Bogomir Bogica Mijatović: “Lakše je napisati roman koji će dobiti NIN-ovu nagradu, nego lošu enciklopediju”

DSC_0005

Foto: Danilo Krša i Miroslav Marković

Ja o svojoj knjizi ne volim da govorim. Iskren da budem, ne osećam se lepo na promocijama. Nisam navikao da ja budem u centru pažnje i nekako mi ta uloga baš ne prija. I još jedna stvar- nikada u životu ne bi bio glumac. Utovarao bih ugalj, radio i na njivi, al’ glumac nikako ne bi bio.“ Ovako je počeo priču sa nama autor knjige Ilustrovana enciklopedija rok muzike u Vojvodini 1963-2013, Bogomir Bogica Mijatović po završetku promocije u Bačkoj Palanci. Promociji je kao podrška govornom delu bio Predrag Novković, dok se za onaj muzički deo pobrinuo Santos brothers band.

BR: Posle ove knjige više ništa neće biti isto“ napomenuto je u jednom od novinskih članaka. Zašto?

B. Mijatović: Da, da, Peđa (Predrag Novković) je to rekao. Možda je to i prevelika reč, no, važna je da se ljudi, ajmo reći sad konkretno u Palanci, sete Bobana i benda „Dr. Ton“ i Rumana koji nisu više sa nama, a ostavili su traga u rokenrolu Bačke Palanke. A opet, za braću Santos i njihov bend to je jedna mala podrška za to što rade. Da vide da se neko i njih setio. Jer, definitivno rokenrol proteran je iz medija. Proteran je iz prostog razloga što je to jedina muzika koja ima neku poruku. A onima koji su na vlasti nikakve poruke protiv njih ne odgovaraju. A zaslužili su milion kritika, naravno.

FM_8286_BRBR: Pomenuste Santose, koliko kraj njih ima još mladih bendova koje ste uvrstili u enciklopediju?

B. Mijatović: Oni su apsolutno najmlađi. I, pomenuh već tokom promocije da to niije zato što sam dobar prijatelj sa njihovim dedom i ocem, već, oni su pobedili na takmičenju u Sarajevu, regionalnom takmičenju čitave bivše Jugoslavije. Bili su zaista impresivni, dakle, nagovestili su svoj talenat. Oni nisu imali album kad sam ih ja stavio, ali imali su nekoliko kompilacija objavljenih u Beogradu i van Srbije i zbog toga su se našli ovde kao jedan pozitivan primer ovim novim klincima da izdrže u tom što rade da bi možda jednog dana ušli u jednu ovakvu knjigu. Pored njih tu je „Alijansa“. I to su definitvno dva najmlađa benda koja su se tu našla. Šteta zaista za „Alijansu“, bili su jako talentovani, no, možda eto, usled neke krize nisu izdržali.

BR: Iza Vas dosta je rada na terenu koji Vam je pomogao u stvaranju ove enciklopedije, kakva su Vaša iskustva sa terena sa putovanja po Vojvodini?

B. Mijatović:  Ja vrlo često govorim da moji roditelji su kao i većina ovde- kolonisti. Međutim, ja sam rođen u Banatu, pa sam živeo u Sremu, pa u Bačkoj, pa opet u Sremu i mogu reći da sam pravi Vojvođanin. Ja Vojvodinu jako dobro poznajem. Što zbog toga što sam živeo u svim tim krajevima što zbog posla kojim sam se bavio čitav život na Radio Televiziji Vojvodine. Mnogi su mi slali snimke, dolazili, gostovali neki koji su poznatiji… Dok sam vodio neke od televizijskih emisija ja sam naravno vodio računa da svi imaju mogućnost da dođu, kako iz Vojvodine tako i iz čitave bivše Jugoslavije. Tako da, to nije bilo teško, ja sam mesec dana bio na putu u jesen 2006. Godine. Ne postoji mesto koje nisam posetio i raspitivao se da li je bilo nekih bendova. Sve sam to naravno snimao i onda sedam godina preslušavao, ubacivao u kompjuter, proveravao verodostojnost podataka koje dobio sam od tih ljudi. Princip je bio da, iz svakog benda uzmem po dva člana. No, sećanja su vrlo loša. Ako se dvojica ne usaglase, tražio sam trećeg. Bio je to jedan, onako, istraživačko-policijski posao. Moram vam reći da rad na enciklopediji je jako zamoran. Lakše je napisati roman koji će dobiti NIN-ovu nagradu, nego lošu enciklopediju.

DSC_0007BR: Da li ste prilikom istražuvanja nailazili na neki otpor kod sagovornika?

B. Mijatović:  Nisam, zaista nisam. Jedina neprijatnost koja me je zadesila bila je baš ovde u Bačkoj Palanci. Naime, iz jednog benda obećali su mi fotografije, podatke sam već imao. Ali ih nisam dobio. Kada sam ponovo kontaktirao ljude iz benda, rekoše mi da jedan njihov sugrađanin koji piše inače nešto o rokenrolu ovde, rekao im je da mi ih ne daju. Kako bih vam rekao, nažalost, to je dokaz da je Bačka Palanka opravdala drugi deo svog naziva-Palanka. U ovom slučaju taj palanački mentalitet je preovladao. I to je jedina neprijatnost, otpor koji sam doživeo. Moram da istaknem da mi moja porodica daje fantastičnu podršku.

BR: Koliko ima nostalgije u pričama vaših sagovornika, ljudi koji su se našli u Vašoj enciklopediji?

B. Mijatović:  Nisu oni nešto nostalgični. Jer da jesu, možda bi i sećanja bila bolja. Oni su bili srećni kad sam došao da razgovaram sa svima njima a većina njih je mislila da ja to samo onako, da je to neka moja lična želja i da neću to objaviti. Ali, zaista, presrećni su zbog svega toga. Konačno je zabeleženo da su oni bili neko i nešto u svojim sredinama. Neki su bili popularniji i van njih, svirali su po Novom Sadu i Beogradu a neki su ostali zapamćeni kao veliki u opštinama gde su delovali. U krajnjoj liniji ova knjiga je moja zahvalnica lično njima i svim generaciijama vaših roditelja, baka i deka, da se i oni sete svih tih ljudi koji su im ulepšavali mladosti.

BR: U Vašoj enciklopediji zanimljjivi su i ti podaci da su deo nekih bendova u mladosti bili i Branko Kockica, pa zatim i dva NIN-ovca Tišma i Tasić, kako ste došli do tih podataka?

B. Mijatović:  Nije to nikakva tajna. Znate, ja sam na radiju od 1968. godine. Počeo sam kao dvadesetogodišnji klinac. Tad sam i uradio prvu emisiju za radio. A prvi autorski bendovi u Vojvodini su bili upravo te godine, godinu dana ranije i u Jugoslaviji. I od tada ja vodim evidenciju o svim bendovima. U Novom Sadu znam kad je koji bend osnovan, kad su bile prve svirke… Mnogi su nas sami zvali i na probe. Bio sam na prvim probama Atheist rap-a, da čujemo na šta to liči, imam negde i tu kasetu… Dakle, to nisu neke tajne. To su stvari koje ja znam baveći se ovim poslom. Brdo nekih stvari su prošle kroz moje ruke. Moram evo da pomenem, da prvi neki početni zalet Balaševiću dao sam upravo ja. To mi je jedan od najvećih uspeha u rokenrolu.

FM_8316_BRBR: Gde je rokenrol danas?

B. Mijatović:  Rokenrol danas nije u zapećku, on je samo medijski nepokriven. Televizijski, bolje rečeno. Mada, ni na radiju nema mnogo emisija o rokenrolu. A vi imate toliko dobrih rokenrol bendova danas, uključujući i ove koji se nalaze u knjizi, a koji su aktivni, uključujući neke koji će se najverovatnije naći u drugom delu, drugom izdanju ove knjige za nekih desetak godina. Ima zaista fantastičnih bendova uz Santose evo tu su i novosadski bend Wolfram, imate u Zrenjaninu Emphaty soul project. Nije rokenrol u krizi. On jedino, pominjem opet, nije medijski pokriven, jer medijima, naročito televiziji, koju drži vlast, njima ne odgovara, konkretno vlasti, da iko peva bilo šta što podićiće svest kod ljudi. Njima odgovaraju te kokoške što pevaju o ljubavi, što plaču, ostavio me, ostavila ga… a rokenrol jedini ima stav, pa sam je kao takav uvek bio problem, a posebno za nesigurne naše političare koji nije zalužio da se nađe ni na jednoj poziciji na kojoj se sada nalazi.

BR: Šta vi slušate ovih dana?

B. Mijatović:  Isključivo pratim novu muziku. Ne slušam ništa što pripada mojoj generaciji, što je iza mene, to sam već sve islušao hiljadu puta i to me ne zanima. Slušam bendove koji dolaze širom sveta, takozvane independent, ne slušam mainsteram. Na primer u poslednje vreme slušam Antony and the johnsons, The Big Pink… To su neka od novijih imena.

DSC_0028

 

Ostavite komentar: