Ako nekog zabole: Da li je scena u Nišu mrtva i 6 razloga zašto nije

Publika kaže nema bendova, bendovi kažu nema publike i para, a svi generalno greše, sem kod ovog dela za novce.

Kao što je politika omiljena verbalna zanimacija kafanskih moljaca negde tamo posle pete ture (što će reći oko 11 prepodne) tako je muzičarima, organizatorima koncerata, muzičkim novinarima pa i publici, duševna hrana polemika o vitalnim funkcijama muzičke scene. 

E sad, ekipu koja sedi za kariranim stoljnjacima i odaziva se na nadimke dobijene po alatima i delovima automobila niko zaista ne pita za mišljenje tako da te, mahom genijalne, teorije zavere retko kad pređu prag kafane. Sa druge strane, muzički svet ima svoje određene kanale komuniciranja sa javnošću preko medija, muzičkih portala i tribina te zato ceo taj začarani krug raspravljanja oko scene dalekosežnije odjekuje virtuelnim i realnim prostorom. Jednom sam tako gledao tribinu koju organizuje RTS-ova emisija BUNT na čelu sa Brankom Glavonjić. Gosti su bili kritičar Aleksandar Žikić, pisac Muharem Bazdulj i Maja Cvetković (E-Play), a teme standardne za takav tip manifestacije. Međutim, bilo je pravo osveženje čuti realne odgovore lišene preteranog lamentiranja nad umetničkom kreativnošću. Ukratko: drugo vreme-druga muzika-druga pravila. I to je zaista tako. Dokle ćemo više biti zakačeni za stadionske rok dinosauruse koji su “u ono vreme” harali, ili za relevantnost novog talasa koja je neminovno bila ogromna, ali je odavno okončana smrću pojedinih ljudi i zemalja? Dosta se zanemaruje recimo i muzička scena devedesetih (“Oči boje duge” stop) jer uopšte ne čudi da iz najvećeg sranja niču najbolje ideje. Ta scena je i dalje nepoznanica određenom broju domaće rok publike. Ekipa koja je nastupala pod imenom Brzi Bendovi Srbije i koju su činili Darkwood Dub, Plejboj, Presing, Kanda, Kodža i Nebojša, Kazna Za Uši, Deca Loših Muzičara i ostali samo je vrh ledenog brega. Tu su i Džukele, Klinički Mrtav, Braća Left, Kontrabanda, Ništa ali Logopedi i mnogi mnogi drugi…

Poznavanje svega toga je muzička lektira i tu nema spora, ali nije dovoljno. Potrebno je da shvatimo da nam treba NOVI novi talas, a to je teško izvodljivo sa muzičkim trenjem u glavama ljudi. Pod tim mislim i na publiku, ali i na urednike pojedinih medija. Ovde već možemo da se prebacimo u muzički mikrokosmos Niša. Prateći brojne gradske portale na onom ukletom Facebooku primetio sam da svi oni barem jednom mesečno imaju manje-više iste, nostalgijom nabijene, tekstove o tome kako je u Nišu nekada cvetao rokenrol i svima je bilo do jaja. To jeste, naravno, tačno. I meni lično kao nekom ko je u ovaj grad došao pre 12 godina tekstovi tok tipa dodatno pomažu da se upoznam sa duhom grada i imenima koja su oblikovala njegovu muzičku istoriju. Problem je što nema tekstova o aktuelnim dešavanjima i muzičarima koji se bave modernijim zvukom i konceptom (čast izuzetcima). A nije da ih nema, ima ih i te kako. Možda čudno zvuče, možda sviraju “u kompijutere”, možda se “samo dernjaju u mikrofon”, ali to je normalna evolucija bez koje nema nikakvog napretka niti gore pomenutog novog novog talasa sa kojim će se mlađi naraštaji povezati i prihvatiti ga kao duh svog vremena. Evo Galija je obeležila 40 godina postojanja (i to u Beogradu). Super, blago njima. Lepo je što ovaj grad ima takav bend. Možda je bio ćale jednog druga. Mene više interesuje to što je Eyot snimio poslednji album kod Stevea Albinija, što su Suffering’s The Price nastupali na “Bleed To Death” festivalu u Beogradu i što je ekipa iz Streetcore Unity uspešno pregulala pet “Into The Pit” festivala koji sami organizuju.

Postojanje interneta je omogućilo da gore navedene stvari znam iako ih nisam pročitao u medijima. Međutim, dobre i loše stvari interneta idu ruku pod ruku. Dobre su poprilično jasne, dok se negativne ogledaju u slaboj posećenosti koncerata, skoro potpunom prevazilaženju kupovine fizičkih izdanja pa čak i u lenjosti i razmaženosti publike i samih izvođača. Jedno sa drugim, trećim i četvrtim nas ponovo vraćaju na početak vrzinog kola i na naklapanje o sceni koja nigde nije jasno definisana i od koje svi očekuju nešto različito. Publika kaže nema bendova, bendovi kažu nema publike i para, a svi generalno greše, sem kod ovog dela za novce. Doduše i floskula “država i grad dučine nešto” koja se često provlači kod izvođača je diskutabilna. Razumem te, prijatelju, ali zar zaista hoćeš da, uslovno rečeno, budeš dužnik vladajuće garniture pa da te vuku na skupove ko Dinkić Kikija? To li je rokenrol? Ali dobro, odosmo možda previše u širinu. To samo dokazuje da je polemika o sceni ipak usko povezana sa kafanskom spikom o politici iz uvoda. Scena je kao materija, ne može se uništiti, već samo može preći iz jednog oblika u drugi. Scena treba da ide protiv svih, sem protiv sebe i uprkos svemu. A što se tiče Niša, on je u prethodnih par godina postao bogatiji za pet sjajnih debitantskih izdanja koja su i više nego dovoljan dokaz da su 2016. i 2017. ubile mnoge stvari, ali ne i kreativnost u našem gradu. E sad, da li ćemo to umeti da prepoznamo ili ćemo sačekati nekog drugog da to uradi jer mi nemamo muda i pameti već samo rezerve hejta i kritike, videćemo…

Igralom – “Pogrešna poznanstva

Prljave Sestre – “Prljave sestre”

There. – “Chasing the basics”

Tevarbulebra – “Ko se nađe, tu smo”

Mora – “Previd”

Bohemija – “Sve naopako”

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde