Album „Some Girls“ benda The Rolling Stones slavi 40. rođendan

Snimljen u Parizu, izdat 9. juna 1978. godine, album „Some Girls“,vrlo karakterističnog omota, predstavlja oproštaj Stonesa od „veselih sedamdesetih“ na jedan muzički drugačiji, mada njima svojstven način, ali i pokušaj da odgovore izazovu vremena. U prvi plan ponovo izbija njihovo muzičko umeće, dok intrige oko benda ostaju utkane u legendu o Rolling Stonesima.

Sedamdesetih godina Stonesi postižu veliki uspeh zahvaljujući albumima „Sticky Fingers“ (1971) i „Exile on Main St.“ (1972) oko kojih kritičari ne mogu da se dogovore koji je bolji. Poneseni uspehom, „Svetlucajući blizanci“ (producentsko ime Micka Jaggera i Keitha Richardsa), odlaze u krajnost svaki u svom maniru. Jagger opijen slavom koju prisvaja sebi, dok Richards sve više uživa heroin. Mick Taylor, gitarista koji je zamenio Briana Jonesa, polako je ispadao iz priče, zamenik na toj poziciji se nije znao, dok se o Ronu Woodu samo šuškalo. U takvoj situaciji bend nastavlja stvaralački niz albumima „Goats Head Soup“ (1973), „It’s Only Rock ’n’ Roll“ (1974) i „Black and Blue“ (1976). Ova studijska izdanja prolaze nezapaženo jer scenu u drugoj polovini sedamdesetih zauzimaju punk i disco. Stonesi i njhova „zastarela“ muzika bivaju skrajnuti. Da bi trgao bend iz letargije, ali i da bi izbavio Keitha od novinara opsednutih kanadskim incidentom, Mick okuplja bend u studiju i započinje konsolidovanje Stonesa uz prvo pravo angažovanje Rona Wooda kao drugog gitariste. Stvaraju „Some girls“ i iz cele situacije izlaze još jači i uspešniji.

Album otvara pesma „Miss You“, ispostaviće se jedna od najpoznatijih pesama britanskog sastava. Podstaknut raskidom veze, Jagger piše tekst pesme, što je sa tematske strane potpuno uobičajeno za bend. Drugačija je sama muzika – Stonesi sviraju disco! To je bio pravi odgovor kritikama da je njihovo vreme prošlo. Prihvatili su disco ritam i podvrgli ga svojim muzičkim znanjem. Bill Wyman, basista, za potrebe ove pesme ponudio je samu suštinu svoje kreacije i stvorio najprepoznatljiviju bas liniju u Stones muzici. Charlie Watts, bubnjar, olako se poigravao sa ritmom, dok su se Jagger, Richards i Wood latili električnih gitara i gotovo u bluz maniru, što akordima, što ukrasima, popunjavali prostor. Svaki ovaj segment u pesmi povezuje usna harmonika ispuštajući melodični rif koji svira Sugar Blue, ulični svirač pronađen u pariskom metrou. To je bilo dovoljno da se Stonesi vrate u žižu interesovanja javnosti, ali i da „Miss You“ postane, i do dan danas ostane, hit.

„When the whip comes down“ sledi prvu pesmu na A strani. Jedna je od kontroverznih pesama na albumu. Jagger peva iz perspektive gej muškarca: „Momma and Poppa told me I was crazy to stay, I’d be gay in New York I was a fag in L.A.“. Iako joj na studijskoj izvedbi fali brzina, pesma može da podseti na punk zvuk tog doba, s tim što su za razliku od pankera, Stonesi znali da sviraju. Još jedna kontroverzna pesma se našla na A strani. Radi se o numeri po kojoj album nosi ime. „Some girls“, spoj šaljivog teksta i sporijeg ritma od ostatka albuma, govori o tome šta neke devojke poklanjaju, šta kradu, šta devojke raznih nacionalnosti rade, šta vole. Zbog pojedinih stihova su članovi benda optuživani za rasizam pa su morali kolektivno da se izvinjavaju. Jedan od spornih stihova: „Black girls just want to get fucked all night“.

Ove dve kontroverzne pesme na prvoj strani razdvaja jedna obrada što je karakteristično i za pređašnje albume londonskog sastava. Ovaj put su obradili pesmu „Just my imagination“ sastava The Temptations. Klasičan rock standard oličen u pesmi „Lies“ završava A stranu.

B stranu otvara verovatno najmelodičnija numera, „Faraway eyes“. Slaganje akustične gitare i klavira, prožeto pedal stil gitarom Rona Wooda sa potporom ritam sekcije Charilieja i Billa, prave odličnu podlogu za priču o sastanku momka i devojke. Prava kantri stvar. U refrenu Jagger poručuje da u slučajevima kada nam ne ide potražimo devojku sa „dalekim“ očima. Takva devojka je u svom svetu, neskoncentrisana na ono što je ispred i oko nje. Ostaje pitanje zašto bi neko hteo baš takvu devojku. Potragu za devojkom sledi još jedna klasična rock ’n’ roll kompozicija „Respectable“ sa tri glasne gitare. Ona govori gde su kao bend bili nekad, a gde su u tom trenutnku. Zaslužili su poštovanje.

Sledeća stvar ima nešto pankersko u sebi, makar u samom antisistemskom i buntovnom stavu. Stvar se zove „Before they make me run“ i predstavlja himnu odmetništva. Nju peva kao glavni vokal Keith i to je još jedna dobra karakteristika albuma Rolling Stonesa, jedna pesma na albumu je rezervisana za „gospodina Cool“. Keith u prvih pet sekundi numere opravdava nadimak rif mastera i izmešta slušaoca iz fotelje. Samu pesmu i tekst je prouzrokovao već pomenuti kanadski incident 1977. godine. Keith je uhapšen sa velikom količinom heroina u Torontu. Terećen je čak za prodaju heroina i pretio mu je zatvor. Izvukao se dobrim savetima advokata i prijatelja, a godinu dana nakon toga ovekovečio taj turbulentni period u ovoj muzičkoj autobiografiji.

Za pretposlednju pesmu se može reći da je jedina balada na albumu. „Beast of burden“ je pesma laganog ritma, koju otvara ležerno odsvirani rif Richardsa na koji se ostali članovi uključuju. Zatvaranje albuma je pripalo numeri „Shattered“.  Započinje karakterističnim rifom na koji se brzo uključuju ritam sekcija i druga gitara. U njoj su mesto pronašle sve stvari koje su bend okruživale u tom periodu. Od ljubavi, nadanja, seksa do snova koji su bili „razbijeni“.

Na kratkoj američkoj turneji (trajala je nešto više od mesec dana) pesme „Respectable“, „Shattered“, „When the whip comes down“ su, da li podstaknuti brzinom panka ili količinom droge, ili kombinacijom ta dva, svirali neobjašnjivo brzo za Stones standarde, često koristeći Mickovo gitarsko znanje, da bi trećom gitarom upotpunili zvuk. Majica koju je dizajnirala Vivienne Westwood sa motivima kukastog krsta se na tim nastupima mogla videti ispod Jaggerovog sakoa, što je dodatno podstaklo kontroverze oko benda. Ali bend je odgovorio izazovu vremena. Prisvojio je i preoblikovao punk i disco, a time uspeo da stvori vanvremenski, neobičan, sarkastičan i kontroverzan, možda svoj poslednji „veliki“ album.

Četrdeset godina kasnije, na evropskoj turneji koja traje i dalje, „No Filter“, neizbežna sa ovog albuma je pesma „Miss You“. Pored nje sporadično se može čuti oda odmetništvu „Before they make me run“, ali i „Faraway eyes“, „Shattered“ kao i „Beast of burden“. „Neke devojke“ su i dalje prisutne.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.