Boris Vlastelica (Repetitor): Dobri smo dok se ne izmakne kontroli

Boris Vlastelica iz Repetitora je jedan od rijetkih muzičara na regionalnoj sceni za koje vrijedi ona izlizana fraza –“nije potrebno posebno predstavljanje”. Zadnji put smo s Borisom razgovarali 2015. godine, a ovaj put smo imali pomalo dvostruki povod za razgovor. Primarni povod je nastup Repetitora na Pozitivnom koncertu 2.12. u Zagrebu, no, “zgodno” se poklopio i izlazak spota za “Ako te ikada”, snimanog ovo ljeto u Centralnom zatvoru u Beogradu kao i predstojeći decembarski beogradski koncerti. Između ostalog, popričali smo s Borisom i oko toga što misli o regionalnoj sceni, budućim planovima za Repetitor te kako konzumira muziku privatno.

Balkanrock: Preko leta ste održali nastup za spot u Centralnom zatvoru u Beogradu. Hoće li “zatvorska priča” stati na spotu ili pripremate još nešto, tipa live album ili možda pak turneju po regionalnim zatvorima? Odakle vam uopće ideja sa zatvorom?

Boris: Ideju je imao Igor Čoko, koji radi u službi za tretman zatvora a inače je ulični fotograf, i to najbolji koga sam ja video. Svirao je i pre nas pokojni bend Petrol, pre skoro više od deset godina, oni su svirali i u zatvorskoj bolnici. Bili su i THC la familija i BS pre par godina. Jako dugo smo čekali da prođemo proveru, dobijemo sve papire i dozvole, pa onda nakon koncerta ista stvar za snimljeni materijal, tako da sve zajedno ideja traje preko godinu dana. U tom smislu mislim da je, pre svega, birokratski teško organizovati neku zatvorsku turneju ako ne dolazi kao naređenje sa vrha već ovako kao inicijativa zaposlenih u zatvoru. Mada mi bismo mnogo voleli. Ili bar ženski blok da odsviramo.

BR: Na kraju “zatvorskog” spota za “Ako te ikada” se vidi da ste se malo i podružili sa zatvorenicima, a s nekima i izrgrlili. Kakvi su ti emocionalni utisci oko cijelog iskustva? Je li vas bilo strah (makar podsvjesno) da bi moglo doći do nekog incidenta?

Boris: Bili smo posle toliko emotivno ispražnjeni i umorni da smo samo ćutali i blenuli u prazno. Dali smo sve od sebe da im priredimo dobar show i oni su baš umeli to da cene, na kraju je bilo i grljenja i pored zabrane fizičkog kontakta, prosto nismo izdržali ni mi ni publika, desilo se neko zbližavanje. Srećom, čuvari su to iskulirali.
A straha stvarno nije bilo, nismo baš odrastali u svojim sobama da imamo ne znam kakve predrasude prema robijašima. Većinu ljudi tamo je siromaštvo nateralo na neki kriminal tipa dilovanje, krađa ili razbojništvo a kao neko ko bez benda ne bi bio daleko od te sudbine, imam dosta empatije. Posebno što se zakoni selektivno sprovode i jako su rigorozni za one na dnu. Ovi na vrhu sve to rade na mnogo većem nivou i upadljivo je njihovo odsustvo u zatvoru.

BR: Često vas svi hvale da ste “naj-rock’n’roll bend” na sceni, po svirci, po stavu, po nekakvom političkom statementu i tako dalje. Ako gledamo onu popularnu krilaticu “Sex, drugs and rock’n’roll”, muziku ste očito pokrili. Kakvi ste sa prve dvije stavke?

Boris: Dobri smo dok se ne izmakne kontroli.

BR: U Zagreb ponovno stižete 2.12. ovaj put na Pozitivni koncert. Kakvo ti je mišljenje o koncertima tog tipa, kod kojih je lineup formiran po načelu “za svakoga ponešto za male novce”?

Boris: Kad sam bio klinac bili su mi jako bitni takvi koncerti u pronalaženju sebe u muzici. Prosto nemaš tada para da ispratiš solo koncerte, pa su ovakve masovke prava stvar. Naravno, posle razviješ ciničan odnos prema tome, ali to je ipak neki luksuz, tako da mislim da je dobro i nužno da postoje. Sviramo jedan sličan sedam dana kasnije u Novom Sadu, Koncert godine se zove, i postaje punoletan. Za nas je nova stvar da nas zovu na takve masovke.

BR: Čuo sam iz “pouzdanih” izvora da cure imaju omiljeni frizerski salon u Zagrebu koji je obično neizostavno stajalište prilikom svake vaše svirke u tom gradu. Koja je priča iza toga?

Boris:  Kažu cure da je to nova tradicija, kad uhvate vreme pred koncert, vole da odu da se srede. Cut-up se zove salon, na Biankinijevoj ulici. Jedna frizerica, Nataša koja radi tamo je fanica pa ih uvek zove da dođu.

BR: Jedan od najizlizanijih klišeja iz razdoblja “novog talasa” je onaj kako je svojevremeno Haustor bio puno prihvaćeniji u Beogradu dok je EKV imao kultni status u Zagrebu. S obzirom na to kako si u par navrata primjetio da vas hrvatski mediji nešto više prate od srpskih, imate li i vi takvog “brata blizanca”? Odnosno, pada li ti na pamet neki hrvatski bend koji je uvijek izvrsno prihvaćen u Srbiji a da je u Hrvatskoj možda ponešto podcijenjen?

Boris: Hrvatskih medija je više i ozbiljniji su, to sam primetio. Prosto to tamo ide iz budžeta, čak i za web portale, takvo nešto je misaona imenica kod nas, pa je samim tim i pokrivenost manja. Balkanrock je tu izuzetak, ali i vi opstajete bez pomoći opštine, grada i države.

BR: Kako ocjenjuješ trenutno stanje regionalne koncertne scene, izuzev Beograda? Često ste u Zagrebu u Tvornici ili u Ljubljani u Kino Šiška. Povučete li ikad iz Beograda na neki koncert u Zagreb ili Ljubljanu?

Boris: Pa, Zagreb je već nekoliko godina tu u velikom uzletu, imate bolju platežnu moć, dosta publike, više nego Ljubljana, zbog toliko medija koji to prate i veličine grada, ekipe sjajnih organizatora i imate činjenicu da bendovi više ne prolaze carinu da bi ušli, što olakšava i vremenski i finansijski dovođenje bendova. To su jako dobri uslovi i mi mnogo puta potegnemo i na koncert. Ne znam da li bih mogao da se setim svega što smo gledali u Zagrebu, ali Warpaint najskorije.

BR: Spomenuo si u jednom intervjuu kako se Repetitor dosta borio da se odvoji od izjednačavanja sa terminom nekakve “nove srpske scene” sredinom dvehiljaditih. Osobno, prvi put sam vas gledao na dvodnevnom festivalu “Pozdrav iz Beograda” u zagrebačkoj Tvornici 2010. godine, koji je bio zamišljen upravo kao prilika za predstavljanje te scene. Sjećaš li se tog koncerta i da li bi uopće danas nastupio na nečem sličnom?

Boris: Naravno da bih nastupio, to je bilo možda ispred svog vremena, pitanje je da li je i danas vreme da u Tvornici u Zagrebu bude događaj zvani Pozdrav iz Beograda. Nismo mi imali problem sa tim bendovima, to su sve naši drugovi, već sa tim terminom “nova srpska scena” koje je sterilno, trenutno jer neće uvek biti novo, sporno jer obuhvata celu zemlju i sve vrste muzike a svodilo se na par beogradskih grupa. U Srbiji ne postoji jedna scena, već se, pored žanra, muzika deli po gradovima i regionima, i onda su drugi muzičari bili nezadovoljni i pitali se opravdano jer oni to onda nisu deo nove srpske scene?

BR: Što slijedi dalje za Repetitor? Imate tri vrlo jaka albuma, na glasu ste kao top regionalna live atrakcija. Misliš li da uopće imate prostora za kreativnom širenje u nekakvom tročlanom alternativnom rocku u kojem boravite kroz cijelo razdoblje karijere?

Boris: Ne koncipiramo muziku uopšte na taj način da mora stalno da se razvija, širi, nismo kompanija da moramo stalno da se širimo i rastemo u svakom kvartalu. Prosto stvari dolaze dosta prirodno i idu svojim tokom u tom muzičkom smislu, i ne osećamo se sputano u svojim instrumentima za sad.

BR: Jeste li možda razmišljali o dodavanju još jedne gitare, recimo u vidu stalnog angažmana Uroša iz Threesomea?

Boris: Nismo. Mi smo učili da sviramo jedni sa drugima i tu postoji veza koja ide izvan muzike i teško bi se neko uklopio. Uroša smo svo troje gledali na bini i pre nego što smo osnovali bend, taman je koju godinu stariji. On je dan danas jedini muzičar koga znam da divlja po bini više od mene. Tako da nije bilo razgovora oko toga kad sam slomio ruku ko će da me zameni. Ili Uroš ili niko.

BR: Jeste li možda razmišljali o snimanju pjesama na engleskom kako biste napravili prodor na anglosaksonsko govorno područje?

Boris: Ne, samo im glasnije vičemo tekst da bolje razumeju. Ali ozbiljno nismo, ne.

BR: Postojite već dosta dugo, ukoliko dobro brojim, skoro 13 godina. Koliko se za to vrijeme promijenila dinamika ličnosti u bendu? Imate li neke klanove kad se donose neke bitne odluke, tipa cure protiv tebe i slično? Osobno mi se čini da je Ana-Marija najviše dobila na scenskoj uvjerljivosti kada uspoređujem vaše ranije nastupe, Milena je počela pisati svoje pjesme i tako dalje.

Boris: Dvanaest godina, nemoj da nam dodaješ, ccc. Ono što drži ovaj bend na okupu tako dugo, i pored toga što su u pitanju tri impulsivne ličnosti koje lako planu, je to što smo iskreni i direktni uvek bili jedni prema drugima bez zadrške i čekanja. Jer kad postoji ta zadrška da se nešto kaže, kad se nešto nakuplja pa se tek onda saspe, to pravi probleme, budi odbrambene mehanizme kod ljudi i preuveličava probleme. Ovako se sve seče u korenu. Kod trojke je zanimljivo što je uvek 2 na 1 kad god je neslaganje, i tu se rotiramo ko je taj jedan. Ali nema puno zbora, narodna volja mora da se poštuje.

BR: Često intervjue koristiš za političke komentare, odnosno najviše za kritiku trenutnog divljeg kapitalističkog uređenja na Balkanu. Koliko ti je bitno (i je li ti uopće bitno) da je muzika Repetitora povezana sa nekom vrstom političkog “statementa”? Osjećaš li odgovornost da kao jedan od poznatijih muzičara progovaraš o stvarima koje smatraš bitnima kad imaš priliku?

Boris: Naravno da osećam, kao sad na primer da te ispravim jer je dovoljno reći kapitalizam, podrazumeva se da je divlji, pogledaj većinu planete koja živi u tom sistemu. I tamo gde naizgled nije divlji se samo tako čini jer divlja negde drugde i crpi neku periferiju da bi to u centru bilo tako. Prosto to razaranje je priroda sistema, mi na ovim prostorima to najbolje vidimo, i nije ovo nikakav neobični kapitalizam, ovo je ono što dobijaju zemlje periferije od tog društvenog uređenja. Ovakvi im trebamo. U tom smislu ne postoji urgentnija politička borba na planeti od borbe protiv modernog imperijalizma. To je broj jedan izvor problema na ovim i mnogim drugim delovima planete.

BR: Album Gde ćeš ste izdali fizički na CDu i vinilu. Dosta se u zadnje vrijeme priča o velikom povratku vinila, no svejedno izdavanje vinila zvuči poprilično optimistično za ove prostore. Misliš li da izdavanje fizičkog medija ima uopće smisla u današnje vrijeme? Kakav si osobno sa kupovinom albuma drugih bendova, jesi li “podlegao” digitalizaciji ili kupuješ i dalje fizičke medije?

Boris: Kupujem, ali onda slušam ono što skinem i na Youtubeu. Nisam frik ni za opremom ni za diskografijom, tako da nemam fetiš prema tome, ali mi je bitno da nekad kupim album ili majicu kad sam na dobrom koncertu, zbog sebe i zbog benda. Mislim da je bitno da postoji fizičko izdanje, a nije mrtvo jer mi svaki tiraž rasprodamo na koncertima.

BR: Sredinom decembra spremate tri klubska beogradska koncerta dan za danom. To koliko znam dugo neki bend nije priredio publici. Kako ste došli do te ideje?

Boris: Godinama nas zovu manji klubovi, a kako rastu koncerti, i nama nedostaje da se zgužvamo malo pa nismo mogli da se odlučimo, pa smo pomislili na turneju po gradu. Super je što su raštrkani klubovi, tako da stvarno sviramo tri dela grada.

Ostavite komentar: