Ako nekog zabole: God save the booreck (O uticaju britanske muzike)


„Sgt. Pepper” je dosadan ko karling, a Stonesi imaju dobre pesme za jedan dupli “Best of” album i toliko. There! I said it!

Znam da će ovakav uvod izazvati gnev kod većine muzičara, muzičkih stručnjaka i svih onih koji se tako osećaju. Avaj, sam sebe nerviram zbog te konstatacije i dao sam šansu i jednima i drugima više puta, ali jok… neće ga duša pa to ti je. Naravno, uprkos ovom iskrenom mišljenju, bilo bi zaista blasfemično pokušati umanjiti enormni značaj i jednih i drugih na svu belosvetsku muziku u zadnjih pola veka. Stvari su odmakle toliko daleko da majice sa njihovim motivima po „Springfieldu“ i “ H&M“-u kupuje ekipa kojoj je Željko Joksimović vrhunac srpske muzičke genijalnosti. Čak ih furaju i one pevaljke po Pinku u paketu sa „devil’s horns“, a ne bi znale nijednu pesmu da nabodu pa makar im isekli ta dva ušiljena prsta.

Čemu onda ovaj kretenski uvod? Vrlo jednostavno. Da bi pričali o uticaju britanske muzike, možemo komotno da preskočimo ove „štihove“ i opet će nam ostati daleko više materijala nego što se može spakovati u ove redove. Ne treba trošiti previše reči na to što svaki klinac, kada od roditelja iskuka gitaru, uglavnom krene da naklapa „Stairway to heaven“, „Smoke on the water“ i „Paranoid“, ili na činjenicu da su Maideni verovatno i dalje najprodavanija majica na svim vašarima širom Srbije. Muzički koreni Britanije sežu duboko. Kako je to sve krenulo verovatno će umešnije i bolje objasniti starije kolege. Mi koji nismo rasli na pločama već na kasetama možda malo drugačije percipiramo prioritet tih uticaja. Oni ogoljeni, sami po sebi, i ne govore mnogo pa ćemo se zato poslužiti trikom novih superherojskih filmova koji su dobri onoliko koliko je dobar antagonista i uvesti tradicionalnog muzičkog arch enemyja: U.S of A!

Ok, od negde moramo krenuti pa ‘ajde neka to budu 80-te. U sve pre toga bih se upetljao zajedno sa vama jer ga cenim da sam tada bio u najboljem slučaju misaona imenica u ćaletovoj podsvesti. Ali ako baš hoćete zvaničan početak a la „In a galaxy far, far away…“ onda neka bude „ U početku beše neka muzika i onda je došo pank da ujebe sve živo i unese prekopotrebnu dozu uzbuđenja…“. Stvorila se pukotina kroz koju su se provukli svi oni besni i nezadovoljni koji nisu mnogo marili za prevelike muzičke tehnikalije. Da parafraziramo velikog Cohena: „There is a crack in everything, that’s how the dark gets in“. Ubrzo zatim izdvojili su se i oni više nezadovoljni nego besni koje možda najbolje opisuje čuveni grafit: „I post-pankeri su pankeri“. Uglavnom su to bili neki smušeni, stidljivi momci sa crnim mislima i crnom muzikom. Možda ne deluje obećavajuće, ali eto iz toga se izrodio jedan Joy Division. Ovo je zgodno mesto da se prebacimo na domaći teren. Jer kako početi bilo koju priču o Nišu, a preskočiti Dobri Isak?  Svoj jedini album bend je objavio 1986., a njegov kultni status traje i danas zahvaljujući brojnim obradama i reizdanjima. Generacije dolaze i odlaze, ali svakoj je „Mi plačemo iza tamnih naočara“ urbana post-punk himna na putu za sredovečnost. Tih 80-tih godina Britanija je šila Amere jako lagano. Preko bare se ništa spektakularno nije dešavalo sem hardcorea, koji je opet derivat panka pa tako i tu Britanci nose deo zasluga, ali to se kod nas javilo malo kasnije. Ovde su divljali post-punk i synthpop stvarajući čuveni novi talas. Sem pomenutih „Isaka“ greh bi bio ne navesti još par niških bendova poput Arnold Layne & Alhemija ili jako interesantnu Trivaliu koji su post-punk odveli korak dalje u gotick rock i industrial po uzoru na Sisters of Mercy. Onda su nastupile vesele devedesete koje su, ako pitate autora ovog teksta, u svetskim okvirima verovatno najbolja decenija za muziku. Kod nas je to išlo malo teže, ali uprkos svemu je to bio period prepun sjajnih muzičkih izdanja koja su nepravedno ostala u senci nikad prežaljenog novog talasa nad kojim i dalje, svako malo, neko lamentira po knjigama gde se utrkuju ko se više družio sa Milanom Mladenovićem. Tu se već odnos snaga naša dva rivala  idealno izjednačio. U Americi je grunge napravio komercijalni bum, kalifornijski punk-rock i alternativni metal nabijen rifovima bili su odmah iza. Sa druge strane kao najglasniji odgovor se javio britpop praćen jako interesantnim pravcima koji su, kada se podvuče crta, ostavili i dublji trag na trenutnoj niškoj muzičkoj sceni od samog britpopa koji se u gradu na Nišavi i nije nešto bitno preslikao u to vreme. Možda ga je najviše bilo kod Ružnih Religioznih Lutki… Nešto kasnije kada je lokalna scena otišla u američkom pravcu zahvaljujući MTV-jevskom alternativnom metalu (mnogo poznatijem kao nu metal) sa bendovima poput Styptica i tada mladih Embro Shpayz i Repression Release, jedan bend je držao kontra težu britanske strane. U pitanju je Kitsch Ensemble čija muzika je, poput muzike Suedea, zvučala kao teški peting, a pevač posedovao taj Brett Andersonovski swager. Već tada je na Ostrvu krenula da bukti indie pomama širokih mejnstrim razmera potpomognuta medijskim arsenalom na čelu sa NME-jem, ali svi ti „The Ovi“, „The Oni“ bendovi nisu ostavili preveliki direktni uticaj na ovdašnje bendove, iako se posredno provlače tu i tamo. Nezgodno je ponekad povući direktnu paralelu između bendova i uticaja. Možda ona nije uvek očigledna, ali ipak postoji. Jer teško je naći nekog da zvuči poput Bowieja, a opet će ga svaki drugi bend navesti kao uzora. Slična stvar je recimo i sa Radioheadom čiji je uticaj evidentan kod Kiše Kerozina, iako se to ne čuje na prvu loptu. Neki izvođači ne utiču na sam zvuk, već na način razmišljanja i to ih čini pravim uzorima koji će trajati večno.

A kako stojimo sada sa Premier ligom? Jako dobro zapravo, iako je trenutna muzička scena Britanije malo kilava. Nakon što su uspešno porodili jake bendove poput Arctic Monkeysa, Kasabiana, Musea, Biffy Clyroa ili Editorsa, u poslednje vreme im to baš ne polazi za rukom. Nove medijske zvezde su reperi (grimeri, da budemo precizni) Stormzy i Skepta. Dominantni uticaji na lokalnoj sceni su upravo oni britanski bendovi i pravci iz devedesetih koje sam malopre namerno izostavio kada sam se dotakao britpopa. Novi album Plastic Sundaya debelo naginje ka shoegazeu, što se fino poklopilo sa samim revivalom pravca jer su se pioniri Ride, MBV i Slowdive ponovo aktivirali. There. sa svojim debi albumom ponoso nosi post-rock baklju na jugu. Post-rock sam po sebi predstavlja globalni trend, ali se prvi put upotrebio upravo u Britaniji kako bi se opisao album „Hex“ benda Bark Psychosis davne 1994. godine. There. je, doduše, nastao na krilima nešto novijih bendova na čelu sa 65daysofstatic. Postoje i oni koji se ne kunu u London kao muzičku prestonicu već u maleni Bristol koji je pre više od 20 godina lansirao zvuk zadimljenih podruma, gramofona i grafita iz koga danas Paydo Komma vuče inspiraciju. Čak je i fusion jazz sastav Eyot zapucao tamo da snimi svoj treći album kod bivšeg basiste Portisheada.  Za one sklonije tvrđem zvuku tu je ponovo aktivirani The Bloody Earth koji mrači svojim gitarama po uzoru na doom početke Anatheme, Paradise Losta i My Dying Bridea. Post-punk plamen koji je toliko drag našem gradu održava Language.Sex.Violence kroz neku svoju distopijsku viziju. Takođe, zaboravio sam da pomenem ska zvuk koji je kod nas i dalje aktuelan kroz Proces i u određenoj meri KontrasPrljave Sestre se, sa druge strane, prže na neku retro garažnu priču. I kada sam sa Milošem Pavlovićem (gitara/vokal) učestvovao na tribini o uticajima britanske muzike u Srbiji, povodom čega je i napisan ovaj tekst, on se izbacivao sa (meni) nekim totalno nepoznatim imenima za koja sam tada bio poprilično pripit da bih ih upamtio.

Ovakvih primera ima još dosta, ali ih je nemoguće obraditi na ovako malom prostoru i zato im se ovom prilikom izvinjavam. I ovo je valjda dovoljno da se shavti da Niš i Britanija imaju dugu zajedničku istoriju koje druga strana nije ni svesna. Kraj toj vezi se još uvek ne nazire i po svemu sudeći ostariće zajedno. Jer koliko god godina da prođe, južna Srbija će, kada padne kiša, uvek ličiti na Mančester iz sedamdesetih.

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.