Na ivici ludila: Egzit, samo sa one druge strane ogledala


Više ne idem na Egzit, ne zato što sam ga, nedajtibože, prerastao, pu-pu, daleko od toga; niti što je postao repetetivan – ma nije ni to, muzika je tamo na tercijalnom mestu po bitnoći; već što sam te 2015. godine u roku od par dana u Novom Sadu rasklopio sopstveni razum na deliće, shvativši da nema potrebe više da dolazim na tu tvrđavu.

Prvo, bez preterivanja, ono što me je prvenstveno očaralo tamo, s ozbirom da sam bio nešto mlađi, to je da sam dobijao utisak da tamo problemi ne postoje; kao da ti je jedino važno samo tih par dana provedenih u prašini, dimu i blatu, pod otvorenim nebom, za koje nisi želeo da se ikada završe. Tako da – nakon temeljnog policijskog pretresanja sa sve rečenicama: “Ajde ti, mali, sa strane, otvaraj taj ranac, šta ti je ovo, daj ličnu kartu”, ceo prvobitni, ukočeni i uštogljeni život se polagano gasio.

Euforija, ekstaza, delirijum, nirvana – ne postoji reč u vokabularu koja bi mogla jasno i precizno da opiše sveobuhvatni doživljaj. Ljudska stvorenja koja su se tamo kretala; volšebne i vilovite priče koje su se tamo kroz urlike i šapat prenosili; pogledi na svet koji su se, sedeći na travi sa očima uperenim prema bezbrojnim zvezdama, odavali; njihovi doživljaji, njihove halucinacije, paranoje, svi ti padovi u trans i besmislene izjave – bile su samo jedan skriveni odraz koji je Egzit, zapravo, na svom festivalu ljupko negovao.

Svi su hipnotisano govorili kako je to najsjajnije mesto na kojem su mogli da se nađu to leto; da su neki od njih pronašli svoje epohalne ljubavi na ovom festivalu; da su pobegli od previše posla…

I tako, prolazeći kroz rastopljenu masu na raznim nastupima mogle su se videti (ne)uobičajene festivalske, nadrealizmom ispunjene, scene: seks u blatu, patuljci koji su bili obučeni u zelena odelca, Betmen na Dance Areni koji maše plaštom i peva: „Na-na-na-na-na-na-na Betmen“,  čovek u kostimu banane, momci koji su obučeni u ceo fudbalski tim sa različitim dresovima i sudijom, devojke u toplesu, ljudi koji su spavali u barama od prevelike iscrpljenosti…

Zato su ranojutarnji sati bili ono zbog čega se novosadski festival nesebično odvajao od drugih.

Jedared mi je prišla devojka, bilo negde oko šest ili sedam izjutra, koja je imala zenice poput pijačnih lubenica, i pitala me da li je njena drugarica lepa, pokazujući na prazan prostor. Nisam želeo da joj razorim to malo nade, što joj je ostalo u sprženom mozgu, da ipak nije flipnula, već sam nastavio da trabunjam sa njom i njenom drugaricom.

Svake večeri, po celu noć – sve dok se ne padneš u onaj krevet, koji te čeka na drugoj strani grada –  slika se šizofreno mutila, izoštravala i krivila; stoga je „terenski rad“ – pravljenje audio i pisanog zapisa, da se ne bi zaboravilo – dao opskurne rezultate, usled neizmernog premora i moždanog rasula.

Sledećeg dana kada bih video na šta je rukopis ličio – ne preuveličavam – trebalo bi mi po sat vremena da dešifrujem par rečenica. Škrabopisi umesto slova, slova iz prvog reda spajana sa onima iz trećeg, redovi koji nemaju veze jedan sa drugim, naškrabane misli koje uopšte nisu povezane…

Izobličeni glas, koji se mogao čuti preko diktafona bio je isprepletani odraz ushićenog straha i orgazmične radosti. U toku pauza, tokom prekucavanja razjarenih monologa, nekoliko puta sam zastajkivao, psujući tu muziku što ne mogu da čujem sebe. Muzika je bila tu jedna sasvim sporedna stvar i, pre svega, dosadna smetnja.

Takođe na tim navlaženim i štrokavim hartijetinama pisale su kojekakve avetinjske misli, da bi normalan čovek pomislio da tu postoji neka nadvrednosna logika njemu nepoznata, ali, u stvari, grdno bi se razočarao, ako bi mu neko samo rekao da su to, zapravo, najobičniji otpaci raskomadanog ljudskog uma.

Audio zapisi su se sastojali od nejasnih krikova i arlauka, gde su se, između ostalog, čuli slučajni prolaznici sa kojima se vodio razgovor.

Urlikanje i valjanje po prašini na Mainu; treperenje faca i haluciniranje ogledala umesto žičane ograde na Dance Areni; ubrazano kreštanje i palacanje jezikom na trensu; manijački zvukovi na Urban Bugu; izbečene oči i cvokotanje zubima na AS FM-u; izjavljivanje ljubavi nepoznatim osobama i jutarnje rastapanje na Fusion stageu

Tu su bili rejveri sa brzim cvikama, metalike sa dugim i masnim kosama, splavarke, ortaci sa ćoškova, blejači iz kraja, glavni dileri, matorci u penziji, navijači, panduri, debele drugarice, ružne drugarice, prve simpatije koje od vrtića nisi video, propali glumci, zaljubljeni parovi, špijuni, Betmen, štreberi, hejteri, alkosi, spektori u civilu, stidljivi šmokljani, pali anđeli, šećeraši, manijaci, pravi i lažni doktori nauka, vatrogasci, golubovi, Britanci i psi.

Niko od njih nije bio besan; niko nije bio smoren; svi su se sjajno provodili, znajući da će – kada u ponedeljak ujutru otkuca devet sati, kada tvoje mlado telo i um budu na ivici ludila, kada onako slomljen shvatiš da je fajront, kada skapiraš da moraš da se vratiš from the other side – to biti definitivan povratak u ono ubuđalo sivilo od života iz kojeg si toliko zdušno želeo da zbrišeš.

A danas, kada se onako turistički ode na tu tvrđavu, dok nema Egzita, kada se popne na najviši deo Petrovaradina, ako se dovoljno udubiš i pažljivo pogledaš tamo gde je Dance Arena bila, videćeš, kroz samo jedan treptaj oka, senke ljudi, koje i dalje bezbrižno đuskaju, ne očekujući da će muzika ikada da stane.

2 KOMENTARI

  1. Au sta covjek nasra, je li on ikad bio na bilo kom koncertu ili nocnom izlasku prije nego sto su ga pustili na egzit??!

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.