Gospodari pesme: Ultimativni pionir sa doživotnom misijom, Mark E. Smith

Frontmen legendarnog i uticajnog britanskog benda The Fall, Mark Edward Smith, preminuo je 24.01. ove godine. Bio je glavna pokretačka snaga i jedini stalni član benda, sa kojim je ispisao istoriju bogatu 42 godine. Okarakterisan kao post punk band, ipak, u kategorizaciji svih muzičkih pravaca, The Fall stoji usamljeno i superiorno u sopstvenoj kategoriji. O svom stvaralaštvu Smith nije želeo mnogo govoriti, tj. nije ga voleo objašnjavati, smatrajući tako nešto vrlo komplikovanim. Slovio je za neobičnu vrstu nematerijalnog nacionalnog blaga.

Rođen je 5. marta 1957. godine u Broughtonu, Lancashire (Engleska) u radničkoj porodici, od oca Jacka i majke Irene. Imao je tri sestre: Suzanne, Caroline i Barbaru. Porodica se preselila u obližnji Prestwich kada je imao šest meseci. Za muziku nije bio zainteresivan sve do svoje 14. godine kada je otkrio Captaina Beefhearta. Pohađao je Sedgley Park Primary School, a potom Stand Grammar School za dečake sve do svoje 16. godine. Iste godine napustio je dom i osamostalio se sa svojom devojkom Unaom Baines, budućom klavijaturistkinjom The Falla. Nakon toga je pohađao večernje časove književnosti, a prvi posao bio mu je u fabrici mesa, pre nego što je postao utovarivač na Salford dokovima. Pre formiranja The Falla Smith je pokušavao da bude pevač nekoliko heavy metal bendova.

________________________________________________________________

Sa 18 godina imao sam viziju stvoriti muziku koja ne postoji. The Fall je nastao zato što nisam imao šta slušati” “Nije postojao bolji bend od nas tada. Puno je idiota, tako da, ovo nije za svakoga.

___________________________________________________________________

The Fall su sa svojim radom počeli 1976. godine u Prestwichu, Manchester. Pored Smitha i Unae Baines u njemu su bili i Martin Bramah i Tony Friel. Ideja da se oformi bend rodila se nakon što su tog leta njegovi budući članovi prisustvovali koncertu Sex Pistolsa u Free Trade Hall-u u Manchesteru. Ime bendu dao je Friel po istoimenoj knjizi Alberta Camusa iz 1956. godine, premda je prvobitan predlog  bio da se nazove The Ousiders, prema još jednom delu ovog pisca. Na stvaralaštvo benda uticali su bendovi-uzori The Velvet UndergroundCaptain BeefheartCanThe Monks, The Stooges. Članovi The Falla su neretko citirali svoje omiljene pisce. Pored Camusja, to su bili HP Lovecraft, Raymond Chandler i Malcolm Lowry.

Vrlo brzo postali su jedni od pionira nove tzv. post pank scene koja je prihvatila energiju i neposrednost panka, ali su napustili njegovu jednostavnu muzičku formulu i zaplovili u neke malo neistraženije vode. Ovaj bend učinio je sve što jedan rock bend može da bi demistifikovao, unakazio i potpuno eliminisao ono što je plejada američko-britanskih legendi decenijama tvorila u rock credo.

________________________________________________________________

Ne radi se o tome da sam želeo videti svoju sliku u časopisu, već napraviti nešto što kombinuje primitivnu muziku sa inteligentnim tekstovima.

___________________________________________________________________

50.000 Fall Fans Can’t Be Wrong” iz 2004. godine po ocenama mnogih kritičara najbolja je rekapitulacija (best of) antologija opusa The Falla. Ona obuhvata najranije snimke (“Repetition” i “How I Wrote Elastic Man“), najvećim delom zahvatajući pesme s albuma iz centralnog dela 80-ih, da bi se druga polovina drugog diska fokusirala na 90-te i kasniji period. Sve zajedno broji 39 pesama.

The Fall su imali ogroman uticaj na rock bendove sa obe strane Atlantika. Snimili su ukupno 32 studijska albuma beskompromisne vizije, od kojih je “This Nation’s Saving Grace” iz 1985. godine po mnogima bio najuspešnijii, te veliki broj EP-jeva. Kako su se menjali članovi benda, tako se menjao i zvuk benda. Menjanje diskografskih kuća takođe je bilo uobičajeno (Rough Trade, Kamera records). Bili su omiljeni bend radijskog voditelja i DJ-ja Johna Peela, te su tako sa 24 pojavljivanja u njegovim emisijama bili apsolutni rekorderi na BBC-u. On ih je opisivao kao uvek drugačije, a uvek iste.

Ako umrem sutra, ne mogu se žaliti ni na što, osim što naredne jeseni neću čuti novi album benda The Fall čiji je post-punk, potaknut utjecajima Kraut i garažnog rocka, avangardista poput Captaina Beefhearta i Velvet Undergrounda, oduvek bio nervozan i nazubljen, često oštar i mračan, ali katkad i relativno popičan pa je nekoliko njihovih albuma ušlo u Top 40. (John Peel)

Kada je Peel preminuo, Smith je izjavljivao da mu jako nedostaje, iako su se uvek držali na rastojanju i nikada nisu bili ortaci, tj. nisu postali dobri prijatelji:

On bi meni slao razglednice, ja njemu, i to je to. Ipak, mislim da je radio bez njega mnogo gori. Radio u Britaniji!

Svoj bend Smith nije doživljavao kao mančesterski, a za nabolji bend iz svog grada smatrao je The Worst!. Kritičar Steve Huey opisao je The Fall kao “apstraktnu poeziju punu komplikovanih reči, presahnute duhovitost, rezanja socijalnih opažanja, i uopšteno mizantropija (ponekad i više nego jasno navedeno podrazumevana). ”

Bend je izveo svoj prvi koncert 23. maja 1977. godine, a materijal za debi album snimili su u novembru iste godine. Na prvom koncertnom albumu prva stvar koju je Smith rekao publici bila je: “Razlika između vas i nas je u tome što mi imamo mozak.” Ali, to je bilo tada.- u budućim intervjuima je itekako znao isticati da su klinci danas mnogo pametniji. U Junu 1978. godine urađen je prvi Peel Session za radio BBC a u avgustu iste godine izašao je prvi singl “Bingo Masters Breakout“. 

Prvi album, sniman samo jedan dan, nosio je naziv “Live at the Witch Trials” (1979). Pesme koje su odmah odskočile su “Frightened, Rebelious Jukebox, i “No Xmass For JunkiesUpravo sa njega je i pesma “Industrial Estate” u kojoj se Smith bavio tematikom propasti radničke klase.

Smithov pristup muzici nije bio konvencionalan; nije imao visoko mišljenje o veštini sviranja, smatrajući da:

________________________________________________________________

rock zapravo i nije muzika, već loše tretiranje instrumenata da bi se prebolela osećanja.

___________________________________________________________________

Njegovi tekstovi su u samom startu odražavali načitanost i uticaje egzistencijalizma, mističnih vizija Williama Blakea, mračnjaštva Howarda P. Lovecrafta; Windhamovog poetskog eksperimentisanja i mančesterskog urbanog otuđenja. Pored Smithovog vokala, rane snimke ispunjavao je zadivljujuće konzistentan post pank i new wave zvuk, u isto vreme i sumoran i dinamičan. Njegove pesme, u koje je, kako on kaže “stavio puno tvrdog znoja”, imale su za njega unutrašnju logiku, te mu stvarno nije bilo stalo ko ih razume ili ne. Sa narednim albumom iz 1980. godine “Grotesque (After the Gramme)“, za koji je omot naslikala Suzanne, Smithova sestra, a kojeg su kritičari smatrali prekretnicom u karijeri benda, tekstovi počinju obuhvatati i teme poput politike, magije, mistike, socijalne kritike... Karakteristična formula bučnog popa se u pesmi “Totally Wired vrlo lako prepoznaje.

Pesme koje su obeležile ovaj period su i “New Face On Hell“, “Pay your rates“, takođe sa drugog albuma, te Rowche Rumble (Totale’s Turns, 1980).  

Smithov zaštitni znak bio je njegov izvanredni recitativni stil pevanja, apstraktni i nadasve kriptični tekstovi ne- komercijalnog teškog zvuka. Njegova poezija često je bila teška za prevođenje i objašnjavanje zbog neverovatnog poigravanja rečima i pojmovima. Isto tako, i njegova prozna umešnost dolazila je do izražaja. Tome najbolje svedoče pesme “Spectre Vs Rector” ( Dragnet“, 1979), The North Will Rise Again” (“Grotesque (After The Gramme”), 1980), “Winter Part I” (“A Part of America Therein”, 1982), i “Wings“(Perverted by Language“, 1983).

Bavio se i nacizmom u pesmi “Who Makes The Nazis?” sa četvrtog albuma “Hex Enduction Hour” (1982). Sa njega se istakla i pesma “The Classical, koja možda na najeksplicitniiji način prikazuje ono nešto što je izdvojilo Smitha od drugih frontmena u to vreme, jer, on čak i kada glasno uzvikuje preko muzike svoje tekstove, koji su često bez preteranog smisla, i dalje to zvuči odlično. Bavio se i ismejavanjem britanske kraljevske porodice u pesmi “Spoilt Victorian Child” sa osmog albuma “The Nation’s Saving Grace” (1985).

Veliki broj svojih vokala Smith je spontano zabeležio u svojoj kući, na diktafonu ili kasetofonu, čemu je primer pesma “Paintwork” sa istog albuma. Umetnički integritet i nezavisnost su principi koji su se isticali u radu The Falla, što je dovelo do toga, da ni nakon zavidnog broja godina postojanja, bend nije postao komercijalan.- iako se u nekoliko prilika veoma približio tom statusu.

Prema većim promenama u postavi benda, njegova istorija se može podeliti u 5 etapa. Rani period u kasnim 70-im, period od 1980 sa Steveom Hanleyem na bas gitari i dvojicom bubnjara, potom godine sa Brix Smith Start, gitaristkinjom i Smithovom drugom suprugom (1984 -1989), svojevrsni comeback benda u 90-im, i poslednji period koji je usledio nakon tuče Juliaje Nagle i Smitha u aprilu 1998. godine na bini u New York-u, kada su svi članovi napustili bend, a Smith bio uhapšen. Čak je i naš “Ukus Nestašnih” preneo vest o tome.

Brix je Smith upoznao tokom turneje u Los Angelesu, 1983. godine, i bio u braku sa njom sedam godina. Šesti abum iz 1983. godine “Perverted by Language”, bio je prvi na kojem se pojavila. Naredne godine, izlazi sedmi album “The Wonderful And Frightening World” koji je najvisa tačka ovog perioda The Falla, te za njim i “This Nation’s Saving Grace, još jedno remek delo. Zvuk benda je u tom periodu bio nešto pitomiji i obogaćen relativno melodičnijim muzičkim deonicama. Pesma “Frenz” sa visoko produkcijskog desetog albuma “The Frenz Experiment (1988) stoji u prilog tome.

Pesma “Big New Prinz” sa jedanestog muzičko-scenskog projekta, albuma I Am Kurious Oranj“(1988), poseduje jednu od najzaraznijih bas linija ikada, koja je kopirana kasnije u pesmama “Park Life” benda Blur i “Two States” benda Pavement. 

U 90-im je sa odlaskom Brix, zvuk the Falla je bio ozbiljno promenjen. Bend je usvojio ritam mašine, dance ritmove i moderne klavijature, a produkcija je postala visokokvalitetna.

U retkim, sjajnim trenucima, Smith bi napustio recitovanje, i zaista pevao. To su bile magije. Neke od njih su pesme “Popcorn Double Feature” sa dvanaestog albuma “Extricate” (1990), prvog za Phonogram Records i “Edinburgh Man” sa narednog “Shift Work (1991). Četrnaesti album “Code:Selfish” (1992) doneo je nekoliko odlicnih pesama: “Birmingham School Of Bussiness School, Married 2 Kids“, “Time enough“…

U ovom periodu druga Smithova supruga bila je Saffron Prior, koja je radila za The Fall’s fan club, ali njihov brak bio je takođe kratkog trajanja (1991-1995).

Pesma “Hip Priest” (“Hex Enduction Hour”) pojavljuje se u čuvenom filmu “The Silence of the Lambs” (1991).

Svojim cinizmom i sarkazmom, te brutalnim smislom za humor i moždanim vijugama oštrim poput skalpela, Smith je neumorno secirao i provocirao britansko i zapadnjačko društvo. Bio je nepredvidiv i osoben, govoreći direktno ono što u trenutku pomisli. Osvedočeni mizantrop, poznat po prepucavanju sa kolegama i ignorisanju medija, po svedočenjima novinara koji su sa njim sarađivali, odavao je izvesnu ćaknutost i nadrealizam koje je često koristio da bi izbegao odgovore na pitanja koje je smatrao suviše blizu autentičnoj iskrenosti i sentimentalnosti. Na pola jednog ličnog pitanja, umesto da odgovori otpočinjao je razgovor o nečem sasvim drugom.

________________________________________________________________

Jeste, bio je urnebesan, prepun neiscrpnih bravuroznih izraza, brutalnih uvreda, šašavih anegdota i posedovao je potpuno nenadmašne poglede na svet, koji bi umeli da budu jednako zbunjujući kao i zapanjujući ili čak uvredljivi. Ali gajio je i duboko ukorenjenu ljubav prema svom radu, rečima, muzici, slikarstvu, književnosti i istinskom istraživanju onoga što bi alternativna kultura mogla da bude.” (DanielDylanWray)

___________________________________________________________________

Njegova nezgodna narav, neretko je bila razlog i za često menjanje članova benda, čak 66 ih je bilo, a neki su se vraćali u bend i više puta. Smith je tvrdio da je otpustio oko pola od tog broja ljudi, a da su ostali pak otišli svojom voljom. Završavao je saradnje sa muzičarima iz naizgled banalnih razloga; jednom je odbacio inženjera zvuka jer je jeo salatu, kasnije objašnjavajući da je to u stvari bila poslednja kap. Marc Riley je otpušten zbog igranja uz pesmu Deep Purplea u noćnom klubu tokom turneje u Australiji, iako je zapravo bilo mnogo ranijih razloga za tako nešto.

Petnaesti po redu album The Falla “The Infotainment Scan” izlazi 1993. godine, a “Middle Class Revolt” odmah naredne. Pesme Lost In Music“, “I’m Going To Spain“, “League of Bald Headed Gentlemen” i “Why are people grudgeful“, spadaju među najbolje koje su The Fall objavili. Usledili su ubrzo albumi “Cerebral Caustic” (1995), “The Light User Syndrome“(1996)  “Levitate” (1997).

Pored  rada sa The Fallom, Smith je izdao i dva spoken-word solo albuma: “Post-Nearly Man” (1998) i “Pander! Panda! Panzer!” (2002).

Svoju treću ženu, klavijaturistkinju Eleni Poulou, upoznao je 2000 godine. Udajom se i ona pridružila bendu i bila u njemu sve do njihovog razvoda, 2016. godine. Poslednja partnerka bila mu je njegova menadžerka Pamela Vander.

U novi vek bend je ušao sa ogromnim interesovanjem za reizdanja njihovih ranijih albuma. Od albuma “The Marshall Suite”(1999) nizali su se redom albumi: “The Unutterable” (2000), “Are You Are Missing Winner” (2001), “Country On The Click” (2002) i “The Real New Fall LP” (2003), te “Fall Heads Roll” (2005). Opet se u istoriji benda ponovila turneja koja je je zamalo prekinuta jer su svi članovi benda, osim Eleni, napustili bend navodeći kao razlog za to Smithovo odvratno ponašanje, konstantne svađe i međusobno optuživanje za manjak para od zarade. Smith je nekako uz pomoć njegove americke izdavacke kuce Narnack Records okupio potrebne muzičare i nastavio sa turnejom. Usledili su albumi “Reformation Post TLC” (2007), te “Imperial Wax Solvent” (2008) .

I sa 50 godina je imao više energije nego većina njegovih mlađih kolega. Pogledajte samo live sa beogradskog koncerta iz 2009. godine, na kojem je pesma “50 year old man (“Imperial Wax Solvent”). Pre ovog koncerta, The Fall je bio u Srbiji 1990 godine.

2008. godine Smith je objavio svoju vrlo hvaljenu autobiografiju “Renegade: The Lives and Tales of Mark E. Smith“, u kojoj je progovorio o mnogim pitanjima vezanim za njegovu impresivnu karijeru i živopisnu ličnost, iznevši svoje stavove o ljubavi, braku, alkoholu, drogama, studentima… Evo jednog zanimljivog dela iz nje:

________________________________________________________________

Uzeo sam heroin na jednoj žurci u Mančesteru sredinom 80-ih, iz čiste druželjubivosti. Počeo sam da pišem, misleći: ‘Ovo je nešto najbolje što sam ikad napisao’. Probudio sam se u nekom trenutku narednog dana, misleći da sam napisao remek delo nad remek delima. Osećao sam se kao govno, rekao sam sebi da nikad više neću uzimati to, ali sam mislio da bar imam to genijalno delo. Onda sam počeo da čitam – ili pokušavam da čitam – taj ep na četiri strane. Potpuna zbrka. Zaspao sam na petoj strani. Nisam znao ni o čemu se radi – da li je u pitanju pesma ili priča.

___________________________________________________________________

Naredna ostvarenja The Falla bila su “Your Future Our Clutter” (2010), “Ersatz GB” (2011), “Re-Mit ” (2013), “Sub-Lingual Tablet” (2015) i poslednji album “New Facts Emerge ” (2017).

Pred kraj života, Smith je nastupao u invalidskim kolicima, jer mu je zdravlje ozbiljno narušila “bizarna bolest” koja mu je kočila grlo, respiratorni trakt i mišiće. Nije tajna, bio je neumorni konzument irskog viskija, a kasnije džina. Bio je po svemu sudeči veliki svadljivac i prznica, čovek koji nije voleo pse i veverice, Nescafe, bele patike, američki fudbal, starije mučkarce sa repom, Marlboro 100’s, Eddieja Murphyja… Ali uprkos tome, bio je i omiljen i nadasve cenjen muzičar od strane fanova i muzičkih kritičara.

Bio je nezaustavljiv. Prošle godine, u vreme kad je izašao poslednji album benda “New Facts Emerge“, samo šest meseci pred smrt, istinski uzbuđen zbog nove muzike, izjavio je:

Već sam krenuo da radim na sledećem, jebeno ću eksplodirati od ideja

Neka od svetskih imena sa kojima je sarađivao su Edwyn Collins, Elastica, Gorillaz, Long Fin Killie, Mouse on Mars, Coldcut i Ghostigital. 

Kao muzičar koji prati fudbal, snimio je 2010. godine pesmu “England’s Heartbeat” sa svojim projekt-bendom Shuttleworth. Osim toga, bio je navijač Manchester Cityja, omiljeni fudbaler mu je bio Harry Dowd, a knjiga Malcolma AllisonaColours of My Life“.

James Murphy iz projekta LCD Soundsystem, veliki fan The Falla, lepo je objasnio:

________________________________________________________________

Niko nije bio kao Mark E Smith. Niko više neće biti sličan njemu.

___________________________________________________________________

“When I’m dead and gone
My vibrations will live on
In vibes on vinyl through the years
People will dance to my waves.”

(“Psykick Dance Hall”, “Dragnet”)

OSTAVITE ODGOVOR

Unesite svoj komenar!
Unesite svoje ime ovde

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.