Na ivici ludila: Bolje Ana i Rasta, nego Radovan i Ratko


Bili smo sedmi razred kada su devojčice u našem odeljenju počele da pevuše, onako tiho, kada se prisete stiha tadašnjeg benda Bičarke na travi, uz lagani pokret glavom: “Šipovala ‘rac, šipovala ‘rac, šipovala, šipovala, šipovala ‘rac!”. To je bilo mnogo pre Mimi Mercedes, Ane, Raste i svih drugih.

Mi dečaci smo, sa druge strane, temeljno preslušavali Prti Bee Gee, Bad Copy, BS, Monogamiju, THCF i ostale domaće repere tvrđe kategorije. Nije to bio tako dalek period, već negde između 2007. i 2008. godine.

U tom trenutku još su devedesete bile u svežijem sećanju. Pa, baš onda, kada nas je u osmom razredu pucao isfrustrirani gas, Kosovo je proglasilo nezavisnost.

Danonoćno smo po školama, ulicama, parkovima i dvorištima pevali “Hriste, bože”, “Oj, Kosovo, Kosovo”, “Đenerale”, “Od Topole” i ostale pesme pune rodoljubno-koljačkog žara. Okruženje nas je prosto teralo da preziremo sve što nije spadalo u srbijansku nacionalnost.

Nismo se toliko pucali na “Grand” koliko se preteruje, ali, da se razumemo, i dan-danas, uprkos tome što ga ne slušam i što mi se povraća kada ga čujem u svakidašnjim situacijama, na nekoj žurci, kada smo unezverni od alkohola, odvrne se narodnjačka muzika.

Ali, čekaj malo, da li je normalno da ti dete od trinaest godina uzvikuje “Nož, žica, Srebrenica” ili “Ubij, zakolji, da Šiptar ne postoji”? Da li je normalno da nećeš da ideš u školu, jer hoćeš da ideš na proteste zato što su ti “oteli” Kosovo? Da li je normalno da se sa svojim ortacima dernjaš po osnovnoj školi uz navijačke pesme? Da ti najbolji ortak ispisuje “Vratiće se Šešelj” po raznim toaletima?

Ne, to retko rade današnji klinci. To smo mi radili. Nas je zahvatio taj užegli talas iz poslednje dekade. Dok su oni sada na telefonima, snepčetovima i instagramima.

Danas, desetak godina kasnije, i dalje slušam Prti Bee Gee, ali i Doors, Rammstein, Motorhead, Velvet Underground, Lynyrd Skynyrd; kada popijem: Đoku Balaševića, ponekada i Čolu; u slušalicama: N.W.A., Wu Tang, Geto Boys, Ice T…

Imam mlađu sestru koja je prvi srednje. Slušala je Biebera, One Direction, čak i poneke narodnjake, a sada je već uveliko u Nirvani, Floydu, Pistolsima i Goblinima. Dabome da je većina iz njenog razreda slušala narodnu i taj kvazi-popić, ali tako je oduvek bilo. Nema potrebe za sablažnjavanjem.

Bože dragi, pa već poslednje dve godine sam išao na žurke “2000’s” zbog nostalgije prema detinjstvu, a ne zato što je tada bila kvalitetnija muzika.

Zato je tragično i licemerno klincima uobraženo suflirati šta da slušaju. Neka idu i na Jalu Brata i Bubu Korelija, i na Mimi Mercedes, i na Elitne Odrede, i na Cviju, i na Nikoliju… A i nema svako uho za Body Count ili Hammerfall, niti može svako da svari Scorpionse ili Dead Kennedys.

U krajnjem slučaju, bolje da deci te blesave dane obeleže Ana i Rasta, nego Radovan i Ratko.

1 KOMENTAR

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde