Šta je nama šezdeset osma? (II)

Jim Morrison na koncertu Doorsa u Njujorku u martu 1968.

Godinu 1968. obeležili su, pored plamena otpora na svim meridijanima, i značajni događaji na polju likovne umetnosti, književnosti, filma.

Te godine je u Velikoj Britaniji ukinuta cenzura pozorišnih predstava. Ipak, cenzura još opstaje u izdavaštvu; engleski dramaturg i advokat John Mortimer pred sudom uspešno zastupa izdavača koji odgovara zbog objavljivanja „opscenog dela“, Selbyevog Poslednjeg skretanja za Bruklin, knjige koja je neuvijeno i sirovo prikazala život bruklinske radničke klase i polusveta – nasilje u domu i na ulici, prostituciju i drogiranje, homoseksualce i tranvestite. Nobelova nagrada za književnost dodeljena je japanskom prozaisti Yasunariu Kawabati, koji će samo četiri godine kasnije izgubiti život pod nerazjašnjenim okolnostima. Alice Munro objavljuje svoju prvu knjigu, Ples srećnih senki, zbirku priča o ženama koje dolaze u sukob sa okruženjem u kome su rodne uloge jasno determinisane. Romani Aleksandra Solženjicina U prvom krugu i Odeljenje za rak, sa junacima – žrtvama staljinističkih čistki, zabranjeni u Sovjetskom Savezu, bivaju objavljeni na ruskom jeziku u nekoliko evropskih zemalja. Philip K. Dick objavljuje roman Sanjaju li androidi električne ovce?. Smešten u postapokaliptičnu budućnost, u vreme nakon globalnog nuklearnog sukoba, ovaj roman će deceniju i po kasnije poslužiti kao predložak za klasik naučne fantastike Blejdraner.

“Barbarela” Rogera Vadima, sa Jane Fondom u glavnoj ulozi, bila je snažno inspirisana kontrakulturom šezdesetih

Ova godina obiluje naročito značajnim događajima u istoriji svetske kinematografije. Komičarski duo Jack LemmonWalter Matthau ostvaruje svoju najuspeliju saradnju u Neobičnom paru Genea Saksa. Franco Zeffirelli snima verovatno najlepšu filmsku adaptaciju Romea i Julije. U Pozdravima Briana De Palme, satiri na rat u Vijentamu, Robert De Niro ostvaruje prvu značajnu ulogu. Sergia Leonea velikodušna ponuda Paramounta naterala je da promeni odluku da više ne snima vesterne, pa režira svoj magnum opus, Bilo jednom na Divljem zapadu. Filozofsko-alegorijski prikaz italijanske buržoazije Teorema Pasolinia kritika naziva genijalnim, a katolička crkva besprizornim. Enfant terrible latinoameričkog filma, Alejandro Jodorowsky, debituje ostvarenjem Fando i Lis, čija premijera na filmskom festivalu u Akapulku izaziva nerede. Roman Polanski snima Rozmarinu bebu, a George Romero Noć živih mrtvaca, koji će uskoro postati kanonska ostvarenja horor žanra i otvoriti vrata za bezbroj neuspelih imitacija. Ingmar Bergman se po prvi i poslednji put okušava kao režiser horora i briljira Vučjim dobom. Planeta majmuna Franklina Schaffnera i Odiseja u svemiru 2001. Stanleya Kubricka (nastala u saradnji sa piscem Arthurom Clarkom) promišljenošću će i artističnošću pomeriti granice naučne fantastike; nasuprot njih stoji fabularno isprazna, ali vizuelno spektakularna Barbarela Rogera Vadima, snažno inspirisana pop artom i kontrakulturom šezdesetih. Rokenrolom, psihodelijom i seksualnom revolucijom inspirsana je i drama Devojka na motociklu Jacka Cardiffa sa Alainom Delonom i Marianneom Faithfull te erotska farsa Kendi Christiana Marquanda, u kojoj se pojavljuju brojne filmske i muzičke zvezde. George Dunning režira animirani film Žuta podmornica, u kojem su korišćene pesme Beatlesa i koji fantazmagoričnim prizorima pomera granice animacije, a Jean Luce Godard, koji svesrdno podržava pariske proteste, snima avangardni igrano-dokumentarni film Sympathy for the Devil. Rad Rolling Stonesa u studiju na pesmi po kojoj je film dobio ime predstavlja samo okvir za Godardov pogled na omladinsku kontrakulturu te teme ideologije i revolucije. Za saradnju Godarda i Stonesa zaslužan je impresario Mim Scala, koji tih godina putuje po Španiji, Severnoj Sahari i Šri Lanci praveći snimke tradicionalne muzike: „Otišao sam za vikend u Pariz, otišao na večeru i sreo Godarda. Malo pre toga sam gledao Alfavil i Ludog Pjera, to su veliki filmovi, znate. Počeli smo da razgovaramo i bio sam zapanjen što on, činilo se, zaista nije svestan onoga što se događa u Londonu. Kada sam se vratio u London, Jimmy Miller, moj drug koji je tada radio sa Stonesima kao producent, poslao mi je demo pesme „Sympathy“, koji sam ja poslao Godardu zajedno sa nekim pločama Beatlesa. Stiglo mi je pismo od njegovog producenta u kojem je pisalo da bi Jean Luce voleo da snimi film sa Beatlesima ili Stonesima. Pomislio sam: ‘Sjajno, imaš li scenario?’ A onda mi je stiglo pismo od njega sa čuvenim rečima: ‘Moj film će imati početak, srednji deo i kraj, ali ne nužno tim redosledom’.“

U istoriji muzike poglavlje naslovljeno „1968.“ predstavlja jedno od ključnih. Te godine jedan od očeva konceptualne umetnosti i jedan od očeva elektronske muzike – koje će baš tokom šezdesetih doživeti procvat i postati legitimni umetnički izrazi – Marcel Duchamp i John Cage igraju čuvenu šahovsku partiju na tabli koja poteze pretvara u elektronsku muziku; za Duchampa, kojeg je Cage izvukao iz rešenosti da se više ne bavi umetnošću, biće to poslednji javni nastup – preminuće sedam meseci kasnije. U životu Milesa Davisa odigraće se događaj ključan za njegov budući izraz: oženiće se fank pevačicom Betty Mabry, koja će ga upoznati sa radovima Jamesa Browna, Arethe Franklin, Jimia Hendrixa; Davisov Filles de Kilimanjaro, objavljen iste godine, nagoveštava njegovo uplovljavanje u džez rok vode. I onda – rokenrol. Retrospektivan pogled na najznačajnije rok događaje iz te godine ne može na dostojan način dočarati sav eklekticizam onovremene rok scene. Kako Aleksandar Žikić piše u Fatalnom ringišpilu: „Druga polovina šezdesetih prosto je vrcala od najrazličitijih tendencija. Jedni su kao Creedence Clearwater Revival, ostali verni bazičnom rokenrol zvuku. Drugi, poput grupe The Doors pokušali su da istraže intelektualnu stranu stvari. Treći, kao Grateful Dead, uz ulaznice za svoje višesatne koncerte besplatno su delili LSD. Četvrti, kao Pink Floyd, ili Jefferson Airplane, tragali su za muzičkim ekvivalentom toka svesti. Peti su, kao MC5, ili The Stooges zauzimali militantan stav, delujući otvoreno subverzivno i postavljajući temelje za hard rok i pank. Šesti, kao Velvet Underground, delovali su kao produžena ruka njujorške umetničke scene. Sedmi, poput sastava Blood, Sweat & Tears okretali su uticajima džeza. Osmi su, kao The Cream, kroz duge kompozicije temeljene na improvizacijama, davali potpuno nov lik i ritam bluz nasleđu, Deveti, poput Džimija Hendriksa, ili Frenka Zape nisu mogli biti ni svrstani, ni objašnjeni.“

“Ogdens’ Nut Gone Flake” Small Facesa, jedan od najznačajnijih albuma psihodeličnog roka, izazvao je skandal u britanskoj javnosti provokativnom reklamom

Tih godina psihodelija je predstavljala dominantan stilski izraz; psihodelik rok dominira i na te godine objavljenim debi izdanjima sastava T. Rex i Status Quo, koji će se kasnije afirmisati kao izvođači potpuno drukčije provenijencije. A koliko je među kanonskim ostvarenjima psihodelije objavljenim te godine albuma prvenaca! – The Move Movea, Gris-Gris Dr. Johna, Music in a Doll’s House Familya, The Soft Machine Soft Machinea, Children of the Future Steve Miller Banda, The Crazy World of Arthur Brown istoimene grupe; na prvom su se očitavali uticaji psihodelije i tradicionalnijeg gitarskog zvuka, na drugom je psihodeličnim bojama bio obojen ritam i bluz Luizijane, treći je anticipirao pojavu progresivnog roka, četvrti je predstavljao uspeo spoj džez roka i psihodelije, na petom su bili smešani psihodelija i bluz, a na šestom se jedan od očeva šok roka u psihodeliju uvio melodične numere jezovitih stihova. Albumi The Hangman’s Beautiful Daughter i Wee Tam and the Big Huge Incredible String Banda odigraće ulogu međaša u istoriji psihodelik folka, a Dance to the Music Sly and the Family Stonea uticaće u ogromnoj meri na razvoj američke psihodelik soul scene. Small Faces objavljuju jedan od najznačajnijih psihodeličnih albuma u istoriji roka, Ogdens’ Nut Gone Flake; izdavačka kuća album, objavljen u veoma originalnom omotu, okruglom i načinjenom od metala, reklamira parodijom Očenaša, kojom se Small Faces pozivaju: „Album vaš nasušni u okruglom omotu dajte nam danas, kao što mi dajemo funte, šilinge i penije“ i „Uvedite nas u prodavnice ploča“; reklama izaziva skandal u britanskoj javnosti. Crown of Creation Jefferson Airplanea predstavljaće zenit njihove psihodelične faze. Drugi album Grateful Deada, Anthem of the Sun, predstavlja muzički eksperiment ispred svog vremena: pesme na njemu snimane su u studiju i uživo, a onda sečene i spajane, tako da se studijski snimak pretakao u živu verziju pesme, i obratno, a gdegde su snimci bili nalepljeni jedan na drugi. Psihodeličnim vodama zaploviće te godine čak i Muddy Waters, albumom Electric Mud, čedom producenta Marshalla Chessa, kojim niko – ni Waters, ni njegova publika, ni kritika – nije bio zadovoljan.

Jedan od najznačajnijih albuma epohe, “Cheap Thrills” grupe Big Brother & the Holding Company; omot albuma uradio je, po izričitoj želji Janis Joplin, andergaund strip crtač Robert Crumb; Crumb je honorar od Columbia Recordsa odbio rečima: “Ne želim Columbiine prljave pare.”

Te godine Beatlesi objavljuju „Beli album“, znatno manje eskperimentalan no njegov prethodnik, Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band (koji Mothers of Invention 1968. godine parodiraju albumom We’re Only in It for the Money), no stilski izuzetno raznovrstan; heterogenost kompozicija mnoge je onovremene kritičare naterala da jedan od najvećih rok albuma označe „teško slušljivim“. Stonesi su se albumom Beggars Banquet vratili korenima, bluzu i kantriju, stvarajući delo nabijeno energijom, seksualnom i ustaničkom. Poslednji studijski albumi Jimia Hendrixa i Creama, Electric Ladyland i Wheels Of Fire, utvrdili su mesta Hendrixa i Erica Claptona na vrhu gitarskog panteona i hiljadama mladih koji su u to vreme po prvi put uzimali gitaru u ruke pokazali put: tvrđe i glasnije; na Electric Ladyland objavljena je jedna od najznačajnijih numera epohe, obrada Dylanove „All Along the Watcthower“ (Dylan će u godinama nakon Hendrixove smrti i sam početi da je izvodi u Hendrixovom čitanju), koja je stihovima nesumnjivo angažovanim, ali tajanstvenim te dinamičnošću i nesputanošću uhvatila atmosferu sveta u vatri promene. Na albumu Doorsa Waiting for the Sun frontmen Jim Morrison pokazuje znake kreativnog rastrojstva, mada članovi instrumentalisti briljiraju. Cheap Thrills grupe Big Brother and the Holding Company sadrži mnoge trenutke koji ulaze u red tehničkih, interpretatorskih i emocionalnih vrhunaca njihove pevačice, Janis Joplin. Astral Weeks Vana Morrisona, predivnih kompozicija i začudnih stihova, isprva nailazi na mlak prijem od strane kritike, da bi u godinama koje će uslediti bio proglašen jednom od najznačajnijih ploča u istoriji popularne muzike. Creedence Clearwater Revival će svojim prvim albumom, Creedence Clearwater Revival, umnogome definisati „južnjački“ i „močvarski rok“, dok će Jethro Tull i Traffic mešavinom bluza, džeza i folka na svojim debi izdanjima, This Was i Traffic, postaviti temelje progresivnog roka. Nico objavljuje svoj drugi album, The Marble Index, koji se avangardnošću i gotičkom atmosferom drastično razlikuje od njenog prvenca. The Velvet Underground, sveže se razišli sa Nico, albumom White Light/White Heat uplovili su dublje u muzičku eksperimentaciju, ponovo provocirajući muzičku javnost kontroverznim stihovima. Bookends Simona i Garfunkela, konceptualni album o toku života žitelja Sjedinjenih Država, doneo je dvojcu ogromni komercijalni uspeh i lansirao ih u vrh svetske rok scene. Blood, Sweat & Tears su na svom prvom albumu, Child Is Father to the Man, načinili uspeo amalgam tradicionalnih rok i bluz formi sa džezom. Sa prvim albumom Fleetwood Maca, Fleetwood Mac, britanska scena dobija nove bluz heroje, dvojac Green – Spencer. Na prvom albumu losanđeleskih hard rokera Steppenwolf, nazvanom jednostavno Steppenwolf, objavljena je jedna od najznačajnijih pesama dekade, „Born to Be Wild“, rokenrol himna koja će postati amblem hipi pokreta i hevi metala. Njihovi sugrađani Spirit svojim prvim, takođe self-titled albumom, mešajući bluz, psihodeliju, džez rok i folk uz prisenak muzike američkih Indijanaca, demonstriraju svu raznorodnost uticaja onovremene protoprogresive. Sedamnaestominutni rok ep „In-A-Gadda-Da-Vida“ sa istoimenog albuma Iron Butterflya ući će u red komada koji se takmiče za titulu Prve hevi metal pesme. U red anticipatora hevi metala će se upisati i Jeff Beck i Blue Cheer svojim prvencima, Truth i Vincebus Eruptum, koktelima teškog roka, bluza i psihodelije. Četvrti album The Turtlesa, The Turtles Present the Battle of the Bands, intrigantnog je koncepta: Turtlesi na njemu preuzimaju ulogu sastava različite stilske orijentacije koji učestvuju na takmičenju bendova, pa se pesme kreću u rasponu od blugresa, preko du-vopa i surf roka do psihodelije i protometala. Moby Grape su načinili ogromnu novinu u popularnoj muzici objavljujući dva albuma, Wow i Grape Jam, u zajedničkom pakovanju, a Pretty Things na S.F. Sorrow objavljuju jednu od prvih rok opera. Odessey and Oracle Zombiesa ne doživljava očekivani uspeh po objavljivanju, iako zvukom i poetikom izvrsno hvata duh vremena u kojem se pojavio; komercijalni uspeh doživeće naredne godine, kada sentolbanski Zombiji budu već prestali sa radom. Solo prvenci kantautora Jamesa Taylora (1968. imao dvadeset godina) i Neila Younga, nazvani jednostavno James Taylor i Neil Young, prvi album kantautorke Johnny Mitchel, Song to a Seagull, te debi album Fairport Conventiona, Fairport Convention, doneli su prekrasne folk komade poetičnih stihova. Johnny Cash drži svoj čuveni koncert u folsomskom zatvoru, zabeležen na albumu At Folsom Prison, koji će znatno pomoći njegovoj poljuljanoj karijeri. Te godine Beatlesi pokreću kompaniju Apple Corps, u čiji sastav ulaze muzički studio, izdavačka kuća i modna kuća, Syd Barret biva udaljen iz Pink Floyda (izvorna ideja ostalih članova benda, da novopridošli David Gilmour preuzme Barretove gitarske deonice na živim nastupima a da Barret ostane spiritus movens grupe, pokazala se neostvarivom zbog Barretovih psihičkih tegoba), a na sceni se pojavljuje velika trojka očeva hevi metala, Led Zeppelin, Black Sabbath i Deep Purple, te Crosby, Stills & Nash, Yes, Can, Free, King Crimson, Rush, Funkadelic, Rare Earth, UFO, Bloodwyn Pig, Sweet, Henry Cow, Inner Circle, Nazareth, Amon Düül II.

Pojava artističnosti i poetičnosti u roku te stilsko šarenilo poklopili su se sa protestima američke i britanske omladine protiv rasizma, rata i malograđanskih vrednosti. Bespredmetno je ukazivati da protesta šezdesetih ne bi bilo da nije bilo rokenrola, da se težnje za društvenom jednakošću i seksualnim slobodama ne bi javile u konkretnom istorijskom trenutku da u prethodnoj deceniji bejbibumeri nisu izborili slobodu da uživaju u muzici čiji su koreni ležali i u belačkoj i u crnačkoj narodnoj pesmi i čija su erotizovanost i opijenost životom bile prst u oko umivenom, sterilnom enertainmentu. I obratno, angažovana pesma ne bi početkom šezdesetih dobila istaknuto mesto u roku da rok autori nisu bili deo generacije koja je istinu, slobodu i ljubav postavila za vrednosti više od boga, otadžbine i naroda, koja nije želela da učestvuje u tuđim ratovima, da bespogovorno prihvati autoritet starijih – svojih roditelja i političkih vođa – i njihove rigidne poglede. Upravo to su godine kada rok, kako piše Dragoslav Andrić u pogovoru antologiji rok poezije Stereo stihovi, „od impulsivnog odziva realnosti, još nesvesnog da je umetnički, postaje planetarni medijum umetničke i generacijske komunikacije. U stalnom rvanju sa manipulacijama kojima je izložen (a šta nije?), postaje način i oblik psihološke emancipacije mladih i njihovog socijalnog izraza. […] pesnik je u roku otkrio mnogostruku vezu za brzi, glasni, plahoviti, bezrezervno iskreni i zato riskantni razgovor sa sobom, sa svojim pokolenjem i onim uvek sledećim. […] kao da nikad do roka – jesmo li svi dovoljno svesni toga? – nije pesma bila suočena sa upravo nastupajućom generacijom gotovo celom dužinom planetarnog fronta.“

Najveći deo protesta šezdeset osme nije imao rokere u prvim redovima (što ne znači da oni u njima nisu učestvovali; Mick Jagger je učestvovao u maršu londonske omladine na američku ambasadu, a Joan Baez je dvaput hapšena jer je sa grupom demonstranata blokirala ulaz u regrutni centar u Ouklendu i zbog toga osuđena na četrdeset dana zatvora); lučonoše sveplanetarnog poziva na promenu rokeri će postati tek sedamnaest godina kasnije, kada je održan jedan od najznačajnijih pop-kulturnih događaja u istoriji, Live Aid. Pa ipak su se te godine mnogi protesti, poglavito oni u Zapadnoj Evropi i Americi, odvijali u ritmu rokenrola. Tako su te godine brojne rok grupe dobile poziv da nastupe na Festivalu života u Čikagu, koji je organizovala Međunarodna partija mladih, antiratna organizacija koja je neslaganje sa zvaničnom politikom Sjedinjenih Država često izražavala umetničkim performansima (tokom 1968. su govorili da će za predsednika SAD kandidovati prasca po imenu Pigaz Besmrtni, a pred Festival života su najavljivali da će sipati LSD u čikaški vodovod). Gradske vlasti su, međutim, odbile da izdaju dozvole za koncerte, pa su se od pozvanih pojavili samo MC5, mada je njihovu svirku prekinuo sukob publike i policije.

Sa druge strane, rokeri su se napajali optimizmom i energičnošću koji su bujali iz studentskih i omladinskih pokreta. Godinu dana pre protesta snimljena je crnohumorna satira „I-Feel-Like-I’m-Fixin’-to-Die Rag“ grupe Country Joe and the Fish, koja je, pozivajući veselom karnevalskom melodijom u rat kao na žur („Ostavite knjige i uzmite puške / Divno ćemo se zabavljati“), potkačila Ujka Sema, „koji se uvalio u strašan škripac“, generale čijih pet minuta je konačno stiglo, Vol Strit, koji je dobio priliku da zgrne brdo para, ali i mame i tate koji svoje sinove spremno šalju u rat, takmičeći se za priliku da budu „prvi u kraju čiji se sin vratio u kutiji“. Na živim nastupima grupa je pre izvođenja ove pesme pozivala publiku da horski ponavlja slova F, U, C i K te da ih spoji u reč koja je svedeno ali sasvim rečito izražavala stav ogromnog broja mladih o Vijetnamskom ratu. (Ovaj mali igrokaz doneo je grupi 1968. zabranu nastupa u šou Eda Sullivana.) U godini protesta kum soula, James Brown, snimio je, sa tridesetak dece i mladih ljudi iz crnačkih predgrađa Los Anđelesa, pesmu koja će nakom smrti Martina Luthera Kinga postati himna crnačkih pokreta, „Say It Loud – I’m Black and I’m Proud“. Rolling Stonesi su snimili jedan od svojih najpolitičnijih komada, „Street Fighting Man“, inspirisan londonskim protestima protiv rata u Vijetnamu („Leto je stiglo i pravo je vreme za ulične borbe, momče“); čikaške radio stanice oklevale su da pesmu emituju, strahujući da bi mogla izazvati nove demontracije koje će se završiti prolivanjem krvi. „Revolution“ Beatlesa iz iste godine bila je mnogo pacifističnijeg tona: „Kažeš da želiš revoluciju / Pa, znaš / Svi želimo da promenimo svet […] Ali kad govoriš o destrukciji / Znaj da na mene ne treba da računaš  […] Kažeš da imaš rešenje / Pa, znaš / Svi bi voleli da vidimo plan / Pitaš me za moj doprinos / Pa, znaš / Radimo najbolje što možemo“. To što su Beatlesi 1968. bili miroljubiviji od Stonesa ne može se tumačiti samo poslovičnim različitim senzibilitetima i imageima dva sastava, niti činjenicom da su sa hipi pokretom Beatlesi imali više dodirnih tačaka no Stonesi. (U vreme rada na „Revolution“ članovi „Buba“ bili su sveže pristigli iz brda Indije, gde su otišli da upoznaju gurua Maharishia Mahesha Yogia, tvorca transcedentalne meditacije i hipi superstara; samo tokom 1968. u Indiji su ga, pored Beatlesa, posetili Donovan, Mike Love, Mia Farrow, mada će se Beatlesi kasnije, razočarani glasinama da se Maharishi udvarao Mii Farrow, ograditi od njegovog učenja i narugati mu se pesmom „Sexy Sadie“.) Naime, vreme pojavljivanja pesme „Revolution“ bilo je, kako kaže novinar Barry Miles, jedna od ključnih ličnosti londonske kontrakulturne scene šezdesetih, vreme kada je John Lennon „po prvi put otkrio politiku“. Radikalniji levičarski i kontrakulturni krugovi primili su „Street Fighting Man“ kao „svoju“, a pacifizam pesme „Revolution“ doživeli su kao izdaju – Nju left rivju nazvao ju je „kukavnim malograđanskim krikom straha“ – mada su je drugi hvalili zbog idealizma i odbacivanja ekstremnih mera. U isto vreme, konzervativci su pesmu doživeli kao subverzivnu; po njihovom uverenju, Beatlesi su radikalnu levicu upozoravali da će ugroziti revoluciju ako ne bude opreznija u svojim akcijama. Kada je u oktobru iste godine Lennon uhapšen zbog posedovanja kanabisa, aktivista John Hoyland je u levičarskim novinama Blek dvorf napisao: „Da li ti je sada jasno šta nije u redu sa tvojom pločom ‘Revolution’. Ta pesma je revolucionarna koliko i Dnevnik gospođe Dejl [BBC-eva radijska serija o životu pripadnika srednje klase u mirnom predgrađu Londona]. Da bismo promenili svet moramo da shvatimo šta nije u redu sa svetom i onda to nemilosrdno uništimo. Učtiva revolucija ne postoji. To ne znači da je nasilje uvek pravi put, niti da treba da se pojaviš na narednim demonstracijama. (Postoje drugi načini borbe protiv sistema.) U nepravednom i korumpiranom društvu nije sramota biti uhapšen, i niko od nas sa levice neće zbog toga imati gore mišljenje o tebi. Ali uči iz toga, Johne.“ Doorsi su 1968. snimili „Unkown Soldier“, koja je progovorila o ratu kao nečemu što se odvija hiljadama milja daleko ili na televiziji („Doručak, gde se čitaju vesti / Televizija, deca su nahranjena / Nerođeni živi, živi mrtvaci / Metak pogađa čelo šlema“), sve dok su stotine hiljada žrtvovanih mladića „neznani vojnici“. Godinu dana nakon protesta nastaće dve verovatno najveće antiratne pesme u istoriji popularne muzike, obe stihova direktnih i stoga vrlo efektnih: minimalistička i optimistična „Give Peace a Chance“ Johna Lennona te furiozni psihodelik fank poziv na rat protiv rata, „War“ Temptationsa, čiju će drugu i slavniju verziju godinu dana kasnije snimiti Edwin Starr.

Premijera “Kose” na Brodveju

No muzički događaj koji je 1968. najsnažnije uspostavio vezu između protesta i rokenrola bila je premijera mjuzikla Kosa na Brodveju. Veličanstvenih songova, koji će sa filmskom verzijom Miloša Formana i definitivno postati deo rok kanona, prvobitno izvođena u jednom malom njujorškom pozorištu i jednoj diskoteci, Kosa je, dospevši pod svetla Brodveja i tako u fokus javnosti, šokirala puritance tematizovanjem života njujorških hipika, prikazivanjem uživanja droga (što je i tema songova „Walking in Space“ i „Hashish“), homoseksualizma i slobodne ljubavi te – što je mnogima moralo bilo najskandaloznije – međurasne ljubavi („Black Boys / White Boys“; samo godinu dana pre toga Vrhovni sud Sjedinjenih Država proglasio je neustavnim zakone koji su u pojedinim američkim državama zabranjivali međurasne veze), vulgarizmima i nagom scenom, te ruganjem sanktifikaciji američke zastave („Don’t Put It Down“), čiji stihovi kažu „Zato što izgledam drugačije / Misliš da sam subverzivan […] Moje srce kuca iskreno / za crvenu, belu i plavu“. Kako veli publicista Scott Miller pišući o Kosi, „suprotno preovlađujućem uverenju, hipici su gajili ogromno poštovanje prema Americi i verovali su da su oni pravi patrioti, jedini koji istinski žele da spasu našu zemlju i ponovo je načine najboljom mogućom. [Duga] kosa je bila zastava hipika – njihov simbol, ne samo simbol pobune, već simbol novih mogućnosti, simbol odbacivanja diskriminacije i restriktivnih rodnih uloga (što je filozofija slavljena u pesmi „My Conviction“). Ona je simbolizovala jednakost između muškaraca i žena. I odeća koju su hipici nosili izražavala je stavove: jednolična odeća radnika (džins, radničke košulje, mornarski kaputi) značili su odbacivanje materijalizma. Odeća drugih kultura, naročito ona naroda trećeg sveta i Indijanaca, predstavljala je njihovu svest o postojanju globalne zajednice i odbacivanje američkog imperijalizma i sebičluka. Jednostavne pamučne haljine i drugi prirodni materijali predstavljali su odbacivanje sintetike, povratak prirodi i jednostavnijim vremenima. Neki hipici su nosili uniforme iz Drugog svetskog rata ili Građanskog rata kako bi kooptirali simbole rata u novootkrivenu filozofiju nenasilja. […] nagost je bila značajan askepkt hipi kulture, kao odbacivanje represije generacije njihovih roditelja, ali i kao izražavanje stava o naturalizmu, duhovnosti, otvorenosti i slobodi. Nago telo bilo je lepo, nešto što treba slaviti i na čemu treba biti zahvalan, a ne nešto što treba prezirati i kriti. Svoja tela i svoju seksualnost videli su kao dar, ne kao nešto prljavo.“

Zahvaljujući dalekovidnosti upravnice Ateljea 212, Mire Trailović, socijalistička Jugoslavija postala je 1969. godine peta zemlja u svetu (nakon SAD, Velike Britanije, Francuske i Nemačke) sa svojom postavkom Kose. U njoj su glumili i pevali Dragan Nikolić, Miša Janketić, Seka Sablić, Branko Milićević (koji u to vreme još nije bio Branko Kockica), Nada Blam, Dušan Prelević, Jugoslav Vlahović; i jugoslovenska verzija sadržala je nagu scenu. U naredne četiri godine Kosa je izvedena više od 250 puta, širom Jugoslavije, dvaput pred predsednikom Titom (bez nage scene, doduše) – jednom u Domu omladine i jednom na stadionu u okviru proslave Dana mladosti. Pozivi za gostovanja u Italiji propali su nakon što su italijanski domaćini zamolili da predstava bude izvođena bez golotinje, a Mira Trailović to odlučno odbila. Autori Kose, James Rado i Gerome Ragni prisustvovali su jednom izvođenju u Beogradu i divili se spontanosti glumaca i „odsustvu srednjeklasnih predrasuda u jugoslovenskom društvu“.

Rokenrol i prateće supkulture su te 1968. išli u korak sa velikim političkim i socijalnim previranjima (kao što idu još od doba Elvisa Presleya, Chucka Berrya i Little Richarda, mada to nije uvek jasno uočljivo); to što se svakako najznačajniji koncertni momentum u istoriji roka, festival Woodstock, dogodio naredne godine, a ne te 1968, ne znači da fenomene Woodstocka i šezdesetosmaških protesta treba posmatrati odelito, kao što to ne treba činiti ni zbog toga što Woodstock kao kulminacija leta ljubavi stoji naspram spremnosti mnogih demonstranata da pored sopstvene proliju i tuđu krv u osvajanju jednakosti, pravde i slobode. Woodstock se, dakle, 1969. dogodio slučajno (mogao se dogoditi 1968) – i nije. Kao što se ni događaj koji je označio kraj hipi ere, koncert Rolling Stonesa kod Altamonta, nije slučajno poklopio sa prvim naznakama prebrojavanja gubitaka i svođenja računa od strane šezdesetosmaša.

Za vrhunac hipi pokreta u Jugoslaviji obično se uzima događaj koji se odigrao čitavih osam godina nakon Woodstocka, koncert kod Hajdučke česme. Verujemo da se to ne može pripisati samo kaskanjem naše scene i publike za svetskim trendovima. Jesu li sve specifičnosti našeg društva tokom druge polovine prošlog veka učinile da ostanemo skloni iluzijama i kada više niko drugi nije bio?

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.