Šta je nama šezdeset osma? (I)

Majski protesti u Parizu

„Šezdeset osme pobjegoh od kuće
Bila je jesen i bilo je vruće
Nisam bio zreo ni za brijanje
Stari reče „Hajde na šišanje!“
Šezdeset osme pobjegoh od kuće
Bila je jesen i bilo je vruće
Šezdeset osme pobjegoh od kuće
Govorim stvari od juče“
Jura Stublić & Film, „Valovi (68 – 77 – 87.)“ (Sunce sja!, 1987)

U knjizi 45 obrtaja: Priče o pesmama, u poglavlju o pesmi „Tiny Dancer“ Eltona Johna, Dejan Cukić piše: „Kada me neko pita koji mi je najomiljeniji film svih vremena, prestao sam da se pravim pametan i citiram Bogartove replike iz Kazablanke i prepričavam senzacije prvih pogleda na Almodovarove bravure. Priznajem javno, sebi i drugima, meni je najdraži film rokenrol limunada Almost Famous, u kojoj sam se snažno identifikovao s barem tri lika i kojoj se uvek vraćam kada želim da osetim kako se život može prikazati umetnički i bez nasilja. Bilo da je to fizičko nasilje današnjih akcionih filmova ili intelektualno nasilje savremenog cinizma, kojim se iz našeg života proteruju poslednji tragovi topline i bezrezervnog radovanja lepoti i dobroti.“ I ja sam se, poput Cukića, koji je, pišući o „Malenoj plesačici“, divno pisao i o Croweovom Koraku do slave, uspeo da se identifikujem sa junakom ovog filma; samo jednim, doduše – mlađanim Williamom Millerom (Cukiću je poznat život sa obe strane diktafona, valjda se zato osetio bliskim i sa nekim od ostalih likova; zaista, ne poznajem muzičkog novinara kojem Korak do slave nije drag; mnogima je naročito prirasla za srce scena u kojoj Philip Seymour Hoffman u ulozi prvog pera američke muzičke kritike, Lestera Bangsa, sedi na podu svoje sobe okružen svojim pločama, govoreći u slušalicu mladom Milleru: „O, čoveče, sprijateljio si se s njima [bendom]. Vidiš, poje te prijateljstvom da se napiješ i osetiš kako im pripadaš. […] Mi smo ne-kul.“) A onda, i ja sam, poput Cukića, na pitanje koji mi je omiljeni film odavno prestao da odgovaram pričajući o Felliniu, Tarkovskom i Woodyu Allenu, o ranim radovima Dušana Makavejeva i Aleksandra Petrovića i TV dramama Slobodana Šijana – moj omiljeni film je šarmatno ostvarenje Moja večera sa Andreom Louisa Mallea.

U ovom filmu, snimljenom pre trideset sedam godina, delu briljantnom u njegovoj jednostavnosti, Andre Gregory, u ulozi sopstvenog alter ega, kaže: „Bežimo odavde! Naravno, problem je gde otići, zato što je sasvim očigledno da se ceo svet kreće u istom pravcu. Vidiš, mislim da je sasvim moguće da šezdesete predstavljaju poslednju eksploziju ljudskog bića pre njegovog nestajanja. I da je ovo sad početak preostale budućnosti, i da će od sad svuda naokolo šetati roboti koji ne osećaju ništa, ne misle ništa.“

Peter Norman, Tommie Smith i John Carlos na pobedničkom postolju

Doista, nisu li šezdesete poslednja supernova ljudskog duha, a 1968. finalna, titanska eksplozija slobodoljublja i solidarnosti? Na svim kontinentima (izuzev Antarktika) maršira se u protestu protiv rata, nuklearnog naoružanja, represije, rasizma, kolonijalizma, društvene nejednakosti, zagađenja. Ukoliko bi iz obilja fotografija nastalih tokom 1968. koje ulaze u red najznačajnijih istorijskih dokumenata decenije, pa i čitavog prošlog veka (a među nijma je i ona na kojoj južnovijetnamski general Nguyen Ngoc Loan puca u glavu vijetkongovskom oficiru i fotografije koje je iz lunarne orbite načinila posada Apola 8) morali izabrati jednu koja bi ovu godinu simbolički predstavila, mogla bi to biti ona sa Olimpijskih igara u Meksiko Sitiju (na kojima su jugoslovenski vaterpolisti osvojili zlatnu, košarkaši srebrnu, a plivačica Đurđica Bjedov jednu zlatnu i jednu srebrnu medalju) na kojoj se nalaze osvajači odličja u trci na 200 metara, crni Amerikanci Tommie Smith i John Carlos i Australijanac Peter Norman. „Trebalo je da mi, crni atletičari trčimo brzo, odemo kući, budemo potapšani po leđima i vratimo se životu građana drugog reda“, govorio je tri decenije kasnije Smith. „Trebalo je da stojim tamo, gledam zastavu, stavim ruku na srce i kažem kako sam ponosan jer zastava predstavlja mene? Malo teže. Jer me nije predstavljala.“ Smith i Carlos, osvajači zlatne i bronzane medalje, prilikom dodele odličja podigli su pesnice u crnim rukavicama, kako bi pokazali solidarnost sa onima koji su se u Sjedinjenim Državama borili protiv rasne nejednakosti; obojica su se tom prilikom i izula, kako bi aludirala na siromaštvo u kome je živeo ogroman broj američkih crnaca. Obojica su udaljena sa Olimpijskih igara da nikada više ne predstavljaju Sjedinjene Države na međunarodnim takmičenjima. Norman, koji je, kako legenda kaže, američkim kolegama dao svoj par crnih rukavica i predložio da ih navuku, na grudima je u znak solidarnosti poneo bedž američke organizacije Olimpijski projekt za ljudska prava, zbog čega je u Australiji, u kojoj su još uvek postojali diskriminatorni zakoni protiv Aboridžina, naišao na osude javnosti i bio izbačen iz australijskog olimpijskog tima. Snimci i fotografije trojice sportista obišle su svet.

Ikona šezdesetosmaških protesta: Fotografija nazvana “Herojski gerilac”

No najštampanija fotografija te godine nije načinjena tokom 1968, već osam godina ranije, u Havani. U martu 1960. u havanskoj luci eksplodirao je francuski teretnjak natovaren municijom koju je kubanska vlada kupila od Belgije. Eksplozija je odnela oko stotinu života. Fidel Castro je za eksploziju optužio američke službe i pozvao građane Havane na veliki komemoratvni skup. Na skupu je Castro držao vatreni govor; fotograf lista Revolución Alberto Korda fotografisao je vođu, kubanske zvaničnike, francuske intelektualce Jean-Paula Sartrea i Simone de Beauvoir, kada se, samo na trenutak, u njegovom vidnom polju pojavio tadašnji ministar industrije Kube, tridesetjednogodišnji Ernesto Che Guevara. Korda je munjevitom brzinom načinio dva snimka Che Guevare, ne sluteći da je tog trenutka postao otac najčuvenije fotografije u istoriji čovečanstva. Cheove slike urednik Revolucióna nije objavio u reportaži o skupu; Korda je prvu od dve fotografije umnožio i razdelio prijateljima. U narednim godinama ona će se u par navrata pojaviti u kubanskoj štampi, no doživeće istinsku slavu tek 1967, kada dođe do ruku Giangiacoma Feltrinellia, imućnog italijanskog izdavača i levičara, čoveka zaslužnog što je Pasternakov Doktor Živago ugledao svetlost dana. Pripremajući Cheove dnevnike iz Bolivije za štampu, Feltrinelli je, tragajući za odgovarajućim Cheovim portretom, na predlog kubanskih zvaničnika posetio Kordu u njegovom studiju. Korda mu je besplatno ustupio Cheov portret koji je načinio sedam godina ranije. Odmah uočivši ikonički potencijal fotografije, Feltrinelli ju je po povratku u Italiju odštampao u vidu postera u hiljadama primeraka. Na uličnim protestima fotografija se prvi put pojavila u oktobru 1967, kada je grupa mladih u Milanu organizovala demonstracije nakon što je objavljeno da su bolivijske vlasti, uz pomoć Centalne obaveštajne agencije, zarobile i pogubile Chea. Fotografija – na koju Korda, ubeđeni marksista, nikada nije polagao autorska prava, uveren da njeno reprodukovanje pomaže u širenju Cheovih ideja – tokom 1968. biće prisutna na svim meridijanima, pozivajući na jedinstvo u otporu represiji i eksploataciji snažnije no ijedan transparent. Noseći Che Guevarinu sliku studenti širom sveta (uključujući i jugoslovenske) slali su poruku: ne pristajemo na laž, na nepravdu, na nasilje; slika mladog, lepog, muževnog gerilca, pogleda odlučnog, uprtog u daljinu (ili budućnost), uspostavila je te godine paralelu između miliona mladih na svim kontinentima ubeđenih da istinski revolucionar mora biti vođen snažnom ljubavlju.

Sovjetski tenkovi u Pragu

Godina je počela izborom Alexandera Dubčeka za Prvog sekretara Komunističke partije Čehoslovačke. Na dvadesetu godišnjicu Pobedničkog februara Dubček objavljuje da je zadatak Partije da izgradi „socijalizam koji odgovara istorijskoj demokratskoj tradiciji Čehoslovačke“; u martu biva ukinuta državna cenzura, a u aprilu biva obznanjen „Akcioni program“, koji podrazumeva veće slobode govora, štampe i kretanja, te otvara mogućnost stvaranja višepartijskog socijalističkog društva. Put ka „socijalizmu sa ljudskim likom“ preseca u avgustu pet hiljada sovjetskih tenkova. Uslediće talas nenasilnih protesta i sabotaža koji traju osam meseci. Građani Čehoslovačke potajno skidaju sve znakove pored puta, izuzev onih koji pokazuju put za Moskvu. Čehinje protestvuju tako što mini suknjama i dubokim dekolteima izazivaju okupatorske vojnike. Invaziju osuđuju zapadne države, isto čini i Jugoslavija, a protiv invazije se oglašavaju i neke članice Varšavskog pakta (Ceaușescu u Bukureštu drži govor kojim pruža podršku Dubčeku, a Albanija invaziju naziva činom socijal-imperijalizma i povlači se iz Pakta). Širom Evrope bivaju održani protesti u znak podrške narodu Čehoslovačke; protestvuje se i u Jugoslaviji, u koju dolazi veliki broj čehoslovačkih izbeglica. Da protestvuje pokušava i osmoro mladih Moskovljana, ali bivaju promptno potrpani u automobile KGB-a i kasnije osuđeni na kazne zatvora, a pojedini i na boravke u ustanovama za psihički obolele zatvorenike.

U Vijentamu rat besni već dvanaest godina, a američka vojska u njemu učestvuju već dve. Tokom prve polovine 1968. vodi se bitka kod Ken Sana, za vreme koje američka vojska baca 100,000 tona bombi u okolinu. Kod Mi Laja američka vojska masakrira više stotina civila, uključujući žene i decu (mada će ovaj događaj biti obelodanjen tek godinu dana kasnije i izazvati gnev svetske javnosti). Vijetkongovsko zauzimanje američke ambasade u Sajgonu šokira američku javnost – uprkos pola miliona američkih vojnika u Vijetnamu, neprijateljska vojska uspela je da prodre u američku ambasadu, simbol njene političke i vojne moći – i konačno okreće najveći deo javnosti protiv američkog angažovanja u ratu na jugoistoku Azije. Osim toga, u američkom društvu postaje sve jasnije da novac i uticaj mogu spasiti regruta od obaveza prema državi. Omladinske organizacije održavaju antiratne proteste, sukobljavajući se sa policijom. Kanađani na  adrese u Sjedinjenim Državama šalju hiljade primeraka knjižice Priručnik za prispele za regrutaciju koji emigriraju u Kanadu. Tenzije između Sjedinjenih Država sa jedne i Sovjetskog Saveza i Kine (u kojoj te godine, u sklopu Kulturne revolucije, milioni mladih iz gradova bivaju prinudno poslati u unutrašnjost „da razviju svoje potencijale u potpunosti“) sa druge strane, koji u Vijetnamu vode zastupnički rat, dodatno podiže zarobljavanje američkog špijunskog broda Pueblo od strane severnokorejske vojske. (Pueblo je danas brod-muzej u Pjongjangu, mada ga američka mornarica i dalje smatra delom flote i jedinim američkim brodom u zarobljeništvu.)

Američka Nacionalna garda i demonstranti na ulicama Memfisa

U februaru, u Orindžburgu u Južnoj Karolini, na protestima protv rasne segregacije u lokalnoj kuglani, policija puca u okupljene crnce i ubija trojicu. Dva meseca kasnije, 4. aprila, u Memfisu je izvršen atentat na Martina Luthera Kinga. Smrt velikog borca za građanska prava crnaca i zagovornika nenasilne borbe budi bes crnih Amerikanaca i čini im sve privlačnijim ideje militantnijih boraca protiv rasizma, poput Crnih pantera i zagovornika crnačkog nacionalizma. U američkim gradovima izbijaju krvavi neredi, na ulicama se vode pravi mali ratovi između demonstranata i policije, a mnogi kvartovi bivaju spaljeni do temelja. Na ulice Čikaga bivaju poslata čak i oklopna vozila američke vojske. Ginu desetine, a bivaju povređene stotine ljudi. Na Floridi izbija prvi masovni štrajk nastavnika u istoriji Sjedinjenih Država; američki prosvetari zahtevaju povećanje sredstava koje država izdvaja za školstvo. Studenti univerziteta Kolumbija zauzimaju univerzitetske zgrade, besni zbog otkrivenih veza između univerziteta i istraživača novih oružja pri američkom ministarstvu odbrane te zbog planirane izgradnje sportske dvorane u kojoj bi bila vršena segregacija. Na Harvardu i Bostonskom univerzitetu, u znak protesta protiv rata, studenti štrajkuju glađu. U Atlantik Sitiju, na izboru za mis Amerike, feministkinje protestvuju protiv „ponižavajućeg simbola praznoglave sisate curice“, „irelevantne krune na tronu mediokritetstva“, „mis Amerike kao maskote militantne smrti“ (aludirajući na posete mis Amerike američkim trupama u drugim zemljama) i „mis Amerike kao Velike Sestre koja vas posmatra“; u isto vreme, a nezavisno od njih, borci za građanska prava, na protestu zbog činjenice da na izboru učestvuju samo bele devojke, krunišu „crnu mis Amerike“. Devetoro katoličkih aktivista u gradu Ketonsvilu upada u regrutni centar, uzima regrutne dosijee i pali ih na parkingu zgrade; bivaju osuđeni na višegodišnje kazne zatvora, a njihov čin podstaći će više sličnih akcija širom Amerike. Na borbu za prava manjina uticaće te godine još jedna smrt – 6. juna izvršen je atentat na senatora Roberta Kennedya (brata pet godina ranije ubijenog predsednika SAD Johna Kennedya), protivnika rasne diskriminacije i borca za građansku jednakost; ubio ga je Palestinac Sirhan Sirhan, isprovociran Kennedyevom podrškom Izraelu u izraelsko-palestinskom sukobu.

Univerzitete zauzimaju i britanski studenti. U Londonu, tokom protesta protiv Vijetnamskog rata ispred američke ambasade, izbijaju sukobi između policije i demonstranata; konjička policija tuče učesnike protesta i među njih baca suzavac, a oni uzvraćaju kamenicama; 91 osoba je povređena, a 200 ljudi uhapšeno. U Severnoj Irskoj, na protestima irskih nacionalista protiv diskriminacije koju trpi katolička manjina, dolazi do krvavih sukoba između demonstranata i policije; biće to uvod u oružani sukob na tlu Severne Irske. Zapadnonemački studenti zahtevaju više demokratije, socijalnu pravdu, kraj rata u Vijetnamu, protive se podređivanju visokoškolskih planova potrebama privrede, ali zahtevaju i suočavanje Nemaca sa nacističkom prošlošću. Na vođu levičarskog pokreta Vanparlamentarna opozicija, Rudia Dutschkea, pokušan je atentat; on će jedanaest godina kasnije preminuti od posledica povreda koje je tom prilikom zadobio. Sa svojim atentatorom, Josefom Bachmannom, koji priznaje da je delo izvršio iz mržnje prema „komunističkoj svinji“, Dutschke će voditi korespodenciju do Bachamnnovog samoubistva u zatvoru dve godine kasnije. U pokušaju da se izbori sa demonstrantima, nemačka vlada smanjuje davanja univerzitetima i finansira štampu koja studente predstavlja u negativnom svetlu. U glavnom gradu Zapadne Nemačke, Bonu, 80.000 studenata, učenika i članova sindikata protestvuje protiv zakona koji bi nemačkoj vladi omogućio ograničenje ljudskih prava u slučaju vanrednih situacija.

U Poljskoj izbijaju protesti intelektualaca, studenata i mladih radnika protiv ekonomskog beznađa i ograničavanja slobode govora. Okidač za izbijanje protesta je zabrana predstave Zadušnice po tekstu poljskog romantičarskog pesnika Adama Mickiewicza, sa obrazloženjem da je „anti-sovjetska“ i „proreligijska“. Protesti se brzo šire na stotine gradova po unutrašnjosti zemlje, ali ih poljske vlasti guše na brutalan način, a za nemire optužuje cioniste. U Meksiku studenti zahtevaju demokratiju, oslobađanje političkih zatvorenika, društvene, ekonomske i obrazovne reforme i sukobljavaju se sa policijom. Deset dana pre početka Olimpijskih igara, na protestu studenata u Meksiko Sitiju – jedna od parola je „Nećemo Olimpijske igre, hoćemo revoluciju“ – vojska puca u okupljene studente, ali i u posmatrače iz okolnih zgrada i slučajne prolaznike; stotine ljudi su mrtve i stotine povređene (među povređenima je i čuvena italijanska novinarka Oriana Fallaci). Vlada objavljuje da su pristalice studenata skrivene po okolnim zgradama prve otvorile vatru na vojsku iz snajpera; decenijama kasnije će biti utvrđeno da su iz snajpera na vojsku pucali pripadnici predsednikove garde. U Rio de Žaneiru, tokom protesta studenata zbog visoke cene obroka u studentskom restoranu, vojna policija ubija jednog demonstranta; nakon mise održane u njegovu čast, vojnici na konjima tuku vernike, sveštenike i novinare. Sve to raspiruje nove proteste; tokom protesta ispred američke ambasade strada 28 ljudi; ulicama Rio de Žaneira maršira sto hiljada ljudi predvođenih studentima, intelektualcima i umetnicima, zahtevajući kraj diktature. Epilog je dekret kojim je vojna hunta ukinula brojna prava brazilskih građana. Japanski studenti bune se protiv prisustva američkih trupa u Japanu; na protestima ispred jedne američke baze dolazi do krvavih sukoba studenata sa policijom. Studenti u Egiptu traže slobodu govora, štampe i političkog organizovanja, a studenti na Jamajci protestvuju protiv odluke vlade da zabrani univerzitetskom profesoru Walteru Rodneyu, stručnjaku za istoriju Afrike i socijalisti, povratak u zemlju; više ljudi gine tokom demonstracija u Kingstonu. Na Madridskom univerzitetu radnici se pridružuju studentima u zahtevima za demokratijom, radničkim pravima i reforomom školskog sistema; Francov režim odgovara zatvaranjem univerziteta. U Švedskoj policija tuče demonstrante koji se bune zbog učešća država u kojima se sprovodi aparthejd, Južne Afrike i Rodezije, na teniskom turniru u Bostadu (mečevi su kasnije odigrani u tajnosti). Švedski studenti se bune i protiv sve većeg zagađenja koje izazivaju hidrocentrale; zbog iste stvari protestvuju i danski i holandski studenti. U Italiji se studenti tuku sa policijom, a potom zauzimaju zgrade univerziteta; u akcijama zajedno učestvuju levičarske i desničarske studentske organizacije. U Sidneju i Melburnu policija hapsi učesnike antiratnih protesta.

Sukob između demonstranata i policije u Parizu

Najburniji događaji, uz one u Čehoslovačkoj, odigravaju se u Francuskoj, zemlji na čijem tlu je nastao poklič „Liberté, égalité, fraternité“. Sve počinje u martu, kada grupa od par stotina levičara, umetnika i studenata zauzima jednu od zgrada Pariskog univerziteta, gde drži sastanak na kome govori o socijalnoj nejednakosti i pogubnom uticaju političkih elita na finansiranje univerziteta. Iz zgrade ih izbacuje policija, a studenti bivaju izvedeni pred disciplinsku komisiju. April protiče u sukobima između studenata i uprave univerziteta, a onda dramatični događaji počinju da se odvijaju munjevitom brzinom. Početkom maja 20.000 studenata, zajedno sa svojim profesorima, maršira Pariskim ulicama buneći se protiv upada policije na Sorbonu. Policija ih tuče pendrecima; oni uzvraćaju gađajući policajce kaldrmom i praveći barikade na ulici; policija na njih baca suzavac. Studentima se pridružuju mladi radnici i srednjoškolci. Pregovori između francuske vlade i demonstranata propadaju; fakulteti prestaju sa radom. Vlada pokušava da problem reši gvozdenom pesnicom. Dolazi do pravog uličnog rata između demonstranata i policije. Hiljade ljudi sa obe strane barikada biva povređeno. Studenti zadobijaju simpatije francuske javnosti i podršku književnih i muzičkih zvezda. Sindikati pozivaju na jednodnevnu obustavu rada. Ulicama Pariza na dan 13. maja 1968. maršira više od milion demonstranata. Protestvuje se protiv klasne nejednakosti, konzervativizma, birokratije. Uzvikuju se parole „Ovo se tiče svih nas“, „Budimo realni, zahtevajmo nemoguće“, „Volim te – recite to kaldrmom“ i „Pod kaldrmom – plaža!“. Studenti okupiraju univerzitet i proglašavaju autonomiju. Radnici čine isto u fabrikama, zahtevajući veće plate i bolje uslove rada. Broj radnika u štrajku penje se iz dana u dan, sve dok ne dostigne broj od deset miliona ljudi, što je u to vreme oko dve trećine francuskog radništva i nešto manje od četvrtine stanovnika Francuske. Privreda čitave zemlje stoji. Ponude za povećanje plata radnici odbijaju. Pojavljuju se glasovi koji pozivaju na nasilno zbacivanje vlade. Predsednik De Gaulle beži u francusku vojnu bazu u Nemačkoj, pod izgovorom da ne želi da pruži demonstrantima priliku da proliju krv u napadu na predsedničku palatu. Članove vlade ne obaveštava o svom odlasku, pa je čitav svet tokom poslepodneva 29. maja zaprepašćen misterioznim nestankom predsednika jedne velike sile. Nastupa rasulo: premijer Georges Pompidou bezuspešno pokušava da održi autoritet vlade, banke prestaju sa radom i svi sa zebnjom iščekuju revoluciju. De Gaulle se u zemlju vraća uveren u podršku vojske. Mnogi Francuzi tumače njegov očajnički čin bekstva kao pokušaj heroja otpora okupaciji da podseti francusku naciju na sopstveni značaj i opasnost od mogućeg gubitka takve ličnosti i simbola. Vojska je stavljena u stanje pripravnosti. Poslednjeg dana maja pola miliona ljudi na ulicama Pariza viče „Zbogom, De Gaulle!“. Istog poslepodneva Pompidou ubeđuje De Gaullea da raspusti skupštinu. Ovaj se obraća javnosti, obznanjuje da odbija da se povuče, poziva radnike da se vrate u fabrike i preti uvođenjem vanrednog stanja ako to ne učine, ali i zakazuje parlamentarne izbore za naredni mesec. Kada na izbore pristane i francuska Komunistička partija, poslednji strahovi od revolucije bivaju otklonjeni. Revolucionarno oduševljenje opada, a raste nacionalno; uslediće obustava protesta i zabrana ekstremnih levičarskih organizacija. Na izborima degolisti ubedljivo trijumfuju nad socijalistima i komunistima, ali burni događaji jasno otkrivaju da mladi odbijaju da prihvate neupitnost De Gaulleovog autoriteta na konto zasluga za narod.

I možda je upravo to jedna od ključnih posledica šezdesetosmaških protesta: oni su političkim elitama jasno stavili do znanja da su milioni mladih ljudi društvena i politička snaga sa kojom se mora računati. Nikada nakon šezdeset osme mladi neće biti posmatrani kao deo populacije čiji su stavovi pomodarstvo, a želje hirovi. Svet se po prvi put ozbiljno zamislio nad mogućnošću da omladinska kultura nije štetna zabava, već autentični izraz kreativnosti i stavova mladih, da seksualne slobode koje mladi zagovaraju nisu pozivi na bludničenje koji razaraju porodicu, već da doista jesu pravo pojedinca, da država ne može biti tlo natopljeno krvlju predaka, već da je njena dužnost da brine o svojim građanima. Pobeda nad konezrvativizmom u politici, ekonomiji i svakodnevnom životu bila je izvojevana. Bar na neko vreme.

Kocka iz pariske kaldrme čuvana u arhivi Međunarodnog instituta za društvenu istoriju u Amsterdamu

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.