Šta je nama šezdeset osma? (III)

Studentske demonstracije 1968. godine

Film Lajanje na zvezde bio bi svakako jedno od najtoplijih i najlepših (ne nužno i najrealističnijih) ostvarenja u našoj kinematografiji na temu šezdesetih, da nije jedne stvari – romana Milovana Vitezovića po kojem je snimljen. Oslobodivši filmsku adaptaciju brojnih humorističkih bravura Vitezovićevog dela, te filujući je prizemnim humorom i gegovima (poput scene u kojoj Bata Paskaljević trči za vozom jer neko nije platio dve kleke ili one u kojoj Nebojša Milovanović stavlja stakleno zvono na glavu), Zdravko Šotra je načinio delo obožavano od  domaće publike i bledo u poređenju sa književnim predloškom. Naročito je antipatičan okvir unutar kojeg se ređaju sećanja na poslednje školske dane jedne generacije maturanata iz fikcionalnih Moravskih Karlovaca, domaštana budućnost Mihaila Kneževića i Danice Janković. Na početku filma, Dragan Mićanović u ulozi Filozofa, prateći sina na proslavu mature i prisećajući se sopstvene, setno kaže: „Bile su to lepe šezdesete“.

I zaista, ako postoje protivargumenti tvrdnji da je period od početka pedesetih do druge polovine osamdesetih godina prošlog veka Periklovo doba južnoslovenskih naroda, brojni pokazatelji govore u prilog tome da su šezdesete godine XX veka predstavljale doba političkog, ekonomskog i kulturnog progresa. Sedmi kongers Saveza komunista Jugoslavije iz 1958. doneo je liberalizaciju u svim društvenim aspektima. Godine 1961. je u Beogradu održana Prva konferencija Pokreta nesvrstanih; reč Jugoslavije kao jednog od osnivača Pokreta uvek će nositi specifičnu težinu, a zahvaljujući Pokretu Jugoslavija će postati globalna diplomatska sila. Uspon jugoslovenske privrede dovodi do rasta kupovne moći. Prvi „turisti-torbari“ putuju u Trst. Kuhinjski aparati, gramofoni, radio aparati, televizori te automobili postaju sve dostupniji radnim ljudima i građanima.

A onda, tu je kultura. Nobelova nagrada za književnost Ivi Andriću, učešće najvećih imena svetske levičarske misli u Korčulanskoj ljetnoj školi, osnivanje BITEF-a, koji će predstavljati pozorišni most između Istoka i Zapada i izrasti u jedan od prestižnijih evropskih festivala, pokretanje Muzičkog bijenala u Zagrebu, na kojem će tokom šezdesetih gostovati vodeće ličnosti svetske avangardne muzike (uključujući i u pominjanog Johna Cagea), osnivanje Ljubljanskog džez festivala te nastupi najvećih zvezdi džeza u Jugoslaviji, nagrade za naše filmove u inostranstvu (Oskar za Surogat Dušana Vukotića, Gran pri žirija u Kanu za Skupljače perja Aleksandra Petrovića, Zlatni medved za Rane radove Želimira Žilnika, mada ova poslednja nije dočekana sa naročitim oduševljenjem) i svetske zvezde u domaćim filmskim ostvarenjima (po čemu svakako prednjači Bitka na Neretvi Veljka Bulajića, za koju je – nije zgoreg opet ponoviti dobro poznatu činjenicu – plakat uradio Pablo Picasso, besplatno), aplauzi koje kreacije Aleksandra Joksimovića pobiraju u svetskim modnim centrima, učešće Jugoslavije kao jedine socijalističke zemlje na Pesmi Evrovizije – sve je to stavilo Jugoslaviju na kulturnu mapu Evrope i sveta i uverilo njene građane – po prirodi željne takvih uveravanja, kao građani jedne male zemlje koja je dugo bila na političkoj i kulturnoj margini kontinenta – da jesu deo modernog, razvijenog sveta.

No od svega pobrojanog možda je značajnija činjenica da u društvu preovlađuje optimizam, uverenje da svakoga dana u svakom pogledu sve više napredujemo; o tome svedoči i Srđan Karanović, koji je ovu deceniju briljantno ovekovečio u seriji Grlom u jagode: „Mogu da kažem, iz današnje perspektive, da sam vrlo srećan što sam odrastao u tim šezdesetim godinama. Ne pamtim iz tog vremena nikakve političke pritiske ni na moje roditelje, ni na mene, ni na moje drugove. Vrlo skromno smo živeli, ali smo imali osećaj da stvari idu nabolje, i oko nas i u nama, a to je fantastičan osećaj.“

Razume se da je period o kome govorimo bio daleko od vremena oslobođenog političkih i ekonomskih trzavica. Nakon Brionskog plenuma i isključenja Aleksandra Rankovića iz Saveza komunista, nastupila je čistka u kojoj su stradali članovi Saveza koji su bili ili za koje se sumnjalo da su Rankovićevi simpatizeri. Naziru se tragovi krize koja će zahvatiti Savez početkom naredne decenije. Povremeni teroristički napadi na jugoslovenske diplomatske objekte u inostranstvu podsećaju da van granica SFRJ živi nemali broj „ljudi s četiri prsta“, simpatizera fašističkih i nacionalističkih ideja. Javnost uviđa da proklamovana društvena jednakost u praksi nije ostvarena, da brojni drugovi na položajima žive više nego ugodno. Privredna reforma iz 1965. donela je rast cena i nezaposlenosti. Stotine hiljada ljudi putuju trbuhom za kruhom u zapadne zemlje. Različiti delovi SFRJ razvijaju se različitim tempom. (Hrvoje Klasić je nedavno, u intervjuu povodom pedesete godišnjice šezdesetosmaških protesta, opisao to vreme: „Kosovo i Slovenija su dva različita svijeta, Makedonija i Hrvatska su dva različita svijeta, ekonomski i politički. Kada gledate usporedbu broja bolnica, škola, broja školovanih ljudi, broja televizora u kućama, to su različiti svjetovi. Što kaže Stipe Šuvar, tih godina su cvala republička računovodstva. Svi su imali računicu da su u minusu i svi su imali računicu da ih drugi kradu. To ima i Kosovo i Hrvatska i Slovenija. Hrvatska i Slovenija kažu – mi previše dajemo, a premalo dobivamo od te federacije. Kosovo, Bosna i Makedonija kažu – da, ali vi imate besplatno tržište.“) U najsiromašnijem delu zemlje, na Kosovu, tinja iskra međunacionalnog sukoba Godine 1968. na Kosovu i u zapadnoj Makedoniji albanski studenti demonstriraju zahtevajući da Kosovo postane republika u sastavu SFRJ, Mehmet Hoxha na sednici Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije izjavljuje da 1,2 miliona Albanaca zaslužuje svoju republiku, a Dobrica Ćosić, na sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije, da se na Kosovu vrši teror nad Srbima.

Društvene protivurečnosti i ekonomski problemi te činjenica da su, kao i mladi u drugim državama i na drugim kontinentima, odrastali uz televiziju, koja je u događaje u svetu pružala plastičan uvid, donoseći ih u svačiju dnevnu sobu, te osećaj da u konačnici, uz sve rasne, nacionalne i političke razlike, u mnogim aspektima dele sudbinu ostatka čovečanstva, morale su uticati na mlade Jugoslovene. Početkom leta 1968. među beogradskim studentima vlada uzavrela atmosfera; do njih stižu vesti o protestima u Sjedinjenim Državama, Nemačkoj, Francuskoj, Poljskoj. Grupa Crni Biseri je u vreme izbijanja protesta nastupala na terasi Doma kulture preko puta Studentskog grada. Tadašnji basista i pevač grupe, Vladimir Janković Džet, u svojoj knjizi sećanja na šezdesete, Godine na 6, piše: „Prvo veče, subota, sve dupke puno. Ko oko! Nema bine, samo nas jedna sajla deli od publike koja ne može pošteno ni da igra, jer su bili gusto sabijeni jedno uz drugo. […] Valjalo bi reći i to da su sobe Studentskog grada, u tom trenutku, bile prebukirane bar puta tri. Pored regularnih studenata, bio je tu i veliki broj ilegalaca ili divljaka. Tada sam prvi put upoznao valjare, koji su valjali pre svega farmerke i krpice iz Italije, kao i još neke đinđuve, pa su zato zakupljivali čak i frižidere za sladolede i na njima držali robu. Bilo je tu i kockara i kaskadera, odnosno onih koji su polagali ispite umesto drugih za solidnu kintu. Opšta gužva na ovoj lokaciji, krcatoj mladim i eksplozivnim momcima i devojkama, stvarala je jednu posebnu zapaljivu atmosferu, pa su sukobi i obračuni među klanovima bili česta pojava.“

Milicija tuče demonstrante kod nadvožnjaka

Za 2. jun u Studentskom gradu najavljena je muzička manifestacija „Karavan prijateljstva“, na kojoj je trebalo da nastupe neke od najvećih zvezda jugoslovenske pop muzike, poput Đorđa Marjanovića, Dragana Stojnića, Zdenke Kovačiček. Umesto da se održi na otvorenom, manifestacija je, zbog moguće kiše, prebačena u Radnički univerzitet. Priredba je održana za brigadire koji su u to vreme pripremali teren za gradnju autoputa. Studenti su ogorčeni – ne dozvoljava im se pristup u jedinu kulturnu ustanovu koja im ne naplaćuje ulaznice. Dolazi do masovne tuče. Milicija pokušava da uvede red, ali im se studenti suprotstavljaju. Miliciji stiže pojačanje sa vatrogasnim kolima, čijim šmrkom rasteruju studente. Uskoro se među studentima pronosi (lažna) vest da je jedan student ubijen. Masa njih kreće na policiju, koja se povlači ostavljajući vatrogasna kola. Sa njih u toku noću studenti drže vatrene govore, isprva o milicijskoj brutalnosti, a potom i o lošoj ekonomskoj situaciji i nejednakosti. Ubrzo kreću ka centru Beograda, ali ih kod nadvožnjaka nedaleko od opštine Novi Beograd u napredovanju zaustavlja milicija. Dolazi do sukoba. Desetine ljudi su povređene i uhapšene. Dolazi i do pucnjave, mada nije utvrđeno ko je pucao; studenti tvrde da je milicija, milicija tvrdi da je neko od studenata. Kasnije će se pojaviti sumnje da je to učinio neko od vojnih lica iz novobeogradskih zgrada. Studenti ujutru drže veliki miting i ponovo kreću ka gradu; cilj im je Trg Marksa i Englesa, gde planiraju da obznane svoje zahteve. Noseći Titovu sliku, mašući zastavama i parolama „Pucali su u nas“, stižu do istog onog nadvožnjaka i nailaze na kordon milicije. Tu započinju mirni protest. Posećuju ih gradonačelnik Beograda Branko Pešić i drugi funckioneri, uključujući sva tri sekretara unutrašnjih poslova – saveznog, republičkog i gradskog. Studenti stupaju u raspravu sa njima. Pešić ih poziva da minitng organizuju u Studentskom gradu; studenti odbijaju i skandiraju: „Hoćemo Tita“. Policija napada i batina studente; ko je izdao naredbu miliciji da napadne studente do danas nije pouzdano utvrđeno. U opštem haosu batine dobija i Miloš Minić, predsednik Skupštine SR Srbije i narodni heroj. U narednim satima mesto podseća na bojno polje, sa stotinama polomljenih transparenata, pogubljenih cipela, komada odeće i ličnih predmeta. Prvi izveštaji Televizije Beograd daju objektivnu sliku sukoba kod nadvožnjaka (na studente će se obrušiti štampa, pre svega Borba i Večernje novosti) i ona obilazi Jugoslaviju.

Protesti ispred Kapetan-Mišinog zdanja

Studenti narednih dana okupiraju fakultete i proglašavaju „Crveni univerzitet ‘Karl Marks’“. Ponavljaju se zahtevi za smanjenjem nezaposlenosti, socijalnom pravdom, pluralizmom mišljenja, potpunom autonomijom univerziteta, kažnjavanjem pripadnika milicije odgovornih za nasilje, viče se na birokratiju, „crvenu buržoaziju“ i „kneževe socijalizma“; to nije bila pobuna protiv socijalizma, već za više socijalizma (zbog čega će se kasnije pojaviti i klimava teza da su protesti pružili izgovor vlastima da ne krenu u privredne reforme). Parole su „Ne verujte štampi“, „Položićemo i ovaj ispit“, „Make love, not war“. Među pobunjenim profesorima i studentima su u tom trenutku mnoge ličnosti koje će kasnije ostaviti traga u političkom i kulturnom životu zemlje: Vuk Drašković, Dragoljub Mićunović, Nikola Milošević, Mihailo Marković, Kosta Čavoški, Želimir Žilnik, Ljubiša Ristić, Borka Pavićević. U tom trenutku su socijalne razlike među studentima makar privremeno izbrisane: rame uz rame sa decom radnika (a tada je bilo moguće i zamislivo da deca radnika studiraju) stajala su i deca visoko pozicioniranih političara i oficira. Milisav Savić, i sam šezdesetosmaš, rekao je govoreći o tom aspektu pobune u jednom skorašnjem intervjuu: „Možete li da predočite sebi sliku kako deca današnjih političara na vlasti stoje u prvim redovima demonstracija uperenih protiv njihovih očeva. Ili da zamislite kako se deca tajkuna pridružuju protestima radnika koje su njihovi očevi poslali na ulicu, da riju, kao svinje, po kontejnerima.“ Protesti se šire na Ljubljanu, Sarajevo i Zagreb, mada su u ovim gradovima protesti mnogo mirniji no u Beogradu. Zagrebački studenti izražavaju solidarnost sa beogradskim, osuđuju birokratiju, zahtevaju društvenu jednakost i bolje uslove studiranja – parole su „Penzioneri u penziju“, „Mi nismo teret ovog društva“, „Student Jernej i njegovo pravo“ – ali se čuju i glasovi koji zahtevaju više autonomije za Hrvatsku u okviru SFRJ. U Sarajevu hiljade studenata maršira ulicama pevajući partizanske pesme i noseći transparente „Ne možemo više da čekamo“, „Nećemo papirnati socijalizam“, „Ne odgovarajte na naše zahteve pendrecima“, ali ih milicija rasteruje primenom sile.

Naročito je značajna činjenica da beogradski studenti dobijaju podršku od svojih profesora: Univerzitetski savet donosi odluku o stupanju u štrajk. A potom, studente tih dana u Kapetan-Mišinom zdanju posećuju brojne ličnosti iz kulturnog života Jugoslavije: Dragomir-Gidra Bojanić (u to vreme poprilično zarađivao snimajući špageti vesterne, u svom obraćanju studentima obećao da će im kupiti tenk), Mira Stupica, Stevo Žigon (njegovo izvođenje Robespierreovog govora iz Dantonove smrti na Filozofskom fakultetu ostaće upamćeno kao jedan od događaja koji su obeležili beogradske proteste), Ljuba Tadić, Zoran Radmilović, Branko Pleša, Dušan Makavejev, Matija Bećković, Mira Alečković, Duško Radović (nazvao pobunu „međustudentskim sukobom“: „Predratni studenti ne daju današnjim studentima da se bave politikom“), Vasko Popa, Borislav Pekić, Danilo Kiš, Desanka Maksimović, Branko Ćopić. Nisu se svi književnici oglasili povodom studentskih protesta, ali ih je samo jedan javno osudio – Oskar Davičo. Duško Radović se, kako Vitezović svedoči u knjizi Majstore, dobro jutro, u društvu studenata i pisaca šali na račun Daviča: „Hoću da uđem u Ulicu Vuka Karadžića. Ne puštaju me milicioneri. Ne daju ka ulazu u dvorište Univerziteta. Vide – nisam student, a ne mogu da im se izdam za profesora. Moram izokola da pokušam. U 1300 kaplara nema milicije. Kad nasred ulice šlem milicijski. Nisam od onih koji bi ga šutnuo. Lojalan sam građanin, skoro kao onaj koga Domanović opisuje da s patriotizmom diže policijsko dugme. Krenem i ja da dignem šlem, da se ne ponižava na ulici. Kad – šlem se ne da. Zapnem, šlem se opet ne da – ni makac. Uhvatim ga s obe ruke, pa uz sve snage, iz petnih žila… Kad pod šlemom Oskar Davičo čuva stražu.“ Sonja Liht, učesnica događaja, svedoči: „U to naiđe jedan čovek i kaže: ‘Devojčice, evo pet hiljada, trebaće vam’. Ja kažem: ‘Ja ne mogu da primim pare od nepoznatih ljudi’. I on se nasmeje, i kaže: ‘Ma vi pojma nemate ni o čemu, trebaće ti ove pare’, ostavi mi pet hiljada, to su bile velike pare, i ode. I to je bio, u stvari, početak. Sa tih pet hiljada su kolege otišle u pekaru da kupe hleb. Pare su počele da pristižu. Kućna pomoćnica Branka Ćopića je donela njegov prilog: 200.000 dinara.“

Iako uživaju podršku intelektualaca i određene simpatije građana Jugoslavije, studenti ne dobijaju podršku odande odakle im je najpotrebnija – od radnika, mada ulažu znatne napore da radnike pridobiju. Političko rukovodstvo zemlje je podeljeno: jedni smatraju da studentsku pobunu treba skršiti bez milosti, drugi da su zahtevi studenata opravdani. Tačku na burne događaje stavlja predsednik SFRJ, Josip Broz Tito. Na dan 9. juna održava se sednica Centralnog komiteta Saveza komunista, na kojoj, prema svedočenjima, Tito o studentskoj pobuni govori veoma oštro. Potom, u pauzi zasedanja, snima televizijsko obraćanje jugoslovenskoj javnosti – članovi CK o tome u tom trenutku ništa ne znaju – izgovarajući istorijske reči: „Ja sam došao do uverenja da veliki broj, 90% studenata, je poštena omladina, o kojoj mi nismo vodili dovoljno računa. […] To je bilo pogrešno. Mi smo njih ostavili same. Tu svoju grešku mi sagledavamo.“ Pobuna se prekida i studenti kozaračkim kolom proslavljaju što im je, kako veruju, Tito dao za pravo. Politički vrh zatečen je Titovim rečima; očekivalo se da će on proteste javno osuditi. Jedna anegdota veli da je Svetozar Vukmanović Tempo, vraćajući se sa sednice CK, video kako se građani raduju jer je Tito rekao da su „studenti u pravu“, pa ih ubeđivao da su loše čuli – ta on je maločas sedeo sa Titom na sednici! Slavoljub Đukić, u to vreme novinar Borbe, svedoči kako se jutro nakon Titovog govora Borba pojavila sa uvodnikom naslovljenim „Mlado žito i kukolj“: „Već u naslovu se video stav uvodničara: postoji mlado, nezrelo žito koje treba uzgajati, i opasni kukolj koji truje zdravlje biljke. Uz izvesna opravdanja, kao što je težak socijalni položaj mladih, pljuštale su optužbe protiv ‘galamdžijskih demonstracija’ […] Niko nije slutio sa čim ćemo se suočiti. Na prvoj stranici, sa leve strane Titovo izlaganje, a sa desne ‘Borbin’ uvodnik, dva teksta o istoj temi, a različitih poruka. Tako nešto se nije moglo zamisliti. Da ‘Borba’ misli drukčije od druga Tita, taman posla! […] Sledećeg dana je objavljen novi komentar ‘na Titovoj liniji’, uz stidljivo priznanje da je ‘uvodnik, ranije pisan, donekle imao drukčiji ton’.“ Žarko Puhovski, učesnik protesta u Zagrebu, objašnjava Titove motive za ovakvu odluku: „Tito je bio dovoljno pametan da shvati tri stvari: prvo, da mu to omogućuje da on opet, po klasičnom modelu vođe, direktno komunicira sa masama a da preskoči aparat, dakle birokracija je uvek bila takozvani neprijatelj, od kralja Aleksandra, ‘da između mene i naroda ne bude prepreka’, preko Tita do Miloševića, uvek imate tu istu priču; drugo, da mu je to mogućnost da se reši nekih ljudi u partijskom vođstvu koji su mu smetali; i treće, što je on doista dobro shvatio, a niko od njih nije na vrijeme – nije ni on na vrijeme, ali je relativno brzo – Partija je prvi put napadnuta s lijeva, u ime socijalizma.“

Tokom narednih dana vlasti objavljuju da su studentski zahtevi za socijalnim reformama uvaženi. Mnogi studenti iskreno veruju da su komunistički glavari uvideli sopstvene pogreške i da su spremni na obračun sa društvenom nejednakošću i nepravedno privilegovanima; ohrabruje ih činjenica da Savezna skupština donosi novi Zakon o ličnim dohotcima, kojim je dvostruko uvećana minimalna zarada, te Zakon o pripravnicima, po kojem su institucije i državna preduzeća obavezni da zaposle jedan broj mladih. No nove zakonske mere kojima se pokušao uspostaviti socijalni mir pratio je, očekivano, odstrel vođa protesta – izbacivanja s fakulteta, hapšenja, sudski procesi, oduzimanje putnih isprava, liste nepodobnih, cenzura studentskih listova. Najgore je, čini se, prošao jedan od studentskih vođa, Vladimir Mijanović, poznat među savremenicima kao Vlada Revolucija, koji je osuđen na 20 meseci zatvora, da bi u narednim godinama bio osuđivan još dva puta i sistemski onemogućavan da se zaposli. Kada je, na zalaganje Zorana Radmilovića, dobio posao statiste u Šotrinoj seriji Više od igre, u montaži su svi kadrovi u kojima se pojavio izbačeni.

Mesec dana po završetku protesta dogodilo se nešto što je jugoslovenskim vlastima moralo koristiti u dodatnom učvršćivanju političkih stega. Na dan 13. jula, u beogradskom bioskopu „20. oktobar“, za vreme prikazivanja francuskog trilera Rififi u Panami, eksplodirala je bomba skrivena pod šestim sedištem u šesnaestom redu. Detonacija je odnela život jedne osobe dok je 86 osoba povređeno. Na dan 25. septembra odigrao se novi teroristički napad, na beogradskoj Železničkoj stanici. U garderobi je eksplodirala bomba sakrivena u torbi, ranivši 14 ljudi. U oktobru 1969. zbog ovih napada uhapšen je Miljenko Hrkać, tesar iz Hercegovine, član emigrantske ustaške organizacije Hrvatsko revolucionarno bratstvo. Nakon tri suđenja – Hrkać je prvo priznao, a potom povukao priznanje o podmetanju bombi, optužujući za zločine svog brata Božu – osuđen je i 1978. godine pogubljen streljanjem u beogradskom Centralnom zatvoru. Čelnike Udbe ovi događaji učvrstili su u rešenosti da krenu u još žešći obračun sa ustaškom i četničkom emigracijom, a državnom vrhu su, zbog skretanja pažnje javnosti sa demonstracija te probuđenog straha od „neprijateljskih elemenata“, olakšali obračun sa organizatorima i vođama protesta. Nakon upada trupa Varšavskog pakta u Čehoslovačku, u Jugoslaviji je obnovljen strah od sovjetske invazije. Borbena gotovost je podignuta, pozivi na vojne vežbe su učestali, među mladima jačalo je patriotsko oduševljenje, a volja i snaga za nove proteste čilele su.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.