Kratka povijest idiotizma – Rokenrol je mrtav dok mu je publika živa

kratka povijest idiotizma kolumna oprecno misljenje rasprava muzika rokenrol publika
Većina živog sveta na ovaj je ili onaj način sklona bežanju u zonu komfora, bilo da je u pitanju životinja koja se drži jedne rutine čitavog života ili čovek koji tokom svog sazrevanja stvara jasno određenje šeme ponašanja. Pomalo je onda paradoksalno to što nas je upravo kolektivno bežanje iz stanja mirovanja vuklo napred tokom evolucije. Baš jedno takvo iskakanje iz ustaljenog šablona stvorilo je najveći kontrakulturni pokret XX veka, kada je Rozeta Torp spojila gospel i električnu gitaru i sasvim slučajno stvorila rokenrol. Pokret vođen muzikom koji je uzdrmao kulturu, seksualnost i skoro sve aspekte društva ovih godina doživljava, kaže dušebrižnička gomila, svoju bolnu i mučnu smrt.

Zvanični status rokenrola, svih njegovih derivata i svih načina na koji menja svet od najranijih dana debelo zavisi od stava koji muzička industrija zauzme prema njemu. Kao i sve što doživi da bude prekriveno velom institucije, i rokenrol kultura imala je svoje vrhunce u popularnosti. Dok je muzička industrija (uglavnom američka) razrađivala kako da usavrši rok kao proizvod, pokroviteljstvo velikih finansijskih igrača tolerisalo je određeni nivo slobode i integriteta. Kada je proizvodnja muzike dovedena na takav nivo da je prodaja bila zagarantovana bez obzira na sadržaj izdanja, samozadovoljna industrija je rešila da nema potrebe ići napred. Od ove megalomanske grane privrede inertnija je samo publika koja slepo i poslušno prati svaki njen korak.

Ako se minimalno zamislimo, nametnuće se pitanje da li je uopšte potrebno oslanjati se na nazadnu logiku posrnule industrije da bismo bilo koji kulturni i umetnički pokret održali živim. Kao što to nije bio slučaj kasnih osamdesetih zahvaljujući Sub Popu ili u Britaniji zahvaljujući Creation Recordsu, to nije slučaj ni sada. Ni pod tačkom razno. U doba kada i najopskurniji bend može da se izbori za svoje mesto na muzičkom tržištu, slepa vera u kult rokenrola kao institucije u najmanju ruku je tragikomična.

Oslanjanje na „predanja“ starijih članova društva kako je „nekad bila prava stvar, a mi danas samo gledamo u ekran“ dovelo je do zatrovanih delova mlađih generacija pa će neretko da se čuje nebuloza da je muzika stala 1984. godine iz usta osobe koja je rođena sredinom devedesetih. Glavna razlika između prosečnog dvadesetogodišnjeg poklonika rokenrola šezdesetih i nekog zaljubljenika u rokenrol istih godina danas leži u tome što ovom prvom nikada na pamet ne bi palo da gleda unazad. Realno, ništa nije sprečavalo mladog rokera 1977. da odbaci postojanje Sex Pistolsa pod izgovorom da je Elvis nešto najbolje što je zadesilo planetu. Ništa osim potpunog odsustva svesti za konzervativno. Današnji klinac koji na tanjiru ima desetine novih albuma na mesečnom nivou, godinama trovan „pravim vrednostima“, neće tek tako izabrati neki aktuelniji album TesseracT-a umesto Slipknotove „Iowe“ ili nekog sličnog modernog metal klasika.

Iako se priča može spinovati u „nestala je kultura slušanja albuma“ pravcu, to jednostavno nije tačno. Ako najveći deo publike koji i dalje prati nova dešavanja na bilo kojoj alternativnoj/rok/indie/metal sceni većinu te muzike upija putem YouTubea, lakše će naći čitave albume nego pojedinačne pesme.

Kao ovce koje prate ovna predvodnika, publika koja tvrdi da je posvećena rokenrolu prati pomenutu inertnost muzičke industrije u korak. Veoma je teško, zaista, da se razume lament klinaca nad činjenicom da je „sve odsvirano“ ili da „nema više velikih bendova i gitarskih heroja“. Ima svega, ali to u ovom trenutku nije u fokusu menadžerima Sonija, Virgina, Universal grupe i sličnih korporacija. Da li će ikada opet biti, to u krajnjoj liniji nije ni toliko bitno.

Rokenrol je, sa svim svojim derivatima svih (pod)žanrova bio stvar isključivo buntovne prirode, zato je i tako brzo došlo do zamora materijala dok je bio glavna stavka godišnjih finansijskih planova glava u odelima. Kao i slučaju svake grupacije ili pokreta, oni su tu zbog ljudi, ne obratno. Bez publike, bez pokretačke snage samih ljudi, rokenrola nema. To što više nećemo videti svoj omiljeni bend na MTV-u ili čuti ga u klubu, nije ništa novo. Ni „Master of Puppets“ nije bio najprodavaniji album 1986. godine, zlatnu medalju na tom maratonu odnela je Vitni Hjuston, a niko ne može da spori ni veličinu ni uticaj oba albuma.

Kvalitetne nove muzike ima na svakom koraku, letargični konzervativni čitaoče. Ima je na svakom trećem mestu na internetu, na klik ili dva od tebe. Nije ugrožena, nije sakrivena, samo je niko ne gura pod tvoj nos i ne lepi joj etiketu da je kul. Zamisli, moraš da uložiš trud da bi našao nešto. Moraš da ubiješ svoju naviku da te zabole za sve novo, da bi rokenrol „postao živ“. A biće „mrtav“ sve dok mu je inertna publika živa.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.