Ako nekog zabole: Dan kada je Nišava postala srebrna


Jebote,  godinama smo zapišavali taj Oficirski dom.

Zvuči ružno i svakako da se niko ne ponosi time, ali jednostavno niste imali puno drugih rešenja ako „zaglavite“ duže na keju. Svaki pohod je bio avantura za sebe. Kao neka igrica gde ste do kraja nivoa morali da preskačete prepreke u obliku tetanusa, kuge i široke palete infekcija. Ako ste uz to i reinkarnacija rumunske gimnastičarke i umete raskrečeni da balansirate na dva kamena onda biste poprilično bezbedno usrećili svoju bešiku i vratili se međ’ društvo sa osmehom brkatog italijanskog vodoinstalatera koji je upravo smaknuo osmobitnu zastavicu. No na sreću, vremena se ipak menjaju… čak i ovde. Oficirskom domu je vraćen stari sjaj (što bi se reklo) i urinski teror se preselio na okolna drva u parku koja će svakog trenutka uvenuti ili mutirati.

Dugo vremena se nisu sklopile kockice da uđem i pogledam kako unutra izgleda renovirano zdanje o čijoj istoriji sam puno puta slušao. Tako da sam bio dvostruko srećan kada se tu krajem prošle godine održao sajam knjiga. Pored standardne književne ponude, koja je kao fotokopirana sa sličnih svetkovina, održavala se i promocija, tada najnovijeg broja, akademskog časopisa Pressing. Prošetao sam malo po holu više zvrndajući u zidove i plafon nego u štandove i stao da porazgovaram sa urednikom časopisa, već vidno „umornim“ od celodnevne kafanske metafizike sa nekim učesnicima sajma. Promocija je već uveliko kasnila nekih petnaestak minuta na šta je neko dobacio obrazloženje „ma neki pesnici ga tupe nešto“. Kada smo konačno ušli u salu rezervisanu za promociju, sačekala nas je grupa matoraca u bež i sivim mantilima do poda i nataknutim šeširima na bele glave. Ćaskali su nešto naizgled bitno, mudro klimali glavom i čekali autora knjige o kojoj je bilo reči da potpiše još neki primerak malobrojnoj publici.

Ta slika se otprilike apsolutno poklapala sa mojim nekadašnjim viđenjem poezije. Grupa dokonih penzionera koji pišu nešto o nekoj ljubavi i nekim šumama. Svoje knjige čitaju samo oni međusobno i eventualno deo rodbine. Objavljuju ih neki opskurni underground časopisi i dobijaju neke nagrade kao utehu za dugogodišnji rad jer, jebiga, popularnosti i para u poeziji nema. Kažem „nekadašnjim“ jer mi se mišljenje već godinama promenilo. I to ne zato što sam naprasno prodro u smisao gore navedenog, već zato što sam video da to ipak može i drugačije. Ako izuzmemo Bodlerovo „Cveće zla“ na koje sam se pržio kao i svaki klinac gotičar/metalac i „Ispod stepeništa“ Ognjenke Lakićević (Autopark) u koju sam tada malo bio zaljubljen, prelomna tačka je došla sa jednim drugim čovekom. Prvo me je kupio prozom. Tačnije trilogijom „Dnevnik dezertera“ koju sam bukvalno progutao deo po deo. Video sam da je i ranije objavljivao nešto, ali kako su bile u pitanju pesme, nisam hteo da se zamlaćujem s tim. Čekao sam novi roman neko vreme, međutim, nije se pojavio (nije ni do danas zapravo). Fuck it, ajde da vidimo i te pesme. Mislim da sam prvo kupio zbirku „Mesečari na izletu“ i ostao zatečen količinom alternativnog rok vajba koji je izbijao iz svake stranice. Ređale su se apstraktne, vizualno upečatljive metafore i simboli koje, realno, nisam mogo baš da dokučim, ali koje su mi dugo rikošetirale po glavi u haotičnim pravcima poput kuglice na fliperu.

Od tada kupujem sve što Zvonko Karanović objavi. O samom čoveku i dalje ne znam puno, sem onoga što piše na koricama i par fun factova: da je držao muzičku prodavnicu u Nišu, da je napisao par pesama kultnom Novembru i da ima fan klub „Srebrni surfer“ nazvan po jednoj svojoj zbirci. Po medijima ga nešto ne viđam često, da ne kažem uopšte. Zamišljam ga kako u kaputu noćima tumara po Beogradu pod neonskim svetlima izloga iako je neon izumrla tehnologija. Uklapa mi se nekako u taj „London devedesetih“ filing. Dobro ste primetili da sam napisao „Beograd“ jer Zvonko već duže vreme ne obitava u svom rodnom gradu. Zato mi je posebno drago što je nedavno objavljena vest da je ovaj autor dobio književnu nagradu „Ramonda serbica“ koja se dodeljuje u Nišu. Da se poslužim fudbalskim navijačkim sloganom Engleza sa poslednjeg mundijala: It’s coming home!

Sve je to, naravno, povod za raspravu ovde. Kao da zaveštanje Branka Miljkovića više služi kao kočnica nego kao inspiracija. Lokalnoj javnosti se ne može ugoditi. Niš kao grad katkad ima čudnu narav da ono svoje što je vredno otera, a da nešto dobro sa strane ne želi da prihvati. Prethodni laureati su dobijali hejt samo zato što nisu iz Niša, bez ulaženja u samo stvaralaštvo. Nišlije tradicionalno ne vole „stari Beograđani“ proseravanje, a ne primećuju da i sami ponekad upadaju u zamku lokal-elitizma. Izborom Karanovića za ovogodišnjeg dobitnika čovek bi, logično, pomislio da će se strasti smiriti i da će svi biti zadovoljni. Međutim, ne bi me čudilo da nekom zasmeta modernizam, aktuelnost i doza pop kulture koju ovaj pesnik zastupa. Ali bez inovacija nema napretka, zar ne? Revolucije su neminovne. Hajde da se poslužimo muzičkom analogijom. Recimo da je Zvonko doneo pank u poeziju. To znači da ima prostora i za dalju evoluciju. I to se dešava već neko vreme. Na primer, Bojan Ilić Bokerini i Goran Živković Gorki sa svojom slem poezijom mu onda dođu neki post-punk talas. Ima tu prostora i za grunge, britpop, nu metal, post rock, sludge… ma šta sve ne. I ja jedva čekam te nove oblike poezije. Jer bez toga, kako god tumačili ono Brankovo „Poeziju će svi pisati“, ostaje da visi pitanje: da li će neko hteti to da čita?

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.