Beograd zove! – Prvo izdanje

Faith No MoreSvetski poznata imena; strana i domaća scena; četiri dana; ogroman prostor beogradskog Ušća; uspešno ispunjen zadatak, ali i popriličan broj grešaka – sve je to obeležilo „Belgrade Calling“ festival, održan od 27. do 30. juna.

Prvi dan – 27. jun

Iako su kapije bile otvorene od 17 časova ljudi su počeli pristizati kasnije, za šta je verovatno bila kriva tropska vrućina. Prvi najavljeni bend, lokalni sastav S.A.R.S., kasnio je oko 40 minuta i, kako se gostima ne bi oduzimalo od satnice, odsvirao samo tri pesme – „Mir i ljubav“, „Debeli lad“ i „To rade“. Nedovoljno da se nekoliko stotina posetioca „konektuje“ sa bendom i da čuje i vidi o čemu se tu zapravo radi.

Jessie J

Jessie J

Na red dolaze beskopromisni Public Enemy. Ruku na srce, reperi su zaslužili da budu u udarnom terminu. Jedan od najboljih nastupa na festivalu! Chuck D, Flavor Flev i Dj Lord, bez ustazanja, pevali su „Cant truss us“, „Anti-nigger machine“, „Public Enemy No. 1“. „Dve stvari koje najviše mrzim jesu rasizam i propaganda!“, rekao je Chuck D u pauzi između pesama. Nakon toga je publika, uporedo sa bendom, počela da skandira: „Mrzim rasizam, mrzim propagandu“. Na „Time is bomb“ Flavor je demonstrirao svoje znanje za bubnjevima, dok je Chuck „na suvo“, samo uz pratnju svog saborca odrepovao stihove. Za sam kraj su ostavljene, očekivano, „Bring the noise“ i „Fight the power“. Nisu više tako mladi, ali mora im se priznati – još uvek opasno prže. Razlozi koji se često mogu čuti, poput „ne volim hip hop“, „ne podnosim hip hop“ itd., u slučaju Public Enemy-a, nisu validni, jer ove ljude svakako treba čuti uživo. Snaga i poruka koju oni nose jači su od bilo koje društvene i muzičke kategorije.

Pred nastup mladog Britanca zvanog Elliot Gleave iliti Example prostor Ušća je počeo polako da se puni. Na svom repertoaru Example je imao popularne hitove “Won’t Go Quietly”, “Hooligans”, “Natural Disaster”, koji su, slobodno rečeno, preko noći postali hitovi. Bodrio je masu, tražio od nje da drže ruke u vazduhu, da skaču. Sve spavalice je dobro razbudio mešavinom repa, elektronike, house-a, popa… ma bilo je svega. Pored kašnjenja, i raspored bendova je promenjen. Tačno je da je ekipa festivala objavila tu informaciju na facebook profilu, ali teško da su to videli oni koji su putovali. Dok se mnogo aktuelnih izvođača opredeljuje za skromnu pevač + DJ varijantu nastupa, pravo je uživanje videti živu svirku elektronskog tipa, sa pratećim muzičarima i instumentima. Planetarnim hitom “Change The Way You Kiss Me” Example je priveo svoj jednočasovni set kraju.

Sledi trenutak koji su prve večeri svi čekali. Mlada i simpatična dama moćnog vokala – Jessie J! “Do It Like A Dud” je prvim tonom odjeknula Ušćem i podigla prisutne na viši, veoma zadovoljavajući nivo. Svašta se interesantnog moglo videti, ne samo čuti, na njenom nastupu. Od problematičnih mušica, preko bube na set listi, koju je Jessie nazvala Fred, do izvođenja devojaka iz publike na binu. Pomenute devojke, kojih je bilo tri, brzo su se stvorile na scenu bez imalo treme, kao da se radi o članicama grupe. Najzanimljiviji momenat bio je kada su se dve cure latile instrumenata, tačnije, gitare i bubnjeva, i same započele „Domino“. Ista numera, samo u celoj dužini, odsvirana je poslednja, čime je Jessie definitvno ostavila trag u Srbiji.

Dok se čekala Dubioza Kolektiv, broj posetica se prepolovio. Možda koncertno najaktivnija balkanska skupina muzičara otpočela je nastup nešto posle jedan ujutru. Uigrana postava, nema šta. Odradili su svoj deo posla profesionalno i svetski. Ipak, pitanje je koliko je su se oni uklopili u koncept prve večeri. Ovo nije zamerka, pogotovo ako se baci pogled na ceo festival koji je dosta šarolik. Tačku na prvi dan stavili su legendarni Orbital. Spoj tehna, acida, izvornih elektronskih melodija, uz povremene uplive modernog dubstepa i triphopa, učinili su da Englezi, bar pred par hiljada ljudi, ostanu dobro zapamćeni, premda im je ovo prvo gostovanje u Srbiji.

Drugi dan – 28. jun

Tvrd zvuk, puno metala, dugih kosa i mnoštvo gitara – to je bila dijagnoza drugog dana festivala. Vodeći se propustima sa prvog dana organizatori su najavljeni početak Satyricona maksimalno ispoštovali. Žestoka black metal svirka, bez mnogo priče. U suštini, ništa spektakularno, ali za ljubitelje takvog metala fina poslastica.

Nakon njih, izlaze Paradise Lost. Bend je predstavio pesme sa novog albuma, kao i hitove “As I Die”, “Widow” i “Say Just Words”. Bez mnogo kontakta sa publikom brzo su završili svoj set, koji je očigledno bio skraćen. Na svakom festivalu neko mora da strada, a taj „neko“ su uvek izvođači koji sviraju pre glavnih zvezdi. Čini se da je organizacija malčice zakazala i oko pauzi između bendova, jer su neke trajale po sat vremena, što je stvarno previše. Vrućina je nepodnošljiva, dužina programa oko 6-7 časova, skupo osveženje, sve to iziskuje što manju pauzu.

Sledeći na binu izlazi kultni gitarista Zakk Wylde. Pored odličnog sviranja, pokazao je da i peva za pohvalu. Sa svojim bendom Black Label Society na najbolji mogući način je pripremio publiku za show Ozzy Osbourne-a. Niko drugi to nije mogao da izvede kao Zakk. Ipak su on i Ozzy kao sin i otac.

Ozzy OsbourneSada već domaći u Srbiji, britanski The Cult, izlazi pred masu, koje ima poprilično više u odnosu na prethodni dan, i kreće sa fantastičnom „Lil Devil“. U dvanaest pesama stale su nove pesme, po koji klasik, i toliko. Išle su „Rain“, „Fire woman“, „Wild flower“. Ian je ovog puta, za razliku od prošlog beogradskog koncerta, izgledao bolje, bez brade, sa krznenom jaknom i potpeticama. Podsećao je na Iana iz 1985. godine. Ali, nažalost, nije zvučao tako. Par puta je kasno upao u pesmu. Jednostavno, nije dao svoj maksimum. Osetila se energija, ali ona pomalo ispeglana, festivalska. Bilo kako bilo, oni su u poslednjih par godina bili nekoliko puta u Srbiji, tako da sigurno neće mnogo vremena proći, a mi ćemo ih ponovo gledati.

Svetla se gase, scena se priprema za oca heavy metala; za neponovljivog, „one of a kind“pevača – Ozzy Osbourne-a! Muzičari koji ga prate izlaze na binu, i malo nakon njih, izlazi i on! Čuju se ovacije, oko deset hiljada ljudi vrišti „Ozzy, Ozzy!“. Počinje „Bark at the moon“ i svima je jasno da nema šale. Kreće se furiozno, Ozzy klima stalak, skače, šeta binom kao „muva bez glave“. Zaista neverovatno. Onda se dešava nešto što je celu stvar osetno unazadilo. A to je jako loše stanje Ozzy-jevog glasa. Da nije specifične boje vokala koji poseduje, i žara i zaostavštine koju nosi za sobom, a koje fanovi bezgranično poštuju, svirka bi bila fijasko. Tokom „Shot in the dark“ situacija se znatno pogoršava, te je morao da ode s bine, da se sredi, dok su za to vreme gitarista Gus G. i bubnjar Tommy Clufetos imali solo tačku. Ozzy se vraća i donekle sve počinje da ide svojim tokom. Izlaze Geezer Butler i Slash i kreće „Iron Man“. Konačno nešto što je pozamašni broj ljudi pevalo od početka do kraja. Geezer svira bez mane, kao pre 40 godina. Njegovi prsti rade tako predano i brzo, da u pojedinim momentima, ako gledate video bim, vidite ih spojeno. Sviraju se Sabbath klasici – „N.I.B.“ i „War Pigs“, za vreme koje su na ekranu išli snimci iz ratova. Ozzy je neprestano ludovao, kako to samo on zna. Polivao prve redove penom, zatim vodom iz kofa koje su se našle na bini. Prvobitna postava se vraća i ponovo sviraju poznatu solo stvar „Crazy train“, da bi poput „šlaga na torti“ svi zajedno izveli „Paranoid“. Ako uzmemo u obzir godine tvorca metala, ono što smo dobili 28. juna je i više nego dovoljno.

Treći dan – 29. jun

Treći i poslednji dan na kojem će nastupiti strani bendovi krenuo je ne baš najbolje. Naime, Ugly Kid Joe, slavni kalifornijski rokeri, otvorili su nastup sa zakašnjenjem od sat vremena. Bilo je svega nekoliko stotina ljudi na Ušću, ali oni koji su bili, ubeđen sam da nisu zažalili. Isti slučaj kao sa Public Enemy. UGJ su žaslužili mnogo više, mada tu i nije moglo nešto da se uradi, s obzirom da su, prema rečima organizatora, tražili da sviraju prvi. Užasno dobra svirka predstavljena u svetlu kojem se treba iskreno pokloniti. Hard rok je davno zaturio negde svoj sjaj, ali ga ovi momci vraćaju u život na jedan prgav i krajnje direktan način. Baš kako i treba!

Američki prljavi rok je presečen engleskim indie rokom. Znači, na red su došli The Horrors. Simpatični, ali još uvek „zeleni“ momci. Ono što oni sviraju jeste trenutno popularna mešavina novijeg post panka i garažnog alter roka. Za neke jeste tužno, za neke ne, ali kod nas trendovi nikada nisu prolazili. Jednostavno, dugo se živelo u mraku, te je narod željan da vidi šta se to zbivalo dok je u Srbiji stajalo vreme. Zbog toga su Horrors prošli bukvalno nezapaženo. Neosporno je to da su oni kvalitetni. Imaju elana, dobro i uvežbano zvuče, ali njihova slava na ovim prostorima tek treba doći. Pankeri zauzimaju borbene redove.

Vreme je za Johnny Rottena i Public Image Limited. Njihova percepcija post panka je nesvakidašnja. Satkana je od poznatog Rottenovog izmotavanja, do klasičnih post pank stajki, zatim bas deonica i sporijih psihodeličnih rifova. Prema reakcijama određenog broja prisutnih se moglo primetiti da je dosta zalutalih, tj. onih koji su očekivali da ovo bude svirka PIL-a sa pesmama Sex Pistolsa. Srećom po sam festival, bar je Rottenovo ime prodalo karte, ako to već nije mogla da uradi muzika Public Image Limited-a.

Sledi veoma prijatno iznenađenje. Poput atomske bombe krenula je svirka benda The Darkness. Greške u tih sat vremena nisu postojale. Jurcanje po bini, vrckanje na istoj, prodiranje u publiku na ramenima obezbeđenja, sve je to delo jednog čoveka – Justin Hawkinsa! Ništa ga nije pokolebalo, pa ni to što ima skoro 40 godina. Falset kakav on peva je veoma neobičan i verovatno se ne može nigde više čuti, osim na koncertu Darknessa. Projurili su kroz hitove „I believe in a thing called love“, „Love on the rocks with no ice“, „Givin Up“. Svirali su i obradu pesme Radioheada –„Street spirit“ (Fade Out). Justin se našalio na račun bujnog poprsja devojke iz publike, rekavši da ne može da peva sve dok je ona tamo.

Faith No MoreNakon Darkness-a Ušće biva zavidno popunjeno. Nije bilo ni čudo, kada se čeka Faith No More. Bina je u sekundi postala groblje. Sva u belom, sa ogromnom količinom cveća. Efekat je postignut. FNM su i sami najavili turneju putem umrlice. Ali, ono je bilo sve, samo ne svirka „preminule“ petorke. U startu su se javili problemi tehnične prirode, zbog čega je željna publika morala još malo da se strpi. Prvi izlazi Billy Gould, namešta bas, bez skretanja velike pažnje na sebe. Par trenutaka kasnije, pridružuje mu se ostatak „nevernika“, bez Mike Pattona. Kreće intro – „Woodpecker from Mars“. Mike izlazi, naravno, u belom outfitu, sa šeširom. Na prvi pogled liči na pevača šansona. Taj pogled je brzo izbledeo kad je krenula „Midlife crisis“, pa „Rocochet“. Priča nije potrebna, FNM govore kroz muziku. Fascinanto je šta pet čoveka mogu da naprave sa instrumentima. FNM nema svoju ciljnu grupu, ako gledamo na pravac. „Evidence“, „Last cup of sorrow“… Prelaze iz metala u fank, vraćaju se u rok, da bi Mike u refrenima počeo da peva pop, i da bi sve završio vrištanjem. Svako može da ima dobru ili lošu svirku, ali ne ume svako da bude zvezda. „Ovu pesmu posvećujemo vašem novom predsedniku“, rekao je Mike i nastavlja „Digging the grave“. To je pravi gest jedne zvezde! Videlo se na licima prisutnih. Faith No More ih kupio za sva vremena. Većinom su svirane pesme sa albuma „Angel Dust“ i „King for a Day… Fool for a Lifetime“. Koristeći samo svoj glas i megafon, Mike je, ma koliko delovao uštogljeno, pokazao šta znači biti „iznad“ drugih. Silazio je do ograde, preuzimao kameru i snimao pozitivni „haos“ koji se dešavao ispred muzičara. Jedini bend koji je imao pravi pravcati bis, ako izuzmemo polu-bis koji je Ozzy izdejstvovao, bili su FNM. Povratak je tražen nekoliko minuta, da bi Srbija kao domaćin imala još jednu veliku čast. Stručno i „po srpski“ izvedena je „Ajde Jano“. Nakon nje, ostalo je još samo da svi, već hipnotisani svirkom, odslušaju i „Stripsearch“, kao manifest možda najboljem nastupu na Belgrade Calling festivalu.

Već je prošla ponoć i ostao je još samo jedan bend do zatvaranja „inostranog“ dela festivala. Andrew Eldrich i njegov Sisters of mercy su bili kao stvoreni za nastup pred svitanje. Časkom je stvorena mračna atmosfera, praćena belim i ljubičastim snopovima rasvete, kao i enormnom količinom dima na sceni. Započinju sa „Crash and Burn“, zatim „Ribbons“ i „Train / Detonation Boulevard“. I stare i nove pesme zvuče sveže. Eldrichov dubok i oštar glas je ono što krasi ovaj bend. I ne samo bend, već celokupnu gotik industriju. Iako je Ušće bilo poluprazno, tih par hiljada je bilo odabrano. Kontakta nije ni bilo. Izgovoreno je samo par klasičnih „hvala“. Teško da su ostali oni koji su se kolebali. Sisterse ili voliš, ili ne, treće ne postoji. Jedina loša stavka u celoj svirci jeste nedostatak pravih instrumenata. Tu su Andrew, dve gitare i DJ, koji je ujedno ritam mašina, klavijature i bas. Muzika Sistersa vapi za bas gitarom, ipak je ona bila jedno od njihovih glavnih obeležja. Oni koji su ih gledali pre desetak ili dvadeset godina su bili razočarani. Iako je koncert bio relativno dobar, to je daleko od onoga kako je bend nekada zvučao, kada je bio na vrhuncu slave i kada pomerao granice.

Bilo je puno propusta, ali i dosta dobre muzike, muzički različite kombinatorike, mladih muzičara, proverenih veterana. U pitanju je prvo izdanje festivala, tako da je sada praštanje najviše dozvoljeno. Reč je o ozbiljnoj manifestaciji, te se možemo uzdati da će od sledeće godine organizatori sve podići na viši nivo, i da će doći do pozicije jednog od glavnih, ne balkanskih, već evropskih festivala.

KOMPLETNA GALERIJA SA FESTIVALA

Foto: Nemanja Đorđević

Ostavite komentar: