Bajka o bajci: Božićna melanholija uz “Fairytale of New York”

Shane Mac Gowan and Kirsty MacColl

Duet „Fairytale of New York“ koji su otpevali The Pogues i Kristi Mekol, i 27 godina nakon objavljivanja smatra se jednom od najboljih božićnih pesama ikad.

Odmah nakon što je puštena u javnost, pesma je počela sa osvajanjem britanskih i irskih top lista. Za negativnu pažnju koju je privukla zaslužan je „vulgaran“ jezik korišćen u određenim stihovima pa su tako opaske „slut on junk“, „fagot“ i „arse“ dovele do cenzurisanja pesme na BBC radiju.

Ipak, ovakva odluka je povučena nakon konstantnih i upornih žalbi slušalaca, koji su smatrali da to osiromašuje njen smisao. Uprkos kontroverzama, „Fairytale of New York“ je omiljena britansko-irska božićna pesma, a proglašena je i za najslušaniju božićnu pesmu XXI veka.

Tajnu besmrtnosti ove bajke najbolje ćemo spoznati ako krenemo od samog početka.

The Pogues

The Pogues

Nekada davno u zemlji Oskara Vajlda, Džejmsa Džojsa, piva, viskija, buntovništva i leprikona, mladi panker Šejn Mekgovan tražio je svoj muzički izraz kroz kombinovanje njegove dve ljubavi, panka i tradicionalne irske folk muzike, i tako je začeo muzički pravac koji je danas na svom vrhuncu. Iako je karijera benda The Pogues osamdesetih godina krenula uzlaznom putanjom, oni još nisu imali nijedan veliki hit. Kako legenda glasi, ideja za božićnu pesmu došla je od tadašnjeg producenta benda, Elvisa Kostela, koji se opkladio sa Šejnom da bend neće moći da napravi prazničnu pesmu koja će biti hit, a da pritom ne bude sladunjava. Muzičari su ovu opkladu shvatili ozbiljno i krenuli su na put stvaranja bezvremenog dela. Melodiju i koncept pesme smislio je bendžista Džeremi Fajner, a njegova supruga je ta koja je dala ideju za tekst koji bi bio otpevan u formi dijaloga ljubavnog para na Božićno veče, pa je od početka predodređeno da ova kompozicija bude otpevana u duetu. Fajner je dve verzije teksta i muzike predao Šejnu, koji je pesmu doradio tako da ima brodvejski prizvuk. Grupa je snimila pesmu u avgustu 1985. godine sa Šejnom i Ketrin O’ Rajordan, koja je tada svirala bas gitaru u The Pogues. Prvobitni naslov trebalo je da glasi “Christmas Eve in the Drunk Tank” po prvim stihovima pesme, ali je frontmen benda smatrao da je to „previše nepretenciozno“ i predložio da je nazovu po romanu irsko-američkog pisca Džejmsa Patrika Danlivija, „A Fairytale of New York“. Kada je završeno sa snimanjem, producent je smatrao da verzija pesme sa Ketrin nije dovoljno dobra za objavljivanje pa je singl stavljen na čekanje. U međuvremenu, bend je otišao na svoju prvu turneju u SAD. Zemlja kojom je Šejn oduvek bio fasciniran inspirisala ga je da napiše novi tekst za pesmu, ne menjajući pak koncept dijaloga između partnera. Njujork je bio upravo onakav kakvim ga je Šejn zamišljao, ali svoju najveću inspiraciju našao je u njegovim ljudima. Na svojim svirkama upoznao je mnoge Amerikance čiji su koreni upravo u Irskoj, među njima i holivudskog glumca Meta Dilona i Pitera Doertija, koji će kasnije imati važnu ulogu u snimanju spota za „Fairytale of New York“. Ideja za tekst pesme dolazi i od fascinacije članova benda filmom „Once upon a time in America“, a klavirski uvod u bajku inspirisan je muzikom koju je za taj film komponovao Enio Morikone. Osim toga, sve dobre bajke počinju sa „Once upon a time“.

Ipak, da bi bajka bila savršena, princ na viskiju sa ledom mora da pronađe svoju princezu. Za vreme turneje u Njujorku Ketrin O’ Rajordan napustila je bend, čime je duet ostao bez ženskog glasa. The Pogues su na neko vreme odložili božićni hit i nastavili sa radom, sve dok im se put nije ukrstio sa Kirsti Mekol, britanskom pop pevačicom, koja je dala novu energiju pesmi. Za njeno izvođenje Šejn je rekao: „Znala je pravu meru nečuvenosti, ženstvenosti i romantičnosti koja je nedostajala duetu“. Melodičnost i prijatna ženstvenost Kirstinog pevanja pružila je interesantan kontrast gruboći Šejnovog glasa, doprinoseći dinamici samog dijaloga. Kirsti Mekol je, inače, poginula 2000. godine u tragičnoj pomorskoj nesreći, a pesma je poslednji put u svom originalnom sastavu otpevana uživo početkom devedestih godina.

Kirsty MacColl

Kirsty MacColl

Spot za pesmu urađen je u crno-beloj formi. Sniman je u Njujorku za vreme Dana zahvalnosti, kada je grad bio praznično okićen. Met Dilon je igrao policajca koji je uhapsio Šejna i smestio ga u ćeliju. Inače, svi su bili zapanjeni glumom ekipe iz spota koja je perfektno prikazala pijane ljude u baru i kasnije u policijskoj ćeliji. Istina je da je jedini koji je glumio, onaj čija je to profesija – Met Dilon, dok je svima ostalima bilo lakše da scenu grupe pijanaca predstave potpuno realno. Budući da je deo spota sniman i u pravoj policijskoj stanici, upravo zbog „stanja“ u kom se ekipa nalazila, bilo je vrlo teško dogovoriti se sa policajcima, ali je na kraju misija bila uspešna. Važan deo u pesmi igra “NYPD Choir” (hor njujorške policije). Problem je bio to što njujorška policija nema hor, tako da su se The Pogues na kraju zadovoljili sa policijskim gajdaškim sastavom, koji čak nije ni znao pesmu Galway Bay (“Boys of the NYPD Choir were singing Galway Bay”), pa su, nakon što im je rečeno da pevaju nešto što svi znaju, otpevali uvodnu špicu Miki Mausa.

Shane Mac Gowan and Kirsty MacColl

Shane Mac Gowan and Kirsty MacColl

„Fairytale of New York“ je priča o dva irska imigranta koja dolaze u Njujork u potrazi za boljom budućnošću. U melodiji se oseti nostalgija za Smaragdim ostrvom, čemu naročito doprinose harfe, bendžo i frula, dok klavir dočarava aspiracije ka brodvejskom stilu, koji pesmu približava Njujorku. Naracija prati put imigrantskog para, od zanesene mladalačke ljubavi i planova za ostvarenje snova, preko svađa, ogorčenosti i razočaranja, sve do nostalgije, prisećanja mladalačkih snova uništenih drogom, alkoholom i okrutnošću velikog grada. Pesma je u formi dijaloga između para, koji, u stvari, može biti unutrašnji monolog ili prisećanje muškog lika, budući da se priča odigrava u zatvorskoj ćeliji za pijance na božićno veče. „Bajka“ počinje tako što se Šejn na božićno veče seća svoje mladalačke ljubavi, dok starac u ćeliji peva tradicionalnu irsku pesmu „The Rare Old Mountin Dew“. Početak priče je idealni zanos mlade ljubavi, opisivanje zajedničkih snova, ali i onih pojedinačnih, za čije postizanje je potrebna podrška drugog. Taj optimistični segment pesme završava se predviđanjem boljih vremena u kojima im se svi snovi ostvaruju. Ono što sledi je gotovo magična zanesenost Njujorkom kao mestom gde je sve moguće. Sudar sa realnošću dolazi neposredno nakon naivnih, gotovo predškolski zaljubljenih stihova posvećenih Velikoj jabuci. Uništeni hladnoćom i okrutnošću velikog grada, godinama snivanja snova koji nisu ni blizu ostvarenja i sada predstavljaju razlog više za ogorčenost, par se okreće alkoholu, drogi, međusobnim svađama i prebacivanju krivice. Vrhunac razočaranosti i gorčine u pesmi oseti se kada Šejn otpeva čuveno „I could have been someone“, a Kirsti mu ironično odgovara „Well so could anyone“. Ta dva stiha surovo oslikavaju svu teskobu izgubljene mladosti, prokockanih snova i propalih nadanja. Zanimljivo kod ove „bajke“ je da nam ona ne daje znak da je par živeo srećno do kraja života, ali ni nikakav drugi znak o tome šta se sa njima desilo. Iako je malo verovatno da su nakon svega radosni ukrašavali jelku, pesma nam daje naznake pomirenja sa time da uprkos svemu postoji snažna emocija između njih, kao i da nikada ne bi uspeli sanjati jedno bez drugog. U ovoj poslednjoj strofi pojavljuje se toplina u glasu nesvojstvena celom toku pesme dok Šejn sa puno emocija peva : „Can’t make it all alone I’ve built my dreams around you“ .Tako da „Fairytale of New York“ ipak nije „potpuno beznadežna božićna pesma“ kako ju je nazvao Šejnov dugogodišnji prijatelj, Nik Kejv.

Omot singla

Omot singla

Zašto je ova netipična praznična pesma toliko popularna, iako u njoj nema zvončića, irvasa i poklona za dobru decu? Ova „pijana“ elegija o izgubljenoj mladosti i skrhanim snovima je deo gotovo svakog čoveka. Svaka osoba ima neke neostvarene snove, kojih se priseti na kraju godine, kada se obično sabiraju računi o postignućima. I svima je ponekad lakše okriviti drugog za svoje neuspehe. U četiri minuta trajanja numere prepliću se osećanja i događaji koji ispunjavaju ceo jedan život, od preosetljivosti, euforije, nostalgije, tuge, pa sve do istinske posvećenosti jednoj osobi; od ekstaze prvog poljupca, pa sve do džangrizavih prazničnih svađa. Mešavina melanholije, očaja i istinske duboke, realne i okrutne ljubavi, duboko uvlači slušaoce u ovu priču. Bajka o Njujorku postaje bajka o svakom od nas, dok stavljamo poslednji ovogodišnji ukras na jelku i pitamo se gde počinje naše „nekada davno“ i da li imamo mogućnost za „srećno do kraja života“ i kada se zapitamo da li je važnije da li smo ostvarili san ili da li imamo sa kim da ga sanjamo. „Fairytale of New York“ nema srećan završetak, u stvari, nema završetak. Kraj je potpuno otvoren da ga svako prema svom senzibilitetu zamisli, ili da ga ne zamišlja, jer uopšte ne postoji. The Pogues su uspeli da stvore bezvremenu “antibožićnu” pesmu, koja je generacijama posle postala simbol Božića.

Ostavite komentar: