Balkanrock izabrao najbolje u 2016. godini: Top 50 albuma

Kada se na listi najboljih albuma u jednoj godini nađe više izdanja nakon kojih su njihovi autori napustili ovaj svet, znate da je godina bila sranje. 2016. će definitivno biti upamćena kao godina smrti, ali će malo lepša biti jer su i Bouvi i Koen u njoj izdali stvarno albume za pamćenje. Naravno, i u svetu živih nije manjkalo izdanja, bio to Kejvov oproštaj od sina, Metalikin veliki povratak korenima, Sabatonova posveta srpskoj vojsci ili pak povratak najvećih… Kortljajućeg kamenja.

Car Seat Headrest – Teens of Denial (Matador Records)

“Teens of Denial” je trinaesto “studijsko” izdanje Car Seat Headresta i, kao i svako do sada, ono predstavlja neku vrstu prekretnice u opusu benda. Međutim, ovo je možda najvažniji, a sigurno najduži i najambiciozniji album koji je Will objavio u svojoj diskografiji. Po prvi put, rešio je da svoje pesme uobliči profesionalnom produkcijom koja ostaje ipak nekako vrlo sirova i suva, samim tim čini uslugu pesmama i čitavom autsajderskom i nezavisnom konceptu koji bend gaji od samog starta. Za nju je bio zadužen čuveni Steve Fisk koji je bio presudan faktor u mnogim odličnim alternativnim albumima u protekle tri decenije, svojevremeni producentski miljenik kultnog Unwounda. Iako veći deo albuma čini moćni i jednostavni kombo bubnja, basa, gitare i glasa, postoje itekako ambiciozni i teatralni momenti koji su nešto sasvim novo za Car Seat Headrest

Video: Vincent


1000mods – Repeated exposure to… (Ouga Booga and the Mighty Oug Recording)

 

Ako ste već duboko zaglibili u stoner rock, vrlo je vjerojatno da vas ni bend 1000mods nije zaobišao. Za sve ostale, riječ je o Grcima koji sviraju već desetak godina, a 2011. izdali su prvi studijski album koji je producirao, ni manje ni više, nego Billy Anderson, poznat po radu s bendovima Melvins, Sleep, Neurosis i Swans. Treći studijski album, „Repeated Exposure To…“ priuštit će vam nezaboravno putovanje koje počinje sjajnom „Above 179“, a nakon pedesetak minuta završava s „Into the Spell“. Svaka pjesma sama za sebe funkcionira savršeno, a opet se na albumu sve odlično oslanjaju jedna na drugu i stvaraju dojam zaokruženosti. Ima tu zbilja svega – od psychedelic i groove rocka, preko utjecaja punka i bluesa, do grungea – a opet sve tako ukomponirano da zvuči dovoljno zanimljivo i prepoznatljivo… i da tražite još! George i Giannis na gitarama, Dani na basu i Labros na bubnjevima odradili su odličan posao, što se možda najbolje može čuti na furioznoj „Electric Carve“. Nije slučajno rečeno da će vam album priuštiti nezaboravno putovanje jer bi se doista mogao iskoristiti kao soundtrack za nekakav road trip, ne nužno pustinjom…

Video: Full album


65daysofstatic – No Man’s Sky: Music for an Infinite Universe (The Destruction of Small Ideas Ltd)

 

65daysofstatic godinama važi za jedan od najkompleksnijih alternativnih bendova. Svako ko je detaljnije slušao njihove albume u trenutku je bio uvučen u njihov svet izlomljenih bitova, šuštećih gitara i lepih klavirskih deonica. Album koji su izbacili zapravo je soundtrack za igricu No Man’s Sky, koja se već duže vreme reklamira svuda po internetu kao jedna od najneverovatnijih do sad. U pitanju je igrica gde ste smešteni u beskrajan univerzum, i u kojoj vam je cilj da ga obiđete. Sve to zvuči neverovatno na papiru i reklami, i još neverovatnije kada vam kažu da bi vam trebalo 5 miliona godina da je u potpunosti istražite. Na žalost igrica je potpuno propala, te je jedina dobra stvar vezana za nju – soundtrack. Momci iz Šefilda su zaista odradili neverovatan posao. Slušajući album zaista se osećate kao da letite beskrajnim univerzumom. Svaka pesma ima ogroman intenzitet, toliko vas privlače da se vrlo lako može desiti da slušajući album primetite kod sebe da sve bliže i bliže prilazite zvučnicima. Takođe, detalji su dovedeni do savršenstva, produkcija takođe. Sve je isplanirano do najsitnijih detalja i tako organizovano da prosto ne primetite ako vam je plejer stavljen na repeat pa se album izvrti više puta. Ako neki bend u budućnosti dobije zadatak da radi soundtrack za igricu, imaće težak zadatak da uradi to bolje od 65DOS.

Video: Supermoon


Anthrax – For All Kings (Nuclear Blast)

 

Za razliku od Metallice, Slayera i Megadetha, ovaj njujorški kvintet je u rijetkim slučajevima dizao medijsku prašinu i ostavljao nekakav trag, bio on sramotan ili zlata vrijedan. Kao jedna četvrtina „The Big Four“ kolektiva, Anthrax čini proganjajuću sjenu te napada iz zasjede. Možda je to zbog distance, a pritom mislim na East Coast-West Coast  suparništvo kojeg ni nema u metalu pa je ujedno i besmisleno, a možda je i bolje da to ostavim u oku pojedinca, jer nakon povratka vokalne amajlije Joeya Belladonne i senzacionalnog izdanja „Worship Music“ 2011. koji nije pisan i prilagođen Joeyjevom rasponu, ovaj se itekako snašao i savršeno uklopio, bez problema, naravno. Stvaranje i rad na jedanaestom studijskom nasljedniku bilo je samo dodavanje WD ulja na gitarske žice, vratove, magnete, bubnjarske palice i pjevačka grla što je na kraju i urodilo plodom zvanim „For All Kings“ koji je kao i prethodnik probudio stare ‘diehard’ fanove i glatko se ubrizgao u njihovu thrashersku krv.

Video: Breathing Lightning


David Bowie – Blackstar (Columbia)

Bend vođen saksofonistom Donijem Mekezlinom u (previše) konciznih 40 minuta uspeva da unese dovoljno svežine da će se, kao da je u pitanju takozvana „Berlinska trilogija“, budući bendovi vraćati ovom albumu i slušati, kopati detalje, analizirati svaki takt i nalaziti inspiraciju u svakom mikrometru aranžmana. Istina, gitarista Ben Monder, pomenuti Doni, klavijaturista Džejson Lindner, basista Tim Lafejvr i bubnjar Mark Đulijana pod Bouvijevom dirigentskom palicom odlaze na mesta gde im ništa nije poznato, ali se nikada ne gube. Kao savršeni stranci, ova ekstremno interesantna grupa džezera i najveći engleski muzički avanturista funkcionišu kao da dele telepatsku vezu. Vredi napomenuti da je Bouvi posle dužeg vremena učinio da slušaoca zainteresuje dovoljno da istraži radove pratećeg benda. Od uvodne (i u medijima temeljno obrađene) naslovne pesme, pa sve do mistične završne numere, Blackstar je noir avantura, nedovoljno džezerska da ne bude rok, nedovoljno rokerska da ne bude džez. Bouvi je, dakle, konačno muzički prikazao svoju ambivalentnost u potpunosti. Naravno, pre nego što stručnjaci neznani i znani skoče „na oružje“, svi smo svesni da mu ovo nije prvi put da meša žanrove koji se obično ne nalaze ni u istoj rečenici, a kamoli na istom nosaču zvuka. Nakon povratka 2013. godine, koji je usledio nakon decenijske pauze, Dejvid Bouvi se vratio sa materijalom koji nas je sve podsetio zašto smo u stanju da u svakom trenutku tvrdimo da je Bouvi najveći genije XX veka. U spotu za naslovnu numeru, pojavljuje se skelet čoveka u astronautskom odelu. Prvi utisci publike i kritike bili su da je Major Tom mrtav. Nesrećni izgubljeni Major Tom je, kao što znamo, prvi Bouvijev lik, iz pesme od koje je čitava fama i počela. Mnogi su ovaj potez videli kao želju za reinkarnacijom, ali je vreme, glasno tresnuvši o pod, pokazalo da je u pitanju majstorsko zatvaranje kruga. Dva dana nakon svog 69. rođendana, 10. januara 2016. godine, Dejvid Bouvi je napustio Zemlju.

Video: Lazarus


Biffy Clyro – Ellipsis (14th Floor/Warner Bros)

 

Uspeh koji je postigao “Puzzle” u neku ruku je postao hendikep benda jer su svi naredni albumi posmatrani kroz tu prizmu kreativnog potencijala sa jedne i želje za mainstream uspehom sa druge strane. Recenzijski epilozi su se uglavnom svodili na njihov polu-uspeli kompromis. Ali hajde da postavimo novi ugao gledanja. Zašto te dve stvari moramo posmatrati kao krajnosti? Čini mi se da Biffy Clyro uživaju upravo u toj ulozi “daywalkera” i da to pripitomljavanje zvuka u odnosu na ranija izdanja ne treba gledati kao pejorativnu želju za komercijalnim uspehom već kao neki vid evolucije samog benda. Ideja duplog albuma svakako nije pametna ako hoćeš da juriš masovnu publiku pa opet je prethodni album (“Opposites”, 2013.) sasvim dobro prošao uprkos laganijem i na momente eksperimentalnom tonu. Pometnju nakon toga je stvorio sam bend tako što je “Ellipsis” najavljivan kao početak novog poglavlja i “prava rokerska ploča”. Sve mi je to bilo pomalo sumnjivo kada su rekli da im je inspiracija bio, između ostalog, Aesop Rock (ali bravo za muzički ukus). U suštini, dobili smo jedan jako solidan album koji ipak nije totalni “povratak korenima”.

Video: Animal Style


black cobra – Imperium Simulacra (Season of Mist)

 

Ako ste već obožavatelj benda Black Cobra ili jednostavno volite sludge/doom metal, “Imperium Simulacra” je album koji ne smijete propustiti. Rafa Martinez i Jason Landrian do sada su izdali četiri studijska uratka, no ovih novih devet vratolomnih pjesama dovelo je bend na sasvim novu razinu. Pomaknuli su granice svojih glazbenih kapaciteta i stvorili neobuzdanog soničnog monstruma čiji će dijabolični galop uništiti vaše zvučnike i dobre međususjedske odnose. Najsvjetlije točke albuma su “The Messenger“, “Dark Shine“ i “Sentinel (Infinite Observer)“ od kojih ćete preispitati svoju predodžbu o tome što je sve moguće napraviti sa samo četiri uda. Ako je ovo rezultat ugriza crne kobre, ne želimo antidot.

Video: Imperium Simulacra


Black Tusk – Pillars of Ash (Relapse)

 

Black Tusk je ljubiteljima metal glazbe poznat kao bend koji uz Kylesu i Baroness sačinjava sveto trojstvo sludge metala proizašlo iz močvara Savanne, Georgia. Sva tri benda u posljednjih su nekoliko mjeseci objavili nove uratke, no Black Tuskov “Pillars of Ash” obavijen je velom tragedije. Nakon što je duže od deset godina dijelio bend i prijateljstvo s gitaristom Andrewom Fidlerom i bubnjarom Jamesom Mayem, basist Jonathan Athon poginuo je u prometnoj nesreći 9. studenog 2014. godine. Činjenica da je Athon snimio svoje dionice prije nesreće, albumu daje svojevrsnu sentimentalnu notu, ali recenzentima albuma već će nakon prvog preslušavanja pasti kamen sa srca jer su Black Tusk, na sreću, ispunili očekivanja i neće biti potrebe za lažnim pohvalama iz poštovanja. Unatoč iznenadnoj tragediji, Black Tusk neće prestati djelovati na glazbenoj sceni, a u daljnjim pothvatima pridružit će im se Corey Barhorst. Za utjehu, članovi benda, njihovi prijatelji i obožavatelji mogu biti sigurni da će Jonathan Athon živjeti dok god ima nekoga tko će pritisnuti play.

Video: God’s On Vacation


Blindead – Ascension (Mystic Production)

 

Volite Katatoniu, Anathemu i Paradise Lost? Blindead je prava stvar za vas! Bože koliko ovo zvuči ko reklama sa TV-a. Ali poljski bend je svakako jedna od najbolje čuvanih tajni evropskog progressive dooma (da ga tako nazovemo) iako iza sebe imaju čak 5 albuma. Konceptualni albumi su već regularna pojava kod njih, “Autoscopia/Murder in phazes” je najočigledniji primer. Na poslednjem albumu taj koncept nije lako uhvatljiv, ali ne mogu da se otrgnem utisku da ima neke debele veze sa prethodnim albumom “Absence”, ili ih samo povezuje nešto izbrušeniji zvuk kome se bend okrenuo 2013. Naime gitara ima i dalje, ali nisu toliko preteće kao na ranijim albumima. Nekad tokom cele pesme strpljivo čekaju u zasedi negde iza guste i mračne atmosfere koju ovaj bend sa lakoćom razvija. Da, ambijent je svakako ključna reč ovog albuma. Vokali su čistiji i uzvišeniji nego ranije (iako nikad nisu furali growl priču). Kasnije sam vršljajući po komentarima na YouTubeu (90% na poljskom) skontao da su ustvari na ovom albumu promenili pevača. Zamena je stilski bila toliko suptilna i paralelna sa promenom zvuka da vrlo lako možete i da ne primetite to. Nekih ultra-mega-giga singlova nema. Album je kompaktna celina koja se možda najbolje može opisati pesmom Die Toten Hosena – “Depression Deluxe”. Jedan od metal albuma godine lagano.

Video: Hearts


Hexvessel – When We Are Death (Century Media Records)

Usprkos izgledu šumskih hippieja iz 1970-ih, Hexvessel su relativno nov bend čiji je frontmen, Englez Mat McNerney, nekima možda poznat zbog benda Dødheimsgard za koji je pjevao pod imenom Kvohst. No “When We Are Death” ne da nema veze s black metalom pjevačeve prošlosti, nego je dosta drukčiji i od prva dva folk albuma, utoliko što zvuči kao da je šestorka na svom putu kroz šumu preskačući potočiće izgubila mandoline, harfe, citre i dulcimere i odlučila zasvirati rock. Unatoč tekstualnoj repetitivnosti i tome da se ovaj album ni po čemu pretjerano ne ističe, stoji činjenica da je smislen kao cjelina i da je prije svega intrigantan i kvalitetan glazbeni uradak. Hexvessel su donijeli dobru odluku kad su riskirali pomicanjem granica prvih albuma i zakoračili u rock vode jer su otkrili, i sebi i svojim slušateljima, da imaju puno više za ponuditi nego što se do sada činilo.

Video: Cosmic Truth


Bob Mould – Patch the Sky (Mute)

 

Veteran indie-rock gitare, nekadašnji član Husker Du i Sugar, Bob Mould se nakon dve godine od izdavanja uspešnog albuma “Beauty & Ruin” vratio sa poslednjim albumom u svojoj trilogiji, “Patch the Sky”. Iako se bavi malo mračnijom tematikom i poseduje ne tako veseo zvuk, Bob ne štedi na odličnim gitarskim rifovima i zaraznim melodijama koji su prisutni od početka njegove karijere i inspirisali čitavu gitarsku subkulturu.

Video: Voices in my head


Brian Jonestown Massacre – Third World Pyramid (A Recordings)

 

Anton Newcombe je jedna čudna zverka. Dug je put od San Franciska do Berlina prešao, a to se izuzetno da primetiti u muzici njegovog kultnog benda Brian Jonestown Massacre. Pioniri novotalasne psihodelije iz devedesetih u 2016. godini zvuče iznenađujuće sveže, a opet beskompromisno verni ranijim soničnim idealima. “Third World Pyramid” nije preterano veseo album i umnogome oslikava Newcombove stavove o svetskom poretku, stanju u društvu i sličnim temama, dok, s druge strane ni u jednom trenutku ne gubi tračak nade i volje za traženjem sreće. Zavalite se uz omiljeni opijat i pokrenite um uz “Good Mourning”, “Like Describing Colors to a Blind Man on Acid” ili maestralnu “Third World Pyramid”. Sa ovim bendom ćete uvek znati šta vas očekuje, ali će vas to uvek iznenađivati kao da je prvi put.

Video: Good Mourning


Death Grips – Bottomless Pit (Third World, Harvest)

 

Samo godinu dana nakon izlaska albuma “The Powers That B”, svetlost dana je ugledao peti po redu studijski uradak trija koji čine Zach Hill, Andy Mortin i Stefan Corbin Burnett. U pitanju je album “Bottomless Pit”. Energično, četrdesetominutno divljanje ove skupine otvara pesma “Giving Good People Good Ideas”, na kojoj je gostujući vokal Clementine Creevy. Prodornim, distorziranim gitarama, ovo izdanje dodatno je začinio Nick Reinhart. Sa albuma se izdvajaju dva singla, “Hot Head” i “Eh”. Slušajući ovaj album, u pojedinim momentima imate utisak da vam se glava nalazi u košnici, ali upravo su ta kakofonija, prljavština, nesklad i abnormalna količina energije koja se emituje sa nosača zvuka ono što ovaj bend čini prepoznatljivim.

Video: Hot Head


Dinosaur Jr – Give a Glimpse of What Yer Not (Jagjaguwar)

 

Mascis, Murph i Lou Barlow se vraćaju sa još jednim u nizu energičnih i kvalitetnih izdanja – zanimljivo je kako jedan bend kakav je Dinosaur Jr. i nakon toliko albuma uspeva da ispuni očekivanja. “Give a Glimpse of What Yer Not” je stabilna kolekcija kvalitetnih pop pesama, odsviranih i isproduciranih u bučnom gitarskom maniru prepoznatljivom za ovaj bend. Bend čak pravi nekoliko stilskih iskoraka, kao što su mekše “Love is” i “Left/Right” koje je napisao basista Lou, i teška i troma “I Walk for Miles” sa fantastičnim, maltene stoner rok rifom.

Video: Goin Down


Iggy Pop – Post Pop Depression (Loma Vista)

Kada je muzičkim medijima odjeknula najava albuma koji je nastao kao kolaboracija Džoša Homija i Igija Popa, posle početnog „ŠKK?“ trenutka usledilo je bildovanje očekivanja. Kao propratne face, u kazan su dodati Din Fertita (gitarista QOTSA-a) i Met Helders (bubnjar Arctic Monkeysa). Logično je bilo očekivati bogatu zakusku koja bi bila nirvana za sva čula i koja bi konzumenta trebalo da ostavi u onom volšebnom stanju u kome ne zna šta ga je snašlo. Kada se Homi rodio, Igi je sa The Stoogesima izdao „Raw Power“, verovatno najznačajniji album u čijem stvaranju je učestvovao. Homi je u tim godinama snimao „Rated R“, mnogim fanovima i dalje najbolji album Queens Of the Stone Agea. U međuvremenu su se obojica više puta upisivali u veliku knjigu rokenrola, a sada su snimili album koji je u isto vreme mudar, vickast, pomalo svež, pomalo eksperimentalan i koji se trudi da bude monumentalan. „Post Pop Depression“ možda neće ostaviti dubokih tragova ni u Igijevoj ni u Džošovoj karijeri (osim onih koji se tiču PR aspekta bavljenja muzikom), ali je sigurno među boljim albumima ovog kvartala.

Video: Sunday


Explosions in the sky – The Wilderness (Temporary Residence Limited)

 

Šesti album trenutno najvećeg post rock benda donosi mnogo novina u odnosu na njihove ranije albume. Te novine se prevashodno odnose na sam pristup pesmama. Krešendo momenti, po kojima su najpoznatiji, i dalje su tu, ali sveopšti utisak je da su ih stavili u drugi plan dok je na prvo mesto izbila „atmosfera“. Svaka pesma je dramatična, kao neki dobar film sve vreme vam drži pažnju dok očekujete šta će se sledeće desiti. Kako su godinama radili na muzici za filmove i serije, očigledno su pokupili mnogo toga i inkorporirali ga u ovaj album. Mnogo pažnje je posvećeno detaljima kao što su ambijentalni lupovi i elektronske perkusije; kada se udubite u slušanje oni itekako dolaze do izražaja i zaokružuju celu priču. Takođe, produkcija je nešto što na ovom albumu dolazi do izražaja. Na prvo slušanje na „Disintegration Anxiety“,koja je jedan od primera, bubnjevi će vam sigurno zvučati čudno jer distorziraju, dok su gitare i dalje kristalno čiste. Kako se ovakvi momenti pojavljuju više puta kroz album, itekako počinju da imaju smisla. Jako interesantan pristup koji izlazi iz šablona kristalne post rock produkcije. Kada se na ovaj album gleda kao na celinu, on je definitivno u samom vrhu njihovog dosadašnjeg stvaralaštva. Teško je izdvojiti neku stvar, osim eventualno gore navedene, koja će postati hit kao na primer „Your Hand in Mine“. Ono što su uspeli da urade sa „The Wilderness“ je da još jednom pokažu da nikako ne upadaju u šablone žanra u koje upadaju mnogi slični bendovi i da još jednom zadaju domaći zadatak ostatku post rock bendova.

Video: Disintegration Anxiety


Garbage – Strange Little Birds (Stunvolume)

 

Nema rasprave o tome da li je Garbage davnih devedesetih žario, palio, pomerao i mutio neke granice, ali vreme, stara kučka neumitnog toka, nije dozvolilo da se bend održi na nivou relevantnosti koji je dosegao tokom zlatne decenije alternativnog roka. Njihov album u 2016. godini na prvi pomen neće nikome izazvati tahikardiju, ali će se neverne (ili nezainteresovane) Tome grdno prevariti – “Strange Little Birds” je album koji ima dovoljno sadržaja, stila i vezivnog tkiva da uspe da vam povrati hajp za ovaj bend. Angst u ženskom rokenrolu odavno predvodi Alison Moshart, ali se “Džubre” vraća da nam pokaže ko je tu zapravo “mama”. Širli bez pardona oslikava ne-tako-savršen život, nema potrebe za lažnim optimizmom. Tvrdokorne obožavatelje benda oduševiće lagane (ali ipak teške) “Night Drive Loneliness”, kao i “Even Though Our Love is Doomed”. Vodeći singl “Empty” stara je dobra himnična rok pesma devedesetih, doduše bez igranja na kartu nostalgije. “Magnetized” i “So We Can Stay Alive” sa snažnim talasom elektronike predvode tim bržih pesama na albumu, ali Širli i drugari svoj puni potencijal ostvaruju na stvarima koje su sporije, poput pomenutih, ali i “Teaching Little Fingers to Play” i “Amends”. Momenti poput ove pesme dokazuju da Garbage uopšte nije za bacanje. Poslušajte pažljivo, nećete se pokajati. Pokajaćete se ako to ne uradite, doduše.

Video: Empty


Gojira – Magma (Roadrunner)

 

Šesti album francuskih metal giganata zaokretom u zvuku malo je zbunio publiku. Pre početka snimanja “Magme”, braća Duplantier (Joe i Mario) i ekipa preselili su se iz francuskog grada nazvanom po zaboravljenom srpskom dečijem pevaču (Bayonne) u New York, gde su oformili svoj studio i počeli sa radom. Produkt takvog scenarija možda bi i više ličio na ranije radove benda, ali braću je zadesila smrt majke pa je cela stvar otišla u eksperimentalnijem, melodičnijem i ujedno pristupačnijem pravcu. Joe (gitara, vokal) je priznao da je rad na albumu bio neka vrsta terapije. I dok njegov brat i dalje fura Vene T. Bogoslavov ritmove na bubnjevima, Joe je sviranju gitare i pevanju prišao sa određenom dozom tuge što se da osetiti u melodijama i naročito vokalnim deonicama koje su bitno drugačije u odnosu na ranija izdanja. Sada imamo i “clean” pevanje kao i pregršt efekata na glasu. Gojira je snimila još jedan odličan album koji ih je zvukom približio metal mutantima poput Mastodona ili Baronessa. Oni zadrti fanovi možda neće prihvatiti ovaj vid “mekšanja” ali to je već njihov gubitak. Mislim, poslušajte “Silveru” samo…

Video: Silvera


Greenleaf – Rise Above The Meadow (Napalm Records)

 

Švedski rock bend Greenleaf nastao je davne 1999. godine kao sporedni projekt članova bendova Dozer, Demon Cleaner i Lowrider. Iako su tri od četiri člana benda godinama istovremeno bili u Dozeru, Greenleaf su redovito objavljivali nove albume i uspjeli biti poprilično aktivni na sceni. Njihov se postav u međuvremenu dosta promijenio, a od originalne ekipe u bendu je ostao samo gitarist Tommi Holappa. Njemu su se nedavno pridružili pjevač Arvid Jonsson, bubnjar Sebastian Olsson i basist Johan Rocker i ove su godine zajedno izdali šesti album pod nazivom “Rise Above The Meadow”. Usprkos zamjerkama o nedostatku usuglašenosti nekih dimenzija na nekoliko pjesama, “Rise Above The Meadow” sadrži više beskompromisnih remek-djela koje bi bio grijeh propustiti. Stoga poslušajte album i sami i definitivno posjetite Greenleaf kad idući put budu prolazili kroz naše prostore.

Video: Levitate and Bow


Leonard Cohen – You Want It Darker (Columbia)

Sedmog novembra napustio nas je Leonard Cohen. Svega 16 dana nakon objavljivanja četrnaestog, ujedno i njegovog poslednjeg studijskog izdanja pod nazivom “You Want it Darker”. Album “You Want it Darker” je Cohenov oproštajni poklon fanovima. Sumoran, dubok poetski pogled na svet, tu i tamo protkan romantičnim elementima, ovaj album je zamišljen i postavljen kao Cohenov muzički testament, kojim se Leonard Cohen oprostio od publike i stavio nam do znanja da je spreman za odlazak (“Hineni, hineni, Im ready my lord”). Pesme koje se izdvajaju sa albuma su naslovna numera “You Want it Darker” u kojoj se preko zvuka bas sintisajzera, elektronskih bubnjeva i orgulja prepliću Cohenov glas i hor koji ga prati, zatim muzički možda i najveseliji momenat albuma, pesma “On the level” i “Leaving the Table”.

Video: You Want It Darker


Jack Oblivian & The Sheiks – The Lone Ranger of Love (Mony Records)

 

Kada dovoljno ispeku muzički zanat, većina garažnih rokera odbaci prvobitnu sirovost i upuste se u “umetničkije” vode. Džek Oblivian se već skoro trideset godina opire takvom razvoju događaja. Zbog toga je postao jedan od najznačajnijih likova na garažnoj sceni današnjice. Na svom novom albumu “The Lone Ranger Of Love” ponovo je, na sebi svojstven način, prezentovao mešavinu žanrova, među kojima dominiraju bluz, pank i rok. Novina na ovom albumu je prateći bend, The Sheiks, mladi sastav iz Memfisa koji nije prošao kroz proces naveden na početku ovog teksta. Otuda se od prvog takta uvodne pesme, “Boy In A Bubble“, na ovom albumu može čuti žestok, prljav, neušminkan rokenrol. U sličnom maniru nastavljaju i “Hey Killer“, “Fast Friends” te “Home In My Hand“, tokom koje imate utisak da ste u vozu kojim upravlja poludeli mašinovođa. “La Charra (part 1)” i “(part 2)” se nadovezuju u mistični bugi u kom velikog udela ima ona devojka, koju možemo videti na omotu albuma, sa sombrerom i pucom. Obrada pesme Džina Nica “Runnin’ From The Law” je odmetnički kantri kojim se album završava. “The Love Ranger Of Love” je ploča na čiji je izlazak vredelo čekati pet godina i koja još jednom pokazuje svu raznovrsnost Oblivianovih talenata.

Video: Home In My Hand


Katatonia – The Fall of Hearts (Peaceville Records)

 

Švedska glazbena plima je na obalu izbacila hrpu death metala, ne isključujući Katatoniu. Rame uz rame s Opethom, točnije pjevačem Mikaelom Åkerfeldtom, pjevač Jonas Renkse i gitarist Anders Nyström plivali su mnogim death/doom vodama, stvorili Bloodbath… No ipak, to su sve bili samo začeci. Zbog Jonasovih oštećenih glasnica – odricanje dubokih, growlajućih vokalnih dionica i prodornih distorzija bilo je ključno u daljnjem radu. Čak je još prije točno 20 godina Åkerfeldt (Opeth) snimio growlajuće vokale za album “Brave Murder Day” (Katatonia), dodavajući dašak death metala prije nego su okrenuli kormilo u drugom smjeru. I kako su prolazile godine, postepeno se osjetila i ta promjena; melankolično i dinamično, više mračnog i turobnog rocka te progresivnih tendencija, ali s manje elemenata metala, iako ga ne nedostaje ni najmanje. Sve to pomiješano rezultira izdanjem izbačenim prije nešto više od pola godine pod naslovom “The Fall Of Hearts”, savršenim spojem i kombinacijom dvaju prethodnika: “The Great Cold Distance” (2006) i “Dead End Kings” (2012). Album otvara 7-minutna “Takeover” i savršeno sjeda za početak i uvodi u šarolik spektar pun emotivnih trenutaka, podiže raspoloženje već na pjesmi “Serein” koja je iduća, zatim (ne kronološkim redom) “Serac”, koju izdvajam kao osobno najdražu, ujedno i najdužu na albumu, ali nimalo napornu već osjetno agresivniju i s više heavy  gitarskih dijelova. Zaključno, album “The Fall Of Hearts” je do sada prvi album u opusu benda u trajanju više od sat vremena i album koji će slušatelja uzdići i oraspoložiti, ali i one manično depresivne i anksiozne još više slomiti, stoga pažljivo.

Video: Serac


Korn – The Serenity of Suffering (Roadrunner)

 

“The Serenity of Suffering” predstavlja sada već uhodani kvintet sa potpuno novim materijalom. Uvek se postavlja pitanje koliko Korn može da nas zaspe nekom novom dozom energije nakon toliko albuma, eksperimentisanja, promene u postavi, ovoga i onoga. Ipak, sa novim producentom Nickom Raskulineczom bend je dobio novu dozu energije da napravi još jedan novi kreativni korak koji pokazuje da se sada već bend sa preko dvadeset godina iskustva, veterani u svojim četrdesetim još uvek ne da, bar što se tiče jednog dela materijala. Album se verovatno može posmatrati i kao jedno od onih izdanja za koje treba vremena da se neke od pesama postepeno svare i uđu u uho. Svakako ima pregršt zanimljivih poigravanja sa različitim zvucima kao i mnogobrojnim deonicama koje će vas direktno vratiti u “Untouchables”, “Issues”, pa i vremena jednog “See You On The Other Side” ili “Untitled” albuma.

Video: Rotting in Vain


Lucinda Williams – The Ghosts of Highway 20 (Highway 20 Records)

 

O značaju koji motiv puta ima u rokenrolu izlišno je govoriti. Od prve r’n’r pesme, Brenstonove “Rocket 88”, Dilanove ploče “Highway 61 Revisited”, sve do najnovijeg albuma Lusinde Vilijams “The Ghosts Of Highway 20“, put označava mitsko mesto na kojem se stiču životna iskustva koja se kasnije pretapaju u pesme. Lusindin novi album je u celini posvećen putu Highway 20, koji se proteže kroz veći deo država američkog Juga. Sa porodicom ga je, često se seleći, već od najranijeg detinjstva prelazila uzduž i popreko. Otuda uvodni stih naslovne pesme glasi: “I know this road like the back of my hand”. Prizori koje je Vilijamsova imala prilike da vidi na njemu, porodične uspomene, priče koje je pokupila na putu i nedavna smrt oca, čiju pesmu “Dust” izvodi na ovom albumu, temelji su na kojima počivaju pesme sa ovog albuma. Takva tematika je uslovila estetiku ovog albuma te je znatno mračniji i sporijeg tempa od svojih prethodnika. Kroz pesme ispunjene ljubavlju, smrću, požudom i senitimentalnošću, Lusindin glas, često opisan kao “tri kaščice meda, dve kaščice burbona”, vodi slušaoca u vožnju zabačenim putevima samo njemu znanih sećanja. Zbog toga ova ploča od recipijenta zahteva da se u potpunosti prepusti takvom putešestviju kroz numere poput: “Dust”, “House Of Earth“, “Louisiana Story“, “lf My Love Could Kill“.

Video: House of Earth


Metallica – Hardwired… to Self-Destruct (Blackend)

Iako već prilično daleko od svog korena (nastanka), američki bend Metallica se tokom karijere dosta granao i širio domen zvuka. U početku, mladost im je omogućavala brži rad sa češćim rezultatima i izbacivanjima novih albuma. Kako godine prolaze, pauze između izdanaka su veće, a razgranatost zvuka počinje polako da se sužava i traži onu staru nit i ritam koji su osvojili publiku na samom početku. Nijedna pesma sa albuma, kao i nijedan video spot (napravljen za svaki singl tako da tačno možemo pratiti nastanak albuma) nije stvoren za prvi utisak. Nakon tolikog iščekivanja dolazi sreća što konačno imamo album, zatim nastupa ludilo oko prvog slušanja, a onda i repeat efekat neizbežan u svojoj pojavi. Tek nakon svega toga, svode se utisci i gradi stav prema odslušanom.

Video: Moth Into Flame


Massive Attack – Ritual Spirit EP (Virgin)

 

Bristolski trip-hop veterani, koji su bili na vrhuncu slave tokom devedesetih godina prošlog veka, 2016. su započeli objavljivanjem mini albuma „Ritual Spirit“. Ovo izdanje sadrži četiri pesme, koje se mogu podeliti u dve grupe. Prvu, oldskul, koju čine početna „Dead Editors“ i poslednja „Take It There“, a odlikuju je  sumorna i uznemirujuća atmosfera. Još su u pitanju kolaboracije sa izvođačima koji su „zvezde devedesetih“, kao što su MC Roots Manuva i Tricky. Preostale dve pesme pokazuju da Robert del Naja budnim okom pazi šta se dešava u savremenoj elektronskoj muzici i to ume znalački da iskoristi pri produciranju. Na pesmi „Ritual Spirit“ gostuje Azekel, koji raskošnim glasom daje poseban ton numeri, dok na „Voodoo In My Blood“ energični škotski hip hop sastav Young Fathers čini da ovaj EP ide u korak sa vremenom.

Video: Ritual Spirit


Megadeth – Dystopia (Tradecraft/Universal)

 

Jedno je sigurno – od Dave Mustainea nikada ne znate što možete očekivati. Taman kad su već mnogi iz Megadeth tabora digli ruke od toga da će ikada snimiti pošten album, posebno nakon „debakla“ Super Collidera, Mustaine nas je izenedio još jednim albumom na tragu onih iz dobrih starih dana – Dystopia. Album donekle podsjeća na Endgame iz 2009. godine u smislu da se može primijetiti kako se bend u novome albumu pokušao vratiti nekim starim Megadeth zvukovima. Iako cijeli album od početka do kraja zvuči solidno, pjesme poput „The threat is real“, „Lying in state“ i „Fatal illusion“ su ono što želite poslušati prvo ako vas zanima stari i žestoki thrash kakav Megadeth zna isporučiti. Ostatak albuma je određeni mix modernijih riffova, te nekoliko „sporijih“ pjesama – posebno u drugoj polovici albuma. Također, na albumu se nalazi i jedna „klasična“ melodična kompozicija „Conquer or Die“ gdje se najbolje vidi potencijal i svježina koju je novi član postave, gitarist Kiko Loureiro, unio u kompletnu priču.

Video: Dystopia


Moby & The Void Pacific Choir – These Systems Are Failing (Little Idiot)

 

Ćelavi ekscentrični introvert (???) Ričard Melvil Hol, poznatiji kao Moby, konačno je izašao iz svoje zone komfora ambijentalne muzike… I ušao u svoju drugu zonu komfora – naizgled pank pop-rok pesme temeljno prošarane elektronikom. Ovoga puta, dodatnu epiku pruža The Void Pacific Choir, ekipa koju je okupio sam ćelavac u nadi da će malo prodrmati svoju kreativnost. Ovo drmanje mu nije baš pošlo za rukom i, ako je po onome što čujete, Moby zvuči potpuno isprano, neinspirisano i isforsirano, ali (i to je jedno veliko ALI), kada jednom preslušate album, pustićete ga opet i opet i opet. Iako sve deluje kao da su u pitanju varijacije na temu, a ne posebne pesme, “These Systems Are Failing“ je album koji će vas voziti, nositi i dizati kao da je u pitanju 2005. godina. Izdvojili bismo “Are you lost in the world like me?”, “Don’t leave me” i “The Light is Clear in My Eyes”, ostatak je manje više, kao što rekosmo, homogena smeša malog broja elemenata. Elektronska energija za teretanu, agresivne ali ne toliko agresivne gitare, ritam sekcija koja pumpa i ne prestaje odlično se slažu sa prostim ali angažovanim tekstovima o današnjem stanju sveta. Sve u svemu, Mobi je napravio picu. Uzeo sve što je u tom trenutku imao u kući i ispekao na hlebu, a na ukus se neće mnogo njih žaliti.

Video: Are You Lost In The World


Mono – Requiem For Hell (Temporary Residence)

 

Članovi japanski post rok benda  Mono za potrebe svog devetog studijskog izdanja ujedinili su se sa producentom Stivom Albinijem i napravili još jedan epski instrumental od 48 minuta raspoređenih u pet sveprožimajućih numera. Na ploči “Requiem for Hell“ nema ničeg novog na šta nas ovi veterani nisu navikli, bilo da je reč o predvidljivosti melodija ili boji zvuka gitare, ali iščašena harmonija i dramatičnost atmosfere pogađaju u centar. Centralni deo albuma pripada naslovnoj temi koja u nešto malo manje od 18 minuta sažima celokupno stvaralaštvo ove četvorke. I uopšte, ovo izdanje kao da je posveta samom bendu, tako da je ova kompleksna, ali skladna celina veoma pogodna za upoznavanje sa moćnim katalogom grupe. Još neki od inspirativnijih momenata na ploči je i “Ely’s Heartbeat“, gorkoslatka i poetična tema čijoj raskošnosti doprinose  klavirske deonice.

Video: Ely’s Heartbeath


Nick Cave & The Bad Seeds – Skeleton Tree (Bad Seed Ltd.)

Nik Kejv, australijski mag reči i poetike mračnog, prošle godine doživeo je nesumnjivo najgori udarac koji bilo ko može da zadobije u životu. Naime, 2015. godine jedne noći u kojoj se zabava otrgla kontroli, Nikov sin Artur, tada petnaestogodišnjak, upisao se u knjigu počivših. Ovaj najnemiliji događaj desio se u sred stvaranja 16. albuma The Bad Seedsa, “Skeleton Treea”. Ako ste pojam tuge i žalosti povezivali sa otvorenim izlivima romantizovanih emocija, vreme je da se iz tog ušuškanog sna probudite. „Skeleton Tree“, svojevrsno opelo za preminulog tinejdžera, pred vas će staviti slomljenog čoveka, izgubljenog u sopstvenim mislima, čije su emocije u neskladu sa činjenicama i koji, možda po prvi put u svom ne baš tako lepršavom životu, ne može da se izbori sa realnošću. Australijski princ tame i ludila otkrio je novu nijansu crne i njome obojio svet oko sebe. Budući da ga je na ovo naterao život, postavlja se pitanje da li će ovo stanje obojiti i naredne radove muzičara. Odgovor na to potencijalno pitanje za sada ne postoji, a do tada nam je ponuđen album koji će poremetiti vaše viđenje čitavog opusa Nika Kejva. Tek toliko da pri svakom slušanju neke njegove starije pesme kroz vašu glavu prođe ledeno hladna svest o tome da je Nik Kejv slomljen.

Video: Jesus Alone


Neil Young and Promise of the Real – Earth (Reprise Records)

 

Neilu Youngu je vrlo značajna 2016. godina. Pored albuma, “Earth”, Kanađanin je objavio i knjigu, i početkom decembra potpuno novi album naziva “Peace Trail”. Ovog puta fokusiraćemo se samo na “Earth” pošto je po mnogo toga specifičan. Pored samog Younga, u bendu drugu gitaru svira Lukas Nelson, sin čuvenog Willieja Nelsona, koji ga je ove godine pratio na turneji po svetu. Young je, kao što sam naziv kaže, bio inspirisan majkom Zemljom, i pored same teme albuma, koristio ju je i kao instrument snimajući vetar, grmljavinu, kišu, ali i razne životinje i ostale zvuke iz prirode, što je dodatno oplemenilo pesme. Album sačinjava 13 ekološki svesnih pesama od kojih su većina uživo odsvirani klasici tipa “Love and Only Love” sa kojom se završava ova ploča.

Video: Love and Only Love


Neurosis – Fires Within Fires (Neurot Recordings)

 

Veterani post-metal žanra, Neurosis, nakon 4 godine se vraćaju sa još jednim u nizu svojih haotičnih i agresivnih izdanja, “Fires Within Fires”. Ovo izdanje ne predstavlja nikakav iskorak u njihovoj diskografiji niti donosi nešto naročito novo (kao i prethodna izdanja – i ovo je producirao Steve Albini), ali i dalje ima oštricu i sadržaj koji su zadovoljili fanove i kritičare. Iako traje primetno kraće nego što smo navikli od njih, u četrdeset minuta bend isporučuje vrlo atmosferične deonice i dobro poznatu količinu besa koju malo koji bend poseduje.

Video: Fires Within Fire


Pixies – Head Carrier (Pias/Pixies)

 

Šesti po redu album benda koji je nekoć davno izmislio alternativu za sve tadašnje nemejnstrim bendove ostavlja utisak osrednjeg stiska ruke. Francis Black i ekipa (da, znamo, nije to ekipa bez Kim Deal) napravila je album veran počecima benda, nema neveštog eksperimentisanja sa “Indie Cindy”, nema previše “škk?” tekstova, ali nema ni… uzbuđenja. U najboljem slučaju, “Head Carrier” je onaj ajvar koji vam napravi žena po receptu vaše majke al’ nije to to. Iako će na momente evocirati uspomene na najsvetliji (ujedno i najopskurniji) period benda svojim rifovima i zvukom gitare, album će vas na kraju ostaviti blago smorenim jer pati od nedostatka mladosti. Dobri sastojci, dobar recept i dobar način kuvanja padaju u vodu jer “nije bilo dovoljno soli”. Jednostavno, magija po kojoj su Pixies poznati ovde je simulirana. Doduše, i u toj simulaciji možete da nađete neki biser pa obratite pažnju na naslovnu numeru, “Talent”, “All the saints” i eventualno “Tenement Song”, koja će vam biti malo bolja svakim slušanjem. Ovo ostalo je, što reče kolega Nikolić u rezovima, samo za fanove.

Video: Talent


Richard Ashcroft – These People (Righteous Phonographic Association)

 

Nakon šest godina studijske pauze „These People“ vratio je na svetsku scenu jednog od najinteresantnijih autora u poslednjih tridesetak godina. Ruku na srce, ovo svakako nije nešto najbolje što je uradio do sad, mada u njegovu odbranu nije baš lako konstantno nadmašivati sebe. Na ovom albumu je Ashcroft pokazao da hrabro ulazi u nove projekte, i da ga nije strah da koketira sa svim i svačim. Pored toga kroz ceo album se čuje da čvrsto stoji iza toga što je napisao, ništa nije traljavo urađeno. Sa druge strane, verovatno najslabija tačka albuma, je loš raspored pesama, nema kontinuiteta. Prelazi sa pesme na pesmu su dosta čudni, i to možda odbije slušaoce. Tekstualno Ashcroft ne greši, a na ovom albumu to samo još jednom potvrđuje. Njegovo teško psihičko stanje sa kojim se bori godinama utkano je u svaku pesmu.

Video: They Don’t Own Me


Radiohead – A Moon Shaped Pool (XL Recordings)

„A Moon Shaped Pool“ je kolekcija pesama za koje su Radiohead mislili da treba da ugledaju svetlost dana. Prvo što se da primetiti je činjenica da su pesme na albumu poređane po abecednom redu. Eto utehe za večite lovce na koncept, mada će iskusno i strpljivo uho uvideti da ni ovaj album Radioheada nije bez tematike koja povezuje pesme. Od prve pesme koja je zvanično dovedena u vezu sa ovim albumom, „Burn The Witch“ pa sve do svima poznate „True Love Waits“ u novom ruhu na kraju, ovaj album predstavlja jedno od prijatnijih Radiohead iskustava. U 2016. godini Tom, Džoni, Kolin, Ed i Fil svoje uloge shvataju prilično suptilnije nego do sada. Namernim neisticanjem nijednog naročitog elementa bend uspeva da zvuči organskije nego ikada do sada. Prvi pokazatelj ovog jedinstva javlja se čak u prvoj pesmi – kada Jork krene da peva refren „Burn The Witch“, muzika koja dopire iz zvučnika zvuči kao da je proizvodi jedan čovek. Album kao celina spada u mirnija izdanja Radioheada, ali je uzbudljiv u pogledu suptilnih detalja i produkcijskog umeća. Zaista, Najdžel Godrič se može smatrati šestim članom benda, budući da se produkciji Radioheada ne pristupa tek tako. Godričov doprinos ovom albumu jednak je doprinosu samog benda, a kako je ubrzo nakon izlaska albuma obelodanjeno, veliku ulogu u njegovom radu na ovom albumu imala je smrt njegovog oca.

Video: Daydreaming


Richmond Fontaine – You Can’t Go Back If There’s Nothing… (Fluff & Gravy Records)

 

Sastav Richmond Fontaine je odlučio da se ne oprosti od publike dok ne naprave još jedan dobar album. U toj nameri su istrajali i itekako uspeli, jer je „You Can’t Go Back If There’s Nothing To Go Back Toˮ dobio naklonost kako slušalaca, tako i kritike. Jedan od njegovih ključnih sastojaka su, kao i uvek kada je stvaralaštvo ovog benda u potpitanju, tekstovi Vilija Vlotina. Sudbine pripadnika radničke klase i marginalaca raznih fela, u pesmama poput „Wake Up Rayˮ, „Whitey And Meˮ, „Dont’ Skip Out On Meˮ i „Two Friends Lost At The Seaˮ, dobijaju viši, poetski kvalitet. Prelepe melodije, ukorenjene u amerikana tradiciji, čine da te i takve sudbine deluju smislenije, podnošljivije i ne toliko beznadno. Gitara Dena Eklsa u tome ima bitnu ulogu. Na momente kao da para oblake i vodi put zvezda. Kada se u budućnosti bude razmatrala karijera benda Richmond Fontaine, ovaj album će se naći pri vrhu njihovih ostvarenja. Pravi način da se završi karijera koja je trajala malo duže od dve decenije.

Video: Whitney and me


Russian Circles – Guidance (Sargent House)

 

Jedan od najhvaljenijih bendova post-metal žanrovske odrednice, Russian Circles, objavio je još jedan u nizu instrumentalnih albuma. Bend zvuči podjednako masivno i slojevito kao i na dosadašnjim albumima, pogotovo zahvaljujući čuvenom producentu i gitaristi Convergea, Kurtu Ballou, koji je bio zadužen za produkciju i miksanje albuma. Album ima vrlo ogoljen zvuk što je odlično, s obzirom na to da Russian Circles važe za koncertnu atrakciju i donekle prenosi tu živu energiju. Međutim, ono što najviše koči Russian Circles na “Guidance”, jesu njihovi ne tako zanimljivi aranžmani pesama koji se međusobno ne razlikuju puno i ne uspevaju da na pravilan način iznesu ideje koje su i zapravo solidne i drže ovaj album na okupu čineći ga sasvim pristojnim izdanjem za ljubitelje žanra.

Video: Vorel


Sting – 57th & 9th (A&M Records)

 

Prošlo je trinaest godina od kako nam je Gordon Matthew Thomas Sumner podario poslednji rock album. Na svu sreću, čekanje se isplatilo i 11. novembra izašao je album “57th & 7th”. Sting je sa probranom ekipom koju čini čak 20 muzičara napravio kvalitetan rock album. Primetna je neujednačenost prve i druge polovine albuma, s obzirom da se na prvoj polovini nalaze mahom žešće pesme, bržeg tempa, dok u poslednje četiri pesme albuma dolazi do znatnog pada, kako dinamike, tako i raspoloženja. Očekivano, muzički album u par momenata jako podseća na The Police. Lirički, Sting se na većem delu albuma bavi aktuelnim svetskim događajima, pa je tako pesma “50.000” posvećena Princeu, Davidu Bowieu, Lemmyu i Glennu Freyu, “One Fine Day” se bavi klimatskim promenama, “Insallah” govori o izbeglicama sa Bliskog istoka, dok je “The Empty Chair” posvećena britanskom novinaru Jamesu Foleyu koji je ubijen od strane pripadnika Islamske države. Pesme koje se izdvajaju sa albuma su “I Cant Stop Thinking About You”, “50.000”, “Petrol Head”.

Video: I Can’t Stop Thinking About You


Swans – The Glowing Man (Young God/Mute)

 

Pomahnitali Gira i njegovi Swansi su objavili poslednji album u trenutnoj postavi i uslovno rečeno trilogiji albuma: “The Seer”, “To Be Kind” i sada napokon “The Glowing Man”. U odnosu na prethodna izdanja, kada su u pitanju aranžmani i konstrukcije pesama, formula je manje-više ista – pesme od kojih malo koja ima trajanje ispod deset minuta i jako spora i pažljiva igra sa dinamikom i bogatom instrumentacijom, koja je više usmerena ka akustičnim zvucima nego distorziji. Međutim, “The Glowing Man” donosi malo mračniji (gotovo gotičarski), smireniji ton koji čak donekle asocira na izdanja sa kraja 80ih i početak 90ih godina. Iako i ovaj album ima svojih eksplozija, one nisu toliko gromoglasne i repetativne, već vrlo neobične i uznemiravajuće.

Video: When Will I Return


Sabaton – The Last Stand (Nuclear Blast)

Kada pričamo o 2016. godini i metal albumima koji su se čekali sa gorućim nestrpljenjem, “The Last Stand“ je, bez ikakve sumnje, bio na samom vrhu te liste. Od objavljivanja njegovog prethodnika, “Heroes“, prošlo je tek malo više od dve godine, što je sasvim optimalan vremenski razmak između dva izdanja, ali tokom tog perioda Sabaton je uspeo u nečemu izuzetno velikom što je umnogome doprinelo tom nestrpljenju – da od vrlo popularnog i traženog benda dovede sebe na nivo jednog od najuspešnijih metal aktova današnjice. Ovim potezom potvrđujući da, uprkos svom izgrađenom i unikatnom stilu, ne zaboravljaju ko ih je dobrim delom formirao kao muzičare, bend je na idealan način spojio istinska blaga tradicije sa sadašnjim dobom i modernim zvukom. Pored toga, majstorski je uklopio i specifične elemente sa svojih prvih albuma sa onim novonastalim u potonjem periodu stvaranja, a sve to zajedno je pažljivo i delikatno upakovao u “The Last Stand” te ga isporučio nebrojenim fanovima – ne samo da ga slušaju, već i da uče – o istoriji sveta, istoriji muzike i neprekidnom radu na sebi i progresu koji on donosi – tri verovatno esencijalna faktora pri kreativnom procesu kada je u pitanju ova metal (ratna) mašinerija zvana – Sabaton.

Video: Last Dying Breath


Tindersticks – The Waiting Room (City Slang)

 

Jedna od najbolje čuvanih tajni evropske muzike, Tindersticks, ove godine počastili su nas još jednim odličnim albumom. Jedanaesti po redu album nije doneo neke bog zna kakve promene u zvuku ili bilo kakve vrste eksperimenata, ali je sa druge doneo još nekoliko pesama koje će biti upamćene, među kojima se definitivno izdvaja “Hey Lucinda”. Oni koji pažljivije prate bend znaju da ta pesma postoji već nekoliko godina, ali Stuart Staples je tek sada shvatio da je pravo vreme za nju. Tu treba i posebno naglasiti prelep back vokal koji je tada snimila Lhasa De Sela, a koja je kratko nakon toga preminula, što samo daje na težini. Takođe, na albumu gostuje Jehnny Beth iz benda Savages, kojoj je ovo očigledno jedna od najkreativnijih godina. Tindersticksi utabanim putem noir jazza, roka, soula i francuskih šansona  idu već 22 godine, uz neke sitne pauze. Iako bi mnogi na prvo slušanje pomislili da bend ovakvog profila može brzo da dosadi, njima, evo, uspeva da i 11 albuma kasnije budu uvek sveži i vredni slušanja. Glavni argument za to je verovatno količina emocija koje gospodin Staples uspeva tako neverovatno uverljivo da iznese svojim polu plačljivim glasom. Ako vam je vino najbolji drug u ovim zimskim noćima, Tindersticks su bend zbog koga ćete morati da imate spremnu rezervnu flašu.

Video: How We Entered


The Dandy Warhols – Distortland (Dine Alone/Caroline International)

 

Dobrodošli u Distortland, ubedljivo najzreliji pogled na svet koji su Courtney Taylor-Taylor i ekipa imali još od „Odditoriuma“. Najveći šok koji prouzrokuje ovaj album je činjenica da traje nešto duže od pola sata, što ga čini najkraćim albumskim izdanjem ovog benda. Zbunjenost jednakog intenziteta dolazi sa spoznajom da je, u svojih pola sata, „Distortland“ sasvim na mestu, mada bismo voleli da su u nekim trenucima pesme duže, čisto radi čuvenih epskih psihodeličnih odiseja na koje nas je bend navikao. Fascinira umešnost benda da u toliko kratak vremenski okvir stavi gotovo sve stečeno iskustvo i pride doda nekoliko novih, neočekivanih trikova.

Video: STYGGO


The Kills – Ash & Ice (Dinamo)

 

Dinamični duo Mosshart/Hince izdao je sredinom 2016. godine izuzetno dobru kolekciju pesama pod nazivom “Ash & Ice”. Iako su singlovi obuhvatali veoma dobre stvari poput “Doing it to death” i “Heart of the dog”, album dobija na veličanstevnosti sa “Hard habit to break” i maestralnom baladom “Echo Home”. The Kills su, kako god okrenete, ubili s ovim albumom. Sve što očekujete od njih je tu, ali nije prošlo bez malih novotarija. Kada su bendovi koje čini dvoje ljudi u pitanju, prava je umetnost održavati kreativnost i uvek pomalo evoluirati. Fantastično isproduciran, još bolje odsviran i napisan, “Ash & Ice” će naći mesto u kolekciji svakoga ko drži do nešto oštrijeg indi zvuka. Uostalom, ovaj album nam je samo povećao želju da The Kills uživo čujemo u našim krajevima u narednom periodu. Avaj.

Video: Doing it to death


The Last Shadow Puppets – Everything You’ve Come to Expect (Domino)

 

Malo je reći da se od albuma “drugenca” najpoželjnijeg britanskog bromance tandema očekivalo mnogo. Iako su u međuvremenu od 2008. godine do danas i Miles Kane i Alex Turner na odvojenim planovima uspeli da zasene „The Age of the Understatement“ uspehom i popularnošću, publika je željnije nego ikada čekala novo remek-delo ovog svojevrsnog povratka mod ere. Bitno je napomenuti da ni Miles ni Alex nisu više ono što su bili, ali na pitanje ko su sada, odgovor ne može da se da tek tako. Drugenac je u isto vreme drskiji i nežniji album od „The Age of the Understatement“, koliko god to zvučalo kontradiktorno. Kada su na ovom albumu tekstovi cinični, taj cinizam je podešen „na 11“, a kada su aranžmani nežni, na gudačima bi im pozavideo i jedan Bryan Hyland. Pompezni zvuk Britanije šezdesetih zamenjen je laganijim, ali britkijim 50s road movie šmekom. Ako su na prvom albumu bili tužioci, na ovom su se našli na optuženičkoj klupi. Budući da je sniman u SAD-u i to pod uticajem The Style Councila i Isaaca Hayesa, tu su mirniji aranžmani, sa mnogo manje drame, ali mnogo više „prašine“. Čitav album jednostavno nosi u hotelske sobe na zapadu Amerike, gudači kao da oslikavaju vožnju kabrioletom po krajolicima Kalifornije uz šampanjac i nespretno motani duvan.

Video: Pattern


The Rolling Stones – Blue & Lonesome (Polydor)

Od trenutka kada su The Rolling Stones prvi put zasvirali pa do sada, svet je prošao kroz toliko društveno-tehnoloških revolucija da u odnosu na šezdesete godine veka za nama deluje kao tvrdokorna naučna-fantastika. U međuvremenu, Kamenje je imalo faze i faze, neke manje uspešne i neke prilično uspešne, u tom istom međuvremenu, drski ritam i bluz bend iz Londona postao je najveći b(r)end na svetu, sinonim za rokenrol, razvrat, blud, bogatstvo, bol u predelu intimnih organa, starost, legendu i megalomaniju. Prilično (ne)očekivano, posle svih ekscentričnih izliva megalomanije i stava „bogat sam i može mi se“, Stonsi u godini koja im je pokosila više od pola ekipe za proslavu mature dolaze sa bluzom. Dolaze sa bluzom sa kojim su nekoć počeli, kada ih je bilo petorica i kada su bili decembarska deca. Dvadeset i peti album velikih The Rolling Stonesa svojevrsno je zatvaranje kruga. Verovatno i sami svesni da vreme možda nije na njihovoj strani ovog puta, snimili su album koji predstavlja odavanje počasti njihovim bluz herojima, zbog kojih su, pre skoro šezdeset godina i krenuli da sviraju u tada konzervativnoj Britaniji. U međuvremenu, svet se promenio nebrojano puta, neretko i njihovom zaslugom. Ako je „Blue and Lonesome“ zatvaranje kruga The Rolling Stonesa i ako posle ovog albuma ne izdaju još neko studijsko izdanje (za šta su šanse objektivno mikroskopske), ta blistava najveća karijera na svetu će se završiti izvrsnim draguljem. Odati počast svojim herojima u tim godinama, najljudskija i najskromnija je stvar koju su mogli da urade. Budući da i dalje imaju više strasti nego godina, koliko god to bilo čudno, to su uradili samo kako oni mogu – do kraja, bez ustezanja. Uostalom, ta titula najvećeg benda na svetu nije stečena samo zbog te dugovečnosti, što ćete ovde i čuti.

Video: Ride ‘Em On Down


Thee Oh Sees – A Weird Exits (Castel Face)

 

Garažni rok bend iz San Franciska koji svake godine objavljuje barem po jedan album, Thee Oh Sees, napravio je prvi korak u 2016. godini svojim novim, sedamnaestim i vrlo progresivnim albumom “A Weird Exits“. Iako je zadržana garažna oštrica i neobuzdanost koja je bila prisutna i na dosadašnjim albumima, njihova muzika je pridobila neki kosmički vajb i sada je mnogo više okrenuta psihodeliji i krautroku. Od starta do finiša, ređaju se kreativne i vrišteće gitarske deonice, naticanje dva bubnja u bendu i promišljeni bas koji se najmanje eksponira, ali igra podjednako važnu ulogu. Od masne “Ticklish Warrior”, preko otkačene “Plastic Plant” i instrumentalne “Unwrap the Fiend Pt. 2”, do završne, teatralne “The Axis”, Thee Oh Sees realizuju jedno zanimljivo slušalačko iskustvo koje je već dobilo svoj nastavak u vidu albuma “An Odd Entrances” koji je izašao u novembru ove godine.

Video: Dead Man’s Gun


Thrice – To Be Everywhere Is To Be Nowhere (Vigrant)

 

Deveti album jednog od najcenjenijih bendova sa post-hardcore etiketom dolazi nam nakon četvorogodišnje pauze u radu. Ti hiatusi umeju da traju i dosta duže, ali je momcima iz Thricea i ovoliko bilo dovoljno da se restartuju i napune baterije kreativnosti. Rezultat je svakako jedan od albuma godine, ali i jedan od najboljih u njihovom katalogu. Na “TBEITBN” bend je nekako spojio svoje energične početke (rane dvehiljadite) sa kasnijim eksperimentalnim fazama, ali ne tako da 1+1 daju 2, već neki koren iz pi na n-tom kad limes teži beskonačnosti. I tako dok se većina mladih post-hc bendova stapa sa generičkim metalcoreom, Thrice ovim albumom dalje krči svoj put koji ga izdiže van bilo kakvih žanrovskih obora. Teško je izdvojiti bilo koju pesmu, ali hajde pomenućemo “Black honey” čisto jer je za nju urađen spot, i “Whistleblower” koja govori o Edvardu Snoudenu. Dustin Kensrue na ovom albumu se bavi društvenim i političkim problemima upakovanim u sopstveni lirički izraz koji široko zaobilazi opšta mesta i jeftine parole.

Video: Black Honey


White Lies – Friends (BMG)

 

White Lies su svojim odličnim prvim albumom (“To lose my life…”) osvojili srca mladih ljubitelja post-punka i mračnijeg indieja. Na drugom izdanju (“Ritual”) su malčice posrnuli jer je izostao efekat iznenađenja, ali ipak ostali na nogama i snimili nešto drugačiji “Big TV” koji je doneo još grandioznije refrene i ispao odličan bez obzira što je bend izgubio nijansu “mraka” koja ih je krasila. I dok se taj album tematski bavio selidbom zaljubljenog para u veliki grad (ili već tako nešto), “Friends” kao lajtmotiv krajnje nezanimljivo i neskriveno ima upravo temu prijateljstva. Muzički, album je ostao na receptu prethodnog (uz malo synth upliva osamdesetih) samo je ispao drastično manje upečatljiv. Prvi singl “Take it out on me” je obećavao sasvim suprotno. Pored nje se odmah izdvaja “Hold back your love” dok ostatak pliva u osrednjosti i razvlači se kao jedna te ista pesma. Oni koji baš vole bend dobiće svoju porciju i kratkotrajnu zanimaciju, ali momci izgleda da je vreme za nešto drugačije. Vratite bar malo taj mrak…

Video: Take It Out On Me


Wilco – Schmilco (dBpm)

 

Nakon iznenadno objavljenog albuma “Star Wars” prošle godine, kultni sastav Wilco je sredinom jula objavio novo izdanje “Schmilco“. Za razliku od prethodne, krcate žestokim gitarskih rifovima i distorzijom, deseta ploča čikaškog benda mnogo je smirenija i bliža njihovim ranijim radovima. Džef Tvidi se priseća svog perioda adolescencije, govori o apatiji, zanemarivanju i lenjosti, a sve to na jedan posve opušten način i sa sigurnošću zrelog čoveka. Lagana melodija početne “Normal American Kids“ postavlja muzički i lirički temelj na koji se oslanja ostatak čitave ploče. Između ostalih, ističu se “Nope“ sa klasičnom Wilco kantri atmosferom, “Cry All Day“ gde glavnu pokretačku snagu čine perkusije, odnosno “We Aren’t the World (Safety Girl)” koja ima najviše izgleda od svih sa ovog izdanja da postane sastavni deo njihovog koncertnog repertoara u godinama koje dolaze. Ruku na srce, ponovo ne među najboljim pločama u karijeri benda, međutim, svakako vredi poslušati.

Video: Someone To Lose


Wovenhand – Star Treatment (Sargent House)

 

Propovednik iz Denvera se vratio sa novom jednočasovnom seansom. Ovog puta “električniji” nego na prethodnim albumima i sa nešto bržim tempom (rokenrol beat bubnja je uočljiv kroz ceo album). Tek se u drugoj polovini albuma pojavljuje čuveni banjolin koji je Edwardsov zaštitni znak godinama unazad. Kao što smo već do sada navikli sa albumima ovog benda, sveprisutna je mešavina raznih žanrova, od nojza, folka, rokabilija pa sve do, na momente izraženih, pank i post hardkora. Album počinje i najenergičnijom pesmom “Come Brave”, da bi se nastavio u mantričnu “Swaying Reed”. Nakon toga slede tri pesme sa jako čudnom atmosferom “The Hired Hand”, “Crystal Palace” i “Crook and Flail”, koja je ujedno i najmantričnija na albumu. Druga polovina albuma se vraća na, u neku ruku, tradicionalni Wovenhand pristup pisanju pesama. Zanimljivo je obratiti pažnju na činjenicu da Wovenhand izbacuje albume svake parne godine, tako je i sa ovim. Naslednik “Refractory Obdurate” možda nije na nivou na kome su bili prethodni albumi, ali definitivno se može zaključiti da je u pitanju bitan album za njegovu karijeru kao neki vid eventualne prekretnice u zvuku benda.

Video: Crook and Flail


Save

Save

Save

Save

Ostavite komentar: