Vladan Vučković Paja – My Family Songs (2017)

Govoreći pre nekoliko godina o raspadu Jugoslavije, Zoran Panović je rekao da postoji veliki broj događaja koji se mogu uzeti za trenutak simboličke smrti te države, od čuvene prekinute utakmice Dinamo – Crvena zvezda, preko afere Agrokomerc, do Paraćinskog masakra, te da je za njega lično simboličku smrt Jugoslavije označila pojava Gospe u Međugorju. Pomenuo je tada Panović i dva događaja iz muzičke istorije Jugoslavije koja bi se mogla označiti njenim simboličkim urušavanjem: afere „Crko maršal“ i „Za ideale ginu budale“. I zaista, brojni događaji iz istorije jugoslovenske rok muzike mogli bi se nazvati simboličkim krajem Jugoslavije: od objavljivanja Odbrane i poslednjih dana Idola, preko prekinutog koncerta „Mi kujemo budučnost“ Laibacha, do pesama „Al Kapone“ i „Tito je vaš“ sa Koza nostre Riblje Čorbe. Potpisnik ovih redova smatra da je događaj iz jugoslovenske rokenrol istorije koji bi se mogao uzeti za simboličku smrt Jugoslavije objavljivanje albuma Devedeseta Prljavog Kazališta, u čijoj se naslovnoj numeri pominju Blajburg, „križni put“ i božuri koji „po krvi mirišu“.

Patriotski rokenrol je sklizak teren. Na pitanje zašto odgovor je samo naizgled jednostavan: rokenrol je, kako veruje svaki roker tinejdžer, bunt, on treba da dolazi iz stomaka, da reži, urla i zavija na beščašće i nepravdu i nije njegovo da peva ode državi i narodu. No valjda ima tu još nečeg. Esencija rokenrola je žudnja za slobodom, a prave slobode nema ako verujete da treba da je bude samo u vašoj kući i za članove vaše porodice. Čini se da je najveći broj pokušaja da se umetnički medijum koji je bez sumnje najsvetskiji stavi u službu nacionalne stvari unapred osuđen na propast; rokeri su jedna od retkih sorti ljudi kojima je dopušten romantični idealizam i vera u svet u kome nema raja i pakla, nema država, nema ničega zbog čega bi trebalo umreti, već samo nebeskog svoda iznad nas, i naprosto je žalosno kada se sami rokeri tog prava odriču, čak i kada to, kako skoro reče Peca Popović o Bori Đorđeviću, čine sa spremnošću da biografiju podmetnu za patriotski interes.

Razume se da tu i takvu uverenost rokera da je njihovo da brane narodnu stvar ne treba mešati sa zahvatanjem u nacionalnu mitologiju i epski narativ (pogotovu ne sa zahvatanjem u folklor!), pa ni sa trenucima „visokog dometa nacionalne odgovornosti“, kako reče Peca Popović govoreći o jednom od trenutaka kada se srpski rokenrol i definitivno nastavio na srpsku pesničku tradiciju: onom kada su se, sredinom osamdesetih, u roku od godinu dana tri ključne ličnosti srpskog rokenrol pesništva, Đorđević, Balašević i Bajagić, oglasili pesmama o Kosovu. I drugi srpski rok izvođači u približno isto vreme progovorili su o istoj problematici, među njima i Galija, koja je neke od svojih najlepših komada snimila na stihove velikih srpskih pesnika. Istaknuto mesto među njima svakako zauzima antologijska „Srbija“, sa (istina, unekoliko izmenjenim) stihovima Petra Pajića: „Oni sede u kafani / Što pijani što pospani / Oni leže pokraj druma / Iz glave im niče šuma / Onaj samo iz inata / Sekirčetom mlatne brata / Ubijenom i ubici / Dignuti su spomenici […] Sad iz svake one glave / Teku mutne tri Morave / Pa se svaki onaj bije / Sa dve istorije.“

A čuvena priča o Srbinu sa dve svoje istorije nije tek umetnički oblikovan arhetip; reč je o mnogobrojnim kompleksnim i istinitim porodičnim istorijama širom Srbije. Na unutrašnjosti omota najnovijeg albuma Vladana Vučkovića Paje piše: „Moj deda po ocu, Milorad Miša Vučković, major kraljeve vojske i zakleti monarhista, zarobljen je u prvim danima aprila 1941. godine u Mostaru, gde je službovao. Deportovan je u nacistički logor u Osnabriku. Vratio se iz ratnog zarobljeništva 1945. godine sa pitanjem zašto je kralju zabranjen povratak u zemlju. Bio je ponovo zatvoren i degradiran. Moj deda po majci, Vladimir Vlada Milivojević, učitelj u osnovnoj školi u Knjaževcu, bio je komunista po ubeđenju i član Saveza komunista. Uvek je idealistički potencirao poštenje, jednakost i ravnopravnost. Pred odlazak u penziju, kao razočarani idealista, vratio je partijsku knjižicu. Moji dedovi čitali su mi i pevali različite pesme.“ Iz sećanja na dedove i njihove pesme ponikao je Vučkovićev deveti studijski album, My Family Songs, koji je interesovanje potpisnika ovih redova zadobio (osim, razume se, činjenicom da na njegovom omotu stoji ime jednog od najznačajnijih naših instrumentalista u ovom veku) jednostavnim ali upečatljivim omotom, na kome se nalaze Medalja zasluga za narod i Spomenica rata za oslobođenje i ujedinjenje 1914 – 1918. Vučković kaže i da je ovim izdanjem želeo da „posthumno pomiri svoje dedove“ te da je pritom pesme prvenstveno tumačio kao muzička dela, stavljajući u prvi plan njihovu muzičko-harmonsku vrednost.

No mogu li se doista ratne i revolucinarne pesme čitati – čak i kada je reč o instrumentalnim verzijama – kao čisto muzička dela, uz zanemarivanje stihova, vremena i mesta nastanka i konteksta u kome su izvođene (i rabljene)? Razume se da ne mogu; to je, svakako, bilo jasno i Vučkoviću, te su i u njegovim čitanjima „Internacionala“, „Bandiera Rossa“ i „Marš na Drinu“ poletne, „Kreće se lađa francuska“, „Tamo daleko“ i „Konjuh planinom“ setne, a „Vostani Serbie“ svečana. Razume se da se samo nameće poređenje sa najpoznatijim rokenrol obradama ovih komada na našim prostorima – „Bandiera Rossa“ Pankrta i KUD Idijota, „Marš na Drinu“ Radomira Mihajlovića Točka (verziju Laibacha, kao deo specifičnog koncepta i koneksta, ostavićemo po strani) i „Konjuh planinom“ Bolera. U Vučkovićevoj verziji „Bandiera Rossa“ ima trunčicu pankerske energije i borbenosti svojih prethodnica na domaćoj rok sceni, mada je, istina, reč o verziji manje energičnoj (što je, složićemo se, bitan preduslov za jednu revolucionarnu pesmu), no opet verziji u kojoj muzička lepota lombardijske melodije dolazi do većeg izražaja. I Vučkovićev „Marš na Drinu“ je hard rok senzibiliteta, manje virtuozan („Pa naravno!“, rekli bi mnogi), no na trenutke punijeg zvuka od Točkovog. Vučkovićeva „Konjuh planinom“, sa druge strane, vrlo malo je bliska balkanskom pauer popu Bolera; džezirana verzija Vučkovića, unekoliko slična verziji koju je snimio Džez orkestar Radio televizije Beograd, zadržava elegični ton izvornika, dok instrumental na njenom kraju sa primesama latinske muzike suptilno asocira na Španiju, čest i značajan motiv partizanskih legendi. I druge pesme na My Family Songs sadrže dopadljive muzičke teme koje u dobro poznate kompozicije unose originalnost i aranžmane koji su sasvim u skladu sa njihovim tonom: tako tamburaško trzanje i zvuk čela pesmama „Kreće se lađa francuska“ i „Tamo daleko“ pridaju svojevrstan starogradski šmek (ali ne pomodni novostarogradski ton!), a brajanmejovska minijatura „Vostani Serbije“ ne zvuči ništa manje himnično no u tradicionalnim izvođenjima – naprotiv! – niti zvuči neukusno, kakav je počesto slučaj sa obradama koje snimaju „patriotski“ rokeri Srbije. Vučković se u svojim čitanjima mudro odlučuje za električnu ili akustičnu gitaru, za muzičke igre gitare i čela ili harmonike – čela pretežno u solunskim, a harmonike pretežno u partizanskim pesmama, što je još jedan od detalja koji potcrtava senzibilitet originala. Pritom Vučković prepuštanjem u određenim, pametno odabranim trenucima glavne uloge čelisti Dejanu Timotijeviću ili harmonikašu Siniši Tufegdžiću pokazuje da kod njega namesto gitarističkog egocentrizma postoji svest o nužnosti podređenosti tehnike pesmi.

Naročitu pažnju zavređuje obrada „Iva Lole“ Korni Grupe. Tek druga obrada ove pesme na nosaču zvuka (prvu je pre četrdeset dve godine snimio Ansambl Saše Subote), a prva u ovom veku, podseća na vrednost zaboravljenog klasika Kornijevaca (koga, čini se, čak i ljubitelji grupe svrstavaju u malo vredne rok prigodnice kakvih je sedamdesetih bilo na pretek). Vučković nudi sasvim osebujno čitanje džez roka Korni Grupe, stvarajući korišćenjem sintsajzera kao muzičke podloge električnoj gitari zvuk koji po atmosferi asocira na futurističke umetničke vizije iz sedamdesetih godina prošlog veka, pa tako postaje svojevrstan omaž ne samo jednoj grupi, već i jednom vremenu.

Moglo bi se albumu My Family Songs ponešto i zameriti; i pored dobre produkcije – kao i u slučaju prethodnih osam Vučkovićevih albuma, produkciju potpisuje Perica Kaluđerović – čini se da su aranžmani manje raskošni no što su mogli biti, da slušaocu nude manje prijatnih iznenađenja, naročito u poređenju sa prethodnim Vučkovićevim albumom, Boemskim rapsodijama. (Razlog možda leži u činjenici da je, za razliku od prethodnog ostvarenja, na kojem je Vučković sarađivao sa velikim brojem instrumentalista – zvučnih imena domaće scene, u snimanju My Family Songs pored Vučkovića, Timotijevića i Tufegdžića učestvovao samo još perkusionista Mladen Dragović; gitare, klavijature, bas, programiranje i aranžmane potpisuje Vučković.) No od muzičkog kvaliteta albuma možda je još značajnije što on predstavlja delo sa zaokruženim i uspešno realizovanim konceptom. Na unutrašnjosti omota piše još i: „Nemam ambicije, a ni moći, da mirim velike, suprotstavljene pokrete ljudske istorije“. No zbog čega su borba i stradanje srpske vojske u Prvom svetskom ratu i Narodnooslobodilački pokret suprotstavljeni? Znalo se da nije tako vo vremja ono kada je na spomen-ploči u Sarajevu pisalo da Gavrilo Princip svojim pucnjima „izrazi vjekovnu težnju naših naroda za slobodom“ i kada su se podvizi srpske vojske u Velikom ratu posmatrali kao deo svetle slobodarske tradicije. Razume se, to ne znaju sve brojniji bicmani koji su se, kako neko reče, patriotizmu učili iz repriza Kosovskog boja, kao što u svom nedotupavnom ubeđenju da se „tad nije smelo“ ne znaju da su Jugoton i PGP-RTB tokom šezdesetih i sedamdesetih objavljivali albume sa solunskim pesmama. I valjda će štokakve budale biti jedine koje će na ovaj album imati zamerke. Činjenica je da je Vučković, pristupajući ovoj temi nepretenciozno, ali brižljivo i predano, načinio svojevrsnu slobodarsku, pa ako hoćete i rodoljubivu čitanku, kojoj radovi najvećeg dela samoprozvanih srpskih rokenrol patriota ne mogu da primirišu.

Spisak pesama:

  1. „Internacionala“ – 3:28
  2. „Kreće se lađa francuska“ – 3:33
  3. „Ivo Lola“ – 4:36
  4. „Tamo daleko“ – 3:21
  5. „Bandiera Rossa“ – 3:41
  6. „Marš na Drinu“ – 3:02
  7. „Konjuh planinom“ – 4:09
  8. „Vostani Serbie!“ – 2:00

Ostavite komentar: