Šta je nama šezdeset osma? (IV)

Pionir YU rok protesta: Ivica Percl

Godine 1968. objavljen je prvi roman Dragoslava Mihailovića, Kad su cvetale tikve, koji će, tematizujući progon informbiroovaca i emigraciju te naturalistički prikazujući život u predgrađima Beograda polovinom prošlog veka, predstavljati pravu malu revoluciju u jugoslovenskoj književnosti.

A onda, tu je bio jezik romana; Đorđe Matić piše: „Rastući u kulturi koja je, posebno u literaturi, imala fundamentalni problem ‘tona’, manje ili više, ali uvek artificijelnog, kad sam prvi put u adolescenciji, nespreman, čitao ovaj roman, razlozi zbog kojih je bio tako slavan – politika, zabranjene teme, Goli otok, ništa mi sve to skupa nije predstavljalo. Bio sam fasciniran jezikom knjige. [Glavni junak] Ljuba govori jednom ‘arhaičnom’, godinama u inozemstvu konzerviranom varijantom beogradskog uličnog slenga, a Mihailovićeva je umjetnost bila da tim ‘ograničenim’ i reduciranim leksikom i govorom uspije ne samo ispričati priču, nego i ocrtati najfinije detalje i stanja […] Mihailović je bio svijestan poetičke vrednosti naše psovke.“

Ljuba Tadić i Miša Janketić u predstavi „Kad su cvetale tikve“

Istinski skandal ovaj roman izazvaće tek godinu dana kasnije, kada je drama urađena po romanu postavljena na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Bora Draškovića; kritika je predstavu hvalila, ali su visoki partijski funkcioneri u predstavi prepoznali neprijateljsku propagandu. Priče o njoj dospele su do Tita koji će po drugi i poslednji put – prvi put je u pitanju bio Branko Ćopić, zbog „Jeretičke priče“ – javno kritikovati nekog pisca: „Evo, na primer, nedavno ste vi vid’li tu neki komad, kazališne neke tikve, ‘Kako cvatu tikve’, ali izgleda njegova tikva, koja je to pisala, ne cvate, jer ona je jedna potpuno gnjila, i tako dalje, gde se blati naš društveni sistem, gde se hoće na svaki način da se naše društvo prikaže kao društvo koje ne valja. […] A ko govori? Govori onaj koji je bio na mramoru, na Otoku tamo, na Golom otoku. […] Vidite, te stvari nama smetaju, ljudi iz naše sredine pljuju na nas, pljuju na naše tekovine, pljuju na naše žrtve koje smo dali, a žive u našoj sredini, a već su jedanput se pokazali da oni ne vole ovu zemlju, da oni ne spadaju u naše društvo […] Dakle, to je stvar komunista. Mi ne smemo biti za administrativno sada, kako da kažem, preduzimanje mera, mi moramo tražiti od komunista – pa, boga mu, ima nas milion, milion komunista! – pa mi moramo, odozdo moramo te stvari, da se njega onemogući. Ja ne tražim da mi njega sad hapsimo, ili šta ti ja znam… Nego, naprotiv, da bude glas javnosti onaj koji će njih onemogućiti da se bave takvim poslom.“ Predstava je ekspresno skinuta sa repertoara JDP-a, glavni glumac, Mihailo-Miša Janketić, ostao je bez Ordena rada koji mu je bio dodeljen, a roman Kad su cvetale tikve, iako nije bio formalno zabranjen, bilo je jako teško naći u knjižarama.

„Kad možedu studenti, možemo i mi“: „Biće skoro propast sveta“

Godinu 1968. u jugoslovenskom filmu je obeležio crni talas; srpski reditelji slikaju naličje „demokratskog socijalizma“ i preispituju mitove revolucije; Aleksandar Petrović snima Biće skoro propast sveta, antipod socrealističkoj (ali i nacionalističkoj) slici jedrih, radnih i rodoljubivih seljaka (jedna od antologijskih scena je ona u kojoj seljaci protestvuju: „Dosta je buržuja, pa makar bili crveni.“). Puriša Đorđević Podnevom postaje prvi jugoslovenski reditelj koji tematizuje posledice sukoba Tita i Staljina na život malog čoveka. Jovan Živanović u Uzrok smrti ne pominjati dekonstruiše narativ o slobodoljubivom narodu koji neustrašivo radije bira smrt no ropstvo. Miroslav Antić u Svetom pesku progovara o ostrakizovanim herojima revolucije. Delije Miće Popovića i Pohod Đorđa Kadijevića (koji je Želimir Žilnik nazvao „najcrnjom tačkom crnog talasa“) kontrastiraju herojskim partizanskim sagama sumračnim prikazom sudbine i psihe pojedinca u ratnoj i poslerantoj stvarnosti. Samo u Nevinosti bez zaštite (koja je te godine osvojila specijalnu nagradu žirija na Berlinskom festivalu) Dušana Makavejeva sve puca od životne snage i Makove osebujne verdine, mada film nije bez provokativnih elemenata (poput scene u kojoj glumac Pera Milosavljević ispred spomen-kosturnice braniocima Beograda peva predratnu kabaretsku numeru: „Politiku vodim od mladosti svoje / Al’ je uvek svodim kako stvari stoje / Jer onom se kadi / Koji je na vladi“). I ovde valja nešto naglasiti: svi navedeni filmovi nastali su u produkciji državnog giganta Avala filma, Podne i Nevinost bez zaštite su nagrađeni srebrnim, a Biće skoro propast sveta dvema bronzanim arenama na Pulskom festivalu, a Mihailović ipak nije bio „onemogućen“, pa će šest godina kasnije (za Titovog života, dakle), postati prvi dobitnik Andrićeve nagrade, za roman Petrijin venac (a 1983. – pre antibirokratske revolucije, dakle – i NIN-ove nagrade za Čizmaše). Te činjenice svakako ilustruju specifičnu prirodu ondašnjeg režima; „Jer, tako je to išlo u paternalističkom jugosocijalizmu: ista bi te ruka i pomazila i klepila po labrnji, ponekad čak i za jednu te istu stvar, ista ruka ti je nemilice davala pare i ostavljala te bez posla, ili te na neki drugi način kažnjavala.“ (Teofil Pančić)

Vladari jugoslovenske rok scene 1968: Indexi

„Pre 1968. Jugoslavija je već bila postala raj za avangardu: režiseri crnog talasa, Muzički bijenale u Zagrebu, BITEF. A rok muzika se čula odasvud.“ (John Feffer). Te godine, kada su Holliesi svirali u Splitu (bilo je to njihovo treće gostovanje u Jugoslaviji), na ljubljanskom Jazz festivalu nastupali Benny Bailey, Lee Konitz, Memphis Slim, Phil Woods, Johnny Griffin i Art Taylor, a na Kolarcu Jon Hendricks i Maynard Ferguson, perjanice jugoslovenske scene bile su beogradske Elipse, muzički svakako najznačajniji sastav iz glavnog grada do pojavljivanja Korni Grupe, koje su se u to vreme, radeći u novoj postavi, sa crnim pevačem Edijem Dekengom, već okrenule soulu, Crni Biseri, koji su se među prvima profilisali kao ritam i bluz sastav, zagrebački Crveni Koralji, u to vreme cenjeni kao instrumentalisti, mada je njihov zvuk na tragu Shadowsa već izgubio interesovanje publike, beogradski Džentlmeni, hvaljeni zbog sviračkog umeća (u pominjanom filmu Lajanje na zvezde čuje se njihov hit „Slomljena srca“), zagrebački Žeteoci, „električari u haljama“, pioniri hrišćanskog roka u nas, ljubljanski Mladi Levi, majstori soula, koparski Kameleoni, vrsni svirači i pioniri domaće psihodelije, ljubljanske Bele Vrane, koje su ogromnu naklonost kritike stekle višeglasnim pevanjem na tragu Mamas and Papas, zagrebački Roboti, šoumeni i prvi među domaćim sastavima sa autentičnim imidžom, osječki Dinamiti, od štampe mnogo hvaljeni i proglašavani „genijalcima“, šibenički MI, svakako najbolji interpretatori stranih hitova na tadašnjoj našoj sceni, splitski Delfini, koji se uspelom upotrebom folklornih elemenata sve više kreću ka pop formatu, zagrebački Zlatni Akordi, hvaljeni poglavito zbog vokala osamnaestogodišnje Josipe Lisac, niški Daltoni, skloni aranžerskim eksperimentima, beogradske Sanjalice, prvi naš relevantan all-girl band, te njihove rivalke, zagrebačke Lutke, čačanske Bele Višnje, koje će ostvariti značajan uticaj na narednu generaciju čačanskih rokera (koja će dati bar dva velika rok heroja), te ne odveć autentični, ali svakako značajni zagrebački Biseri, Elektroni i Meteori te riječki Uragani.

No neprikosnoveni vladari jugoslovenske scene te godine bili su beogradske Siluete, sarajevski Indexi i zagrebačka Grupa 220. Energične i povremeno ekscesne Siluete – lomljava stolica na njihovim koncertima nije retkost, a početkom 1968. na koncertu u Sarajevu dolazi do nereda u kojima devojke iz publike frontmenu cepaju košulju – predvođene harizmatičnim Zoranom Miščevićem, umešnim provokatorom i samopromoterom – tih godina on izjavljuje kako bi bio popularniji od Romula i Rema da se rodio u njihovo vreme, kako će osigurati svoju dugu plavu kosu, kako će izvesti klanje pilića na sceni, te na koncertima Silueta organizuje takmičenja u plesu za devojke na kojima je prva nagrada bila nedelju dana zabavljanja sa njim – i prvim seks-simbolom jugoslovenske rok muzike, ostaće upisane u istoriju jugoslovenskog rokenrola prevashodno kao prvi bad boys domaće scene i pioniri šok roka na ovim prostorima („Zoran je tada razbijao stolice i to je bilo ono, k’o Alice Cooper kad se u svetu pojavio“, sećaće se decenijama kasnije Milić Vukašinović). Sa druge strane, Indexi i Grupa 220, bendovi sačinjeni od talenotvanih kompozitora i instrumentalista, posvećeni autorskom radu, svesni značaja stihova, aranžmana, produkcije i inovacije, bili su ponosni vlasnici prvih YU rok hitova, obožavani od publike, uvažavani od kolega i hvaljeni od štampe. Tokom 1968, kada svoje prve ploče objavljuju Džentlmeni, Bele Vrane, Daltoni, Delfini iz Splita, Elektroni, Meteori i Uragani, Grupa 220 objavljuje Naše dane, prvi studijski album u istoriji jugoslovenskog roka.

Nove tendencije: Porodična Manufaktura Crnog Hleba

Kako su burni događaji iz šezdeset osme prelamali kroz radove jugoslovenskih rokera? Nisu uopšte. Godina 1968. uzima se za jednu od prelomnih kada je o jugoslovenskom rokenrolu reč. Nekako baš u to vreme, ogromnom zaslugom sastava poput Elipsa, Indexa i Grupe 220, publika i štampa od jugoslovenskih bendova počinju da zahtevaju originalnost; vreme reproduktivaca (pa i velikih Silueta) nepovratno prolazi. Indexi će nakon 1968. i istinski zaploviti progresivnim vodama, komadom „Negdje u kraju, u zatišju“. Njihov bivši orguljaš, Kornelije Kovač, u Beogradu će 1968. osnovati Korni Grupu, koja će zauvek promeniti lice jugoslovenske popularne muzike, kako svojim brojnim radiofoničnim hitovima tako i svojim progresivnim radovima. Iste godine su osnovani i sastavi Porodična Manufaktura Crnog Hleba, Vojvođanski Bluz Bend i Dogovor iz 1804; prvi će na jugoslovensku akustičnu scenu doneti hipi poetiku i estetiku, drugi će zaroniti duboko u bluz (a početkom sedamdesetih izvoditi osobene muzičko-poetske performanse), a treći će inspiraciju naći u zapadnoj progresivi, pa tako posredno i u istočnjačkom zvuku. No sve su to bili samo zameci nove epohe jugoslovenske rok scene. Iako je u ranijim radovima Indexa jasno uočljiva sklonost i spremnost na eksperimentisanje, članovi benda su se dugo borili sa zahtevima muzičkih urednika koji su u njima nepogrešivo prepoznali hitmejkere. Prve godine svog rada i poslednje „godine na 6“ Korni Grupa je provela u pokušajima da pronađe ravnotežu između ukusa široke publike i sopstvenih progresivnih aspiracija (u čemu će naposletku i uspeti). Do svog prvog izdanja Porodična Manufaktura doći će tek početkom sedamdesetih, Vojvođanski Bluz Bend početkom osamdesetih, Dogovor iz 1804. – neće nikada (svoj jedini diskografski zapis, pesmu „Sećanje na san“, objavili su na zajedničkoj singl ploči sa Exodusima iz Herceg Novog), a uticaj navedenih sastava nikada nije prerastao lokalne okvire i nipošto se nije mogao meriti sa onim koji su na sledeću generaciju muzičara ostvarili Grupa 220, Indexi, Siluete, Elipse i ostali rok heroji šezdesetih. Jugoslovenska scena je trendove na američkoj i britanskoj pratila sa zakašnjenjem (istina, krajem šezdesetih su se trendovi u rokenrolu smenjivali maltene na mesečnom nivou, a kako vreme bude odmicalo, to će zakašnjenje biti sve manje), pa te 1968. godine, dok se na Zapadu ubrzano razvijaju bluz rok i hard rok, psihodelija i progresiva, među jugoslovenskim rokerima još uvek dominiraju bit i ritam i bluz. Ako je novi zvuk na našoj sceni i prisutan, pojavljuje se uglavnom kroz obrade stranih hitova, sa tekstovima počesto oslobođenim svake veze sa izvornikom. Ljubavne zgode i nezgode te, u nešto manjoj meri, prostosrdačni pozivi na mir među ljudima u to su vreme dominantne teme u stihovima jugoslovenskih rokera.

Nije drukčiji slučaj ni sa onovremenom rok štampom. Časopis Džuboks, koji su entuzijasti iz novinsko-izdavačkog preduzeća Duga pokrenuli dve godine ranije kao prvi jugoslovenski časopis posvećen rok muzici (ujedno je predstavljao i prvi rok časopis objavljivan u jednoj socijalističkoj zemlji), rado je prenosio izjave i intervjue u kojima se popularna muzika dovodila u vezu sa proklamovanim vrednostima jugoslovenskog društva – antifašizmom, borbom protiv socijalne nejednakosti, antikolonijalizmom, solidarnošću sa potlačenima i eksploatisanima. Takav je bio deo intervjua danskog novinara sa Archiem Sheppom objavljen u tekstu Višnje Marjanović „Crni protest“ u 22. broju (iz februara 1968): „Moja muzika – rekao je muzičar – priča o patnjama jedne rase. Ona govori o emancipaciji, uništenju getova, fašizmu. Ja sam muzičar crnog džeza, američki crnac, antifašista, ja sam indigniran zbog rata u Vijetnamu, zbog zlostavljanja moje braće, i moja muzika govori o tome.“ Marjanovićeva piše: „Ovaj dobrovoljni azil u Evropi nije novost za džez muzičare. Umorni od diskriminacije i raznih zabrana da uđu u pojedine hotele ili restorane, mnogi su se preselili u Pariz, Stokholm, Minhen, Milano…“ U broju 24. (iz aprila 1968) preneto je pismo koje je Joan Baez iz kalifornijskog zatvora Santa Rita poslala italijanskom listu Big. „Bombe i dalje padaju na Hanoj… Oh, hrabra je ta Džoan Baez koja provodi dane u zatvorskoj ćeliji. Ali, šta to vredi kad deca u Vijetnamu i dalje umiru“, piše Baezova. Sa druge strane, na liniji se ostajalo i kada se pisalo o „otvaranju vrata percepcije“ – izveštavajući te godine sa rok festivala u Rimu, gde su tokom druge festivalske večeri Roboti delili binu sa Captain Beefheartom, Grapefruitom i Ten Years After, Marjanovićeva piše o „melanholičnom i nama sasvim stranom ‘hepeningu’“, sa „oblacima hašiša“, koji su pušili „neobični mladi ljudi tupog pogleda i prazna srca“, „odeveni kao ličnosti Keruaka, nakićeni kao paunovi“ – a o događajima koji su te godine potresali planetu – ni slovca.

Protestni pevač Tomaž Domicelj, isečak iz 25. broja „Džuboksa“ (maj 1968)

Ako je na jugoslovenskoj rok sceni tokom šezdesetih bilo protesta, on je dolazio od kantautora, poput Ivice Percla (jedan od najvećih hitova te 1968. je njegov „Stari Pjer“) i Tomaža Domicelja, koji su, inspirisani radovima Donovana i Dylana, pevali protiv rata u Vijetnamu, rasizma i inih svetskih problema koji su imali malo neposrednog uticaja na život prosečnog Jugoslovena, i to uvek ostajući na partijskoj liniji. Istina, bilo je gdegde iskre dizanja glasa protiv okoštalih vrednosti sredovečnih i malograđanštine, kao u „Huliganima“ Ivice Percla, ama je sve to bilo odviše benigno i daleko od oštrine koju će na jugoslovensku rok scenu doneti Pankrti, Prljavo Kazalište i Riblja Čorba. Razmišljanja prosečnog jugo-rokera tokom šezdeset osme možda dobro ilustruju svedočanstva Prvoslava Savića i Borka Ilića, nekadašnjih bandmateova Bore Đorđevića iz čačanskih Hermelina. Savić: „To se dobro sećam, kad je Boro rek’o: ‘Ima neko sranje, bre, u Češkoj, u Pragu’, ma ne, nas to uopšte nije interesovalo.“ Ilić: „Kad je bio Brankov most i tako dalje, bijenje studenata, mi smo bili sklonjeni od svega toga“ Savić: „Ma samo muzika, muzika je bila u prvom planu.“ Vlada Džet, u Godinama na 6, sasvim iskreno priznaje kako su se članovi Crnih Bisera dok su protesti trajali vajkali što im propadaju ugovoreni nastupi, a potom, kada je obznanjeno da su „studenti u pravu“: „I mi Biseri, bez obzira što nam je tog vikenda propala još jedna svirka, radovali smo se ne samo što su studenti bili u pravu, već i zbog toga što više neće biti otkazivanja tezgi.“ Bojan Hreljac, basista Elipsa i Korni Grupe, na sličan način govori o toj epohi: „Mediji pokušavaju da nas predstave ili kao podršku komunističkom režimu, ili kao njihovu opoziciju. Nas politika uopšte nije interesovala. Mi smo razmišljali o tome kako da postanemo popularni, kako da se svidimo devojkama, kako da zaradimo neki dinar da kupimo nove instrumente i slično, a ne o komunizmu ili kapitalizmu.“

A imali su slobodu da nastupaju, objavljuju ploče i pojavljuju se u medijima, pa i sistemsku podršku, o kakvima su, iako su bile daleko od idealnih, mogli samo da sanjaju njihovi vršnjaci u zemljama Varšavskog pakta, čak i u, kada je o rokenrolu reč, prilično liberalnima Mađarskoj i Poljskoj. „Električari“ su potkraj šezdesetih u Jugoslaviji bili pojava široko prihvaćena u javnosti. Nakon početnih zgražavanja, koja su češće dolazila od akademskih krugova i samoproglašenih čuvara tekovina revolucije no od partijskog rukovodstva – posle prve Beogradske gitarijade, održane 1966, nakon koje je javno mnjenje po prvi put stupilo u polemiku o novom zvuku, električare su u odbranu od napada pojedinih listova i kultur-konzervativaca uzeli zvanično glasilo Saveza komunista, Borba, te zvanično glasilo Saveza socijalističke omladine, Mladost. Kako brojni hroničari ističu, komunistički vrh je zaključio da rokenrol ne treba tretirati kao, kako je pisao deo tadašnje štampe, „dekadentan, ružan, bezvrednosan i štetan proizvod“, već da on može biti zgodno sredstvo koje će ubediti mlade ljude – baš kao što su to tokom prethodne decenije učinili džez i holivudski filmovi – da pripadaju slobodnom svetu te da muzika koja ne poznaje nacije, vere i granice može predstavljati izvrsno oruđe u utvrđivanju ideologije bratstva i jedinstva i nesvrstanosti. „Rok muzika uklopljena je u ikonografiju radničkih akcija, omladinskih zabava u domovima kulture i sletova. ‘Šedousi’, ‘Srčersi’ i Bil Hejli svirali su se na proslavama Dana mladosti, a ‘Apache’ je bez ikakvih problema išla uz ‘Hej haj brigade’.“ (Rade Dragović i Vuk Mijatović). Radina Vučetić piše: „Bilo je lakše držati mlade ljude pod kontrolom izbegavanjem stvaranja andergaund scene, nelegalnih klubova, crnog tržišta za ploče, činjenjem svega otvorenim i transparentnim. Vidljivost, uz odobravanje režima, pomoći će u stvaranju pozitivne slike o Jugoslaviji.“ Godine 1966. Elipse sviraju pred Titom i Jovankom Broz na otvaranju beogradskog Doma omladine (bio je to prvi nastup jednog rok benda pred Maršalom), a Kameleoni u Pulskoj areni na zatvaranju svetskog hokejaškog prvenstva. Niko od jugoslovenskih rokera nije doživeo sudbinu članova avangardnog sastava Plastic People of the Universe, najznačajnije pojave češkog rokenrola, nastalog na krilima Praškog proleća, koji je, iako nije bio odveć političan, ubrzo nakon formiranja oteran u polu-ilegalu (i sredinom sedamdesetih strpan u zatvor za primer); čak je i zagrebačkim Žeteocima, po mnogo čemu osobenoj pojavi u svetskim okvirima – sastavljen od studenata bogoslovije, ovaj bend će, sem kao jedan od pionira jugoslovenskog roka te drugi jugoslovenski rok bend koji je objavio album, ostati upamćen kao prvi hrišćanski rok sastav nastao u jednoj socijalističkoj zemlji – jedini album, To nije tajna, početkom 1969. objaviti Jugoton, u saradnji sa Glasom koncila, listom hrvatske katoličke crkve, i prodati ga u par desetina hiljada primeraka, a onovremena štampa o ploči je pisala veoma pohvalno, ne osvrćući se previše na religijski momenat. U sto hiljada primeraka štampan je (i prodavao se!) Džuboks, predstavljajući prozor u svet ne samo za mlade Jugoslovene, već i za hiljade mladih za železno zaveso. Po svedočenju prvog glavnog urednika, Nikole Karaklajića, samo jednom je uredništvo imalo susret sa predstavnikom Saveza komunista, nakon pojavljivanja prvog broja, kada im je ovaj prijateljski savetovao samo da ne dovedu sebe u situaciju da budu optuženi kako su nečija agentura. Cenzura se nije naročito bavila ni tekstovima rok pesama jer se naprosto nije imala čime baviti; u banalnim tekstovima o banalnim temama nije bilo ni primisli na socijalnu, kamoli političku provokaciju. Do toga po prvi put dolazi u prvoj polovini naredne decenije.

Naizgled paradoksalno, artističke slobode u rokenrolu rašće početkom sedamdesetih, kada umetničke i ostale slobode budu ograničavane. Kraj crnog talasa usledio je 1971, nakon snimanja dva svakako najsmelija ostvarenja pokreta, Plastičnog Isusa Lazara Stojanovića i Misterija organizma Makavejeva; na nesreću po njihove autore, pojavljivanje ovih filmova poklopilo se sa Hrvatskim proljećem. Aktivnost Maspoka pružila je svojevrsni izgovor za čistku liberala unutar Saveza komunista Srbije. Sasecanje nacionalističkih i demokratskijih tendencija unutar Saveza komunista te smene u visokoškolskim ustanovama i medijima obeležavaju početak sedamdesetih. Za to vreme, poetičnost i provokativnost u roku učestaće – za incidentima sa koncerata Silueta morao je svakako uzdisati muzički urednik ili cenzor stavljen pred osmostrani omot Buldožerovog albuma nezgodnog naziva Pljuni istini u oči – a početkom naredne decenije postaće i norma.

Početkom osamdesetih Džoni Štulić, u pesmi „68.“, opeva istinski poraz nekadašnjih bundžija, onaj koji im nanosi utapanje u kolotečinu „normalnog“ života. Velike zanose i zablude jedne generacije Bora Đorđević sažima krajem iste decenije u tri stiha svoje pesme „’68“: „Došla četa đaka / ispod podvožnjaka / i svi umrli u istom danu.“ Otprilike u isto vreme, Jura Stublić, u pesmi „Valovi (68 – 77 – 87.)“, dobro uočava da nešto krupno dolazi – „ne znam što“, priznaje – te će mu se učiniti da je to novi talas krupnih ideja i ideala. Deceniju kasnije, Jasenko Houra se nekadašnjim revolucionarima koji se, duboko zavaljeni u ministarske fotelje, ne sećaju svojih nekadašnjih uverenja obraća iz perspektive razočaranog nacionaliste – prvoborca oporom „Dobro jutro, šezdesetosmaši“. (Ova pesma i danas ume da bude čudesno aktuelna; eno jednog šezdesetosmaša, kasnijeg disidenta – nacionaliste i prvaka srpske opozicije devedesetih, gde pravi koalicije sa ljudima koji su ga pre dvadeset godina umalo skratili za glavu). I to bi, kada je reč o temi šezdeset osme u našoj rok poeziji, uglavnom bilo to. (Svakako, nije slučajno što je ova tema bila intrigantna za četiri autorske ličnosti sličnog senzibiliteta; Đorđević, Štulić i Houra etablirali su se krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih kao ulični pesnici, rečnika oštrog i trpkog – mnogi tumači su ukazivali na jezičku i poetičku nit koja povezuje njihovo delo i roman Kad su cvetale tikve, koji je Đorđević navodio kao svoje omiljeno književno delo, a Štulić ga nazivao našim jedinim dobrim romanom – a sva četvorica bili su izvrsni slikari naličja velegradskog života i velegradskih tipova, sva četvorica bili su naročito senzitivni na krupne društvene lomove, čak i kad se oni nisu činili ni krupnim ni lomovima. Šta su Đorđević, Houra, pa i Stublić – setimo se propagandnih spotova za „Bili cvitak“ i inače prekrasnu „E, moj druže beogradski“ – uradili kada je do lomova došlo, druga je priča.)

„Komplet?“ „Pa komplet.“: „Varljivo leto ’68.“

No čini se da šezdeset osma ne samo u roku, već u čitavoj našoj kulturi još nije dobila umetničku obradu kakvu zaslužuje. U Pekićevom Hodočašću Arsenija Njegovana (objavljen 1970, nagrađenom NIN-ovom nagradom i ubrzao Pekićev odlazak u emigraciju 1971) te u Kako sam sistematski uništen od idiota Slobodana Šijana i Falsifikatoru Gorana Markovića događaji iz šezdeset osme predstavljaju tek kulise pred kojima se odigravaju lične tragikomedije – u Falsifikatoru ona istinskog vernika Anđelka, smeštenog među tipove neimara mračne budućnosti, u Kako sam sistematski uništen od idiota ona mufljuza – idealiste Babija Pupuške „koji u životu nije imao nikad komplet odelo, komplet ručak, komplet ženu, pa čak ni komplet revoluciju“ (sasvim lična digresija: dugogodišnji prvi čitalac svih mojih tekstova tvrdio je da podsećam na Babija utoliko što verujem da je ceo svet idiot), a u Hodočašću Arsenija Njegovana ona jednog od najčudesnijih ekscentrika iz Pekićeve sage o Njegovanima i Turjaškima. Goran Paskaljević je u Varljivom letu ’68. pružio sliku odjeka kakve je studentska pobuna imala u provinciji i u glavama pravovernih, ali svejedno zastrašenih drugova, poput pater familiasa Veselina Cvetkovića; lik njegovog sina Petra sasvim je nalik na gorepomenute mlade rokere – i nimalo nalik na svoju osvešćenu sestru Vladicu; u stalnoj potrazi za ljubavlju, Petar će krupnih događaja koji se dešavaju oko njega postati istinski svestan, čini se, tek kad mu oni odnesu prvu i veliku ljubav, Ruženku Hrabalovu. Navedeni stvaraoci zadržali su se na mikroplanu, dajući komentare na studentske proteste i događaje koji su usledili kroz detalje (teško uočljive pojedincima iz nekog drugog kulturnog miljea), poput ingeniozne tehnike posmatranja i opažanja kroz perspektivu pekulijarnog a blaženo nesvesnog Arsenija Njegovana (koji će uočiti kako su se kod pukovnika koji govori jekavicom i veli da se „dala sloboda pa ti danas svakojaki ološ vršlja po zemlji“, „ponos, briga i strah našli na zajedničkom poslu vaspitanja, već su udruženi bili spremni da jednog dana kućevlasnički, zasad istina još rudimentalni osećaj gospodina pukovnika dovedu do onog spasonosnog preobražaja – spasonosnog i za mene, i za njega i za našu klasu – bez kojeg se privatno vlasništvo neće moći održati“), studenata koji kažu: „Nećeš, sunce ti krvavo, ja sam se za ovo borio“ i „Nismo mi socijala“, te Ciletove odluke da se obrije.

Uostalom, šezdeset osma, kao mnogi događaji od kojih smo vremenski još udaljeniji, još čeka na objektivan sud istoriografije, ako takvo što postoji. (Potpisnik ovog teksta sklon je da pristane uz Ivana Ivanjija, koji veruje da konačan sud o jednoj epohi daje beletristika.) U ovom trenutku na tzv. Zapadnom Balkanu, sem sporadičnih podsećanja na dane velikih ushita, o pedesetogodišnjici sedam dana koji su potresli Jugoslaviju govori se tiho i nerado. Ne govori se previše, uostalom, ni o drugim okruglim godišnjicama – ove godine se navršava 10 godina od proglašenja nezavisnosti Kosova i „istorijskog pomirenja“ DS-a i SPS-a, 20 godina od formiranja „crveno-crne koalicije“ i najkrvavijih sukoba srpske vojske i policije sa Oslobodilačkom vojskom Kosova, 30 godina od „jogurt revolucije“, „mitinga istine“ i „događanja naroda“ (kako je to doba u rodoljubivom oduševljenju krstio pominjani Milovan Vitezović), 70 godina od rezolucije Informbiroa i istorijskog „ne“ Staljinu i 100 godina od kraja Prvog svetskog rata i formiranja Jugoslavije; no ko bi još pritisnut mukom i zagledan u neizvesnu budućnost („Evo, lišeni slave svoje, u poniženju velikom stojimo, vođeni silom kuda nećemo“?), nakon svega što je preturio preko glave, razmišljao o prošlosti, kamoli verovao u nekadašnje krupne ideje? Jedino će potonji jubilej biti obeležen na sva zvona, vojnom paradom uz prisustvo Vladimira Vladimiroviča (doduše, ne treba isključiti mogućnost da proslava desetogodišnjice osnivanja Srpske napredne stranke na jesen bude obeležena još pompeznije), sve podređeno dnevnopolitičkim potrebama i uz izbegavanje pominjanja Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca kao tekovine pobede srpskog oružja u Velikom ratu. No, ako je to ikakva uteha, slično je, čini se, i u svetu, gde akademski krugovi o pola veka poslednjeg velikog uzleta ljudskog duha govore sa oklevanjem i nelagodom – da li zbog činjenice da je njihov manjak ideja i duha – a kako bi moglo biti drugačije na univerzitetima koji su se od naučnih centara pretvorili u preduzeća za proizvodnju stručnjaka – stoji u kontrastu sa zenitom levičarskih i emancipatorskih ideja šezdesetih, ili zbog toga što ekonomske slobode nisu, kako se i u akademskim krugovima verovalo, išle ruku pod ruku sa građanskim slobodama i ljudskim pravima, zbog toga što je danas jasnije no ikad da je velferstejt predstavljao kopromis koji su političke i ekonomske elite pravile u strahu od privlačnosti „crvenih“ ideja za mase. Danas svi odlično znamo i da je Fukuyama debelo omanuo kada je pre četvrt veka govorio o „kraju istorije“ (uključujući i samog Fukuyamu), svi svedočimo sklapanju braka između autoritarizma i slobodnog tržišta, svi smo svesni da je potraga za „kapitalizmom sa ljudskim likom“ uzaludna, svi gledamo kako hiljade ljudi nalazi smrt u talasima ili biva zatvoreno u logore na granicama sveta koji sebe još uvek smatra svetionikom slobode, svi razumemo da smo dozvolili da nas uvere kako je ne samo naše pravo, već osnovna dužnost da svoj život ispunimo uživanjima, svi smo svesni da tehnologija postaje produžetak naših organizama i da je naše ponašanje u digitalnom, ali i van digitalnog sveta moguće pratiti – i usmeravati – kako Orwell nikada nije ni sanjao te da je na delu vulgarizacija kultrure, ekonomije i politike kakvu Huxley nikada nije ni sanjao. O lokalnim, našim prilikama i da ne govorimo. Možda je iza 1968. ostalo samo, kako veli Milisav Savić, „zanimljiva i – što da ne?! – lepa priča“? I saundtrek za nju, dodali bismo.

Jasno je da šezdeset osmu ne treba romantizovati (pogotovu ne treba zaboravljati na međusobne protivurečnosti šezdesetosamških protesta; jer bilo je među onima koji su po svetu protestvovali pacifista i ekstremista, liberala i maoista, nacionalista i anarhista); dolepotpisani veruje da je Slavoj Žižek u potpunosti u pravu kada veli da treba izbeći „iskušenje narcizma izgubljene stvari: olako se diviti lepoti ustanaka osuđenih na propast“, čemu smo naročito skloni mi koji sebe smatramo levičarima. To opet, ne znači da se iz istorije šezdeset osme, svetske, nacionalne i privatne, ne može i ne treba učiti. Jer, danas, ako nismo prihvatili neoliberalnu mantru da je svako svoja sopstvena investicija, i ako nismo ispunjeni naivnim zanosom i verom u „snagu naroda“ (Žižek je u pravu kada govori da većina protesta u XXI vekom izražava „autentični bes koji nije u stanju da se transformiše u pozitivan program sociopolitičke promene. Oni izražavaju duh bunta bez revolucije“), od same primisli da se mora biti realan i zahtevati nemoguće, da se mora težiti postavljenim ciljevima ma kako šanse za uspeh bile male, branimo se, kako reče Cukić, „intelektualnim nasiljem savremenog cinizma, kojim se iz našeg života proteruju poslednji tragovi topline i bezrezervnog radovanja lepoti i dobroti“ – što je model jasno uočljiv u popularnoj kulturi, uključujući i popularnu muziku –  uvereni da je svaki, pa i najmanji protest, u okviru sopstvenih mogućnosti, sopstvenog govorenja i delanja, unapred osuđen na propast.

Početkom ove decenije Tommie Smith je svoju zlatnu medalju sa Olimpijskih igara u Meksiku stavio na aukciju. Učesnici Moskovskog protesta iz 1968. (nikada – ni nakon pada komunizma – nisu doživeli bilo kakvu vrstu rehabilitacije ili zvaničnog izvinjenja) pokušali su da na 35. godišnjicu događaja rekreiraju protest i pohapšeni su pod optužbom da nisu prijavili politički skup policiji.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.