Balkanrock izabrao najbolje u 2017. godini: Top 30 regionalnih albuma

Kao i ranijih godina, redakcija Balkanrocka imala je nimalo lak zadatak da, među izdanjima koja su se pojavila tokom 2017. godine, odabere najbolja. Pored izdanja već dobro poznatih renomiranih muzičara, na listi se nalazi i dosta albuma mladih snaga koje polako ali sigurno osvajaju regionalnu scenu. Neka u godinama koje slede mladih bendova bude što više a mi ćemo se sa tim narednim listama već nekako snaći.

Pred vama je prikaz albuma regionalne scene koji su obeležili muzičko nebo godine koja je na izmaku.

Bitipatibi – Lešnici Divlji 2 (samostalno izdanje)

Četiri godine nakon nesvakidašnje savršenog debi albuma, beogradski shoegaze dream pop sastav Bitipatibi se vraćaju sa novom postavom, novim koncertima, ali i novim pesmama koji su uobličili u novi album skromnog naziva Lešnici Divlji 2. Una i ekipa je uspela da za kratko vreme osvoji ceo region svojom harizmom, nežnim vokalom, lepljivim melodijama i opijajućim tekstovima. Novih devet pesama, koje su neke nastale u periodu rada na svom prvencu, stvaraju jednu sanjivu celinu i slušaoca ne puštaju da ostane ravnodušan.

Klavijature, gitara i vodeća ritam sekcija hipnotišu u skoro svakoj pesmi na albumu. Izdvajaju se “Glečeri”, “Pesma o Beogradu”, „Mali Betmeni“… Jednostavnost i suptilnost Uninih tekstova je prosto neverovatna. Na albumu (a i na koncertima) gostuje čuveni beogradski saksofonista Dušan Petrović i daje poseban začin celom albumu pokretajući bend van dream pop vode u neke neistražene jazz dubine.      

Video: Mali Betmeni


Bojana Vunturišević  – Daljine (Mascom Records)

U beznadežnoj potrazi, gonjen kanibalističkom požudom, po uskim tunelima učmale scene, za nečime iole ukusnim da raskasapim, čisto da bih preživeo perverzno bolesne julske i avgustovske dodire leta, pronalazim zatrpani dijamant među kanalizacijskim otpacima balkanske muzike. Nakon kraćeg laboratorijskog istraživanja, seciranja i brušenja, pred ušima izvire svetlucavi glasić Bojane Vunturišević, raspilavljen na devet nijansi, pod formulisanim nazivom “Daljine”.

Dapače, njen božanstveni zvuk na blještavom prvencu izdiže usnule dlačice u ušima do orgazmičnih granica, sa svojim uvijanjem, utanjivanjem, filovanjem, podvriskivanjem, piskanjem, šaputanjem, sveopštim osciliranjem i mutiranjem glasnih žica, od pesme do pesme, nesebično odnoseći svaku moguću premisu da ovakvo ostvarenje ovakvo utupljeno društvo nikada neće zaslužiti.

Jer, njena pozamašnost sa tobože površnim temama – kako to zli jezici vole ovde da brbolje, zapliću i prepliću – smelo se dodiruje sa poetskim izražavanjem novotalasajućeg POPotoka, koji pokušava da pronađe sopstveno korito unutar imbecilno pretrpane scene. Ali, nažalost, u Srbijetini će proći hiljadu i jedna noć, kada Bojana bude imala zasluženo mesto pod zubatim suncem ovozemaljskim, ako, do tada, ne pobegne odavde.

Uprkos tome što je antologijski provincijalizam koji se naprosto zahvatio, raširio i učaurio u svim porama muzičke farme na ovim prostorima – gorepomenuta devojka, sa nonšalantnom i pomalo prekaljenom veštinom, trebalo bi da se nađe – da je ova zemlja normalna, društvo barem malo zrelo, a sluh publike dovoljno izoštren – na svim mogućim top-listama raznoraznih pop-kulturnih časopisa, portala, novinčina, emisija i ostalih medijskih megafona. Dok, ovako, ostaje nam da se vucaramo po kojekakvim ćoškovima i podrumima virtuelnog sveta, bojažljivo trabunjajući o tome kako je Bojana Vunturišević iznova povratila nadu, da pravi džedaji milozvučne muzike, ipak, postoje.

Video: Daljine


Brigand – Daleko je Vavilon (Black Planet Records)

Kad bismo govorili o istinski beskompromisnim izvođačima u Srbiji, svako bi, odričući se eufemizama, ne mogao, već morao priznati da je njihov broj zaista mali. Velibor Nikolić, koji je na “alternativnoj sceni” više od petnaest godina, jedan je od takvih umetnika i nakon gomilu raznovrsnih, nekih manje, a nekih više uspelih projekata, ne posustaje u realizaciji svoje umetničke vizije. Brigand je, za sada, poslednji od tih projekata i nakon četvorogodišnje diskografske pauze donosi novi, u svakom osim u žanrovskom smislu, progresivan album intrigantnog naziva “Daleko je Vavilon“.

Iako težak i bučan, čini se da je debi album Briganda, “Zaplešimo grešnici“, na neki način iznenadio fanove neprežaljenog Jewy Sabataya, verovatno zahvaljujući, na trenutke, neodoljivo zaraznim i prijemčivim melodijama koje su se mogle naći u pesmama kao što su “Kriptid i Alisa” ili “Metak s mojim imenom”. Nakon četiri godine, i dalje se može reći da je to jedno uspešno studijsko ostvarenje i ploča kojom je fokusna tačka odabranog auditorijuma skrenuta sa lamentiranja nad zastrašujućim pančevačkim bendom na podršku još jednom kvalitetnom Veliborovom projektu.

Na albumu se tačno primećuje kantautorski pristup autorskom radu i tu se izdvaja jedina prava mana albuma; iako su pesme kompletne i njihove glavne ideje kreativne i upečatljive čini se da je ritam sekcija podređena gitarama i nema puno prostora za njihova istupanja. Naravno, uspeh je ovako neobičnim idejama smisliti deonice basa i bubnja koje pravilno pašu, ali svakako smatram da u pojedinim trenucima nedostaju neki iskoraci basiste Ilije Kojovića (kakva je npr. odlična bas linija u “Vašingtonovoj ulici”) i bubnjara Andreja Mladenovića (kakve su deonice npr. u “Nerečeno” ili “Pravo pa desno”), koji bi upotpunili pesmu i učinili je još snažnijom. U svakom slučaju, iako ploča oko koje će se dosta kolebati i sukobljavati mišljenja, “Daleko je Vavilon” poseduje nesumnjiv kvalitet i njome je grupa, kako drugima, pa tako i sebi, postavila izazov koji se na našem podneblju retko nadmašuje.

Video: Pravo pa desno


Crvi – Piše nam se dobro (Gezellig Records)

Beogradski alternativni rok sastav Crvi je ove godine objavio dugo očekivano debi izdanje naziva “Piše nam se dobro”. Malo ironičan naslov nam predstavlja sedam autorskih pesama, kao i jednu uživo odsviranu “Sestra, majka ja” koja je jedna od prvih objavljena kako bi se i sam bend predstavio. Album se inače može besplatno preuzeti sa Bandcamp profila benda. Basista Vladimir Pejković je ujedno i producent na albumu, dok je frontmen Damjan Babić bio zaslužen za pesme.

Četvorka na pomenutom izdanju pristupa vrlo direktno, a njihove teške i bučne distorzije atipične za regionalne bendove uspešno kontrolišu sveopšti haos koji prave. Ovaj malo teži album na prvu loptu, sadrži numeru “Lažem i kradem” se izdvaja na prvu loptu za koju su snimili i simpatičan video spot. Bend je nakon objavljivanja albuma pretrpeo smenu generacija članova benda koji uživo zvuče zaista savršeno navežbano, tako da u budućnosti dosta prijatnog i pre svega kreativnog očekujemo od njih. Nadam se da nas neće izneveriti.

Video: Lažem i kradem


Dingospo Dali – Sve dok mislim da je ovo drugi svet (Long Play)

 

Beogradski alternativni rok bend Dingospo Dali je objavio dugo iščekivani debi album pod nazivom “Sve dok mislim da je ovo drugi svet” i na taj način konačno izašao iz senke termina demo bend.  Široj javnosti postali su poznat još 2015. godine nakon pobede na prvom televizijskom takmičenju neafirmisanih bendova Bunt Rok Masters, posle kog su usledili brojni nastupi po svim festivalskim binama u regionu.  

Dingospo se okupio još 2011. godine i često je menjao članove . Od početka u bendu su Nikola Vidojević (bubnjevi), Sandra Grubić (vokal) i Nemanja Bulatović (bass) dok su se gitaristi stalno smenjivani. Na kraju gitarski dvojac koji čine Nikola Mišić i Miloš Kasalović dobio je tu čast da snima materijal za album prvenac.

Na albumu se našlo 12 pesama od kojih su neke kao “Ne pitaj se“, “Ona“, “Pelin” i “Sa krova” već dobile svoje obličje kao singlovi praćeni spotom. Ipak, ko je posećivao svirke ovog benda na albumu neće naći neko iznenađenje u vidu nove pesme, jer su gotovo sve već u više navrata svirane na nastupima. U svim ovim numerama mogu se primeti različiti muzički uticaji pa se na albumu pored brzih, gotovo pank pesama, mogu naći i atmosferične balada, mračne grandž kompozicije, ali i neke koje će vas potpuno iznenenaditi uplivima regea i bluzerskim šarama.

Video: Koža


Đorđe Miljenović – Amovi i Sam pao, sam se ubio (Mascom Records)

 

miljenovic

Taman kada su džangrizavci počeli trijumfalno da pomišljaju kako regionalna scena više ne može ništa novo da izrodi; kada su mnogi iz mazohističnog defetizma počeli jedni druge da plagiraju; kada ovi treći pokreću hajke ko je šta od koga ukrao; kada, jebote, pomisliš da je to – to, što su ovi prostori mogli da iznedre; kada umalo digneš ruke od štreberskog preslušavanja novih albuma raznoraznih bendova – i uprkos tome što niko nije mogao ni da pomisli da će – usred lepljive smese Ničega i nagomilanih faca Nikoga – (ne)očekivano, poput apokaliptične komete, iz studija da sleti „dupli prelom“ muzičke scene, od strane Đorđa Miljenovića i njegove skromne formacije.

Naime, njegova malenkost je u etar virtuelnog kosmosa – sa visokim nivoom iščekivanja tog čuda – štrcnula dva albuma, pod nazivima „Amovi“ i „Sam pao, sam se ubio“, koji su sami po sebi paradoksalni novčić sa dve mračne strane. Dvodel nudi prepun dijapazon šizofrenih slika, suicidalnih ispovesti, crnohumorističnih crtica, emotivnih posrnuća, neurotičnih trabunjanja i depresivnih radosti, uz prateći zvuk bluesa i rocka, ukrštajući se sa brutalnim ožljicima gorenapomenutog autora.

Dakle, na kraju krajeva, da ne bude da sam džaba krečio, kada se “obadvojica” odslušaju po nekoliko puta, prespavaju dve noći, presluša još jednom i presavije tabak, u stvari, dobijamo eksperimentalnu fuziju – punu žuči, radosti, adrenalina i straha – između avangardnog rocka i srceparajućeg bluesa, pod plaštom dekadencije i nihilističkog pogleda na klaustrofobično okruženje, unutar društvenih izobličja ove usrane stvarnosti.

Video: Sjebano


Epilog – Nova Tempore (T.I.O.L.I. Records)

Radeći isprva pretežno kao cover bend koji je bio prilično tražen i popularan na raznim moto skupovima i sličnim manifestacijama, vrlo brzo se ispostavilo da je sviranje kultnih obrada “lekcija“ koju su oni davno prešli, doktorirali, i da je dalji rad na taj način ništa drugo do tapkanje u mestu, stoga se prirodno nametnulo pitanje – kada će doći do stvaranja autorskog materijala? Kako je jasno da se ovde radi o skupini koja jednoj ovakvoj sferi pristupa na vrlo profesionalnom i ozbiljnom nivou, svi oni koji su se ovo zapitali morali su da sačekaju da se sve kockice sklope, te da Epilog konačno uđe u studio i rok scenu na ovim prostorima ukrasi svojim čedom genijalnog imena – “Nova Tempore”.

Kao što je opšte poznato i fanovima i izvođačima, snimanje hard & heavy albuma u našoj zemlji, u ovo doba, nadasve je riskantan potez koji može, odnosno mora biti povučen samo i jedino od strane onih pasioniranih i neizlečivih zaljubljenika u muziku koji, iako sasvim svesni pomenutog rizika, ne mare previše za njega. Takva jedna skupina ljudi, koju čine Dragan Urošević Uroš (gitara), Predrag Pavlović (vokal), Ratko Petrović(bas gitara), Darko Spasić (gitara) i Stefan Jevđić (bubnjevi) svima nama je dala na dar sopstveni, lični pečat novog vremena, svoj Nova Tempore, koji u sebi objedinjuje praktično sve ono što valjan rok album treba da poseduje – muzičare znalce koji vladaju svojim instrumentima, kvalitet kako u sadržinskom, tako i tehničkom pogledu, kao i onu posebnu crtu koja se provlači od prve do poslednje sekunde, a lako može da izmakne onom ko ne obrati previše pažnje – potpuna saživljenost sa onim što se radi.

Video: Nevolja


Eyot – Innate (Ninety and Nine Records)

Sredinom prošle godine Eyot je najavio da će novi, četvrti, studijski album biti snimljen u Čikagu, tačnije u Electric Audio studiju kod čuvenog producenta Stiva Albijina. Apsolutno logičan sled događaja uzevši u obzir zvuk koji Eyot gaji od početka karijere, a koji je u bliskoj vezi sa zvukom bendova Nirvana i Mogwai koje je dotični Albini producirao. Ceo novi album oslanja se na spoj istoka i zapada, odnosno na spoj tradicionalnog i modernog. Moderan zvuk, zaprljan, sa gitarama koje sve češće dolaze u prvi plan kombinovan sa balkanskim ritmovima, skalama i harmonijama. Takođe, imena pesama su na direktan ili indirektan način povezana sa tradicijom ovog podneblja. Ovaj album možda nije u rangu sa prethodna tri, ali je nesumnjivo poslužio kao još jedan stepenik ka vrhu kome je Eyot iz godine u godinu sve bliži. Da li je možda neki drugi producent mogao da uradi još bolji posao od Albinija? Možda, ali da li svaki album mora biti isproduciran perfektno? Sa druge strane, sarađivati sa takvom veličinom kao što je Stiv Albini je iskustvo koje će Eyotu doneti mnogo u nastavku već itekako uspešne karijere. Album godine u Srbiji?

Video: Veer


Face Off – Massive (Arsafes Records)

Kada pomisliš da je gotovo; kada ti se učini da više nema nade da se domaćinska scena izbori sa naletima, udarcima i nokautima ljigave isfoliranosti, samosažaljivosti i patetike; kada u poplavi nepotrebnih muzičkih stratišta i neprevaziđenih estradizovanih budaletina ne možeš jasno da vidiš; kada zamalo da odustaneš od regionalnog muzičkog preslušavanja i prebaciš se na isključivo podjebavanje istih – pred očima, na ekranu, izleti ti, takoreći, sci-fi album koji ti napravi takav tektonski poremećaj muzičkog ukusa, da ne znaš kako je nešto moglo ranije da bude bolje od ovakvog čuda. Naime, radi se o ekipi Face Off i njihovom EP novorođenčetu sa imenom „Massive“. To vanzemaljsko, nadrealno i, na trenutke, paranormalno čudo od pet pesama obrće, okreće, udara i seče mozak publike na dva dela, kao Mojsije more. Vokal devojke koji se uvlači u sve pore tunela unutar ušne školjke prevazilazi svaku granicu normalnosti, svesnosti i pribranosti svakog prosečnog, nezainteresovanog i nepristrasnog slušaoca. U tvrdokornom zanosu ka dostizanju atmosferičnog ambijenta heavy metala, svih pet komada, koji su urezani na IT, osciliraju kroz raznorazne padove i uspone transa, koji, ne da se ne viđaju u domaćoj muzičkoj pijaci, nego ne postoje. Tako da, ovakav bend zaslužuje počasno mesto u hall of famerariteta pod ovozemaljskim suncem, koji su odstupili od floskula glupiranja i monotonije i odskočili od mediokritetskog zadaha muzičke scene.

Video: Massive (Full EP)


Fluid Underground – Antimajka (samostalno izdanje)

Četvorka iz malog grada na jugu Srbije ovog proleća nam je podarila novi album naziva „Antimajka“. Bend Fluid Underground smo već više puta spominjali na našem sajtu i to, naravno, ne bez razloga. Jedan od ključnih motiva je to što su neosporno jedan od najkreativnijih i kvalitetnijih rokenrol sastava sa Balkana. Muzikom i te kako postepeno sazrevaju i pre svega osvajaju širu publiku u Srbiji, ali i u regionu. No, da se vratimo mi na album.

„Antimajka“, pored samog originalnog mističnog naziva, predstavlja skup od deset novih autorskih pesama koje su nastale tokom leta i jeseni prošle godine pod producentskom palicom Nenada Pejčića. Bend pored gitara i bubnjeva ovog puta uvodi sintove, daire i šejker kako bi dobili na atmosferičnosti. Nisam puno ispratio da li je ranije bilo gostovanja, ali ovaj album su pored, sada već standardnih članova benda, začinili svojim vokalima i sam producent Nenad Pejčić kao i Goran Kostić Kosta iz kultnog Novembra. Pošto FU još od svog stvaranja pati od produkcije, možemo slobodno reći da je ovo njihov najbolje isproduciran album do sada. Da se razumemo, to naravno ne znači da je produkcija vrhunska. Gitare su u pojedinim pesmama pretihe, činele pršte do zla boga, no za sve to ne mari, uspeli su da uhvate sirov zvuk, tmurnu atmosferu i prenesu je na digitalni format. I da, jako bitna stavka od samog početka, pravo oružje ovog benda su naravno koncerti i njihov zvuk uživo. Tu bi im, najiskrenije, mnogi pozavideli.

Fluid Underground je iz godine u godinu uspeo da stvori svoj zvuk da odmah po prvim taktovima prepoznajemo autentičan potpis muzike benda. Alfa i omega Fluida, Miloš Petrenj tekstualno je zaista briljirao. Metafore su naravno prisutne i njima pokušava da dočara aktuelne životne probleme današnjice simbolizujući skoro nadolazeći propast sveta. Tekstovi su, što smo navikli od njih, prepuni problema svakodnevice.

Inače, album nekako doživljavam kao direktni nastavak odličnog njihovog prethodnog albuma „Amanet“. Ovo je u stvari na neki način ispravka kosmičke greške što na ovom našem sajtu nema recenzije za jako dobrog prethodnika. Dosta sam razmišljao da li je „Antimajka“ „bolja“ od „Amaneta“ i koju bi ocenu dali „Amanetu“ da smo recenzirali dotični album. Odgovore nećemo nikad saznati.

Video: Veprovi


Good Ol’ Bastards – Fits Nice (Take it or Leave it Records)

Posle EP-ja “…so many levels” iz 2014. koji nije doživeo svoje zvanično izdanje od strane izdavačkih kuća, alternativni/stoner rok bend iz Knjaževca Good Ol’ Bastards objavio je svoj album prvenac “Fits Nice” sniman u studiju Psyho Threapy, a izdat za izdavačku kuću Take it or Leave it. Produkciju albuma potpisuje Nenad Pejčić(Novembar, Shool Bus…) kome se bend na omotu zahvaljuje na svemu što je uradio za njih i izvinjava na svemu što su oni njemu uradili. Objavljivanje albuma su pratila i dva video spota za pesme “Whiskey eyes” i “Five Quarters“.

Knjaževčani među novinarima i publikom zaista važe za kvalitetan bend kad izađu na binu i oduvaju sve svojim snažnim rifovima i višeglasnim pevanjem, ali je sad došao taj trenutak gde se trebaju dokazati svojim studijskim izdanjem. Album čini 10 kompozicija od kojih su tri već poznate s EP izdanja: “Hangers“, “Mexico” i i “Those Up” (ovaj put pod nazivom “Bentleys and Benjamins“).

Bastardsi stupaju zvanično na muzičku scenu i izlaze iz etikete demo benda ovim glasnim i snažnim ostvarenjem. Bend je pokazao da svojom energičnom i upeglanom svirkom dosta dobro barata i kad je u pitanju prenošenje energije iz studija na traku, a ne samo na nastupima na kojima su već poznati kao jedan od kvalitetnijih bendova. Na ovom albumu ima dosta rifova kojima nećete moći da se oduprete i ostanete mirni, ali i deonica koje će vas ubacivati u neki mirniji čil osećaj.

Video: Five Quarters


Hornsman Coyote – Sevengreen (Ammonite Records)

Internacionalni reggae muzičar Hornsman Coyote (Nemanja Kojić) ove godine objavio je svoj novi samostalni album pod nazivom “Sevengreen” u izdanju Ammonite Records. Nakon raspada Eyesburna i usporenog snimanja novog albuma sa novim bendom Remedy, Nemanja u ni jednom trenutku nije zapostavio svoju reggae karijeru. Objavio je svoj deseti po redu samostalni album. Sam broj je, morate priznati, impozantan jer za one koji ne znaju dragi naš Kojot, za razliku od drugih regionalnih sastava, decenijama marljivo gaji i održava internacionalnu karijeru.

Na albumu se nalazi 12 pesama i u samom startu na prvo slušanje se ističu prva dva singla sa ovog reggae izdanja a to su „Modern Age Slavery“ i „I Belive“. Možda najupečatljivija pesma na albumu je „Bells of Hate“ koja je i kasnije ekranizovana. Kojotov stav i reči na albumu su jasnije i glasnije nego ikad. Dozvoljava da ga preplave emocije, dozvoljava sebi da bude slab, ali nikako ne dozvoljava da pobedi nepravda.

Na albumu je kao i ranije prisutna dugogodišnja saradnja sa internacionalnim rege bendom House Of Riddim iz Austrije, sa kojima na ovom izdanju Kojot deli produkciju uz vokalnu podršku Đurđice Gajić Dju. Izdanje predstavlja drugu stranu medalje u odnosu na predhodnika “Safe planet”, odnosno dosta je ličniji i ljubavniji. Naziv albuma inače sadrži zaniljivu kovanicu između broja sedam i zelene boje koji su očigledno godinama postali Kojotovo zaštitno obeležje.

Video: Bells Of Hate


Jonathan – To Love… (samostalno izdanje)

Postoji mali broj bendova na našim prostorima koje možete zamisliti kako zauzimaju veliku binu festivala kao što je Glastonbury. Hrvatski zbog toga gde postoji, ali svetski zbog muzike koju stvara, bend Jonathan je opravdao svoju poziciju jednog od najkvalitetnijih bendova na našim prostorima novim mini albumom “To Love…“.  Ovaj album će biti kompletiran na jesen kada će biti izdat njegov drugi deo i oformiti celinu pod nazivom “To Love… Or To Hold“.

Album „To Love…“ sniman je u studijima York i GIS u saradnji s Matejom Zecom (pesme “Leaving Here” i “Heaven“) i Danielom Garsijom i u studiju Marka Mrakovčića u kom je završena pesma “Alison“. Produkcija albuma je dinamična, nesvakidašnje posvećena vokalima i oseća se da je dosta toga snimano na živo. Sirovost i energija izbijaju iz svake sekunde albuma zahvaljujući tome. Miksevi su malo dublji i mračniji nego na prvencu “Bliss” i odlično se slažu u karakter samog albuma. Pesme se zanimljivim detaljima prelivaju jedna u drugu. Za to su korišćeni većinom zvukovi iz prirode kao što su koraci, kiša, cvrkutanje ptica, vetar…

Prvi deo album “To Love… Or To Hold” je poput dobro ispečenog hleba u pekari Jonathan. Njegovi krajevi su hrskavi i čine nam doživljaj uzbudljivim, dok je njegova sredina mekana i topla tako da nas hrani i raznežuje. Preslušajte ovaj album i nahranite se njegovim melanholijom s jedne, i uznemirenošću s druge strane.

Video: Heaven


Kries – Selo na okuke (samostalno izdanje)

Novi album Kriesa izdan je pred sam kraj prošle godine, osam godina nakon svog prethodnika. Možda je do toga, ipak se uglavnom samo ozbiljni umjetnici odlučuju za ovako velike pauze između albuma. U svakom slučaju, Selo na okuke se odlikuje svim značajkama Kriesove glazbe, a istovremeno nema osjećaja da se nešto ponavlja, posuđuje, koristi iznova. Nema ništa ograničavajuće u ovom izričaju, koliko god da povlačenje iz izvora prošlosti djelovalo tako. Naprotiv, slušanje albuma proširuje kod slušatelja razumijevanje konteksta modernog kroz oslanjanje na poznato, na domaće.

Zapravo, već sam omot podsjeća na Domaće koji iskaču iz ognjišta iz priče Ivane Brlić Mažuranić. Cijeli album kao da priča priču nekog Domovoja, duha nekog pretka koji je ostao pratiti svoje ukućane i nakon što se svijet iz priča odavno rasplinuo u hektičnom vrtlogu modernog (ili postmodernog?). On razumije što se oko njega događa daleko bolje nego bi mu protagonisti o kojima priča možda priznali, ali je zato način na koji opisuje ono što vidi ostao gotovo nedirnut kroz stoljeća pripovijedanja.

Jasna i specifična dikcija Mojmira Novakovića čini da se tekstovi pjesama lagano upijaju. Zato se teško othrvati nagonu za upuštanjem u prepričavanje svih štorija iz tekstova pjesama, koje su zapravo skrivena snaga Kriesa. Ali to neka bude preporuka za preslušavanje albuma. A jednu od tih priča možete pogledati i u spotu za pjesmu “Ivo se šeće” nastalom kao dio hvalevrijedne inicijative Dobri domaćini.

Video: Ivo se šeće


Ljuba Ninković – Hodač (Multimedia Music)

Ljuba Ninković, jedna četvrtina grupe S Vremena Na Vreme, svakako najznačajnijeg sastava naše akustičarske scene, a onda i četvrtina grupe Tunel, učesnik YU Rock Misije, glavni saradnik Bilje Krstić u Bistrik okrestru, spiritus movens sastava Stupovi i projekta Zlatopis, producent albuma KIM-a, Poslednje Igre Leptira i kolege Vremenaša Asima Sarvana, objavio je ove godine – nakon pedesetak godina muzičke karijere – svoj prvi solo album, Hodač, tek treći album na čijem omotu stoji njegovo ime.

Milozvučan u i maestralan u svojoj nepretencioznosti i energičan u svojoj smirenosti, Hodač donosi pregršt izvrsnih komada. „Divan je svet“, sa stihovima o belim osvajačima koji sa sobom doneše bolest, tugu i jad, spaja bluz rok sa trubadurskom baladom, moderni muzički izraz sa temom iz prošlosti, tradiciju prekookeanskih naroda sa našom tradicijom (u refrenu je prisutna parafraza Zmajevih stihova) i ulazi u red Ninkovićevih najvećih poetskih uspeha. „Leto ljubavi i mira“, sa diskretnom referencom na „San Francisco“ Scotta McKenziea, predstavlja nostalgičan pogled u prošlost koji nije bez autoironije. Odevanje „Mog sveta“ u moderno ruho, uvođenje novogradskog zvuka u akustičarski klasik bio je hod po ivici brijača; Ninkoviću je uspelo da od antologijske pesme Vremenaša načini pesmu koja se doista može slušati i pevati po kafanama ovoga veka, a da, iako je nova verzija od originala znatno manje upečatljiva, izvornik ne obezvredi i ne načini od njega bljutavi pesmuljak namenjen mlađim naraštajima. Ispovedna „Smederevo spava“ nosi tračak srednjovekovne mistike, prisutne u Ninkovićevim radovima još od „Biblijske teme“„Himna čistih reka“, izvorno komponovana za akciju čišćenja Lima, odiše iskrenim optimizmom i izvrsno može funkcionisati kao dečija pesma, i to kao jedna od onih dečijih pesama koje mlađe slušaoce ne tretiraju kao sasvim infantilne.

Zagledan u boje, zvukove i mirise davne i bliže prošlosti, Ninković peva kako se pevalo pre pola veka, u vreme kada cinizam nije bio domintantan pogled na svet, kada nagi muškarac i ženanisu bili svetlucav artefakt iz prošlosti (Cohen), kada se kraj Scili i Haridbi ovoga sveta hrabro plovilo sa cvetom u kosi. To nipošto ne znači arhaičnost – to znači iskrenost i večitu glad za slobodom i ljubavlju u svetu kojim, na crnim konjima crnih potkovica, jure aveti sa lobanjama od olova i dušom crnom kao lak.

Video: Moj svet


MORA – NEUMA (Tribal Rajber Label)

Kada pod psihoaktivnim uticajem Witchera 3, izbledelom omamljenošću Kosingasa i indirektnim udarcima paganskih mitologija, naletiš na novospravljeni EP od strane projektnog benda MORA, dođe ti da zaplačeš od adolescentne sreće, jer ono što su oni uradili, a da konja previše ne pohvalim, mora da dobije priznanje svakog debeloguzog, masnokosog, bradatog i bubuljičavog fana epske mitologije i fantastike brdovitog Balkana.

Međutim, ono što malčice štrči su ti eksperimenti sa dubstepom, koje jedva mogu da svarim sa litrom želudačne kiseline, ali – that’s just me. Bez obzira na to, ženski vokali, poput anđela iz pakla, pevuše, dodolaju i prate svaki mogući ritam, uz bubnjeve, elektronska ubrzavanja i usporavanja, vodeći autora ovog teksta kroz univerzume mitova, dokazujući mu šta je sve ljudska ruka i dalje u stanju da uradi.

Video: Neuma (Full EP)


My Buddy Moose – IV (Dancing Bear)

Riječki bend My Buddy Moose ostavio nas je skoro pet godina da čekamo novi materijal, usred kojekakvih komplikacija, ali čekanje se definitivno isplatilo. Bilo da se odlučite udobno smjestiti u fotelju ili „ponijeti“ album u šetnju dok su sunčani dani još uvijek tu, IV vas neće iznevjeriti. Možda će biti pretjerano dati mu etiketu „ljetni album“, no svojim americana zvukom odiše vedrinom i opuštenošću. Kada se zadubite u tekstove, vidjet ćete da nije baš sve tako crno-bijelo, tu su i optimizam i melankolija, jedno drugome uz bok. Za tekstove je inače bio zadužen pjevač Luka Benčić (koji uz to svira i gitaru, i klavijature, i usnu harmoniku). Na svirku ove četvorke nema zamjerki, uigrani su i usvirani, a u to smo se mogli uvjeriti i uživo kada su početkom kolovoza svirali kao prateći bend M.Wardu na SuperUho festivalu u Primoštenu. Taj zvuk na albumu postigli su tako što su i ovaj album odlučili snimiti uživo, u jednom komadu, baš kao što su odrađivali na probama. Ako bismo trebali odabrati nekoliko favorita s albuma, neka to budu Terrible Place, singl koji je i najavio album, Waiting, duet s beogradskom kantautoricom Ivanom Smolović i skriveni biser albuma, te zarazna My People, uz koju je teško ne zaplesati.

Video: Terrible Place


Nežni Dalibor – U slojevima (Odličan Hrčak)

Na svoja prethodna tri studijska ostvarenja, Nežni Dalibor je uspeo nešto što, pored niza kreativnih pesama od kojih su neke, bez ikakve hiperbole, nedovoljno zapaženi klasici srpskog alternativnog roka, dodeljuje njihovoj diskografiji veću vrednost – svaki album se znatno razlikovao od prethodnog. Iako na njima nema gotovo nikakvih stilskih promena (ukoliko govorimo o odabiru instrumenata), postoje primetne razlike u atmosferi, raspoloženju, formi tekstova, aranžmanima, kao i u samom pristupu sviranja. Bend je, ipak, uvek uspevao da zadrži prepoznatljive karakteristike koje ne jenjavaju ni na aktuelnom albumu, “U slojevima“, čije se objavljivanje čekalo četiri godine (pola albuma je sukcesivno objavljeno u vidu singlova), pretpostavljam zbog tehničkih i izdavačkih poteškoća o kojima se u protekloj deceniji u Srbiji govorilo u (tragi)komičnoj meri. Čini se da ta priča neće izbledeti još neko vreme.

U odnosu na prethodna izdanja, aktuelnom fali možda više avanturističkog duha, sonične eksperimentacije i oštrine, karakteristike koje su bile dovedene do maksimuma tek na njihovom trećem albumu koji, iz nekog razloga, još uvek nije naročito drag među ljubiteljima ovog benda, a možda je reč o njihovom najzrelijem izdanju. Sa druge strane, za pohvalu je što se Nežni Dalibor i dalje trudi da unese novine svakim albumom, samo su sada malo suptilniji, fokusiraniji na neke druge elemente i to se ne može posmatrati kao negativan aspekt – “U slojevima”, po kvalitetu, ništa naročito ne zaostaje za prethodnim izdanjima grupe i prikazuje Nežni Dalibor kao bend koji poseduje jedinstvenu harizmu i još uvek ume da napiše zaista dobru pesmu.

Video: U slojevima


Nikola Vranjković – Veronautika (Multimedia Music)

 

Nakon brojnih singlova koje je promovisao putem YouTubea, pesnik, kantautor i nekadašnji lider grupe Block Out, Nikola Vranjković, konačno je realizovao jedan od najiščekivanijih albuma na ovim prostorima, u obliku duplog LP albuma “Veronautika”.

Trajanje ovog duplog albuma je impozantno, skoro puna dva sata. Na svakom albumu se nalazi po 8 numera od kojih 4 traju duže od 10 minuta, dok ne postoji pesma koja je kraća od 4 minuta. Samo ova činjenica je pokazatelj da Nikola više ne pravi nikakve kompromise. Sve prepreke koje stoje ka potpunoj realizaciji njegovih ideja su uspešno prevaziđene.

Pesma koja nas uvodi u muzičku plovidbu je „Fotelja“, pesma od koje je sve zapravo krenulo. Pesma stara 10 godina, koju svi odavno znaju napamet. Vranjković se našao pred velikim izazovom – kako verno preneti emociju pesme stare 10 godine, uneti sve izmene koje je pesma vremenom dobila, kroz brojna izvođenja, ispuniti očekivanja publike, a ipak joj dati neko novo ruho. Sve je to na najbolji mogući način uradio! Pesma je zadržala najbolje odlike live izvođenja, na koje su dodate boje koje je samo u studiju mogao da dobije. Prvi album zatvara dvanaestominutna saga „Tajni život suterena“, jedna od najdirljivijih pesama na celom albumu. U zvučnu sliku se savršeno uklapa sitar, još jedan nov instrument i veoma zanimljivo idejno rešenje, koga svira Ivan Zoranović Kiza. Sa samo ovih 8 pesama, Nikola bi mogao da kaže da je napravio svoj Magnum Opus, ali ovo je tek pola puta. Kao što kažu stihovi pesme “Nikad”: „Kad misliš gotovo, a ono počinje tek“.

Drugi deo se otvara novom pesmom„Večernja zvona“, koja donosi ni manje ni više nego mejdenovski rif, skoro epskog karaktera. Za kraj ovog emotivnog muzičkog putovanja je ostavljena jedna od najatmosferičnijih pesama „Za životom il za sudbinom“, dozvoljavajući slušaocu da otplovi u mislima, da sabere sve utiske, i da se vrati lagano u ovu realnost, posle 2 sata jedinstvenog iskustva.

Nikolin glas, vidno istrošen i umoran, daje mnogim pesmama još težu notu, jer je surovo iskren. Instrumentalno, sve su pesme vrhunski dorađene, sa brojnim saradnicima i prebogatim aranžmanima, a opet, tolika raznovrsnost ljudi je dala jednu homogenu celinu u kojoj nijedna pesma ne iskače stilski previše.

Video: Večernja zvona


Plastic Sunday – Svetlost u tebi (Lampshade Media)

Niški rok alternativci Plastic Sunday obradovali u drugoj polovini godine su svoje fanove novim materijalom koji se našao na njihovom trećem studijskom izdanju “Svetlost u tebi”. Prethodnica zvaničnog izdanja bio je singl “Ljudi oko mene” za koji je snimljen i video spot. Mada, sama pesma je snimljena još juna 2016. godine u studijima Visoke škole elektrotehnike i računarstva strukovnih studija u Beogradu i kod Čedomira Ilića u Nišu.

Osam pesama donose malo drugačiji stil u odnosu na prethodna izdanja benda. Kako sve to zvuči, može se saznati na Bandcamp stranici benda gde je ceo album bilo moguće besplatno preuzeti sve do 18. novembra.

Veći deo materijala snimljen je tokom avgusta 2017. godine u studiju Šamarčina producenta Roberta Telčera u Vrbasu. I sam Robert Telčer bio je gost na pojedinim numerama na ovom izdanju. Miks albuma uradili su Bratislav Mitrović i Robert Telčer, uz pomoć Dušana Ševarilića.

Video: Ljudi oko mene


Prljave Sestre – Prljave Sestre (Lampshade Media)

U pitanju je visokooktanska rokenrol ploča utemeljena u garažnom rok zvuku. Bend Prljave Sestre je cele godine bio vredan i nastupao u Nišu i okolnim gradovima, a nadam se da će sa punim albumom u džepu dobaciti još dalje. Interesantan prvi spot za “Niže od dna” koji sadrži celokupnu rok ikonografiju od oldskul automobila, preko Elvisovih odela pa do mističnih dama na zadnjem sedištu, korak je ka tome i verno oslikava vajb benda. Dodatna pohvala ide tekstovima na srpskom koji u širokom luku zaobilaze jednostavnost i bezazlenost što nekada ume da “zaškripi” kod bendova ovog tipa, mada su uspeli da zadrže i taj sitni “sleazy” momenat čisto zarad šmeka. Potencijal daljeg stvaranja ove trojke (iako je možda rano pričati o tome) leži u dve najlaganije pesme na albumu, “Ponoćna vožnja” i “Rekvijem za novi vek”, koje se izdvajaju vrlo brzo po nekom, da kažemo, modernijem zvuku koji bi bend mogao dodatno da proširi u budućnosti. Dobar provod na svirkama ovog benda je zagarantovan, ali ispod toga leži mnogo više od pukog rokenrola za ispijanje piva petkom uveče. Svi znamo čuveni naslov Branka Miljkovića “Poeziju će svi pisati”, a Prljave sestre su tu da opovrgnu jednu od svojih pesama: “Sve će zabave biti iste”.

Video: Niže od dna


Porto Morto – Porto Morto (samostalno izdanje)

JeboTon ansambl je, između ostalih, izrodio i bend Porto Morto koji djeluje već niz godina, no tek je krajem prošle godine objavio album prvijenac. „Porto Morto“ može se besplatno preslušati i preuzeti s Bandcamp stranice, a ako prije slušanja želite znati što vas čeka, nije na odmet reći da je 10 pjesama koje se nalaze na njemu vrlo teško žanrovski negdje smjestiti. No neka vas to ne uplaši jer daleko je to od albuma na kojemu se štošta željelo predstaviti, a ništa od toga nije u potpunosti uspjelo. Najčešće kažu da bend svira progressive pop rock, no album itekako nudi više od toga – nudi širok spektar zvukova i pravo je čudo kako sve to zajedno predivno zvuči. Stoga bi bilo nepravedno ugurati ih u neke (pod)žanrovske ladice. Možda će o zvuku biti dovoljno reći da je u bendu osam članova, a neki od (možda manje standardnih) instrumenata koji se mogu čuti na albumu su flauta, saksofon, trombon i truba. Kada se tome dodaju oni „standardniji“ – gitare, bubnjevi, klavijature, kao i zanimljivi tekstovi (koje ne bi bilo loše interpretirati na satima književnosti), pa se još prepoznaju i neki zvukovi iz prirode, dobijemo album koji zaslužuje pažnju i veću od one koju trenutno dobija. Nije lako s takvog albuma izdvojiti nekoliko pjesama koje treba pažljivije poslušati, no evo neka to budu „Hrast“, „Ručak u podne“, „Nitko nikad ne ide sza mnom“ i „Previše kraljeva“. Ako vam je Porto Morto prošao ispod radara, sada je pravi trenutak da se ukrcate na vlak, stavite slušalice i prepustite se albumu koji vas sigurno neće ostaviti ravnodušnima.

Video: Previše kraljeva


Rochelle, Rochelle – Od sumraka do sponzoruše (samostalno izdanje)

Zagrebački bend Rochelle, Rochellesvojim je debi albumom Od sumraka do sponzoruše svakako obradovao vjerne obožavatelje, a ostale koji su ga preslušali sigurno nije ostavio ravnodušnima. Ako ništa drugo, bar je omot izazvao reakcije jer je riječ o (kako iz benda kažu) ideji da to bude omaž albumu Bijelog dugmeta „Šta bi dao da si na mom mjestu“. Glavna razlika je u tome što je ovdje na omotu muška guza. :D Već po tome može se donekle zaključiti što album nudi – zabavu, humor, ali također i dobro podmazane instrumente. Naime, zvuk koji njeguju Rochelle, Rochelle kreće se između garage rocka i punka i to zvuči jako dobro (bez obzira na to što dečki kažu da su htjeli da album zvuči užasno). No, u slučaju da niste ljubitelji tekstova kakve ovi Zagrepčani nude na debiju, teško da ćete ga iznova i iznova slušati. A upravo s obzirom na to da ciljaju na zafrkanciju, nekako se ne može izbjeći usporedba s bendom Kawasaki 3P, tim više što upravo Tomfa gostuje na pjesmi Moja bivša ima djevojku. Ako tražite album koji će vas svojim neozbiljnim tekstovima nasmijati, ali uz dobru glazbenu podlogu, onda je „Od sumraka do sponzoruše” pravi album za vas. Možete ga preslušati na Bandcamp stranici benda.

Video: Moje srce lomi se, moja jetra umire


Seine – Sno Sna (Moonlee Records)

Nešto što deluje kao produkt promašenog tastera, jedna uvrnuta igra reči, postala je naziv prvog albuma hrvatskog sastava višesmislenog imena Seine, iza kojeg stoji Ščapec Ivan, mladić iz Varaždina koji (onima koji poseduju odgovarajući kontekst) demonstrira koliki je put prevalio od početaka nedovoljno poživele Vlaste Popić i njihove prvobitne nalik-Repetitoru estetike do ovih deset inteligentnih, kompletnih pop celina (izuzev jednog etno osvrta u vidu pesme “Janko”) nahranjenih većim dijapazonom gitarskih uticaja, izloženih na britkim, distorzijom uprljanim žicama akustične gitare, koje uz zanimljivu interakciju ritam sekcije, slikovite tekstove ukrašene igrama reči i prepoznatljiv Ščapecov androgin vokal smeštaju “Sno Sna” u sam vrh ovogodišnje regionalne muzike.

 

Video: Šilo


Seven That Spells – OMEGA (Sulatron Records)

 

OMEGA predstavlja treće zaokruženo izdanje serijala “The Death And Resurrection Of Krautrock” hrvatskog, odnosno, internacionalnog sastava Seven That Spells. Zašto internacionalnog? Zato što je na albumu na bubnjevima izdominirao ni manje ni više nego Blake Fleming, osnivač The Mars Volta. Alfa i omega Sevena, Niko Potočnjak je u veliko finale sačuvao svoje najoštrije rifove.

Prva pesma koja je najavila sveopšti haos od albuma bila je “Future Lords” gde se jasno vidi kompletna usklađenost i zrelost jedne družine ljudi koje razmišljaju na totalno istoj talasnoj dužini. Vokalno religijski momenti na albumu su uočljivi i zajedno sa omamljujućom muzikom je to što ih odvaja od bilo kog benda na Balkanu. Seveni su potvrdili da su i dalje autentični i poslednji rok heroji današnjice. Seveni već duže imaju recept za ono što fali današnjoj muzici. Originalnost i pre svega nepredvidivost.

Video: Future Lords


Stepa – StEPa (Pop Depression)

Možda najmlađi, odnosno najnoviji sastav na listi sigurno je beogradski indi sastav Stepa. Ne mogu da ih svrstam u amerikanu iako imaju par pesama tog žanra. Slušajući ih uživo skontao sam da bend polako beži sa tog pipkavog terena na neku neistraženu, prašnjavu i veoma plodnu stepu. Možda najbolji ženski vokal koji se pojavio u zadnjih par godina, Lola uspešno komanduje vojnicima koji dolaze iz raznih mlađih sastava (Vizelj i Dingospo Dali).

Nesvakidašnje osveženje u zvuku i rasterećeni istoimeni album nam donosi lepršavu “Wanted For Good”, sanjivu “Next Time”. Biser na albumu je post rok odnosno post apokaliptična poslednja stvar, “I Denied”. Inače, ceo album je snimljen kod gospodina Uroša Milkića u Down There Studio.

StEPa sadrži šest pesama, Lola Miković, vokal i gitara benda, autor je svih tekstova, dok je muzika zajedničko delo benda.

Video: Next Time


Škrtice – Škrtice (Lampshade Media)

Dok na svetskoj rokenrol sceni supergrupe postaju sve češća pojava, u Srbiji do skoro nije bilo nijedne. Prva skupina dobro poznatih muzičara kod nas koja se tako izjasnila jesu Škrtice. Ovaj bend sastavljen je od muzičara iz tri generacije i četiri muzičke grupe. Najstariju generaciju u bendu predstavlja frontmen Partibrejkersa Zoran Kostić Cane, koga kao nešto mlađi na gitarama prate Boris Mladenović iz Jarbola i Vladimir Kolarić Kole iz Velikog Prezira. Ritam sekciju čine momci iz benda Straight Mickey and the Boyz, Boško Mijušković na basu i Danilo Luković za bubnjevima, kao predstavnci mlade beogradske rokenrol scene.

Produkcija je obavila veliki deo posla, pruživši nam sirovu energiju s ciljem da predstavi bend onako kako on zvuči na probama i svirkama. Nema mnogo efekata i peglanja, sve je bačeno u lice slušaoca. Doživljaj svirke uživo je u većoj meri sačuvan, ali ipak ove umetnike treba videti i čuti na bini kako bi se dobio ukupan utisak njihove posvećenosti i ljubavi prema stvaranju i nastupima.

Svako od članova benda je imao slobodu da eksperimentiše i u saradnji sa ostalima otkrije neke nove aspekte svog muziciranja za koje do tada nije znao ni da postoje. Ritam sekcija je pored svojih starijih kolega pokazala da im je dorasla i da je u stanju da dodatno napreduje i uči. Stariji su imali šta da nauče od mlađih, koji su doneli energiju i žanrovsku šarenolikost ovom bendu i albumu. Takođe, Canetov prepoznatljivi vokal i tekstovi ovde su ipak dobili neku novu dimenziju. Sve je to još emotivnije, pevački sigurnije i zanimljivije. Obraća se ljudima sa željom da ih natera da se menjaju, posvete stvarima koje vole, ne ostaju ravnodušni, osvesti o prolazosti i na taj način probudi želju za životom.

Numere kao što su “Kulise“, “Horizonti“, “Tik-Tak“, “Mudrolije” i “Zaborava nema” svakako odudaraju od prethodnog rada muzičara i predstavljaju jedinstveni proizvod benda, koga će, kako budu nalazili svoj unikatni izraz, biti sve više. Teme koje se provlače kroz tekstove nužne su u vremenu u kom živimo, a snaga muzike koju su donele Škrtice svakako vas neće ostaviti ravnodušnim.

Video: Zaborava nema


The Bloody Earth – Inevitable (Miner Records)

Prvi srpski death doom bend, The Bloody Earth, konačno je, posle gotovo dvadeset godina, objavio novi materijal. Već sada se može reći da je Inevitable jedan od albuma ne samo godine, već jedno od najboljih ostvarenja u srpskom metalu u poslednjih petnaest godina.

Veoma kreativno osmišljene i kompaktno odrađene deonice, aranžmani od kojih se ne bi postideli ni najveći bendovi ovog žanra. Čvrsti, teški i masivni rifovi, idejno idealno rešene klavijaturske deonice i moćan vokal su ono što svi ljubitelji metal muzike mogu da očekuju od ovog albuma. Dokaz da se albumi ne snimaju pošto-poto, već kada ideja sazri i pronađu se pravi ljudi koji imaju isto shvatanje muzike – još jedna pohvala i za to.

Veliki plus ide i za produkciju albuma, za koju je bio zadužen Vladimir Milosavljević (Associated Act). Odlično odrađen posao u usaglašavanju i dinamici svakog instrumenta i vokala.

Album koji će probuditi mnoge koji su već dugo “uspavani”, pokrenuti ih da rade više i bolje. Ostvarenje koje svaki ljubitelj i poštovalac metala jednostavno mora imati u svojoj kolekciji.

Video: I am Doom


Zele Lipovača – Internal Waves Of Love (Croatia Records)

Pred sam kraj 2016. godine, svetlost dana je ugledalo ostvarenje vrlo specifičnog žanra sa kojim veoma retko možemo da se susretnemo u našem regionu, budući na to da se radi o instrumentalnoj rock muzici koja na ovim prostorima, nažalost, nikad nije dobila mesto koje zaslužuje, niti samim tim zaživela u dovoljnoj meri. No, kako oni retki, večni, neumoljivi zaljubljenici u ovu umetnost ne obraćaju pažnju na takve, uslovno rečeno, prepreke pri stvaranju, svim obožavaocima ovog nadasve zavodljivog i hipnotišućeg zvuka podaren je poklon (možda novogodišnji?) u vidu novog albuma Zeleta Lipovače“Internal Waves Of Love”, naslednika “Magic Love” koje sada broji preko 20 leta!

Uprkos večitoj tendenciji gitarista da svoje sposobnosti dokazuju izvođenjem krajnje kompleksnih i zahtevnih dela, nije na odmet podsetiti se da s vremena na vreme treba malo i usporiti jer vrsno umeće može i te kako da se iskaže i kroz sasvim svedene, a više nego efektne pesme – upravo takva je Internal Waves Of Love“. Harmonijski jednostavna, uhu prijatna, pomalo setna, sa mirisom Mediterana koji provejava kroz note, ona unosi smirenje i određenu blagost u slušaoca, a iz toga se, sasvim prirodno, rađa i želja za daljim otkrivanjem priče koju pripoveda ovaj album sačinjen od 11 poglavlja.

Provokativna aranžmanska rešenja i izvrsna produkcija za koju je bio zadužen Andy  LaRocque (publici najpoznatiji kao gitarista čuvenog King Diamonda) dali su poseban šmek celokupnom ostvarenju, a bitno je istaknuti i činjenicu da gitara, koliko god bila očekivano dominantna, ni u jednom momentu nije “progutala” instrumentalnu pozadinu i time je načinila izlišnom. Ne. Gitara je sa njom bila besprekorno usklađena tokom svih pesama te izvanredno plovila na ovim talasima muzike čiji pokretački i verovatno glavni činilac je upravo onaj sa kojim se srećemo već u samom naslovu – ljubav. Beskrajna, snažna i neuništiva ljubav prema notama i tonovima koji život znače, a ovde pažljivo satkani stvaraju album koji zasigurno ukrašava muzičko nebo ne samo ovih, već i mnogo daljih prostora.

Video: Internal Waves of Love


ŽeneKese – Biće to OK (Lampshade Media)

 

Treći album „Biće to OK“ beogradskog rok sastava ŽeneKese pojavio se u digitalnom formatu za  izdavačku kuću Lampshade Media. Treći po redu album čini devet autorskih numera i na neki način je povratničko izdanje beogradskih garažnih heroja, naslednika “Rado bih te sreo” iz 2011. godine.  Prvi objavljeni singl najavio video spot za pesmu “Drveće” koji se premijerno zavrteo na MTVu.

Dugogodišnju pauzu benda prekinula je i pesma “Ljudi Školjke” koja otvara album. Večina audio materijala snimljena je u studiju Down There pod producentskom palicom Uroša Milkića (Threesome i Moussaka). Na novom albumu našle su se i dve pesme koje su od ranije poznate publici. U pitanju su  „April zauvek“ i „Leptir” sa kojima se publika već upoznala na talasima radio stanica.

Video: Drveće


OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde