25.12.2017.

Kategorija: Specijalna izdanja

Tagovi: , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , , ,

Balkanrock izabrao najbolje u 2017. godini: Top 50 albuma

Godina 2017. bila je i više nego bogata izdanjima na svetskoj sceni. Povratnički šugejz heroji Slowdive su objavili sjajan album, Liam je objavio debi, Aphex Twin su nas prijatno iznenadili, The War On Drugs su briljirali, a tu su i Queens Of A Stone Age, Lorde, U2… Pred vama je lista najboljih izdanja inostranih muzičkih autora za 2017. godinu po izboru redakcije muzičkog web sajta Balkanrock

All Them Witches – Sleeping Through the War (New West Records)

Već pri prvom preslušavanju četvrtog albuma benda All Them Witches sasvim je jasno da će se “Sleeping Through the War” krajem godine pojaviti na raznim popisima najboljih albuma 2017. Nakon fantastičnog drugog albuma “Lightning at the Door” nešvilska četvorka sama je sebi postavila dosta visoku ljestvicu koju treći album “Dying Surfer Meets His Maker” prema nekima i nije dosegnuo jer je bio presirov. Međutim, njihov najnoviji uradak ne samo da je nadmašio “Lightning…” nego sva prva tri albuma zajedno – po tekstopisanju, melodijama, efektima i sveukupnom ugođaju albuma. Nakon “Bulls”, koja je jedina malo više generička rock pjesma na albumu, stvari se zahuktavaju i ne zaustavljaju do posljednje note. “Don’t Bring Me Coffee” je dijete Americane i stoner rocka sa solažom koju ćete sanjati i minimalnom potrebom za interpretacijom budući da Charles Michael Parks Jr. sve razjasni u refrenu: I don’t like the taste! Od sredine albuma redaju se pjesme “3-5-7” s hipnotizirajućim refrenom i prekrasnom psihodeličnom solažom, potom melankolična i sporija, ali ništa manje efektivna “Am I Going Up” te mračna i energična “Alabaster” s pomalo zlokobnim tekstom koja zaključuje blues-inspirirani trio. Ovo remekdjelo od albuma završava gotovo desetominutnom “Guess I’ll Go Live on the Internet” koja je vjerojatno više jam nego isplanirana stvar i koja će slušatelju pružiti priliku da se malo ohladi prije nego krene slušati album ponovno i ponovno i ponovno…

Video: Alabaster


Alessandro Cortini & Merzbow – Alessandro Cortini & Merzbow (Important Records)

Ovakva savršena kolaboracija je nešto što se ne čuje svaki dan. Alessandro Cortiniveć godinama svira u bendu Nine Inch Nail i pored toga ima jako uspešnu solo karijeru, a smatra se za jednog od najtalentovanijih ambijentalnih muzičara. Sa druge strane Masami Akita, odnosno Merzbow, jedan je od najbitnijih nojz muzičara u poslednjih nekoliko dekada. Njih dvojica spojili su se oko zajedničke ljubavi prema kultnom sintu “EMS Synthi” na kome je celokupan album i kreiran. Ovaj album je preporučljivo slušati od početka do kraja. Da, biće vam dosta čudno, pogotovu ako vam nojz nije baš najdraži žanr, ali Cortini i Merzbow su ovde još jednom pokazali da su neprikosnoveni u tome što rade čak i kada sebe ograniče na jedan sint, odnosno jedan instrument, za ceo album.

Video: ACMA

 


Angels 9 – Disappeared Behind the Sun (Clean Feed)

Još jedno odlično džez izdanje; nonet Angles 9 na svojoj drugoj studijskoj ekstravaganci, Disappeared Behind the Sun, demonstrira odličan spoj Klezmera i Brötzmannovskog izrazito energičnog, soničnog ataka, koji jedva da kroz četrdeset i nešto minuta, koliko album traje, staje – postoje retki trenuci predaha, stvoreni uglavnom za demonstraciju sviračkih veština pojedinih članova orkestra. Kosture ovih pet kompozicija čine jednostavne i imaginativne ideje istočnoevropski harmonski orijentisanih, koje kroz duži vremenski period koji pesme mahom obuhvataju, evoluiraju, nadograđuju se i moduliraju, nekad ispoštovane unijom i kohezijom celog orkestra, a nekad interpretirane prilično asinhrono, ostavljajući utisak kao da će se sve raspasti. Dakle, ono što ove minimalistične aranžmane čini u bitnoj meri zanimljivim jeste maksimalističan zvuk i, iako on može učiniti slušalačko iskustvo malo napornim, opravdan je nedostatkom dosadnih segmenta na albumu. Najuspešnije su Equality & Death (Mothers, Fathers, Where Are Ye?) koja otvara album i naslovna numera Disappeared Behind the Sun koja je sa razlogom naslovna.

Video: Equality & Deat (Mothers, Fathers, Where Are Ye?)


Aphex Twin – Field Day LP (Not on Label)

Aphex Twin nas je počastio svojim novim “izdanjem” koje se pojavilo tokom njegovog mističnog Field Day nastupa u Londonu. Ovaj nastup najavio je sa par nejasnih klipova, kao i obično, putem NTS radija, na čijem sajtu je samo stajao datum 3. jun. Kada je taj famozni datum došao krenuo je live stream njegovog dvočasovnog seta. Malo je reći da je Aphex briljirao. Odmah nakon nastupa na netu se pojavio “Field Day LP” koji sadrži jedanaest novih stvari, koje nemaju ime. Za jednog ovakvog umetnika, čije je celokupna karijera jedna velika misterija, to što nemaju ime i što se album ne nalazi na nekom lejblu i nije neka velika stvar. Ono što je bitno reći je da je Richard D. James izbacio još jedno sjajno izdanje. Jeste konfuzno, jeste nemoguće na momente uhvatiti beat, a šta ste drugo očekivali? Elektronski mag ne prestaje da oduševljava svojim talentom.

Video: Field Day LP


Battleme – Cult Psychotica (El Camino Media)

Cult Psychotica je novo full lenght izdanje, izbačeno 6. oktobra. Na prvo slušanje zvuči kao polučasovna rok žurka. Nema melanholičnog i mračnog zvuka na koji smo navikli slušajući prethodne albume. Ovo izdanje ima veliku podlogu u blues muzici što se provlači kroz čitav album, i savršeno mu pristaje. Veseo, energičan, a na momente i besan, “Cult Psychotica” ne ostavlja ravnodušnim.

Album se sluša ceo u jednom dahu, numere se slažu glatko jedna na drugu, kao poglavlja knjige. One provociraju (“Wanna Go Home”, “Bitch Blues”) podižu raspoloženje, teraju te da mrdaš nogom, klimaš glavom, đuskaš kako umeš i znaš. To je generalno i trejdmark live nastupa Battlemea, nema stajanja u mestu, nemoguće je uz ovakav zvuk i energiju. Domaća publika već je imala priliku da doživi Battleme eksploziju energije, a sada će opet, kroz seriju svirki u zemlji i regionu, koje promovišu upravo ovo izdanje.

Slušajući album over and over again, ne mogu a da ne stvorim u glavi pokretnu sliku toplog sunčanog dana, vožnje u oldtajmeru sa otvorenim krovom, topao vetar u kosi, a ispred – ništa sem autoputa i horizonta, bez okretanja nazad ni zaustavljanja.

Tako da, Battleme, nemojte da stajete, ovo je prokleto dobro.

Video: Testament


Black Prism – Black Prism (Easy Rider Records)

Black Prism su prije četiri godine objavili svoj prvi single i unutar doom zajednice instantno osvojili obožavatelje unatoč nekim kritičarima koji su ih (očekivano) optužili da previše zvuče kao Black Sabbath. Međutim, krajem 2016. nakon što su svi fanovi vjerojatno već i zaboravili da neki bend imena Black Prism uopće postoji, objavili su debitantski album i dokazali da su daleko od kopije nekog drugog benda. Istoimeni album kalifornijskog kvarteta sastoji se od osam pjesama, ali je u stanju privući pažnju već unutar prvih par sekunda. Prve dvije spore, doomerske minute pjesme “Lone Pine”slušatelja zaintrigiraju i natjeraju ga da sluša dalje, sve do klimaksa koji će mnoge iznenaditi ozzyosbourneovskim vokalom. Slijedi “Eye for an Eye” koja je u stanju ostati vam u glavi cijeli dan zbog odlične melodije i pamtljivog refrena, a prati je “Alaska” na kojoj Black Prism pokazuju da se usude eksperimentirati sa svojim zvukom. “Satan’s Country” s albuma zvuči puno čišće nego single objavljen 2013. što može biti i dobro i loše, ovisno o osobnom ukusu. Moj osobni favorit je upravo zadnja “Untitled” stvar koja se slušatelju prelijeva oko mozga sporo i glatko i gusto poput melase i vodi do fenomenalnog refrena tijekom kojeg gitara i bas padaju u drugi plan tek toliko da ih jedva osjetite kao melodično vibriranje, a u centar pozornosti dolaze vokal u svom najboljem obliku i odjekivanje činela. Refren se tada transformira u višeminutni instrumentalni komad kojim Black Prism pokazuju da bi opstali čak i bez vokala. Album bi definitivno trebao poslušati svaki obožavatelj dooma, ali i svaki skeptik koji je daleke 2013. bend odbacio kao nešto već viđeno – svaki bend ima svoje utjecaje, ali bitan je krajnji rezultat koji je u ovom slučaju jedan iznimno kvalitetan album i vrijedan dodatak doom sceni.

Video: Alaska


Brand New – Science Fiction (Procrastinate Music Traitors)

Brand New na neki način podseća na svoje sunarodnike iz benda Thrice. I jedan i drugi bend su krenuli nekim emo/post-hardcore zvukom da bi vremenom počeli da „hvataju krivine” u svom stvaralaštvu ka nekim laganijim i progresivnijim notama. Ono najbitnije je da su oba benda (svako na svoj način) apsolutno uspela u tome. Dovoljan dokaz je novi, peti po redu, album četvorke sa Long Islanda. Science Fiction jeste možda „laganiji” album ali je napakovan dubinom, lepotom i iskrenošću. Bez problema će vas izvozati svih 62 minuta koliko traje. Album je manje-više došao niotkuda. Brand New su ga najavljivali još za prethodnu godinu, pojavilo se par pesama u međuvremenu (bez spotova) ali je bend nekako potonuo ispod medijskog radara sve dok fanovi poštom nisu dobili disk sa misterioznom pesmom od sat vremena. Naravno u pitanju je bio novi album koji se očekivao tek oktobra. Već prva pesma Lit me up vam kaže: slušaj biće ovo jedan jako dobar album, uživaj. I zaista je tako. Ako bi već trebalo izdvojiti još neku nameće se 137 sa blagim Heart-shaped boxuvodom, zatim Waste i DesertSame logic/Teeth je fenomenalna stvar i jedna od onih koja malo uzburkava atmosferu izdanja. Jedini problem je što je pesma od početka do kraja maksimalni rip off Modest Mousea. Gitarska deonica, tempo, stil, pevanje… ma sve. Loša strana ovog albuma je ta što je najverovatnije poslednji uradak benda jer su predskazali da će nakon 2018. prestati sa radom. Bar su se studijski oprostili u velikom stilu!

Video: Waste


Chelsea Wolfe – Hiss Spun (Sargent House)

Chelsea Wolfe nije jedinstvena, ali ne može se reći da nije ni posebna, jer premašuje kategoriju “glazbe ugodne uhu” i ulazi ravno u domenu “izazivanja emocija”. Dok je album Abyss bio bol, patnja i depresija, Hiss Spun je strah, tjeskoba i histerija. Tome svakako doprinose tipični chelseawolfeovski vokalni efekti zbog kojih slušatelj ima jezivi osjećaj da je zarobljen sam s njom u ogromnoj, praznoj prostoriji.

Album počinje pjesmom “Spun” čiji spori, ujednačeni ritam zvuči poput uvoda u primitivni obred koji polagano hipnotizira slušatelja. Kad su svi sudionici opušteni i polusvjesno se ljuljaju uz zvukove obreda, vjerski vođa Wolfe počinje ih zavoditi pijanim zavijanjem na “16 Psyche”. Na “Vex” blagim glasom poput ranjene životinje želi pridobiti naše povjerenje, ali iluziju deformiraju onostrani urlici Aarona Turnera (Isis).

Dok je ovaj album svojoj stvarateljici poslužio kao psihoterapija za njene napadaje anksioznosti, nesanice i ovisnosti, treba istaknuti da on nije rezerviran samo za eskapističke tipove. Ljubitelji poezije, nježnih ženskih vokala, dooma, i općenito horor tematike sigurno će pronaći nešto po svom ukusu na ovom genijalnom glazbenom djelu.

Video: Scrape


Chuck Prophet – Bobby Fuller Died For Your Sins (Yep Rock)

Čak Profet je svoj novi album, Bobby Fuller Died For Your Sins“, okarakterisao kao “kalifornijski noarˮ (California noir). Iza ovog naizgled oksimoronskog pojma, preuzetog iz filmskog i književnog vokabulara, krije se suština ovog ostvarenja: dok s jedne strane prateći bend svira žestoki, razigrani, kalifornijski rokenrol, sa druge Profet u mikrofon kazuje priče pune misterije, ljubavi i smrti. Naziv albuma i naslovna numera u sećanje prizivaju Bobija Fulera, legendarnog rokera poznatog po izvedbi pesme I Fought The Law i po misterioznoj smrti, koja do danas nije razjašnjena. Ujedno, postavljanjem ove pesme na početak ploče označene su teme koje će u njoj dominirati: noar atmosfera, smrt i okrenutost ka rok mitologiji. Profet, poznat kao veliki  mitoman pop kulture proročkim tonom peva “Bobi Fuler je umro zbog vaših grehovaˮ, dižući tragični završetak ovog rokera na biblijski nivo. Pesma Bad Year For Rock and Roll“ omaž je rokerima preminulim prethodne godine, dok In The Mausoleum“ nosi podnaslov For Alan Vega. Uprkos dominantnoj temi smrti na ovom albumu, Čak i bend sviraju živahno, na momente čak i izrazito veselo, uspevajući da kroz svirku i tekstove u tmurnu noar tematiku upletu erotiku i humor, čime su na pravi način prezentovali i inkorporirali u rok muziku žanr koji je uspeo da objedini reči “Kalifornijaˮ i “noarˮ.

Video: Your Skin


Crystal Fairy – Crystal Fairy (Ipecac Recordings)

Suradnje već poznatih glazbenika pod nazivom „supergrupa“ nisu ništa novo. Neke supergrupe toliko su dobre i poznate da ljudi ni ne znaju da su njihovi članovi prethodno svirali u nekim drugim bendovima. Međutim, ovaj je trend zadnjih par godina uzeo maha na rock sceni, a ono što je nastalo često je bilo nezanimljivo, pretenciozno ili jednostavno loše. No nakon par razočaranja dobili smo Crystal Fairykoji su nas pak zagolicali i prije samog izlaska albuma, bombama “Drugs on the Bus”Chiseler” Crystal Fairy. Tada je već bilo jasno da ovaj bend zahvaljujući Buzzu Osborneu i Daleu Croveru ima onu žestinu Melvinsa koju volimo, perfekcionizam koji krasi hiperproduktivnog Omara Rodrigueza-Lopeza, a sve ovo savršeno nadopunjuje divlje mjaukanje Terri Gender Bender. I ostatak albuma je izvan lige većine materijala drugih supergrupa od početka desetljeća: većina albuma ima pankerski ritam, sludge ugođaj i onaj dobri stari fuck you stav. Tu i tamo ova fantastična četvorka pokaže da može izazvati istu, ako ne i intenzivniju emocionalnu reakciju i nešto sporijim pjesmama pa tako “Under Trouble” možda najviše svjedoči ekscentričnosti kombinacije ove supergrupe, “Moth Tongue” nostalgično baca na grunge ranih 90ih, a “Drugs on the Bus” je ljigavo žestoko savršenstvo i odličan predstavnik čitavog albuma – prilagodljiv vokal Terri čije kerefeke u Le Butcherettes mogu odvući pažnju od njenog talenta, Buzzova jednostavna, ali upečatljiva melodija na gitari, Omarova  bas dionica koja pjesmu vodi iz sporog u brzo i Daleovo suptilno bubnjanje koje sve komponente veže u jednu fenomenalnu, heavy cjelinu.

Video: Drugs on the Bus


David Bowie – No Plan (Columbia)

Nismo očekivali zvanično izdanje posle dana kada je veliki lider i inovator popa umro, ali eto, pred nama je zvanično novi EP Davida Bowiea. Nazvan “No Plan”, EP koji maltene predstavlja outtake pesme sa “Blackstara”, nastavlja putovanje malo dublje u prezanimljivu spiralu koju je počivši ostavio sa poslednjim albumom. EP otvara čuveni rekvijem “Lazarus”, kojem opraštamo što se reprizira ovde, ima veze sa čitavim vajbom izdanja. Tri nove numere su “Killing a little time”, “When I met you” i “No Plan”. Pesme deluju kao da ih niko “normalan” ne bi stavio zajedno na jedno izdanje, niko osim Dejvida Bouvija, naravno. Iako je nemoguće utvrditi da li je on imao u planu (hah) ovo izdanje u ovom obliku, dugogodišnji odnos sa ovim magom nam govori da se stari Robert Dejvid Džouns ne bi žalio na ovaj EP. U suštini, pesme ste mogli već da čujete krajem onog horora od prošle godine, a na meniju je još jedno pomeranje granica. “Killing a little time”, recimo, donosi ritam sekciju koju biste očekivali kod Gojire (da, kod Gojire), gitara zvuči dovoljno “bolesno” da isprati ludilo ritma, a Bouvi je… Bouvi – nikako nešto što očekujete. “No Plan” i “When I met you” dalje objašnjavaju zašto je Bouvi jedini uspevao da spoji kvalitetan pop sa kvalitetnom avangardom. Praktično update za “Blackstar”.

Video: When I met you


Deaf Radio – Alarm (samostalno izdanje)

Nakon gotovo četiri godine, Queens of the Stone Age napokon su izdali novi al… Molim? Aha… To nisu oni…? U tom slučaju, mladi grčki kvartet po imenu Deaf Radio izdao je početkom nove godine svoj debitantski album “Alarm”. Album se sastoji od devet pjesama koje sam prvih par puta preslušavala s pola uha i koje su mi tijekom tog procesa popriličan broj puta iznenadno privukle pažnju i natjerale me da otvaram player i provjeravam što zapravo slušam. Bend je prenov i nikakva istraga na internetu u vezi toga zvuče li namjerno jako slično jednom ultra-popularnom bendu nije urodila plodom, ali, na stranu sve sličnosti po pitanju vokala… i melodija… i solaža… i samog naziva benda…, album je uistinu jako dobar. Iako bendov prvijenac obiluje žeštokim rockom pogodnim za divljanje na koncertu, neke od najboljih pjesama su nešto sporije, tmurnije, mračnijih tekstova, npr. “Anytime” i “Oceanic Feeling”. Ako to ipak nije po vašem ukusu, vrijedi poslušati doslovno sve ostale pjesme: “Backseats” imaju odličan, pamtljiv refren, “Vultures & Killers” ima fantastičnu solo dionicu, “Trapped” ima najbolji beat, a “…And We Just Pressed the Alarm Button” najbolju bas melodiju, itd. Prema tome, Deaf Radio definitivno zaslužuju da im se pruži prilika, a možda na putu do slave razviju i nekakav drukčiji zvuk i svoje vlastito „ja“.

Video: Anytime


Deep Purple – Infinite (earMUSIC)

Grupa sa karijerom dugom pola veka, grupa koja je ostavila (i ostavlja) neizbrisiv trag u istoriji – ne samo muzike, već uopšte, grupa koja je obišla planetu uzduž i popreko i bogato je ukrasila svojim notama, dotakla vrh sveta i padala sa istog, ali je i dalje tu, na sceni koja život znači – da, to su oni, titani rokenrola, glavom i bradom, hammondom i gitarom – i vratili su se.

Iako je Infinite svetlost dana ugledao u aprilu, prvi singl sa njega je objavljen čak četiri meseca ranije i izazvao je, sa punim pravom, većinski pozitivne i tople reakcije slušalaca. Režeći Hammond koji prede pod prstima maestra Dona Aireyja, legendarna, neponovljiva i večno stabilna ritam sekcija Iana Paicea i Rogera Glovera na koju se nadovezuje galantni gitarski ples Stevea Morsea i, po svemu sudeći neuništivi vokal Iana Gillana, ne samo da su nam podarili jednu sjajnu, čistokrvnu hard rock numeru, “Time For Bedlam”, nego su njom predstavili i određeni trend, manir albuma, koji se po njegovom izlasku vrlo lako mogao ustanoviti od strane svakog ko je iole upućen u celokupni opus DP-a. “Time For Bedlam” miriše na prošlost, u njemu su utkani raskošni momenti stvaranja muzike iz nekog davnog doba koji će one starije fanove časkom tamo vratiti (i teško da će se buniti).

Video: All I Got Is You


Egypt – Cracks and Lines (Valley of the Kings Musicworks)

Bend Egypt je godinu i pol nakon “The Endless Flight” izdao svojevrsni nastavak pod nazivom “Cracks and Lines” koji se sastoji od pjesama koje su ili bile nedovršene, ili se zvukom nisu uklopile u prošlo izdanje. Ovaj EP od kratkih i slatkih 40 minuta sadrži pet pjesama, od kojih je jedna, “Watchin’ You”, prerada KISS-ovog hita. Egypt su tijekom prošlih 12 godina više-manje ostali lojalni zvuku kojim su i započeli karijeru, uz povremena poboljšanja po pitanju produkcije, ali najočitija promjena je boja glasa i način pjevanja Aarona Esterbyja koji je priznao da je u tih desetak godina od njihovog prvijenca do danas popušio valjda milijun cigareta. No njegov hrapavi, bluzerski glas odlično se uklapa u svaku od pjesama, počevši od “Final Heist”. Iskreni heavy riff bez prenemaganja i nepotrebnih efekata, blaga promjena brzine i postepeni krešendo stvaraju klasični egyptovski ugođaj i slušatelja uvlače dublje u srce albuma. Živahnija “Cracks and Lines” pomalo zvuči kao hommage psihodeličnom rocku od prije 40 godina, a potpunu suprotnost njoj i ostatku albuma predstavlja “Dirge” – polagana, umirujuća doom balada s kompletno drukčijim vokalom od onog na koji su obožavatelji ovog benda navikli. Posljednju trećinu albuma čini “What Lights This Ocean” gdje Ryan Grahn i Neal Stein strpljivo razvijaju meditativnu melodiju na gitari koja se u drugoj polovici pjesme transformira u ugodno sazvučje i naposljetku raspliće u jeci činela.

Video: What Lights This Ocean


Elder – Reflections of a Floating World (Stickman Records, Armageddon Label)

Reflections of a Floating World” je sve što i “Lore” i toliko više od toga. Šest pjesama rastegnutih na malo više od sat vremena slušatelja će ispuniti adrenalinom, prekriti trncima, nabrijati i opustiti i ostaviti ga s osjećajem vrhunskog auditivnog zadovoljstva.

Iako nijedna pjesma na albumu nije za preskakanje, posebno su impresivne “Staving Off Truth” i “Blind”. Na blagi efemerni uvod u post-rock predstavnika albuma, “Staving Off Truth”, nastavlja se vatrena, ali atmosferična melodija na gitari. Vokal je u ovoj pjesmi u prvom planu, međutim i on je sa savršenim tajmingom isprekidan instrumentalnim varijacijama na temu.

Blind” je s druge strane tekstualno najjača stvar albuma, obogaćena punokrvnim zvukom i promjenama tempa koje slušatelja drže zainteresiranim čitavih 14 minuta. Elder u tekstu kritiziraju kapitalizam koji je sve češća tema u ovom tipu glazbe, a brutalna solaža u osmoj minuti pretvara se u ljuto urlanje koje se pretvara u interludij za hvatanje daha, a onda opet u prog rock galop sve do kraja pjesme.

Zaključak cijele ove priče je da su se Elder na ovom albumu usavršili i sljubili tehniku i umjetnost u nešto autentično i neponovljivo. Dok njihova glazba zvuči inteligentno i gotovo pa izračunato pomoću formula u laboratoriju, i dalje je iskrena, slušatelju bliska, i nastala od srca.

Video: Sanctuary


Fink – Resurgam (R’COUP’D, Ninja Tune)

Fin Greenall, engleski kantautor i još ponešto, objavio je ove godine šesti studijski album pod svojim poznatim pseudonimom Fink. „Resurgam“, album od deset pjesama, implicira ponovni uzlet. Prijevod s latinskog glasio bi otprilike „Ponovno ću se uzdići“. Uzlet je zaista i vidljiv na novom albumu.

Već pri prvom slušanju ističu se „Cracks appear“ i „Not everything was better in the past“, pjesme koje su s ploče skinute i kao singlovi. Pukotine, kao popularan motiv u glazbi ove godine, omogućile su da kroz njih procure novi kreativni sokovi već pomalo ustajalog Greenalla, čije su najprepoznatljivije pjesme „This is the thing“ i „If only“ izašle još na albumu „Distance and time“ iz 2007. godine.

Novi album Finka je solidan, za već oblikovanog poštovalaca njegovog djela vrlo dobro ostvarenje, ali za privlačenje nove publike možda bismo se ipak referirali na njegove ranije uratke.

Video: Cracks Appear


Fleet Foxes – Crack-Up (Nonesuch Records Inc.)

Nakon traumatično duge pauze čekanja od zadnjeg albuma koji je izašao 2011. godine, od čega se još uvijek oporavljamo, Fleet Foxes su konačno izdali novi. Album Crack-up nastavak je i veliki pomak u odnosu na prethodni Helplessness Blues. Slojeviti tekstovi pjesama koji odražavaju literarni i glazbeni ukus Robina Pecknolda, frontmena i tekstopisca benda, te sadržavaju nebrojene slikovite aluzije na slike i druga umjetnička djela, poput najočitije na Goyinu Third of May s prvog singla albuma Third of May / Ōdaigahara. Usput rečeno, Ōdaigahara je grad u Japanu u kojem je zaključena zadnja turneja benda. Osim toga, pjesma je detaljno anotirana od samog Pecknolda na stranici Genius lyrcs, što samo svjedoči o kompleksnosti i prikrivenim značenjima utkanima u cijeli album. Otkrivanje referenci na Fitzeralda, Hamsuna i Kabat-Zinna nisu neznatni dio uživanja u albumu. To je ujedno i plus i jedini minus ovog albuma, što zahtijeva vrlo specifično raspoloženje koje razvija tijekom preslušavanja, a istovremeno svijest o tome da je teško razumjeti ga, posebno u samo jednom slušanju. Nadovezivanje i elaboracija ne prethodni album su vidljivi, do mjere nastavljanja note s početka Third of May na završnu s Grown Ocean. No, odmak je uočljiv. Iako je vidljiva folk pozadina iz koje proizlaze Fleet Foxes, grandioznost, eksperimentiranje i pompoznost do granica pretencioznosti čine album apsorbirajućim, nikada ne prelazeći tu granicu. Prekrasno za slušanje.

Video: Kept Woman


Julien Baker – Turn out the lights (Matador Records)

Moderna alternativna scena prepuna je, takozvanih, „singer-songwriter-a“. Svi oni uz minimalistične istrumentale i vrlo sirove tekstove pokusavaju da  otvore svoju dušu svetu. Iako to deluje obećavajuće, većina ovih muzičara stvara muziku koja je dosadna, neoriginalna, i u najboljem slulčaju, prosečna. Ali tu i tamo pojavi se poneko ko napravi neku promenu i očara slučaoce. U proteklih par godina smatram da je ovo Julien Baker. Ova dvadesetdvogodišnja umetnica iz Memfisa, uprkos tome što je pod svetlima pozornice jako kratko, nastupala je sa brojnim velikanim američke alternativne/emo scene kao što su Death Cab for Cutie i Paramore. U oktobru 2017. godine objavila je drugi album pod nazivom “Turn out the lights”.
Uvertira u celu ploču je instrumentalna numera pod nazivom Over, koja nam odmah ukazuje na to da je Julien evoluirala. Za razliku od njenog debitantskog LP-a, koji je sačinjen isključivo od jednog zvuka klavira ili gitare i njenog vokala, ovde se javljaju klavir, više nasnimljenih gitara, gudački instrumenti, i ambijentalni „padovi“. U ovom ostvarenju sarađivala je i sa Cameron Boucherom, frontmenom benda Sorority Noise, što rezultuje u daleko naprednijoj produkciji od njenih ranijih radova. Nakon ovog kratkog instrumentalnog uvoda sledi gladak prelaz sa klavira na gitaru i pesmu Appointments, koja je bila i jedini single objavljen u septembru. Sa pojavom vokalnih deonica uoačavamo još jedno prijatno iznenađenje, a to su i vokalne harmonije, koje celoj stvari daju na ozbiljnosti. Pored Appointments izdvaja se i treća, pesma čije ime nosi ceo album, Turn out the lights, jer obe prenose neverovatnu količinu energije. Ostalih osam kompozicija nastavlja sličnim tokom, ali bez potencijalnih „hitova“. Julien Baker nas sve vreme nežnim melodijama i kompleksnim zvukom uljuljkava u mračnu i depresivnu atomosferu, pa nas zatim razdrma snažnim i upečatljivim vrhuncima, na način na koji to samo ona ume. Kroz ceo njen repertoar provlači se slična struktura pesama i tematika koja obrađuje savladavanje emotivnih problema i bolesti zavisnosti. Baš zbog toga njena muzika može biti naporna slušaocima koji nisu navikli na ovaj žanr.
Ovaj LP, iako ima nekoliko vrlo ozbiljnih pesama, i predstavlja značajan napredak u produkcijskom smislu, ne izdvaja se od ranijih radova Julien Baker. Ukoliko u nastavku svoje karijere razbije šablon i izađe iz svojih uspostavljenih ovkira smatram da će i sama biti jedan od velikana alternativne/emo muzike.

Video: Appointments


Kasabian – For Crying Out Loud (Columbia, Sony)

O prošlom albumu najjače postave post-britpop engleske reprezentacije u našoj redakciji može da se vodi polemika toliko žestoka da bismo se verovatno potukli. Nekima je totalno đubre, nekima je odličan korak napred, nikog nije ostavio ravnodušnim. Kakav god bio, “48:13” je bilo prilično teško nastaviti. Ovogodišnji “For Crying Out Loud” je najavljivan kao spas električne gitare, a to ipak nije ispunio. No, da je lesterska momčad ispostavila izuzetan album, to niko ne može da spori pa nećemo ni mi. Počevši sa “Ill Ray (The King)”, u čijem spotu igra Sersi Lanister i pritom oživljava kraljeve, umesto da ih ubija (spoiler alert!), album će vas odvesti na jednu prezabavnu vožnju. Ma i taj prvi singl koji je bio sladak kao šećerna vuna uvaljana u onu moču od tulumbi, “You’re ln love with a psycho” – savršen gitarski pop. Serđo Picorno i Met čije prezime nikad neću znati da izgovorim se hebeno dobro zezaju. U svem tom zezanju, Picorno, faca kalibra Noela Galagera dok još nije bio krompir, provuče nekoliko maestralnih pesama i voila – Kasabian je najbolji UK bend na sceni. Savršenim čudačkim senzibilitetom za pop pesmicu i guranje stvari napred kada je zvuk u pitanju, Kasabian uspevaju da se održe pri vrhu svetske ponude već godinama. Kad prežvaćete solidne “Twentyfourseven” i “Good fight”, na vas naleti “Wasted”, apsolutno radijski nastrojena pesma u kojoj i pored svega što je čini sladunjavom postoji nešto što će vas naterati da je obožavate. Manje zarazni singl “God bless This Acid House” neće oduševiti sve vas, ali može da prođe. Skoro pa lenonovska balada “The Party Never Ends” je apsolutno u boljem delu albuma, kome svakako pripada i “Are You Looking for Action?” sa svih svojih osam minuta psihodeličnog fanka. Ostatak albuma se zaista ne ističe, ali neće vam pasti na pamet da promenite pesmu dok traje. Da smo i dalje ostali pri brojnim ocenama za ovu rubriku, album bi dobio negde između 4,5 i 5, mada tome dosta doprinosi šarm Serđa Picorna.

Video: You’re In Love With a Psycho


King Gizzard & the Lizard Wizard – Flying Microtonal Banana (Flightless, ATO, Heavenly)

U moru novih psihodeličnih rok bendova sa ne tako novim načinima razmišljanja, King Gizzard & the Lizard Wizard predstavljaju kreativni izuzetak. Nakon nekoliko muzičkih trikova koje su isprobali na svojim prethodnim albumima, bend se posvetio menjanju srži svojeg stvaralaštva i počeo da se interesuje za specifičan muzički fenomen – mikrotonove. Ono što eksperiment, prerušen u long-plejku, Flying Microtonal Banana čini takođe posebnim, jeste činjenica da je veoma malo muzičara uopšte i pokušalo da komponuje i izvodi rok muziku sačinjenu od mikrotonova – mahom su korišćeni u (post)modernoj klasičnoj ili džez muzici. Međutim, pored niza pevljivih i zaraznih melodija (Rattlesnake je postao hit za tili čas) i mantričnih ritmova, King Gizzard i dalje pomalo imaju problem da se potrude oko svojih aranžmana i načine svoju muziku konciznijom, često odlazeći u neke brljave segmente. Ipak, reč je o talentovanim muzičarima koji će u narednih nekoliko najavljenih albuma možda izvesti ovaj koncept na istinski upečatljiv način i mi se nadamo da će u tome uspeti.

Video: Rattlesnake


Liam Gallagher – As You Were (Warner Bros)

45togodišnji mlađi brat i glavni glas Oasisa, Liam Gallagher je ove godine uradio nešto što je obećao da neće nikad, objavio je svoj solo album. Posle raspuštanja sasvim solidnog Beady Eye, Liam se bacio na solo karijeru vredno radivši na svom prvom debi albumu koji je ove 2017. ugledao svetlost dana. Noelov brat se osmelio i akcenat je stavio na koncertima i pre samog objavljivanja albuma odlučio se na hrabar potez, promovišući ga prvo na turneji na kojom je posetio čak i EXIT festival. Prvi letnji hit singl bio je “Wall Of Glass” i time je već nagovestio da će ostati u svom prepoznatljivom fazonu bez puno eksperimentisanja (za razliku od njegovog brata Liama koji je ove godine bojažljivo i nespretno uplivao u pop, disko, neo psihodelija vode). Sa grupom ozbiljnih producenata i muzičara Liam je poentirao kompletnim albumom i zvukom se oslanjajući na rokenrol glamur devedesete, Primal Scream, Oasis, ali nije ni zaboravio pionire The Beatles i The Rolling Stones. Glas mu nikad bolji nije bio, Liam ovog puta čisto i kristalno jasno peva. Od pesama se izdvajaju zaista savršene balade “Chinatown”“For What It’s Worth”, ali i energična “Come Back To Me” za koju je i nedavno objavio spot . Ovaj Božić braća su utihnula, zakopali ratne sekire i proveli ga zajedno sa porodicom. Vreme će pokazati da li to miriše na primirje i konačno okupljanje najvećeg rokenrol benda na svetu.

Video: Wall Of Glass


Lorde – Melodrama (Jack Antonoff’s home studio, Electric Lady Studios)

Novopečeni album – od po 11 pesama – izbacuje iz sebe svu taštinu gorenavedene pevačice; svu zlusretnu sudbu, monoterepautske, pomalo intimne i, na prvi pogled, potresne ispovesti, sa kojima se „naša mala“ za života susretala. Sklanjajući sa sebe digitalizovane maske, prevelike zvučne obrade i pretenciozna šminkanja u post-produkcijskim laboratorijama, dobijamo jednu krajnje iskrenu, tmurnu i brutalnu priču o tome kako je biti mlada ženska osoba na ovom čudovišno svirepom svetu.

Milozvučni glas Lorde nadilazi svaki mogući žanr – bez obzira da li je to u ovom slučaju pop – tako da, prosečan slušalac, koji čak nema pojma ko je ona, može, ako nije derivat wannabe-hardcore auditorijuma, da dođe do veoma prostog zaključka, a to je, da je ova „mala čupava“ možda najvrednija, najsvetlija i uspinjuća nada u kojoj će konačno moći da se uživa – od 7, pa do 107 – bez ikakve pomisli da je ovo još jedna u nizu šunderastih zečica i plastificiranih picopevaca koji su na jedan sekund zasijali, a zatim, sa radara, zauvek otišli u bestraga.

U odnosu na prvenac Pure Heroine, Melodrama je eksplodirajuća kesa puna žuči, srcecepajućih šaputanja i mračnih posrtanja – tako mudro upakovanih u osnovne okvire elektropopa, bez ikakvog odstupanja od istog, gde se čak mogu čuti i simfonijske pratnje njenog vokalnog otkrovenja – koja će „maleckinu“ glazbu lansirati u vasionu dostojnu veličanstvenih stvaralaca muzike XXI stoleća.

Video: Green Light


Mark Lanegan – Gargoyle (Heavenly Recordings)

Dark Mark nas je krajem prethodnog meseca obradovao novim izdanjem. Novi album „Gargoyle“ je istog trenutka kada je izašao pokupio samo dobre kritike i kod publike i kod recenzenata. I defitnitivno se radi o jednom od njegovih najboljih albuma. Nakon prethodnog izdanja „Phantom Radio“ mnogi su se zapitali u kakvom će se smeru Laneganova solo karijera kretati u budućnosti. O brojnim kolaboracijama nema potrebe diskutovati jer se uvek radi o vrhunskim trakama. Heroj mračnog alter bluza krenuo je pre nekoliko godina da eksperimentiše sa elektronskim zvukovima koje je, kako je kružila priča, generisao preko aplikacije za iphone. Na najnovijem izdanju prisutna je i ta elektronska strana kao i uticaji post panka iz osamdesetih i neki nojz/shoegaze momenti. Međutim, sve to na stranu, Laneganova lirika i sam vokal su na ovom albumu maestralni. U ovakvom svetlu ga nismo čuli jos od „Bubblegum“ ere, iako se za taj period njegovog života vezuju samo najcrnje priče.

Video: Beehive


Meat Wave – The Incessant (SideOneDummy, Big Scary Monsters)

The Incessant” je treći studijski album čikaške grupe Meat Wave, koji je prošao prilično nezapaženo u alternativnim/indi krugovima uprkos svojim brojnim kvalitetima. Od početne pesme “To Be Swayed“, u čijih prvih petnaest sekundi bend jasno objašnjava skoro sve svoje sonične tendencije, do poslednje “Killing the Incessant“, čiji veliki deo čini neritmičan zbir rafala na činelama i tremolo pickinga, dobijamo 36 minuta čiste mcluskyjevske (na čiji album “Mclusky Do Dallas” mene “The Incessant” veoma asocira, ako izuzmemo humor, suludo distorziran bas i prisustvo antologijskih rok stihova) sile provučene kroz ogoljeni, “neproducentski” postupak Stiva Albinija. Pregršt zanimljivih rifova i melodija, velika sviračka utegnutost, intenzitet vokala Krisa Satera i stilizovani, rečiti tekstovi. Pored pomenutih pesama, izdvajaju se i naslovna, “Tomosaki“, “No Light” i “Run You Out” koja je među najkonciznijim i najuspešnijim gitarskim numerama objavljenim u skorije vreme.

Video: Run You Out


Metz – Strange Peace (Sub Pop)

Još jedan album u ovomesečnom broju rubrike „Pažljivo slušaj“ dolazi iz Electric Audio studija u Čikagu, odnosno od producenta Stiva Albinija. Kanadski trio Metz za svoj treći album „Strange Peace“ izabrao je najboljeg mogućeg producenta. Na prethodna dva albuma pokazali su sirovu energiju pod velikim uticajem bendova poput Nirvane, Mudhoneyja, The Jesus Lizarda te Albinijevih Big Black i Shellac. Međutim, na novom albumu zašli su u melodiju. Zadržali su svu sirovost i glasnoću (kada album detaljno slušate čuje se da je oprema oterana do maksimuma), ali su ubacili melodične delove što u vokalima (koliko je to moguće) što u gitarama. Pritom nisu postali pop ili otišli u neke mainstream vode, već su samo rizikovali sa nečim novim  i u tome itekako uspeli. Poslednjih par godina je ozbiljna nestašica dobrih gitarskih albuma sa zanimljivim rifovima, koji vam ne dosade posle dve pesme. Metz, sa druge strane, iza sebe imaju tri odlična albuma vredna pažnje.

Video: Cellophane


Mobina Galore – Feeling Disconnected (New Damage Records/Gunner Records)

Mobina Galore su (po svojim rečima) power chord punk bend koji čine dve besne dame: Jenna Priestner (vokali/gitara) i Marcia Hanson (bubanj). “Feeling disconnected” je njihov drugi album i za sada najprijatnije (lično) otkriće godine. Ceo album pršti od odličnih rifova i ženskog dranja sa jedne i sjajnih refrena stadionskog potencijala sa druge strane. “Suffer”, “Spend my day”, “Start all over” i “Vancouver” su na prvu loptu stvarčine. Verovatno ste pretpostavili da su Kanađanke kada ste videli ovaj Vancouver i pogodili ste. S tim što nisu iz Vancouvera već iz obližnjeg Winnipega koji izgleda ne mirišu previše jer čeznu za obližnjim velikim gradom. Nekima koji vole malo tvrđi zvuk biće interesantno da su iz tog gradića i udarači KEN Mode. Producent albuma je John Paul Peters koji je bio zadužen i za poslednje albume kanadskih legendi Propagandhi. Tako da eto, previše dobrih stvari je povezano za Mobinu Galore da biste ih olako propustili…

Video: Spend My Day


Myrkur – Mareridt (Relapse Records)

Amalie Bruun, danska multi-talentovana umetnica, svoju muzičku karijeru počela je još 2006. kada je izašao njen debi album Amalie Bruun. Pod umetničkim imenom, a kao, u to vreme, projekat bend – Myrkur, počinje da stvara i nastupa 2014.

Myrkur je žanrovski teško smestiti u jedan okvir, jer je sve u vezi njega posebno i nesvakidašnje. Atmosferični black metal, obojen bojama Skandinavije, sa mešavinom folka i bajkovitog glasa Amalie je svakako novina na svetskoj metal sceni. Voleli je ili ne, njen talenat i umešnost ne može se osporiti. Naime, Bruun (alias Myrkur) je jedini stalni član benda, te pored vokala piše tekstove, komponuje, svira klavir, gitaru, bas, perkusije, i još dosta tradicionalnih danskih folk instrumenata. Iako na lajv nastupima ima gostujuće muzičare, retko samo peva, uvek je i bar za jednim od instrumenata. Pod imenom Myrkur ova Dankinja specifičnog izgleda izbacila je dva EP-a (2014. i 2016.) i full lenght prvenac M(2015.), a ove godine svoje fanove počastila je još jednim full-lenght albumom pod nazivom Mareridt (košmar – danski), i Evropskom turnejom. Album je izdat 15. septembra ove godine za Relapse Records, nezavisnu američku izdavačku kuću.

Ekscentrična sama po sebi, Amalie je ovim albumom pomerila granice svega što je do sada napravila, pričajući nam kroz njega još mističniju priču, dok vešto balansira između lepote i užasa. Mareridt je dobio raznovrsne kritike, od nazivanja istog mešavinom bljutavog popa i atmosferične muzike, pa do prognoze da je on, a i sama Amalie, nosilac nove struje black metala.

Video: Mareridt


Nine Inch Nails – Not The Actual Events (The Null Corporation)

Posle meseci i godina spekulacija publike i fanova, Reznorovog igranja velikog filmskog kompozitora (vrlo uspešnog igranja) sa Atticusom Rossom, kraj krvave 2016. godine nam je doneo novi EP industrial projekta Nine Inch Nails. Pomenuti Ross je sada član benda, što je presedan u istoriji grupe, iako je njegova uloga mahom bila u vezi sa produkcijom. Reznor i drugar mu Atticus ovde zvuče ljuto i prljavo koliko su fanovi zahtevali sve ove godine. Pet numera, svaka mračnija od prethodne, gruba produkcija (ili barem isproducirano da zvuči grubo),  režeće gitare, pompezni industrial bubnjevi i prilično nelagodan klavir u pozadini naprosto sijaju (sijaju mrak?). Ukoliko ste želeli da dobijete čvrst, mračan i oštar industrial koji ne puca obavezno na hitičnost, pred vama je jedno od najboljih izdanja godine. Podsećajući istovremeno i na “The Fragile” i na bendove poput Godflesha, ali i na nešto što će se tek razvijati, ovaj EP vraća veru u Trenta Reznora kao underground umetnika. Izdvojili bismo “She’s Gone Away”, “The Idea of You” i “Burning Bright (Field on Fire)” kao monolite nihilizma na ovom dražesnom izdanju. Mane? Samo jedna, potpuno subjektivna – trebalo je da bude album, Reznore.

Video: She’s Gone Away


Notilus – Notilus (Denovali Records)

Ukoliko ste, kao i autor ovih redova, ljubitelj salonskog jazza, odnosno volite da mislite da slušate jazz, a u stvari možete da svarite samo njegove fusion varijacije koje ne drljaju po sluhu i malom mozgu, onda je Notilus bend godine za vas. Čoveče, ovoliko se nisam obradovao još otkad sam čuo Get the Blessing prvi put. Francuski kvintet povući će vas u svoj eklektični svet fusion jazza i atmosferične elektronike koji se u trenutku graciozno okrene od vajba krimi filmova sedamdesetih ka pejzažima savremenih sterilnih fashion showova. U prevodu: nisam siguran šta sviraju, ali sjajno zvuči. I produkcija mi se izuzetno sviđa. Ne umem da zađem u tehnikalije kao kolega Sergej, ali teče zvuk bistro ko potok. “Dobro jutro džeeezeeeri…”, kaže Momčilo.

Video: Tangerine

 


Oh Sees – Orc (Castle Face)

Nakon oduzetog “Thee” iz naziva, Oh Sees su objavili Orc, pedesetominutnu ploču koja se nadovezuje na psihodelični/garažni rok prošlogodišnjeg albuma A Weird Exits, s tim što je zvuk sada malo suvlji, agresivniji i transoidniji. Tu je i dalje atak dva bubnja, odmerenog basa i Dwyerove prenaglašenih, vrištećih gitara koje, svako ko je čuo makar i dve pesme ovog benda, prepozna na milju kad god okupiraju vazduh. Iako su pesme očito duže i slobodnije nego što je to ranije bio slučaj, Oh Sees uspevaju da održe droneaste momente u nekoj sferi zanimljivosti koja nam omogućava da ne ugasimo pesmu poput “Keys to the Castle” na pola. Briljantna, teška rifaža i kakva-takva konciznost (mada je album više zasnovan na veštini razvlačenja ideja i soničnim kvalitetima, pre nego na pop strukturi) je, doduše, ipak ono što čini ovaj album vrednim slušanja i krasi pesme poput “Animated Violence”, “The Static God”, “Jettisoned” i “Drowned Beast”. Takođe se izdvajaju jako lepa, sintovima prošarana i zanimljivih harmonija “Cooling Tower koja deluje kao neki odgovor na “Unwrap the Fiend, Pt. 2” i završna “Raw Optics” sa dugačkom, izvrsnom bubnjarskom solažom u središnjem delu, koja zauzima veći deo pesme.

Video: The Static God


Paradise Lost – Medusa (Nuclear Blast)

Paradise Lost je jedan od retkih bendova koji je šetajući kroz žanrove i stilove kroz albume, ipak ostao veran svom specifičnom zvuku. Da li je do prepoznatljivog vokala Nicka Holmesa, ili do svojevrsne predivne tuge u rifovima i melodiji, ne može se tačno reći. Bez ikakve sumnje, na prvo slušanje, zaključak je – ovo je Paradise Lost!

Prvi utisak je da je zvuk ovog albuma dosta jači i teži od poslednjeg izdanja, The Plague Within, iz 2015. godine. Čini se kao da su nastavili  povratak korenima, pošto je i Medusa doom metal album, u svakom smislu tog određenja. Takođe, primetno je veće prisustvo harsh nego clean vokala, kao i sporiji i mračniji zvuk.

Kvalitet muzike se ne osporava, ali se čitav stil albuma nekako čini očekivanim, varijacije između pesama su vrlo male, što je takođe donekle trejdmark Paradise Losta. Sa druge strane evidentno je da kvalitetu muzike ovog metal džina ne mogu ništa ni vreme, ni komercijalizacija muzike, što je za svaku pohvalu.

Paradise Lost je bend koji je uvek ostao veran svom stilu, i bez obzira na sličnost numera i činjenicu da se najviše uživa u njihovoj muzici kada se albumi slušaju i posmatraju kao celine, apsolutno je nemoguće reći za majstore svog posla da mogu da naprave nešto dosadno ili nezanimljivo.

Video: The Longest Winter


Protomartyr – Relatives in Descent (Domino)

Post-punk/indie/noise-rock kvartet iz Detroita, Protomartyr, verovatno predstavlja jedan od najznačajnijih rok bendova u proteklih pet godina. Njihove prethodne dve ploče, kompaktna i eksplozivna “Under Color of Official Right”, kao i odmerenija i apstraktnija “The Agent Intellect”, su obe bile među najboljim izdanjima tih godina (uprkos ne-sasvim-širokogrudom prijemu kritike, čiji je dobar deo svrstavao Protomartyr u neku osrednju ligu derivativnih bendova sa dobrim pesmama) i “Relatives in Descent”, srećom, nastavlja taj vredni niz. Uz pomoć Sonnyja DiPerrija (producenta i inženjera ploča Animal Collective, Portugal. The Man i Warpaint), predstavljena je verovatno najprijemčivija i sonično najbogatija verzija grupe do sada, ali ne po cenu njihove beskompromisnosti – gitarske farbe jesu malo prefinjenije, prijatnije, ali se nikad ne plaše da odu u treblasti napad singlova na Telekasteru, umočen u prepoznatljivu količinu reverba i adekvatno propraćen odličnom interakcijom u ritam sekciji koja zvuči utegnutije, jasnije i udarnije nego ranije. Tekstovi Joea Caseya su ambiciozniji i slikovitiji, referišući kako na ličnosti i događaje iz istorije, politike i pop kulture, pa tako i na same sebe, stvarajući neki vid petlje u okviru ploče (motiv, stih “She’s trying to reach you” se javlja i u prvoj i u poslednjoj pesmi na albumu) i, iako nije reč o konceptualnoj ploči, svi za zajedinčku temu imaju “nesaznatljivu prirodu istine”. Ova ploča donosi i neke shoegaze trenutke (prelepa “Night-Blooming Cereus”), nepredvidive i jedinstvene aranžmane (“Up the Tower”, “My Children” i “A Private Understanding”), kao i hitične trenutke (“The Chuckler” koju krase majušni tonovi na gitari, formirajući temu sa violinom, odlično pozicioniranom u miksu). Jedina slaba od dvanaest pesama na ploči jeste “Corpses in Regalia” i sama ta činjenica je dovoljna da pustite album u roku od 3, 2, 1…

Video: A Private Understanding


Queens of the Stone Age – Villains (Matador)

Sintovi, slojevi gitara, pratećih vokala i melodija jasan su pokazatelj da je Queens of The Stone Age evoluirao taman kako treba. Ako pogledamo velike igrače koji su u poslednjih par godina izbacili album, a pripisuje im se epitet „gitarski“, svi nekako prestaju da budu „Vau!“ posle ovog albuma. Ovakvo stanje stvari nikoga ne treba da čudi, s obzirom na to da gitare potpisuju Homi, Din Fertita i Troj Van Liuven.

Ako vas već ne oduva masno gitarsko igranje sa prve dve numere, kao prvi vrh albuma ističe se „Fortress“, skoro elegična pesma o razumevanju u kojoj ćete da se divite i aranžmanu i tekstu i melodiji rifova koja pliva negde sa melodijom Džošovog vokala i bukvalno vas nosi kao talas. Drugi uspon ovog albuma nastupa na drugoj polovini, od „Un-Reborn Again“ koja stoji rame uz rame sa „Fortressom“ pa sve do samog kraja koji maestralno zaokružuju „The Evil Has Landed“ i „Villains of Circumstance“.

Džošua i ekipa su pred nas ispostavili još jedno remek-delo, čineći da QOTSA zaista budu upisani među najboljim predstavnicima čitave ove kulture o kojoj se ubismo drveći na ovom domenu. Treba pomenuti i umetnika Bonefacea koji je autor omota za ovaj i prethodni album Queensa, posebno kada pogledamo priloženi alternativni omot (za pre-order varijantu) ovog albuma koji apsolutno zaokružuje sve teme kojima se Homi bavi na albumu. U godinama pred nama, nadamo se da će Homi da iskoristi ovaj zalet genijalnosti i čašćava nas ovakvim albumima još dugo.

Video: Villains of Circumstance


Rag’n’Bone Man – Human (Columbia Records)

Velika fama se napravila oko ovog simpatičnog, bradatog i istetoviranog debeljka pod imenom Rag’n’Bone Man sa svojim media-pumped albumom, pre toga singlom, pod istim nazivom “Human”. Njegov singlić je svakako eksplodirao virtuelnim čaršijama, stoga je, nakon njega, usledio ništa slabiji album na krilima nekog, ako mogu slobodno da kažem, new wavesoula, koji transponuje pozitivne vibracije njegovog gospel glasa, uprkos tugaljivim tekstićima koje ispevava ovaj dobroćudni div. Dapače, njegova glasčina je ono što ostatku muzičkih digitalizovanih avetinja nedostaje, a to za njegov prvi i, nadajmo se, ne poslednji album ne može da se kaže. Samo čuti božanstvenu pesmu sa tog albuma pod imenom Odetta je nešto približno prvom orgazmu.

Video: Odetta

 


Samantha Fish – Belle of the West (Ruf Records)

U prvom kvartalu godine koja polako izmiče Samanta Fiš je objavila album Chills & Fever, kojim je definitivno dokazala da spada među najbolje bluz i rok muzičare novije generacije. Otuda je pojavljivanje nove ploče, Belle of the West, delovalo kao potpuno neobično i iznenađujuće, podjednako kao i muzika koji se na njoj nalazi. Zvuk koji sa nje vreba ima vrlo malo veze sa onim koji je dominirao prethodnicom. Naime, ovde je muzika Samante Fiš napustila urbane džez klubove i otišla tamo odakle je i potekla ˗ na muljave obale Misisipija. Uglađene melodije duvačke sekcije zamenila je nekakva primitivna verzija flaute, a gradski ritam bubnja je smenjen mističnim, iskonskim. Čini se da nije bilo boljeg mesta za tu vrstu promene od ranča koji je u vlasništvu porodice legendarnog producenta Džima Dikinsona. Džimov sin Luter je Samanti pružio nesebičnu producentsku pomoć, a učešće u svirci uzeli su i Ejmi Lavir, Džimbo Matus, Lili Me i Lajtnin Malkom. Ova respektabilna ekipa južnjačkih muzičara dala je ploči Belle of the West pravu dozu ruralnog šmeka, te otuda njom, pored bluza, dominiraju kantri i folk, o čemu ponajbolje svedoče pesme poput Need You MoreCowtown i naslovne.

Album Belle of the West jasno ukazuje na to da talenat Samante Fiš nadilazi okvire žanrova i da bi u narednim godinama od ove vrsne autorke i interpretatorke mogli da očekujemo brojna iznenađenja.

Video: American Dream


Slowdive – Slowdive (Dead Oceans)

Dvadeset dve godine su prošle od poslednjeg izdanja „Pygmalion“ kultnog dream pop benda Slowdive. U međuvremenu, Rachel, Neil i ekipa su bili prisutni na sceni, svakako ne toliko uspešno, kroz Mojave 3, solo radove ili najnoviji Minor Victories. Međutim, valjda su za ove dvadeset dve godine shvatili da im najbolje ide pod imenom Slowdive te su rešili da sve fanove obraduju novim albumom. Očekivanja publike nisu bila mala jer je bend ostavio dubok trag u muzici, a samim tim i jako dobra izdanja. Prvo se pojavio singl „Star Roving“ početkom godine, a krajem marta su objavili i drugu traku „Sugar for the Pill“. Donekle se mogao naslutiti smer u kome će se album kretati, ali opet niko, još uvek, nije bio siguran šta tačno da očekuje. Ono što se već na prvo slušanje može primetiti je ne preveliko odstupanje od onoga što smo navikli da čujemo od Slowdivea. Zvuk modernizovan u skladu sa današnjim shoegaze trendovima, ali opet lepo upakovan i prikladno složen sa lepim vokalnim harmonijama. Ovo svakako nije „Souvlaki“, mada ne znam što bi iko to i očekivao posle 24 godine, ali je album kome treba posvetiti pažnju. I ono što je najbitnije, u pitanju je album koji će, nadam se, prodrmati prilično učmalu shoegaze/dream pop scenu koja poslednjih godina ima ozbiljne probleme sa kreativnim pogonom.

Video: Sugar for the Pill


Spoon – Hot Thoughts (Matador)

Možda zvuči čudno ali Spoon su uspeli da na svom devetom albumu u isto vreme i liče i ne liče na sebe. Ono što je prepoznatljivo su Brett Danielov vokal i lirika kao i (u trenutnom nedostatku adekvatnije reči) jangling klavirske i gitarske deonice, s tim što ovih potonjih ima primetno manje nego na dosadašnjim albumima. Novina koju “Hot thoughts” donosi je više produkcijske prirode ali se to itekako primećuje u celokupnom utisku. Naime na ovom albumu bend je sarađivao sa producentom Dave Fridmannom koji u svom CV-ju ima upisane The Flaming Lips i Tame Impala. Tako da ne čudi što je i novi album benda iz Austina otišao u tom psihodeličnom, sintisajzerskom i  futurističkom pravcu taman dovoljno da ponudi nešto novo ali i ne ugrozi stil po kome je Spoon prepoznatljiv. Generalno smo dobili funky, plesnu ploču koja krije brdo interesantnih aranžmana u svojoj pozadini uz par izuzetaka poput fantastične balade “I ain’t the one”. Naslovna numera je zasigurno novi instant hit benda u onoj meri u kojoj možemo pričati o hitovima kada je Spoon u pitanju. Jer kod njih je upravo interesantna ta pozicija u indie rock vodama. Ključna reč bi verovatno bila “nepretencioznost”. Ako zamislimo sobu u kojoj sede bitni bendovi muzičke scene predstavljeni kao osobe i diskutuju o Trumpu, budućnosti, originalnosti i ostalim velikim stvarima, Spoon bi bio onaj lik koji sedi na fotelji u ćošku sa cigaretom i žestinom i tek mestimično nešto stidljivo prozbori ako mu se baš obrate. Zaključak je sledeći: i dalje nemaju loš album i dalje su jebeno cool.

Video: Hot Thoughts


St. Vincent – Masseduction (Loma Vista Recordings)

Annie Clark, poznatija kao St. Vincent,jedna je od vodećih izvođača današnje indie pop scene. Sa pet albuma i nekoliko nagrada, među kojima je i gremi koji je dobila za svoje pretposlednje ostvarenje iz 2014. godine, možemo je izdvojiti kao jednu od zrelijih muzičara današnjice. Svaki LP karakteriše se kompleksnošću i vrlo složenim, i pomalo čudnim, gitarskim deonicama i ritmovima, kao i vrlo bizarnom estetikom. Masseduction se po ovome nikako ne izdvaja. Od prvog udarca elektronskog bubnja i melodije na gitari oseća se prepoznatljiva atmosfera koju proizvodi muzika St. Vincent. Elementi koji se najčešće javljaju u elektronskoj savršeno su isprepletani sa zvucima rok muzike. Iako nije neočekivano, svaki put je vrlo zabavno čuti inovativne načine na koje Annie oblikuje gitarski zvuk. Naravno, njene vokalne sposobnosti nije moguće izozstaviti, pogotovo na numeri “Masseduction”, čiji naziv nosi ceo album. Najjača strana ovog albuma jeste izraženo prisustvo tradicionalne forme pesme, sa velikim brojem vrlo pevljivih i upečatljivih refrena i kontraverznih tekstova. Ono što mogu navesti kao manu jesto to što ne možemo uočiti nikakvu nit, ili koncept, koji su bili istaktnuti na njenim prethodnim pločama. Mada smatram da ovo neće predstavljati problem novijoj publici. Iako je St. Vincent iz 2014. bio smatran vrhuncem njene karijere Annie je uspela da dokaže suprotno.

Video: Los Angelles


The Afghan Whigs – In Spades (Sub Pop Records)

Pre tri godine The Afghan Whigs su se vratili na scenu albumom „Do to the Beast“ posle šesnaestogodišnje diskografske pauze. Početkom maja izašao je njihov novi, osmi po redu, album „In Spades“. Greg Dulli je i ovde, po ko zna koji put, pokazao da ne ume da razočara. „In Spades“ kao celina zvuči perfektno, sveže i sa upečatljivim zvukom The Afghan Whigsa, ponajviše zbog Dullijevog upečatljivog vokala. Isti utisak ostavlja i svaka pesma ponaosob. Afghani su opet pokazali da uz još par bendova stoje na tronu alternativne gitarske muzike i dan danas. Sumnjam da ima onih koji ovaj album neće izlizati od slušanja, od prve do poslednje pesme.

Video: Oriole

 

 


The Brian Jonestown Massacre – Don’t Get Lost (A records)

Još jedna godina, još jedan album Antona Newcombea i njegove psihodelične družine. Otkako je otvorio sopstveni studio u Berlinu, čovek ne prestaje da štanca (kvalitetnu) muziku. Šesnaesti album The Brian Jonestown Massacrea zove se po pesmi sa prethodnog, još uvek svežeg izdanja – Don’t Get LostIako bi neko pomislio da je sa ovako malim razmacima između albuma nemoguće ponuditi svež i zanimljiv sadržaj, gospodin Anton ima više nego jednog keca u rukavu. Bez obzira na to što se na neki način ovaj album nadovezuje na Third World Pyramid, u pitanju je ozbiljan korak napred. Sa blagim uplivima elektronike (Acid 2 me is no worse than war“), malo koketiranja sa trip-hopom i downtempom (UFO Paycheck“ i gotovo džezerska Geldenes Herz Menz“), ovaj album predstavlja jedno od bitnijih izdanja benda. No, nisu izostali ni klasični drone psihodelični fazoni koje je ovaj bend doktorirao u međuvremenu. Svaka detaljna analiza ovog albuma demistifikovala bi njegovu lepotu – zavalite se, izaberite ono što vas baca u zen (ili trans, u zavisnosti od raspoloženja), zavrtite ovaj album, iskustvo koje vas čeka prilično je jedinstveno.

Video: UFO Paycheck


The Godfathers – A Big Bad Beautiful Noise (Godfathers Recordings2)

Kad se stare njuške koje su harale osamdesetih prihvate održavanja legende u eri kada muzički valovi ne traju ni četiri takta, veliko je pitanje na šta će da liči finalni proizvod. Kada je New Order pre dve godine izdao Music Complete bilo je jasno da datum proizvodnje u slučaju te ekipe ne znači ama baš ništa. Srećom po ljubitelje gitarskog zvuka, isto se može reći i za deke iz The Godfathersa (ruku na srce, bend je doživeo promenu u postavi). Ono što je bio poslednji album New Ordera za njih, to je A Big Bad Beautiful Noise”za Kumove. U vremenu kada je gitarska muzika “riknula”, vaskrsla, opet otegla papke i opet se vozdigla iz mrtvih, matori Englezi uspeli su da smućkaju savršenu kombinaciju iskustva i inovativnosti. Kao i svi pošteni majstori na ovom svetu, The Godfathers se ne upliću tamo gde im nije mesto i drže se onoga što najbolje znaju – poletni i zarazni rifovi i usredsređene pesme sa tek ponekim izletom u apstrakciju. Od uvodne (i naslovne), preko singla “You don’t love me”“Miss America” do poslednje maestralne “You and me against the world”, Kumovi će varirati od lepih pop fraza do noise-pop fazona koji gospodari trenutnom “gitarskom scenom”. Najveći uspeh ovog albuma nisu samo odlične pesme koje ne zahtevaju od vas da se preterano udubljujete kako biste progutali sve što vam se nudi, uspeh je to što su Godfathersi, uz pomoć ne tako aktuelnih trikova uspeli da prirede jedno lepo izdanje koje zub vremena ne zarezuje ni dva odsto. Iskustvo i znanje su roditelji uspeha. Dobro, i odlična produkcija.

Video: You And Me Against The World


The National – Sleep Well Beast (4AD)

U godini kada cela američka muzička scena pokušava da svoje lične probleme predstavi kroz političko stanje u zemlji, The National uspešno radi sasvim obrnuto. Na svom najnepristupačnijem albumu do sada, petorka iz Ohaja uspeva da zvuči najnervoznije (slušajte taj bubanj) i najmirnije (Metov vokal u sporijim pesmama) u svojoj karijeri. Slatka pijana melanholija prethodnog “Trouble Will Find Me” ovde svoje lice stidljivo pokazuje samo u sporijim, klavirskim baladama, dok je generalni ton albuma daleko mračniji. Iako se na prvih nekoliko slušanja “Sleep Well Beast” može smatrati albumom The Nationala koji potpuno neprirodno štrči iz ostatka diskografije, to zapravo nije slučaj – sve one melodije po kojima je bend poznat prisutne su i sada, ali u znatno suptilnijoj formi. Hemija braće Desner dostigla je nivo na kome više nije jasno da ko je ko u miksu. Preplitanje gitara, nervozni bubanj, bas koji je ispunjava čitav miks i melanholični sintovi u kombinaciji sa najdepresivnijim Metom do sada daju album koji ima toliko slojeva da je potrebno nekoliko desetina puta preslušati album kako bi “seo na svoje mesto”. Počev od glavnog singla “The System Only Dreams in Total Darkness”, pa sve do završne naslovne “Sleep Well Beast”, The National će vas provesti kroz veoma kratak momenat frustracije između besa, depresije i tuge. Zbunjeni kao i uvek, The National pogađaju tamo gde treba, a uglavnom je to mesto u koje ne želimo da zalazimo ni u najdubljoj instrospektivi. Moderni indie klasik.

Video: Sleep Well Beast


The Orwells – Terrible Human Beings (Canvasback/Atlantic)

Treći album čikaškog garage rock benda nije imao ni malo lak zadatak da nadmaši prethodni “Disgraceland” na kome su gotovo sve numere bile mini hitovi. Međutim ako imamo u vidu da su The Orwells svoj prvenac (“Remember when”) objavili dok su bili još uvek srednjoškolci da bi par godina nakon toga eksplodirali sa pomenutim “Disgraceland”, čak i nešto slabiji novi album je dokaz da momci svakako znaju šta rade i da ovo do sada nije bila klinačka sreća. Bend je pažnju na sebe skrenuo glasnim gitarama, melodičnim refrenima i “we don’t give a fuck” lajv stavom. Sve to je prisutno na “Terrible human beings” samo što je na prethodnom albumu sve nekako bolje kliknulo. A možda smo samo bili zatečeni pa je to bustovalo oduševljenje.  Ipak, evidentno je da i sam bend ume da prepozna pravi singl pa su tako do sada objavljeni singlovi “Who put a body in the Bayou” i “Black Francis”najjači aduti novog albuma. Da, ova druga je definitivno omaž uzorima sa sjajnim refrenom koji dodatno pojačava pojava pevača Maria Cuoma. Ceo album na flešku, flešku u kola i samo glasno: “BLACK FRANKIE’S GOT MY WORLD IN HIS HANDS”

Video: They Put A Body In The Bayou


The War on Drugs – A Deeper Understanding (Atlantic)

The War on Drugs su nakon maestralnog albuma Lost in the Dream pred sobom imali težak zadatak. Trebalo je održati kvalitet, i eventualno ga podići za još jedan stepenik. Adam Granduciel, alfa i omega benda iz Filadelfije, na novom albumu A Deeper Understanding drži se formule za koju je ustanovio da mu savršeno odgovara. Relativno duge pesme prepune psihodeličnih tekstura odišu vajbom koji nas direktno baca u rane sedamdesete. Na prvo slušanje The War on Drugs zvuče kao dete iz čudnog braka Dilana i benda Big Star. Naravno, pored omaža svojim idolima oni nam pružaju i toliko svog zvuka, unikatnog i specifičnog. Na novom albumu upečatljive su nešto duže gitarske solaže, koje će neke slušaoce čak i šokirati svojom glasnoćom. Međutim, lični utisak je da je taj momenat istaknutih solaža jako pametno inkorporiran sa idejom da slušaoce prodrma nakon maglovitih, psihodeličnih strofa. Adam Granduciel i The War on Drugs su na odličnom putu, sa dve ploče koje kupuju na prvo slušanje. Ako bi tražili iglu u plastu sena ovom albumu bi mogli zameriti jedino tekstove. Ne može se reći da je to polje na kom Granduciel briljira, ali opet bilo bi preterano reći da su tekstovi loši. Da li me je novi album više oduševio od prethodnog? Nije… Dostigao je njegov nivo, ali ga nije prebacio. Sama ta činjenica ga kvalifikuje za sam vrh najboljih albuma na alternativnoj sceni.

Video: Holding On


Thot – Fleuve (Weyrd Son Records)

Belgijska četvorka predvođena Gregoire Frayem donela nam je jedan od interesantnijih albuma godine. Za one koji se do sada nisu sretali sa ovim bendom radi se o nekom nakalemljenom post-industrijal/post-rock zvuku sa pregršt sintisajzera, gitara i vokala. Iza sebe imaju neka silna izdanja ali ako odvojimo EP-jeve i remikse čini mi se da im je ovo četvrti studijski album. Ukoliko neko od vas zna francuski biće mu dovoljno da baci pogled na naziv i biće mu jasno o čemu se  radi na albumu. Naime “fleuve” označava reku koja se uliva u okean ili more, i svih 9 pesama na albumu nose naziv neke evropske reke zbog čega je ovo izdanje, prema rečima samog benda, na neki način oda našem kontinentu. Ipak ne sekirajte se, pevanje je na engleskom pa ne mora da radi google translate. A pošto omot, naziv albuma i imena pesama nisu dovoljno “vlažni”, voda preokupira i u dva do sada objavljena spota.

Čak se i samo izdanje možda može najbolje opisati kao neukrotiva reka koja ima brzake, virove ali i mirnije tokove. Zvuk je dinamičan, interesantno struktuiran i odlično isproduciran od strane Magnusa Lindberga (Cult Of Luna). Dve stvari koje malo razbijaju industrial crtu su česta upotreba klarineta i etno horova po uzoru na Misteriju bugarskih glasova. A za sladokusce tu je i Fever Ray obrada. “Fleuve” je verovatno najzrelije izdanje benda do sada i redno bi bilo da čujemo kako to zvuči uživo.

Video: Odra


Thurston Moore – Rock n Roll Consciousness (Caroline International)

Nakon The Next Day, Thurston se vraća sa još jednom, malo drukčijom solo pločom koja naginje nekoj vintage rok estetici 70ih, istovremeno zadržavajući sve one prepoznatljive elemente svog sviranja i stvaranja – otvoreni i alternativni štimovi, neobični hvatovi i harmonije, kao i, u ovom slučaju u manjim količinama, gitarska buka. Pop struktura se odbacuje, aranžmani su minimalistični, gotovo na neki krautrokerski način, a razvoj pesama je veoma linearan i traje. Iako je pomalo monotono i aranžmanska rešenja (ako tako nešto i postoji na ovom albumu) su slična u svim pesmama, bend Thurstona odlično uspeva da iznese ovakav koncept i Rock n Roll Consciousness predstavlja jedno uspešno izdanje koje nas podseća ko je bio glavna, pokretačka sonična komponenta Sonic Youth.

Video: Cusp

 


Tracey Chattaway – Secret Garden (samostalno izdanje)

Nakon dve godine od prethodnog albuma, australijska umetnica Tracey Chattaway početkom 2017. objavila je četvrto studijsko izdanje “Secret Garden“. Centralno mesto, kao i na njenim prethodnim radovima, zauzima klavir, a predivnu orkestraciju dodatno obogaćuju perkusije i žičani instrumenti. Nežna i emotivna muzika, kroz kombinaciju post-rock elemenata sa elementima klasike, vodi vas na ambijentalno putovanje koje vas čini srećnim i opuštenim i koje ispunjava vašu dušu najpozitivnijim osećanjima. Ovaj album idealan je za konzumiranje u kasnim noćnim satima i odličan je štit od hladnog, zimskog vremena od koga vas deli samo prozor sobe. Pored toga, atmosfera pesama sadrži dosta filmskog i zaista “Secret Garden“ predstavlja savršenu zvučnu podlogu za najlepše scene crno-belih kinematografskih ostvarenja i to onih srceparajućih, naravno, miljama udaljeno od patetike. Ukoliko vam se dopada ono što rade Eluvium, Brian Eno ili Nils Frahm, pružite šansu ovoj talentovanoj pijanistkinji. Verujemo da nećete biti razočarani.

Video: Light Years


Triggerfinger – Colossus (Mascot Records)

Triggerfinger, uz dEUS, meni najdraži belgijski muzički proizvod, iako su osnovani sada već davne 1998. godine i „Colossus“ im je peto studijsko izdanje, postali su poznatiji široj publici tek nakon što su objavili akustičnu obradu Lykke Li, „I Follow Rivers“. Na žalost ili na sreću, ostavit ću drugima da sude. U svakom slučaju, u našim su krajevima dosta popularni i česti gosti pa smo tako novi album mogli čuti uživo 5. studenoga na Reflektor festivalu u Zagrebu. Moram priznati da „Colossus“ nije jedan od onih albuma koji na prvo slušanje uđu u uho ili izazovu „wow“ reakciju, ali već prvom preslušanom pjesmom, „Colossus“, ostavlja dojam čvrstog gitarističkog albuma, što se nastavlja i sa sljedećom, „Flesh Tight“. A onda album postaje zabavan, ili čudan, kako se uzme… Triggerfinger odlučili su eksperimentirati, i rade to jako dobro. Tu su atmosferična „Candy Killer“ (nakon koje nećete moći prestati ponavljati „killer killer“ u stilu Rubena Blocka), zatim „Upstaris Box“ koja naginje pop muzici osamdesetih, nježna „Afterglow“… Uostalom, upustite se u istraživanje „Colossusa“, iznenadit će vas na skoro svakom koraku.

Video: Flesh Tight


Ty Segall – Ty Segall (Drag City)

Heroj mejnstrim garažne scene koji poseduje imidž i ekscentričnost nalik onoj koju je Jay Reatard imao svojevremeno, Ty Segall, odlučio je, da baš deveto samostalno studijsko izdanje naslovi prema svom imenu. Iako sa svakom pločom donosi prepoznatljiv, apsurdan i komičan pristup pisanju pesama, kao i enormnu buku, uvek su prisutni određeni noviteti – ovog puta smo dobili soničnu kombinaciju koja vuče znatno više na psihodelični i stoner rok u odnosu na prethodna izdanja. Gitare su dosta slobodnije, haotičnije i prljavije, a živi i dinamični osećaj produkcije Stiva Albinija im samo pomaže da još više dođu do izražaja. Iako je reč o konstantno solidnom izdanju, nesumnjivo se izdvaja složeni desetominutni ep parodičnog naslova Warm Hands (Freedom Returned), koji predstavlja jednu od najizvanrednijih pesama u Segallovom opusu, posedujući nekoliko promena tempa i nagle kontraste milozvučnih i razarajućih segmenta.

Video: Freedom


U2 – Songs of Experience (Interscope, Island, Universal Records)

Kada pustite prvu pesmu na U2-ovom novom albumu, pomislićete da ste zalutali u “Achtung Baby!”/”Zooropa” period irskog kultnog benda. Direktni nastavak njihovoh prethodnog albuma “Songs of Innocence”, prikladno nazvan “Songs of Experience“, donosi U2 koji odavno nismo imali prilike da čujemo. Iako se na albumu nalaze i klasične komercijalne U2 pesmice koje služe da završe u nekoj reklami i vrte se na internet radio stanicama, tu su i remek dela koja su u pravom trenutku došla da pokažu da dablinska četvorka i dalje zna zanat. Tako će, pored maestralne minimalističke uvodne “Love is All We Have Left”, brzo da vas osvoje i “Lights of Home”, balada “The Little Thing That Give You Away”, ali i “Red Flag Day”, na kojoj bend uspeva da sa lakoćom izazove energiju koju je imao na prva tri albuma. Vredi i pomenuti “Get Out of Your Own Way”, “The Blackout” i “Summer of Love” na kojoj Bono The Edge kombinuju pretežno veselije aranžmane koji jednostavno pokreću, bez jeftinih trikova. Iako su i dalje prisutni pokušaji Bona da bude svetski mirotvorac, album se za divno čudo ne guši u tim nepotrebnim političkim izletima. Na “deluxe” izdanju albuma, nalazi se jedna od najboljih pesama U2-a još od “Popa” iz 1997. godine. Remek-delo pod nazivom “The Book of Your Heart” potpuno bi moglo da posluži kao primer svega što valja i što je ikada valjalo kod ovog benda. U jednoj od najlepše komponovanih, aranžiranih i izvedenih pesama u karijeri, Bono uspeva da deluje kao onaj Bono s početka devedesetih. Prepuna gitare sa delay pedalom, atmosferičnih sintova i čvrste ritam sekcije, “The Book of Your Heart” kao da izvlači najbolje iz svojih autora, kao što je to nekad davno uradila “One”. Tako sakrivena na deluxe izdanju, pesma možda neće naći put do svakoga, a trebalo bi, upravo kao tračak nade na kraju nagoveštava da U2 ipak nije zreo za penzionisanje.

Video: Book of Your Heart


Ulrich Schnauss & Jonas Munk – Passage (Azure Vista)

Passage” je ploča koja jeste izašla početkom godine, ali je prošla gotovo bez ikakve najave i recepcije kritike, a vredna je slušanja, shodno tome ćemo joj dodeliti mesto u ovoj rubrici. Iako nije reč o izdanju ikakve ambicioznosti i pesme nisu jasno formirane, već predstavljaju ideje razvučene preko određenih trajanja, novo izdanje kultnih evropskih elektronskih muzičara Ulricha Schnaussa i Jonasa Munka (poznatijeg pod pseudonimom “Manual”) predstavlja zaista kvalitetnu i prijatnu stilsku vežbu, još jednu u nizu njihovih saradnji. Kako su obojica poznati po svom koketiranju sa različitim, srodnim gitarskim estetikama (poput dream popa i shoegazea), ni ovaj album nije izuzetak – gitare su, doduše, malo suvlje, fokusirane na melodije, a efekti igraju propratnu ulogu u nekad manje, a nekad više suptilnom farbanju celokupne zvučne slike (svakako vuku na “Pygmalion” grupe Slowdive koja je verovanto najuticajnija gitarska ploča kada je u pitanju ova serija elektronskih umetnika koja se javlja početkom dvehiljaditih), čija je druga glavna pokretačka snaga izobilje britkih i sintova – ukusnih arpeđija i padova. Iako je manje više ujednačeno izdanje, postoji nekoliko pesama koje se izdvajaju – “Amaris” (čiji su me početni akordi asocirali na “I Will Possess Your Heart” od Death Cab For Cutie), “Caffeine Blues” koja ima izvrsnu harmoniju i “Anywhere But Here” sa neobičnim i lepim gitarskim temama.

Video: Caffeine Blues


Zola Jesus – Okovi (Sacred Bones)

Dvadesetosmogodišnja Zola Jesus s muzičkom karijerom započela je snimajući u svojoj kući koristeći različite instrumente, da bi sada, desetak godina kasnije, izdala već peti studijski album – „Okovi“. S obzirom na Zolino rusko, slovensko i ukrajinsko podrijetlo, okovi predstavljaju isto ono što znače i u našim jezicima, dok sama Zola pojašnjava: „Svi smo mi vezani okovima za nešto: za život, smrt, tijela, umove, bolest, ljude, pravo na rođenje, dužnost.“ Od zadnjeg albuma, „Taiga“, Zola je zbog nekih događaja u životima njoj bliskih ljudi bila suočena sa smrću, što je ostavilo trag na nju pa tako i na tekstove na novom albumu. Prvi zvučni sloj „Okova“ je elektronika, no album je mnogo više od toga: hibrid elektronike, klasične muzike, noisea, popa, goth rocka. No sve to pada u drugi plan u trenutku kada čujete Zolin snažan i strastven vokal. Iako je album nastao u Zolinom teškom životnom periodu i iako su neke od tema pjesama pokušaj samoubojstva („Witness“, „Siphon“), serijski ubojice („Soak“) te borba protiv depresije („Ash to Bone“), „Okovi“ odišu nadom: „We just want to save you / Pull you from those dark nights / We just want to show you there’s more to life“ („Siphon“).

Video: Okovi (Full Album)


Jedan komentar o “Balkanrock izabrao najbolje u 2017. godini: Top 50 albuma

  • Radex Krunić

    Znam da je svaka muzička lista subjektivna i da moraju svi žanrovi biti zastupljeni, ali mislim da je za ove albume trebalo naći mjesta:
    – Mastodon – Emperor of sand,
    – Solstafir – Berdreyminn,
    – The flight of Sleipnir – Skadi i
    – Pallbearer – Heartless.
    Pa makar bilo “najbolja 54 albuma”.

    Reply

Ostavite komentar: