Bora Đorđević – Šta je pesnik hteo da kaže

O Bori Đorđeviću možete imati baš lepo ili baš ružno mišljenje. Oni u sredini, iako čine najveći procenat publike na koncertima Riblje Čorbe, nisu rock fanovi, i umesto onih petsto-šesto „Ex YU Rock“ pesama koje vrte radio stanice i koje su nam se svima smučile bi bez problema mogli slušati The Stone ili May Result, da je to ono što mediji forsiraju. Na tekstove ionako ne obraćaju pažnju – prizor curica koje na Čorbinom koncertu plešu u ritmu pesme „Pogledaj dom svoj, anđele“ jedan je od činilaca koji su doprineli mojoj odluci da koncerte Riblje Čorbe više ne posećujem. Uostalom, oni ovaj tekst verovatno neće ni čitati. Čitaće ga oni iz prve, a verovatno i oni iz druge od gorepomenutih kategorija, jer se, iako imaju podeljena mišljenja o Borinom liku i delu, i jedni i drugi slažu u tome da prvih nekoliko albuma Riblje Čorbe predstavljaju „apsolutnu esenciju onoga što je srpski rokenrol u najboljem smislu i bio i mogao da bude u tom trenutku“ (Dimitrije Vojnov).

Boru je (kao i Čorbu, uostalom), ruku na srce, podjednako lako i kovati u zvezde i nipodaštavati. Bora i Čorba su tokom prvih šest-sedam godina karijere bili beskompromisni i besprizorni i tako zadobili ljubav narodnu. Dok su albumi Kost u grlu, Pokvarena mašta i prljave strasti i Mrtva priroda, sa nekoliko godina zakašnjenja doduše, svojim žestokim i štrokavim zvukom bili pandan radovima UFO-a i Thin Lizzya – mada nije bez značaja ni činjenica da prvi koraci Riblje Čorbe koresponiraju sa pojavom Novog talasa britanskog heavy metala – Bora je, na izvestan način, odigrao ulogu jugosloveskog Lou Reeda – prvi je pevao o polusvetu, pijancima, ženama sumnjivog morala, mračnim i memljivim budžacima. I ne samo Lou Reeda – Bora je čitavu deceniju bio jugoslovenski Bruce Spreengsteen (to je po mom mišljenju definitivan odgovor na pitanje „Leni Brus ili Brus Sprinsgtin?“, koje postavlja Aleksandar Žikić), borac protiv nepravdi svih vrsta i glasnogovornik naroda, „od koga je vremenom počelo da se očekuje da po svaku cenu kaže ono što neće (ili ne sme) niko drugi“ (Žikić). Svi naši noviji rock pesnici koji se na iole eksplicitniji način bave socijalnim i političkim temama, zvali se oni Nikola Vranjković,  Aleksandar Stojković St ili Marčelo, nose kost u grlu (da parafraziram Dostojevskog). Borina poezija, kako je to lepo rekao Nenad Pejović, „i dalje predstavlja verovatno ključni beočug u lancu srpske rock poezije, onaj koji se ne mora nužno smatrati najvišim dometom, ali koji može poslužiti kao standard u odnosu na koji se sve ostalo može meriti“.

Sa druge strane, Čorbini albumi u poslednjih dvadesetak godina bivaju označavani kao klišeirani, urađeni po oprobanom receptu – nekoliko rokačina, nekoliko balada i nekoliko šaljivih pesama. Izbacivanjem jednog gitariste i uvođenjem klavijaturiste Čorba je izgubila na žestini koju je imala čak i kada je snimala ispeglane albume pod producentskom palicom Kornelija Kovača – uzalud je to što „Džindžer može dobru dionicu odsvirati i na odlomljenoj grani s drveta“ (Hadžo), potreba za još jednim gitaristom je bolno očigledna. I dok je takav zvuk i bio podnošljiv dok je za klavijaturama bio Vlada Barjaktarević, dolaskom mladog Nikole Zorića zvuk Čorbe postaje umnogome deeppurpleovski, ali ne u pozitivnom smislu reči. Uz to, produkcijsko umeće Miše Aleksića je svetlosnim godinama daleko od majstorstva Johna McCoya ili Bate Kovača. Sve bi to, doduše, ostalo gotovo neprimetno da jednom on najvećih jugoslovenskih rock pesnika nije ponestalo ambicije i da se nije u potpunosti okrenuo zanatskom umeću. Tako, dok Bajaga i Balašević nove albume objavljuju kada zaista imaju nešto da kažu, Riblja Čorba na približno svake dve godine štancuje albume sumnjivog kvaliteta. Da je problem samo u tome, hajde-de, Riblja Čorba bi bila samo odbačena, no Bora se potrudio da postane i omražena.

Ostavimo Borine političke stavove i angažman po strani. Oni su njegova lična stvar i njegovo građansko pravo. To ne znači da ja o njima nemam mišljenje, naprotiv – ja nisam apolitičan, ja sam samo protiv svake politike, što bi rekao Vitezovićev profesor Kosta Vujić. Ali, deder, moj Boro, opravdaj se ti i onima koji se sa tvojim političkim stavovima slažu i onima koji se ne slažu što si pristao da postaneš deo pop-nekulture, pa te često viđamo na kojekakvim televizijama, u emisijama sa „onima“, ili što se tvoja „mangupska drskost sa godinama transformisala u najobičnije prostačenje neprimereno sedoj glavi“ (Uroš Smiljanić); druži se, brate, sa kim hoćeš, ali je naprosto užasavajuća činjenica da ti i nisi svestan koliko je tvojih istinskih fanova u živac ubolo to što sarađuješ sa… bah, neću je ni pominjati. Uostalom, Bora i drugovi verovatno pojma nemaju da je na njihovim koncertima sve manje fanova a sve više publike. Riblja Čorba možda jeste najveći srpski rock bend, ali je svaki dodir sa srpskom rock scenom odavno izgubila.

Zato je pomalo neobičan podatak da je Borina nova (osma po redu) knjiga, Šta je pesnik hteo da kaže, objavljena od strane Večernjih novosti, druga najprodavanija na ovogodišnjem sajmu knjiga u Beogradu (na prvom mestu je Alef Paola Koelja). Ili možda i nije? Otkako sam pre nekoliko godina na sajmu knjiga u Nišu čuo kako dve curice komentarišu Sremčevu Zonu Zamfirovu rečima: „Vidi, napisali su čak i knjigu“ (ne lažem vas, časna reč!), a mog druga jedan stariji gospodin, pokazujući mu na Tolstojevo ime na koricama Ane Karenjine, pitao „Je l’ si čuo za ovog? Valja li ovo nešto?“, siguran sam da sajmove knjiga posećuju ljudi najrazličitijeg profila. Možda je tih dve hiljade i kusur ljudi, koliko je na beogradskom sajmu kupilo Borinu knjigu, pomislilo: „Bora Čorba je komedijaš, ovo će me sigurno nasmejati…“. Svakako, tome je doprinela i cena od oko 500 dinara, za koju se, imamo li u vidu da uz knjigu dobijate  na poklon DVD Niko nema ovakve ljude! (retko glupo ime za album, složićete se) sa snimkom prošlogodišnjeg Čorbinog koncerta u Beogradskoj areni, može reći da je više nego pristojna.

Šta je pisac hteo da kaže, iako nije bez humora, ipak nije humorističkog karaktera. Ona je sačinjena od Borinih tumačenja sopstvenih stihova i autobiografskih crta koje osvetljvaju značenje ili nastanak pojedinih pesama. Kako uvijenost nikada nije bila odlika Borinog pesničkog jezika, većini njegovih pesama dodatno tumačenje nije ni potrebno, pa njegovi pokušaji tumačenja deluju prilično nevešti (tumačenje „Prezira“ se, na primer, u ovoj knjizi našlo bez dobrog razloga.) Uostalom, u knjizi dominiraju autobiografski i anegdotski momenti, pa je možda bilo ispravnije nazvati knjigu Zašto je pesnik rešio da kaže. I iako je veliki broj momenata iz Borine i Čorbine karijere, poput Borine odluke da napusti Suncokret, formiranja najpoznatije postave Ranog Mraza, sada već legendarnog Čorbinog koncerta na Tašmajdanu, političkih skandala zbog pesama „Na zapadu ništa novo“, „Besni psi“ i „Crni mercedes“, saradnje sa Johnom McCoyem i Eddyem Grantom, dobro poznat publici, Bora otkriva i nekoliko zanimljivih detalja koji su do sad ostali uglavnom manje poznati. Meni su, na primer, pre čitanja ove knjige bile poptuno nepoznate činjenice da se na čuvenom koncertu na Tašmajdanu u ulozi plesača, pored antibaletskog ansambla Ribetine, našao i Travolta iz Borče Grede, da je John McCoy insistirao da članovi Čorbe pesmu „Vetar duva, duva, duva“ otpevaju u alkoholisanom stanju, da je Dušan Radović Bori poklonio knjigu sa posvetom „Pesniku Bori Đorđeviću“, sa zavišću, Duško Radović“, itd. Poglavlja o pojedinim pesmama predstavljaju Borine reminiscencije na njegove kolege – „Pediculis Pubis“ na Gorana Bregovića, „Crvena su dugmad pritisnuta“ na Nikolu Čuturila, „Al Kapone“ na Džonija Štulića, a svojevrstan kuriozitet predstavlja uvršćivanje pesama „Sinoć sam pola kafane popio“ i „Ej, gdje će ti duša“, koje je Bora napisao za Željka Bebeka, u knjigu; svoje zasluženo mesto na stranicama knjige našli su i Arsen Dedić, Đorđe Balašević, Dušan Prelević, Pop Mašina, Jugoslav Vlahović, Zoran Modli, Peca Popović, Enco Lesić, i drugi, ali je, iako ovo nije autobiografija, pomalo razočaravajuća činjenica da mesto u knjizi nije dobio Ivan Milosavljević Džule. Iako knjiga obiluje uspomenama na vreme na koje oni koji su tada bili mladi gledaju sa nostalgijom a mi koji smo danas mladi sa zavišću, Borin opis Tašmajdanskog parka (u sklopu poglavlja o pesmi „Dobro jutro“) je naprosto očaravajući. To je mali isečak iz slike jednog Beograda u kakvom je Bora jedino i mogao izrasti u „prvog srpskog uličnog pesnika novije generacije“ (kako ga je, pišući recenziju za zbirku poezije Ravnodušan prema plaču, nazvao Aleksandar Popović), i tu se, kao i, na primer, u Pogovoru, oglašava onaj iskreni i srdačni Bora koga je tako lako voleti.

Poglavlja o nekima od najlepših ljubavnih pesama Čorbe su prepuna stradanja mladog Borisava, i meni je, na izvestan način, teško palo kada sam otkrio da su neki od stihova u kojima sam se pronalazio vezani za konkretne ličnosti i događaje – a takvih pesama je u Borinoj karijeri, očigledno, bilo mnogo više no što ih je na albumu Minut sa njom. Ove pesme su u knjizi doživele potpunu demistifkaciju i postale tek priče o Borinim ljubavima pretočene u stihove. To nipošto ne znači da su ova poglavlja manje vredna pažnje. Ovo je samo upozorenje onima za čiji je život Bora napisao soundtrack: ova poglavlja biste možda želeli da preskočite – nakon čitanja može se desiti da pesme o kojima ona govore prestanu da budu Pesme Koje Je Bora Napisao Za Vas, i postanu pesme koje je napisao za sebe.

U knjizi je sadržano i nekoliko Borinih novijih pesama. Iz njih je očigledno i da Borino ubojito pero nije sasvim otupelo – „Trava može / biti štetna, / ako nije / kvalitetna“,  „U zakonu lepo piše / kada čovek sme da diše“ – ali i da se Bora, kao što već rekosmo, umnogome okrenuo zanatskom umeću, koje je često u sprezi sa bezbroj puta obrađivanim temama, i nefunkcionalnoj vulgarnosti – pesme „Hit“ i „Bilderberg“, na primer. Naposletku, tu je i veliki broj fotografija koje predstavljaju značajno i zanimljivo svedočanstvo o različitim periodima Borinog života i karijere.

Dakle, ako ste jedan od malobrojnih preostalih istinskih Borinih fanova, ova knjiga je za vas obavezno štivo. Ako niste, pružite joj priliku, ona za vas može predstavljati guilty pleasure. Što se mene lično tiče, ja ću ovu knjigu odložiti na policu, i vratiću joj se, kao uostalom i Čorbi, jednom kada, kako reče Pejović, sve ovo prođe i Borin opus ostane jedino što je važno.

Ostavite komentar: