Dingospo Dali – Sve dok mislim da je ovo drugi svet (2017)

4.5/5
Izdavač: Long Play, 4.12.2017..
Producent: Ivan Petrović, Luka Petrović, Robert Telčer
Žanr: Alternative rock
Trajanje: 43:05

Beogradski alternativni rok bend Dingospo Dali je objavio dugo iščekivani debi album pod nazivom “Sve dok mislim da je ovo drugi svet” i na taj način konačno izašao iz senke termina demo bend.  Široj javnosti postali su poznat još 2015. godine nakon pobede na prvom televizijskom takmičenju neafirmisanih bendova Bunt Rok Masters, posle kog su usledili brojni nastupi po svim festivalskim binama u regionu.  

Dingospo se okupio još 2011. godine i često je menjao članove . Od početka u bendu su Nikola Vidojević (bubnjevi), Sandra Grubić (vokal) i Nemanja Bulatović (bass) dok su se gitaristi stalno smenjivani. Na kraju gitarski dvojac koji čine Nikola Mišić i Miloš Kasalović dobio je tu čast da snima materijal za album prvenac.

Na albumu se našlo 12 pesama od kojih su neke kao “Ne pitaj se“, “Ona“, “Pelin” i “Sa krova” već dobile svoje obličje kao singlovi praćeni spotom. Ipak, ko je posećivao svirke ovog benda na albumu neće naći neko iznenađenje u vidu nove pesme, jer su gotovo sve već u više navrata svirane na nastupima. U svim ovim numerama mogu se primeti različiti muzički uticaji pa se na albumu pored brzih, gotovo pank pesama, mogu naći i atmosferične balada, mračne grandž kompozicije, ali i neke koje će vas potpuno iznenenaditi uplivima regea i bluzerskim šarama.

Za početak albuma određena je naslovna numera “Drugi svet” kao svojstveni manifest muzike koju bend svira i njihovog shvatanja pozicije u svetu koji oni za sebe stvaraju. Cela ta slika je prepuna previranja u kojima se pojedinci nalaze: Mi se tražimo u paklu i u raju…mi smo plan i cilj nečije ideje…mi smo pustinja i led u isto vreme… Pesma ima zanimljiva rešenja u aranžmanu koja se najbolje mogu videti u tome kako se muzičari igraju sa strukturama oko refrena. Prvi refren je kratak i gotovo neupečatljiv, dok je drugi produžen moćnim i dimaničnim gitarskim rifom praćenim zavijajućim vokalom. Treći biva prekinut neočekivanim bass solom, na koji haotično uleću gitare u različitim skalama, praćene intenzivnim bubnjarskim prelazima. 

Već objavljena kao singl “Pelin” je sledeća stavka albuma. Otvara je pamtljiv bas intro, a gitare i bubanj svojim upadom spuštaju roletne i zamračuju bas tonove stvarajući tripoznu, gotovo horor atmosferu. Najviše za to je zaslužna Kasalovićeva solo deonica prepuna efekata. “Pelin” govori o pobuni i njenoj nemogućnosti: Mi ležimo i režimo, dok sadimo mi gazimo taj pelin koji daje lažni spas i vapaju ljudi vikanjem u glas: hoćemo bolje, hoćemo sve. Solo gitara kroz celu pesmu provlači orijentalne fraze i pesmu čini slojevitom, dok mikrofonija i zujanje u pozadini pojačavaju njenu mističnost.

Borba sa samim sobom otpočinje u pesmi “Staklene oči” koja muzički podseća na muziku Leta 3 sa albuma “Two dogs fuckin”, tačnije na pesmu “Ne trebam te”. Ne znam da li su dingospovci ovo ikad čuli, ali verujem da bi im bilo zanimljivo da čuju sličnosti ove dve kompozicije, dva potpuno različita benda. Tempo albuma se ubrzava i dobija više neku dark punk atmosferu. Dvoglas u refrenu je dobro osmišljen i svojim ponavljanjem dodatno nam približava zamrznutost koju lirski subjekt oseća pred sopstvenim odrazom: Ja stojim i stojim licem u lice sa bićem koje ima staklene oči. U većini pesama, kao i u ovoj, refreni su formirani kao rečenice koje se ponavljaju, što čini da slušaocu svaki od njih bude dobro urezan u pamćenje.

Šine” nas izvode iz mračnih soba prethodnih pesama sporim i svetlim bluz rifom, da bi nas u strofi iznenađujuće ubacile u rege vajb i naterale na cupkanje kolenima. Čil i melanholične strofe i prelazi sa nežnim razlaganjima potpuno opuštaju slušaoca u ovoj pesmi o begu bez ikakvog tereta: U meni nema želje sa njima da se napijem, stavljam telo svoje u vozove i odlazim, odlazim…
Muzički najinteresantniji je sami kraj pesme koji poseduje više preokreta. Prvo se spori stonerski deo nadovezuje na pevanje, onda, posle bubnjarskog prelaza postaje razigrana tema praćena solo gitarom koja je čas orijentalna, čas vuče na bluz. Na kratko stvara se distorzirano razlaganje, da bi se sve na samom kraju pretvorilo u napet deo, prepun gruva koji nas ostavlja samo sa sintom, koji ovaj čudni voz odvodi preko horizonta u fejd autu.

Kako neočekivano bubanj leže na razlaganje pesme “Koža“. Kada čujete gitarski deo na početku on je totalno nesvakidašnji, a još kad na njega uleti ovakav bubanj Nikole Vidojevića ostanete zatečeni. Delovi se neprimetno u strofama i delovima između slažu jedan na drugi praćeni tihim zvukovima, nalik na krik, iz pozadine koji gube se pa se pojavljuju. Kroz celu traku pratimo jednu ženu i njene aktivnosti praćene živopisnim opisima njenog tela i mesta na kojima se nalazi: stoji na vetru hipnotiše štiklama, telo crtano najskupljim bojama, hotelska soba i poznato zveckanje ključeva, kosa od najskuplje svile ispletena koja brzo se mrsi kad svetlo se ugasi… Ona se očigledno ne nalazi baš tamo gde bi želela, jer ima osećaj da se prsti u igle pretvaraju i da postoji nešto što je uhodi zbog zvukova koji se gude pa se pojavljuju. U ovoj pesmi sve zvuči zastrašujuće, od vokala koji uporno u refrenu ponavlja beži kao kakav glas iz horor filma, do muzike koja vas ubacuje u paranoično stanje. Deo nakon refren zvuči kao da je snimljen u ogromnoj crkvi kroz koju odjekuju zvukovi orgulja i jeziv Sandrin glas, tako da sve zvuči kao neka barokna Bahova kompozicija (npr. Preludijum u C molu).

Sve se ponovo ubrzava pesmom “Možda on i ne postoji” i snažnom energijom od početka melje bubne opne. Ova kratka pesma jedna je od najintenzivnijih na albumu i slabo gde daje predah, već nemilosrdno napada i puca na sve strane. Onde gde se malo spusti to čini namerno da bi vas kasnije još više raznela. Vrisak koji sledi posle instrumentalnog stajanja je potpuno iznenađenje u ovoj numeri i pokazuje drugačiju energiju koju poseduje pevačica, a koja je ovde potpuno spontana i neobuzdana.

Svojom melanholijom i laganim melodijama “Sa krova” nas ponovo fino uljuljkuje. Igrajući se heseoviskim motivima igre svetlosti i mraka teži se pokazati ono što svaka osoba nosi u sebi, ali se na iznenađenje uvodi i neko sa strane ko nas gleda, dok se lirski subjekt zbog toga nalazi u stanju paranoje i uznemirenosti. Ovaj osećaj dodatno se pojačava u delu u kom vokal uklopljen sa melodijom podseća na dečije uspavanke, koje kad ih slušamo kao malo stariji morate priznati više ne zvuče tako umirujuće, da bi se ponavljanem ko me to gleda sve diglo na još viši nivo.

Nežniji deo albuma nastavlja “U podzemlju“, ali ona poseduje jedno ne baš tako nežno iznenađenje. Taman kad se čini da će sve ostati nešto ravnije i mirno, dupli refren nas pogađa masnim gitarskim rifovima i preklapanjem vokala koji prate njegove delove. Teme, ali i atmosfera ove trake podsećaju na starije gotik bendove kao što su The Cure, Bauhaus, Sisters of Mercy…

Gotik fazon nastavlja i “Senka” svojom stabilnom bubnjarskom i bas linijom i gitarama koje se igraju sa harmonijama i efektima. Ja sam slobodna, čak i kad me vežeš, ja sam slobodna čak i kad me stežeš označava borbu protiv onoga što su nam neki ljudi ostavili kao teret koji će nas pratiti kao senka u nama, koja teško nestaje jer hoda polako da se ne umori, pažljivo pliva da se ne utopi i možemo je samo oterati ponavljajući sebi rečenicu iz refrena. Odlučnost lirskog subjekta pojačava se na kraju numere jakom pank rokačinom s kojom raste i snaga vokala i sama poenta pesme.

Uklopljenost pevanja Sandre i Miloša odlično je osmišljena i snimljena tako da vas njihovi glasovi potpuno okruže i uvuku u “Deseti minut“. Ovo je takođe još jedan dobar primer toga kakvu gruvčinu kroz rifove može da ostvari Dingospo Dali. Takođe, vokalne deonice ispevavanja koje spajaju strofe, kao grandžerski anti refreni, pokazuju ponovo omamljujuću moć koju u svom vokalu poseduje frontmenka.

Ne pitaj se” kojom su pobedili u finalu Bunt Rok Mastersa 2015. nosi svetlu atmosferu u muzici i toplini vokala dajući savete za to kako je moguće ostati sabran, ali svoj u našem vremenu i okruženju. Pop forma ove stvari sa istaknutim refrenom i pitkim melodijama stvara jak hitični potencijal i zaista je dobro poslužila afirmaciji muzičara i njihovom daljem probijanju ka široj publici. Ona jeste nešto komercijalnija, ali to ide samo u prilog njenom dodatnom kvalitetu sadržaja, bez žrtvovanja iskrenosti i stila u kom muzičari stvaraju.

Album zatvara “Ona” koja predstavlja neminovan kraj izazvan proticanjem vremena i tematski je sjajan izbor za poslednju pesmu. Ovde ne postoje nikakva velika iznenađenja u okviru aranžmana, već je sve prepušteno ponavljanju jednostavnog razlaganja i melodije koja se peve preko njega.

Ni nama se, kao liku iz pesme, tako ne od ovog albuma čiji kraj lagano dolazi dok Sandra pevuši veselu opraštajuću melodiju. Ostaje samo da, ako želimo, ga ponovo pustimo i ponovo se rodimo u drugim svetovima kroz koje nas je ovaj beogradski alternativni rok bend proveo.

Spisak pesama:

  1. Drugi svet
  2. Pelin
  3. Staklene oči
  4. Šine
  5. Koža
  6. Možda on i ne postoji
  7. Sa krova
  8. U podzemlju
  9. Senka
  10. Deseti minut
  11. Ne pitaj se
  12. Ona

1 KOMENTAR

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde