Na ivici ludila: Ako ništa drugo, Oliver Dragojević je bio gospodin


Kada se samo pomisli da su Milošević i Mik Džeger isto godište; kada se shvati da se Ceca Ražnatović podjednako dobro sluša i u Zagrebu, i u Beogradu, i u Sarajevu; kada se vidi da polovina Srbije plače za Oliverom Dragojevićem, dok ova druga se podrugljivo raduje “jer je umro još jedan otvoreni mrzitelj Srba” – onda može da se dođe do nedvosmislene konkluzije da je ovde sve otišlo u božiju mater.

Srbijatrija se sablažnjava i zgleda kada vidi Thompsona na bini sa fudbalerima, a zaboravlja razjarenog i haški presuđenog Šeselja, koji se šepuri po Skupštini kao poslanik, a, uzgred, malo-malo pa traži da se ukine finansiranje Egzita, kao i njegovo postojanje, kada smo već kod muzike.

To je ta neka vrsta ekvivalenta kada se gleda sa druge strane granice.

Ali, nevermind, zato će se Veliki Srbi – koji se moćno osećaju kada jedan njihov “neprijatelj” napusti ovaj svet – isto tako radovati Thompsonovoj putešestviji on the other side, kao što su se radovali Dragojevićevoj.

Nebitno je što su njih dvojica i kao muzičari, i kao ličnosti, i, pre svega, kao ljudi – nebo i zemlja, u svakom mogućem smislu.

Nema veze što je Dragojević, kada ga je neko pitao kada će da napuni Poljud kao dotični Marko Perković, gospodski odgovorio “da će biti onda kad Thompson napuni kazalište”.

A šta će biti sledeće antisrbomrzačkom udruženju, pitam se? Hoćemo li isto ovako i za Mišom Kovačem? Polovica da suze lije, a ova druga zlurado da se smejulji uz tiho siktanje “da je, hvala bogu, otišao još jedan”.  Hoćemo li brzinski zaboraviti na maestralno remek-delo “Ostala si uvijek ista” uz koju ruke i dalje krvare, glave o astal razbijaju, suze neprestano teku, dok se izgovara ime propale ljubavi?

Hoćemo li zbog mrziteljskog nagona prema svemu, pa makar i prema tim predivnim pesmama – koje diraju najtanje, zagorele, emotivne žice i kod teških nacoša – da oskrnavimo svu moguću umetnost, samo zbog toga što, eto, nije želeo da peva u Srbiji?

Kako smo pali toliko nisko, da smo uspeli manijačkom izbezumljenošću da sjebemo najlepšu stvar na svetu – muziku? Da umesto, da za vaskršnje, božićne i novogodišnje praznike slušamo suvu, nefiltriranu i iskonsku umetnost, mi izaberemo da arlaučemo “Oni bili katolici, a ja pravoslavac! Oni pevali Lijepa naša, a mi Bože pravde”.

E, pa zato nismo ni zaslužili da nam iko od njih ovde zapeva. Neka nam peva naš Thompson, ovaj, htedoh reći Baja.

Ako ništa drugo, sada na kraju, Oliver Dragojević je bio gospodin za sve njih zajedno.

2 KOMENTARI

  1. Nidžo, zašto upošte polaznu tačku stavljaš “bio je Hrvat”? Ceo tekst za svakog normalnog postaje suvišan osim poslednje rečenice. Da, otišao je još jedan gospodin.
    Drži se Nidžo!

  2. Шта тебе боли курац како се Срби осјећају због проливера? Имају право да се осјећају како год желе. Да нећеш да силиш некога да воли особу која отворено покаже да те презире. Каква умоболност. Жали боже медијског простора посвећеног овој теми.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde