uvek sam imao dileme i postavljao sebi pitanja vezana za to kako se određen zvuk dobija, a zapravo s namerom da napravim pesmu. Sećam se da je ozbiljno zanimanje za zvuk i zvučnu sliku benda krenulo u “Mikijima” kada sam upoznao Borisa Mladenovića prilikom snimanja sessiona u Digimediji, pa sam ga ispitivao, na primer, kako se dobija bubanj poput onog na albumima Tame Impale i on mi je odgovorio nešto u fazonu “Pa ono, ne možeš ti to tek tako”. Ja naravno nisam bio zadovoljan tim odgovorom i tragao sam dalje. Uvek je to bilo u meni, naravno da sam neke od tih ideja i projekcija uneo u bendovima u kojima sviram, ali vremenom su se javili neki drugi porivi koji su, uz još neka lična razmišljanja, osećanja i okolnosti, pokrenuli da se bavim svojim projektom.

BR: Osnovu projekta čini postava koja se stalno, simbolično menja. Ko je učestvovao u realizaciji projekta?

Boško: Cela ideja dolazi od mene, ali učestvuju i članovi iz moje porodice. Tu je pre svega Džimi (Nikola Mijušković) koji radi na matricama i on se time baviti i na bini, kao i zvučnim efektima i elektronikom. Nadam se da će se, kako bude dalje išla priča, proširiti njegovo polje delovanja. Moj ćale je takođe dosta radio na projektu.

BR: Šta je on radio?

Boško: On je u glavnom lektorisao. Ja napišem tekst, pa mi on iznosi korekcije i uvek mi je sugerisao gde da ubacim gitaru. Zatim, moja mlađa sestra… Na kraju se tu i moj ujak pojavio s tekstovima, dao mi jedan za koji sam prvo pomislio da je Riblja Čorba, ali sam skontao neki bluz rif u otvorenom štimu i napravio pesmu od toga.

BR: Dakle, ima tekstova koji su pisali i drugi ljudi.

Boško: Da, jedan je napisao ujak, a jedan sam ja video na vratima wc-a bifea Ventil za pesmu “Digitalno doba”. Kad sam ga pročitao, pomislio sam kako treba da napravim pesmu od njega. Guglao sam da vidim ko je to napisao, nisam uspeo ništa da nađem i na kraju sam rešio da ga uzmem. Bilo bi dobro potpisati tu osobu (smeh).

BR: Koji je Džimijev primarni instrument?

Boško: Ništa, on je pokušavao da svira gitaru i nije išlo. Njega duže vreme zanima elektronska muzika i išao je u te neke deep house vode, a sada radi u Digimediji i studira zvuk. I sam je pravio neke matrice i muzičke skice i onda kada smo radili zajedno on je tu bio kao neki operativac koji manipuliše zvukom.

BR: Turisti su se najavljivali neobičnim tizerima na YouTubeu i Instagramu, a zatim se predstavili singlom “Levo-Desno” koji je naišao na više nego pozitivne kritike. Jesi li očekivao takav prijem?

Boško: Pa jesam, i pre nego što je to bilo objavljeno, dok se još gradilo. Postojale su radne verzije i bilo je dosta stvarno super ljudi oko mene koji su ih čuli, ohrabrivali me i rekli da to ima smisla, kao, “To ti je hit!”. Ušao sam hladne glave u to.

BR: Pretpostavio sam da je “Levo ili desno” planski objavljena prva, jer mi je neko mi pomenuo da je ostatak materijala eksperimentalniji i raznovrsniji, dok je “Levo ili desno” pitka “strofa-refren” pop pesma. Šta zapravo možemo očekivati od ostalih pesama?

Boško: Pa, manje više sve pesme jesu “strofa-refren”, drže se pop forme i ja sam se nekako trudio da obogatim taj uzan prostor. Jedan od koncepta koje sam imao, bio je da posmatram muziku kao pokretnu traku na koju bacaš stvari, a to je zanimljivo kada se držiš neke forme. Zadatak koji sam postavio sebi je da pesme budu kratke. Tu sam osećao odgovornost prema hardkor panku koji sam slušao, bendovi poput Minutemena i Husker Dua. Pa sam razmišljao oko gitara dosta, da budu u toj nekoj srednjoj frekvenciji, da budu neposredne i da stalno nekako prolaze. Ne u nekim konzistentnim talasima, već da se pojavljuju kao ukrasi. Tu je, pa nije…

BR: Da, ima dosta dosnimavanja po stereo polju. Koliko je toga isplanirano i unapred osmišljeno, a koliko produkt studijske atmosfere?

Boško: Te stvari su striktno bile stvari kućnog ambijenta i moram da priznam da sam radio samoinstiktivno. Počinjao sam sa midi kontrolerom i elektronskim bubnjem. Napravim pattern, pa kažem Džimiju da to loopuje i preko toga smišljam gitare. A onda, kada ideje malo odleže, i kad počneš da razmišljaš o tome, dođeš na taj radni prostor s nekim ciljem. Tu sam imao neke intelektualizacije tih ideja, ali sam se opet trudio da probam da prenesem taj inicijalni impuls i izraz. Meni su te stvari dosta uzbudljive. Imao sam hirovite akcije gde sam hteo da trpam što više svega, da obogatim zvučnu sliku…

BR: Ali da ne zvuči prenatrpano i da, ipak, ima nekog prostora.

Boško: Tako je. Onda je došla faza redukcije, kao i taj miks koji sam radio Nikom Potočnjakom (on je miksao, ja sam pratio najviše) koji je oslobodio prostor, omogućio da miks diše i tu smo se super složili, jer je užasno to što je danas u muzici sve u prvom planu i nema prostora za druge stvari. Mi živimo u zabludi da je za taj prostor potreban Abbey Road, milion dolara i neki producent poput Nigela Godricha. Treba ti samo jasan koncept i da se držiš toga. Ja sam to imao i tome težio, a onda sam upoznao Nika koji me je učio, a njega je učio Kawabata Makoto, za to vreme koje je Niko proveo na turneji u Japanu, sa Seven That Spells. Zato moram da kažem da je Niko Potočnjak guru Turista.

BR: Vezano za finalni miks – pored toga što ima dosta prostora, malo je tiši master u odnosu na šta smo navikli u proseku. Da li misliš da će ta produkcijska nenametljivost naterati nekog, ko pusti Turiste nakon neke kompresovane, spaljene pesme, da pomisli da je nezanimljivo ili mlako?

Boško: Odlično pitanje. Ja i dalje te neke dileme u svojoj glavi nisam rešio. Jeste mi malo frka od toga. U poslednje vreme sam dosta sa Nikom pričao o tome, čak sam malo i ušao s njim u neko nerazumevanje. Ali opet, kada sam poslušao finalne snimke, imao sam jako dobar, afirmativan osećaj. Što više radim na svemu tome nekako sam sigurniji u sebe i uvek mi se vrati ta suština zašto je to zapravo bitno.

BR: Da pričamo malo o spotovima za “Levo ili Desno” i “Abu Dabi”. Da li je postojao neki jasan koncept ili je ideja bila da se jednostavno uhvati niz interesantnih i šarmantnih kadrova i onda to inkorporira u neki spot?

Boško: Da, recimo da je pre to u pitanju nego neka formirana ideja. Ideje su dolazile u trenutku kad smo upalili kameru. Marija Strajnić i ja smo nešto pričali o tome. Pa sam pričao sa svojom, sada bivšom, devojkom Jelenom, o tome kako to treba biti u sobi i uhvatiti tu neku depresivnu atmosferu. Marija nam je davala razne instrukcije dok smo snimali i nama je to bilo jako smešno. “Abu Dabi” sam isto radio sa Jelenom, to je rađeno na nekim putovanjima, snimljeno je na Kipru. Onda sam te snimke kasnije montirao sam, naučio sam to sam da radim. Imao sam konsultacije, kod Milana Kilibarde, na primer.

BR: “Beograd spava”?

Da da, i “Ruski gruv” Neočekivane Sile. Najbolje su mi te male stvari koje čujem od ljudi – jednu koju mi je rekao Niko Potočnjak, “Samo se kidaj!”, kao, važno je samo da radiš što više. A onda mi je Kilibarda je rekao “Samo šamaraj!”, i tako sam uzeo da radim “Abu Dabi” sam… Između ostalog, zanimao me je taj neki treš i neka naiva, koje ima i u tekstovima.

BR: Da, postoji neki stav u tim spotovima, kao podsmeh shvatanju sebe preozbiljno.

Boško: Upravo! Poslednja stvar koju sam pročitao, koju je Džoš Homi rekao u vezi poslednjeg albuma Queens of the Stone Age, jeste da je razlog zašto pravi albume iznova je to što ima potrebu da bolji čovek i da mu je muzika omogućila da ne shvata sebe preozbiljno, što mi se jako dopalo. Mislim da je upravo problem u tome danas, što ljudi sebe shvataju preozbiljno i otuda svi ti konflikti, razlike i nerazumevanja.

BR: U muzici Turista primećujem mnogo više reference na muziku iz 60ih i 70ih, recimo, nego na modernu. Znam da ti pratiš i aktuelnu muzičku scenu, pa me interesuje šta te više mami kod starije muzike, šta u njoj preferiraš u poređenju sa današnjom.

Boško: Ono što me najviše zanima u toj starijoj muzici jeste svirački manir. Manirizam u muzici je tada bio dosta važan. Kada sam učio džez gitaru, mada se nikad nisam denuo tim putem, najviše su me zanimale fraze, a to sam kasnije primetio još u nekim muzičkim područjima, na primer, kod Bitlsa. Rekao bih i da je gruv važan. To je u razdoblje u muzici koje je donelo najveću prirodnost. Stvari se nekako kotrljaju, klackaju, ta muzika je svirana sa razumevanjem. Doduše, i u modernoj muzici postoje neki principi i koncepti koji su meni uzbudljivi.

BR: Da se vratimo na postavu, koga ćemo imati prilike da vidimo 9.12. u DOBu? Ko je još u koncertnoj inkarnaciji Turista?

Boško: Peđa Milutinović svira bubanj. Sada pričamo i za neke akcije, za drugi album. On je neverovatan bubnjar i jako se dobro snalazi u ovom konceptu. Mare Ajković je svirao bubanj, Anjuta Janković iz Stray Dogga peva, Milica Tegeltija i Janja Lončar su snimale bek vokale i one će sa mnom biti i na bini. Kasnije mi je ideja da se napravi jedan lajv sešn gde bih voleo da okupim veći broj muzičara, recimo, da imam tri gitare u bendu… Drago mi je što su počeli čak da mi se javljaju ljudi i da me pitaju “Hej, jel’ mogu ja da sviram?”.

BR: I kada možemo da očekujemo album?

Boško: Plan je bio da izađe pre devetog, tj. pre koncerta, ali bih opet da se strpim, da nađem nekog dobrog izdavača. Sad čekam odgovore nekih izdavačkih kuća, pa ćemo videti.

Ostavite komentar: