Na ivici ludila: Kome smeta naš Bajaga?


Pre koji dan zajahala je domobraniteljska struja iz Hrvatske da je Bajaga, tokom rata, pevao četničke pesme u Kninu te mu je usled tih pritisaka otkazan koncert u Karlovcu, na šta je Hladno Pivo, koje je trebalo da ga “zameni”, to izričito odbilo. Momčilo je za Vice izjavio “da su momci iz Hladnog Piva super, i da su to odradili šmekerski i kolegijalno, kao da i da bi to on isto uradio, da se to, kojim slučajem, desilo u Srbiji”.

Međutim, zaista je iluzorno pomišljati da se to ovde već nije desilo, kao što je stupidno misliti da se to neće ponovo desiti. Jer, ovde na Balkanu, stvari su ispale iz normalizovanih šina i već decenijama jurišaju niz transputicu ka Večnoj Tmini i Pomrčini.

Mislim, nije ta upside down katastrofa krenula jučer pa da dodolajući gledamo u nebo i da se pitamo zašto je Bajagi tamo zabranjeno da peva zbog navodnog četnikovanja.

To traje još od Velikog Praska, tu negde od 1986, pa sve do dana današnjeg. Zluradi jezici će graknuti: “Jeb’o te Tita i jugonostalgija“, ali će replika biti: “Vazda me prcali i on, i ona, ali smo tada, barem, imali neki Kulturni dodatak“. I pod njime ne mislim u onom novinskom smislu, na nekoliko papira, neki određeni format, dizajn i font, koji se dobija vikendom ili pojedinim danima, kao ni na ono sramno zguženje Kulture uz odeljak Zabave.

Naime, Kultura, kao opšti pojam, polako je počela da ulazi u hemoroidni anus Zabave, kao najpovršniji pojam, onda kada je tokom osamdesetih krenuo sveopšti krstaški pohod nečastivog trojstva – SANU, SPC i RTB – van svakih okvira morala, izvan svakog prostora za pretpostavku da to neće dobro ispasti, da se jednom za svagda reši Srpsko Pitanje.

Ali, usput je morala da se dobrano izdrobi, izgazi, popiša, da izvinite, i posere sav trud i rad objedinjavanja svih naroda i narodnosti kroz prizmu kulturološke simbioze, ne bi li se obesmislio sav njihov učinak ka boljem sutra. Zato je hrvatska nacionalna struja pomno pratila srbijansko ludovanje i strpljivo čekala svoj trenutak.

Međutim, u našem Balkanrock slučaju možemo samo da zavaravamo sebe, ali tada su gitare krenule da menjaju mitomanijske gusle; rockere su krenuli da zamenjuju putujući pesnici; koncerte su krenuli da smenjuju crkvenjački ansambli i liturgije; brojanje sakupljenih ploča ispred SKC-a zamenilo je brojanje leševa na glavnom Dnevniku; a i slušanje Queena zamenilo narikanje i zapomaganje iz Knina…

Sve u svemu, rokenrol kultura je postajala uveliko neprijateljska, izdajnička i plaćenička. Jer nikome od njih nije odgovaralo da se kroz muziku šalje poruka mira i nauk o tome koliko je sve besmisleno što se radi. Niko od rockstarova više nije bio poželjan nigde.

Tokom godina rata, u tom Kninu, zbog kojeg Bajaga ne može da peva, jedva i da se čuo rock bend, ali su se na sva zvona slušali raznorazni Bećkovići i Žigoni, koji su slali epohalne reči, prepune nihilističko-rodoljubnih poruka “da Srbi izdrže još malo”. Da je pamet u đavola otišla, čistokrvni je dokaz, da, tokom bombardovanja, građani sa svojom decom stoje nasred Trga sa metama na glavi, dok se u pozadini ore Ceca Ražnatović i Lepa Brena.

Umesto da rock zvuk bude alternativa tadašnjem najžešćem državnom projektu – tvrdokornom folku, smućkan je onaj takozvani pop dance pravac, koji se i dan-danas preslušava sa tom nekom preteškom nostalgijom, kao da je to imalo neku umetničku vrednost, osim što podseća na najcrnju epizodu psihoze, koja je zadesila Srbiju.

I onda, nakon svega ovoga, pitamo se zašto je Bajagi – stvarno ni krivom, ni dužnom – zabranjeno da peva u Karlovcu; pa, jer šizofrenija, koja je tada nabujala, poput korova, do dana današnjeg nije izlečena, već je preuzeta kao jedno legitimno rezovanje stvarnosti, koje će ostati kao etiketa našeg balkanolikog naroda za vijek & vjekova, dok ne pocrkamo svi kao poslednji pacovi.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.