Black Sabbath

13

Izdavač: Vertigo, Universal, 10.6.2013.

Producent: Rick Rubin

Žanr: Heavy metal, Doom metal

Trajanje: 72:34

4.7/5

Ocena

Retko koji reunion je podigao više prašine u rok i metal zajednici širom sveta kao kada su 11. Novembra 2011. godine, očevi heavy metal zvuka Black Sabbath objavili da se, u originalnoj postavi, opet okupljaju radi snimanja povratničkog albuma i turneje.

Pored ogromnog straha i rizika da će se cela stvar pretvoriti u tzv. legacy act i da će čuvena birmingemska četvorka (tačnije trojka, u međuvremenu je Bill Ward odustao jer mu se nije sviđao ugovor, a za bubnjeve je seo Brad Wilk iz RATMa) izbaciti album koji zaslužuje jedno bledo „meh“ i bacanje na gomilu kojom sada vlada Dave Mustaine sa svojim mediokritetskim pokušajima da ostane relevantan (kako je to kolega Đurđanović nemilosrdno izneo u biopsiji, ili bolje reći autopsiji poslednjeg, nadamo se, albuma Megadetha).

Sedlo u produkciji je uzjahao Rick Rubin, poznat po koketiranju sa komercijalnim, gde ima priliku da to uradi, naravno. Naša sreća ovoga puta leži u tome što je Rubin poznat i po tome što pomaže bendovima da nađu svoj najveći potencijal u trenutku (šta god ljudi govorili, mislim na Death Magnetic). Ozzy Osbourne, Geezer Butler (autor svih tekstova, kao i obično), neponovljivi Tony Iommy i Brad Wilk su, dame i gospodo, napravili takav album da će vam koža biti naježena skoro sat i po (album u deluxe verziji, koju smo secirali, traje oko sat i petnaest minuta).

Black Sabbath je bend koji je krajem šezdesetih godina minuloga veka maltene izmislio mračan zvuk, sve ono što je opskurno i na čemu su posle eksperimentisali mnogi. Iommy je praktično izmislio dobar deo temelja modernog sviranja gitare u rok muzici, i kunem vam se, na ovom albumu se jasno vidi, hoću reći čuje ko je glavni. Prvi singl God is Dead? je nagovestio povratak one supstance u muzici koju su svi mogući heavy metal bendovi bezuspešno tražili posle konačnog razilaženja originalne postave Sabbatha.

Zvuk gitare je uvrnut i mračan, ništa što se od Iommya nije očekivalo. Gitaristi će znati o čemu pričam kada kažem da postoji određeni miris u samom tonu instrumenta. Ne bih se ja oduševljavao toliko ovime da nismo danas pretrpani svakakvim imitatorima i neoriginalnim „gitarskim herojima“ (za današnje tinejdžere prim. aut.). Ovo je, izvin’te na klišeu i prividnom šovinizmu, muški odrađen posao. Muzika koja dopire iz zvučnika ili slušalica dok se ovo remek-delo vrti vam neće ispunjavati želje i prilagođavati se modernim standardima metala (koji postaju sve mekši), ne, dame i gospodo, ovaj album ima jasno zacrtanu putanju i par hiljada zidova od cigle koje mora da poruši prateći istu. I na opšte oduševljenje sve prepreke savladava bez većih problema. Solo deonice su prošle bez klišea i odavno odsviranih fraza i skala, hvala Bogu. Kada jednom krene, gitarski riff u Loner, neće prestati da vas vozi do kraja dana. Bar dok ne krene refren i cela stvar postane mračnija sa apokaliptičnim „čistim“ zvukom gitare. Zeitgeist kroz kratkih (za ovaj album kratkih) četiri i po minuta donosi nešto mirniji zvuk sa akustičnim aranžmanom, ali taman toliko da bude mračno i apokaliptično.

Drugi najveći faktor koji čini Black Sabbath najvećim metal bendom u istoriji je naravno, zvezda MTV realitya, legendarni pevač, zajebant i zakleti borac protiv populacije slepih miševa u urbanim sredinama Ozzy Osbourne. Rick Rubin je imao u vidu da sa promenom kalendara nestaje i snaga u ljudskom biću (ako je Ozzy uopšte ljudsko biće) pa je ceo album urađen u nižem registru jer se pazilo da Ozzy može da izvuče sve iz studija na bini. Njegov glas je, i pored svih godina u sebi, i dalje ono što je Black Sabbathu davalo taj uvrnuti mrak i zvuk horora. Slušati ga u pomenutim Loner i God Is Dead? je ravno gubljenju u jezivoj šumi u pola noći bez baterije na androidu (držimo korak sa vremenom, jelte).

Deluxe izdanje donosi još tri pesme Methademic, Pariah i Peace Of Mind (što sa „bazičnih“ osam čini jedanaest), a japansko i Naivete In Black, koja malo podseća na moderniji metal, što malo smeta kada se sagleda album kao celina, ali hej, Geezer se potrudio da napiše neverovatne tekstove gde zapravo ništa ne škripi, nećete kolutati očima na stvari koje Ozzy izgovara, čak će vas i oduševiti (Loner, Methademic, Pariah, Zeitgeist i moram li da po ko zna koji put ponovim – God Is Dead?). Bavi se religijom, društvom, vremenom i dubljom filozofijom na način na koji bi to trebalo da se radi, posmatrački i racionalno. Wilk, najveći strah tvrdokornih fanova benda, prosto sija na bubnjevima i uklapa se u teskobu koju bend planski projektuje kroz muziku.

Kao da su ovo šezdesete i da ovakav zvuk ne postoji, Black Sabbath su nam isporučili album kakav je malo ko mogao očekivati 2013. godine u moru tehnologije i hipsteraja. Prljav, tvrd, mračan i zao, ovaj album je jedan od ozbiljnijih kandidata za metal album godine.

Spisak pesama:

1. “End of the Beginning” 8:05
2. “God Is Dead?” 8:52
3. “Loner” 4:59
4. “Zeitgeist” 4:37
5. “Age of Reason” 7:01
6. “Live Forever” 4:46
7. “Damaged Soul” 7:51
8. “Dear Father” 7:20
9. “Methademic” 5:57
10. “Peace of Mind” 3:40
11. “Pariah” 5:34
12. “Naïveté in Black” 3:50

Ostavite komentar: