Ako nekog zabole: Vratite nam Grand


Lepo je to sročio jedan reper u jednom intervjuu (parafraziraću): hip-hop je otišao u kurac kada su počeli da ga rade ljudi koji to uopšte nisu slušali!

Žao mi je što ne mogu da se setim o kome se radi, ali svakako da zaslužuje pivo za ovu konstataciju. Jednu u nizu potvrda primetio sam i nedavno na Dođi na Amfi festivalu u Nišu koji se, sedmu godinu za redom, bavi promocijom hip-hop kulture. I zaista, svaka im čast jer je kej svake godine sve puniji, a karte se i dalje ne naplaćuju. Elem, nisam neki hip-hop fanatik, što će se verovatno i primetiti u ovom tekstu, ali nije da ne volim svoju porciju dobrog bita i dobrih rima. Kada su žanrovske novotarije u pitanju, moram da kažem da ih ne mirišem ni najmanje i da sav trep ovog sveta ne bih menjao za jedan Mos Defov ili Aesop Rockov album (o klasicima da i ne govorim). Nego, da se vratimo na festival. Kao prvo, bilo je prezabavno gledati publiku. Recimo nisam imao pojma da se one Tupac marame i dalje furaju (uglavnom na neki košarkaški dres kako Gospod Bog zapoveda). Takođe pažnju mi je privukla jedna „straight outta KP dom“ ekipica sa sve ACAB tetovažama na vratu, tik pored ženskih usana. Međutim, ultimativnu pobedu je odneo lik koji je umesto kajle prošetao zmiju oko vrata. To je neka next level zajebanost, čoveče… Hoću da kažem da je publika bila šarena, a šarena je bila i ponuda izvođača. Što bi se šablonski reklo: „za svakog po nešto“.

Nakon nekih sasvim solidnih lokalnih snaga, na binu su izašali Bvana i Lider. „Saće ćelavi da napravi haos“, pomislio sam i poprilično promašio. Nije bilo do njega, on je svoj deo odrokao tvrdo kako treba i kako bi se i očekivalo od nekog sa tolikim iskustvom. Ali nešto mi je publika bila polu-smorena (sem na „AntiHepi“ koja je izgleda baš postala hit). Nešto bolje je prošao Mardeljano koji je nekim čudom uspeo da pokupi simpatije svih generacija uprkos oldschool fazonu koji fura. Prava euforija je usledila kada je na binu izašao Kendi sa ekipom (prvenstveno Strukom). U početku mi nije bilo jasna takva reakcija, a onda sam se setio da sam „Arapske pare“ video na IDJ kanalu. I sam Kendi je video koliko je sati pa je šeretski najavio novi singl Public Enemyja uz pitanje: “Jel znate vi šta je uopšte Public Enemy?” Prvo sam se zbunjeno pogledao sa drugom, a onda skontao da je pitanje zapravo skroz na mestu. Sledeće večeri Frenkie, Kontra i Indigo nisu imali šanse…

A to mi je sve vreme bilo pred nosem. O čemu se radi? Zbog nekog doškolovavanja vratio sam se u studentsku klupu sa generacijom tačno 10 godina mlađom od sebe (’97. godište). I OK su klinci u suštini, iako ne znaju šta je Trainspotting (bez zezanja, poveo se jednom razgovor). Što se tiče ostalih stvari, apsolutno je onako kako biste i očekivali: hoće sve i odmah, a autoritet im ne predstavlja problem jer ga ne fermaju dva posto. Cepaju neki instagramski način života i u svakom trenutku znaju cenu najnovijeg iPhonea. Pričaju ponekad i o muzici. Uglavnom se vrti oko Rimskog i Corone, Nikolije, Relje i ostale bratije. Kao i oni, lože se na nove modele popularnih trenerki, redizajnirane preskupe Nike i Reebok patike i, uostalom, na sve ono što možete videti u šarenom carstvu Sanje Ilića juniora. Ali sednemo tako nekad u kafanu prekoputa faksa, pa cela ta (mrzim ovu reč) urbana priča padne u vodu kada se ozare na neki novokompovani narodnjak teškog kalibra. „Džaba ti Roberto, džaba ti Kavali“, rekao je pesnik. I onda shvatiš da je IDJ novi Grand iako im se estetika i tematika bitno razlikuju. Dok su se grandovci držali starog dobrog turbo bluza „idi s njim ako hoćeš, ja ću da se ubijem od pijanje“ i tek ponekad imali „ovo će biti dobra noć, predosećam“ vikend himne, IDJ kru je to partijanje podigao na viši nivo opevavši kokain veličine jednog Midžora, sve postojeće separee u Srbiji i arsenal zemunskog, voždovačkog i svih crnogorskih klanova zajedno. Sve to prate, naravno, napucani spotovi sa preskupim automobilima i preskupim ribama. Svakom normalnom je jasno koliko je to fejk i da ta kola ne bi mogli da otplate pa makar pevali 100 godina po vlaškim svadbama, a nekima možda i nije. Možda i jesam zatucan, ali meni cela ta spika deluje potencijalno opasno kada se primi kod nekog ionako napaljenog da jebe kevu svetu oko sebe. Ok, reći ćete, a ovi crnci po Americi što rokaju redom po getu? I tu se apsolutno slažem sa vašim argumentom. Ali to su neki ljudi negde tamo i njihov direktni uticaj na nešto više od dilovanje vutre i spuštenih pantalona (mada je i to demode) ipak je upitan. Neće baja zbog Cypress Hilla da, recimo, započne fajt sa obezbeđenjem, zatim ode kući, kupi B 44 i vrati se da dovrši posao Manila style.

Šta za to vreme radi produkcija Saleta Daljeide Popovića? Pa nisam siguran. U raskidu sa Željkom Mitrovićem mislim da je Salo izvukao grđi kraj. Mada u toj vezi se nije znalo do zadnjeg časa ko bi koga mogao više da prejebe. I da neko nije slučajno ubacio onu bajatu repliku da je Mitrović pametan biznismen i dobar muzičar (Ej, svirao u Oktobar!) jer mogo je i da izmisli bas i da svira u Dream Theater i dalje ne bi mogao da se opere od svega. Čini mi se da je dosta grandovaca prešlo u moderniji tabor. Nekada jake Zvezde Granda postale su toliko nebitne da samo možda oni najzadrtiji fanovi znaju ko je pobedio u poslednjih par takmičenja. Zna i Sale da ga je ufitiljio pa je verovatno zato dao direktivu predrogiranom Lukasu i prenabeđenoj Karleuši da se džapaju non-stop kako bi održavao tračak interesovanja kod prosečnog Srbina. Ukratko: Grand je propo! I, možda zvuči čudno, ali iskreno mi je žao zbog toga. Jer dok je bio u punoj snazi, granice ukusa su bile daleko jasnije. Znalo se da je Nutella-Nutella, a da je jebeni brokoli-brokoli. Sad odeš kod Pelivana na sladoled, a on umesto plazme posoljen mišomorom. Pa ko primeti pre trovanja…

1 KOMENTAR

  1. Druže, pokidao mic ovim člankom (što bi rek’o jedan moj prijatelj koji sluša tu vrstu muzike – ako se izraz i dalje koristi:0).
    Upravo potpuna nezainteresovanost za bilo šta bitnije od sopstvenih ars-ova, bilo koju višu svrhu muzike, stvara tip mladih koji stvaraju amalgam različitih žanrova i koji preti da stvori (mada, prekasno) neku mutantsku generaciju.
    Mutna je linija izmedju dobre muzike i muzike kojaje jeftina zabava i stvara se da neutrališe mozgove (the sound of muzak).

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde