Album po album: Queens of the Stone Age – Zabranjeno za sve, svuda i uvek! (1998 – 2002)

Početak karijere benda Queens of the Stone Age vezuje se pre svega za raspad benda Kyuss. Nakon inicijalne bezidejnosti o daljem toku karijere u kritičnom post adolscentskom periodu života, Josh Homme formira sopstveni bend. Iako je i tokom karijere u Kyussu on bio tvorac većine pesama, uloga frontmena mu je bila nova te je predstavljala ozbiljan zadatak. Stoga ne čudi činjenica da su često tu ulogu preuzimali Mark Lanegan i Nick Oliveri, koji je u nekom od intervjua i spomenuo da veruje da se Homme nikada nije osećao prijatno u ulozi frontmena.

Prve albume benda većinski je snimio Josh Homme uz pomoć brojnih prijatelja, pre svega Nicka Oliverija, a tek na trećem izdanju „Songs for the Deaf“ celokupan bend ulazi u studio. Taj celokupan period rada benda vezuje se i za nenormalnu upotrebu najrazličitijih opijata, odnosno za  potpuno destruktivno i sumanuto ponašanje svih članova. Srećom, rezultati su bili i više nego kvalitetni pa im se ovakav stil života i ne može uzeti za zlo. Eksplozivni, eksplicitni i sirovi – tri reči koje možda najbolje opisuju rad benda Queens of the Stone Age, ili barem njihov prvi period.

Kyuss/Queens of the Stone Age Split EP (1997)

Krenuti u priču o bendu Queens of the Stone Age, a ne spomenuti ovaj split EP bilo bi suludo i krajnje nepravedno. Ovaj EP važan je, pre svega, kao prekretnica, odnosno važan je njegov istorijski značaj. U pitanju je poslednje izdanje, ne računajući „best of“ kompilacije, benda Kyuss, a ujedno i prvo gde se pominje ime benda Queens of the Stone Age (u nastavku teksta QOTSA). Kultni Kyuss u datom trenutku već je bio rasformiran, ostavivši veliku prazninu iza sebe. Josh Homme, dvadesetčetvorodišnjak u datom trenutku, iza sebe već ima veoma uspešnu karijeru kao gitarista i pisac većine pesama Kyussa, ali i kao touring gitarista, takođe kultnog benda, Screaming Trees. Nakon inicijalnog pokušaja formiranja sopstvenog benda 1996. čije je ime Gamma Ray morao da promeni zbog benda iz Nemačke sa istim imenom, Homme formira QOTSA. Na ovom splitu oba benda su se upisala sa po tri pesme. „If Only Anything“ već je bila objavljena na Gamma Ray EP-ju, a kasnije i na debi albumu QOTSA, dok su „Born To Hula“ i „Spiders and Vinagaroons“ tada prvi, ali ne i poslednji put, objavljene. Iako prilično lošeg kvaliteta, ove tri pesme nagovestile su svetu da Josh Homme sa svojim novim bendom planira da uradi nešto veliko. Queens of the Stone Age je rođen!

Queens of the Stone Age (1998)

Već sa debi albumom „Queens of the Stone Age“ Josh Homme je definisao zvuk koji će, uz blage modifikacije, biti temelj benda i verovatno njegova najprepoznatljivija karakteristika. Nazalne basovite gitare obojene obiljem fuzza, stameni ali blago iščašeni rifovi i hipnotišući ritmovi, nalik na krautrock pionire Can i Neu! bili su formula za uspeh. Kada ti debi album otvara triling „Regular John“, „Avon“i „If Only“(ranije poznata kao „If Only Anything“) nema razloga gajiti bilo kakvu sumnju u kakav će bend QOTSA izrasti. Naravno, ostatak albuma ne kaska ni malo. Josh Homme je na ovom izdanju skoro ceo posao odradio sam, uz pomoć  Alfreda Hernándeza, bivšeg bubnjara Kyussa, dok je za produkciju bio zadužen legendarni Joe Barresi. Naravno, kao i tokom ostatka karijere benda, ekipa oko kultnog mesta Rancho de la Luna učestvovala je u snimanju albuma. Vlasnici ovog studija, Dave Catching (gitarista benda Eagles of Death Metal) i Fred Drake, kao i dugogodišnji tonac benda Patrick „Hutch“ Hutchinson, učestvovali su u snimanju atipične QOTSA pesme „I Was a Teenage Hand Model“ koja zatvara album. Pored njih, kao basista i bek vokal u pesmama „You Would Know“ i „Give the Mule What He Wants“ pojavljuje se i Chriss Goss, čovek zaslužan za kreiranja „zvuka“ desert i stoner rocka.

Rated R (2000)

Kako je Josh Homme bio manje-više jedini član benda, bilo je neophodno da okupi ostatak postave kako bi promovisao debi album i kako bi krenuo rad na novom albumu. Prvi koji je prihvatio poziv bio je bivši član Kyussa, basista Nick Oliveri. U godinama koje su usledile, odnosno na naredna dva albuma, Homme i Oliveri činili su okosnicu benda. Zvuk benda već je bio formiran i odlično prihvaćen tako da je bilo daleko lakše napraviti sledeći korak. „Rated R“ bio je propraćen tekstom „RESTRICTED TO EVERYONE, EVERYWHERE, ALL THE TIME“ koji je zajedno sa omotom bio pre svega upućen izdavačkoj kući Interscope, koja iako je izdala album nije verovala u njegov uspeh usled kontroverznih tekstova i tema koje ga prate. Njihov skepticizam nije bio neosnovan ako uzmemo u obzir činjenicu da su sve pesme na ovaj ili onaj način posvećene drogama. Dovoljno je bilo 7 reči u pesmi „Feel Good Hit of the Summer“, koja otvara album, da Homme opiše, odnosno da pokuša da se seti, jedne novogodišnje večeri. Nostalgično ili ne, Homme je sa istim žarom peva i danas, a pesma je postala jedan od njihovih najvećih hitova. QOTSA – Interscope Records 1:0. Nakon nje, tih godina najveći hit benda, „The Lost Art of Keeping a Secret“ koja se pojavila kao prvi singl. B strana ovog singla bila je ponovo snimljena „Born To Hula“ sa split EP sa Kyussom. Uprkos popularnosti ove pesme njena tačna tematika do sada nije otkrivena, mada postoje nagađanja. Tokom jednog intervjua Homme je indirektno, nakon forsiranja novinara, rekao da je pesma o bivšem članu benda koji je udario njegovu devojku, odnosno o dogovoru da se taj događaj prećuti. Na ovoj ploči Homme je već ozbiljno razvio svoj prilično izopačeni fantazmagorični stil pisanja koji će se dodatno razvijati na svakom sledećem izdanju. Tako imamo „Monsters in the Parasol“ u kojoj Homme govori o iskustvu uzimanja LSD-ja, odnosno o roditeljima njegovog prijatelja koji su se ranije vratili kući dok su oni bili pod uticajem droge što ga je odvelo u loš trip, zatim „Quick and to the Pointless“ u kojoj Oliveri opisuje svoje istovremeno uzimanje kokaina i meta kao i heroina i spida. Takođe, tu je i prvo gostovanje Marka Lanegana koji se kao glavni vokal pojavio u pesmi „In the Fade“ i kao prateći vokal u pesmama „Auto Pilot“ i „I Think I Lost My Headache“. Teško je naći konsenzus i izabrati najbolji QOTSA album, ali kakav god ishod bio „Rated R“ u najgorem slučaju može dospeti na drugo mesto.

Songs for the Deaf (2002)

Kako je „Rated R“ pokupio fenomenalne kritike, te digao QOTSA na nivo planetarno popularnog benda, Josh Homme je imao jako težak zadatak da to nadmaši novim izdanjem. Uzevši u obzir njegovu tendenciju da eksperimentiše, odnosno da na svakom izdanju uvodi novine, tako je novi album „Songs for the Deaf“ nastao kao konceptualni. Ideja iza albuma bila je da se slušalac nalazi u kolima koja voze od Los Anđelesa do mesta Joshua Tree. Kroz radio stanice koje se menjaju nakon svake pesme stvoren je utisak vožnje, odnosno putovanje kroz razna mesta. Pored dvojca Homme/Oliveri bendu se kao zvanični članovi priključuju i Mark Lanegan, koji je debitovao na „Rated R“, kao i Dave Grohl koji kao veliki fan benda prihvata poziv, a svoj bend Foo Fighters šalje na kratkotrajni odmor. Pored mnogobrojnih gostiju na albumu najviše se ističe Alain Johannes, multiinstrumentalista poznat po radu sa mnogim muzičarima, između ostalih sa Chrisom Cornellom, koji je takođe radio na mixu za „Rated R“. Pored njega na albumu se, kao radijski voditelji, između ostalih pojavljuju i Johannesova supruga Natasha Shneider, zatim Lux Interior iz benda The Cramps, Jesse Hughes i Dave Catching iz Eagles of Death Metal i Jeordie White (ranije poznat kao Twiggy Ramirez) basista bendova A Perfect Circle i Nine Inch Nails kao i gitarista Marilyna Mansona. Iako je u pitanju najduži album u njihovoj celokupnoj karijeri, njegova fluidnost je perfektna, kao i na prva dva izdanja. Od uvodne „You Think I Ain’t Worth a Dollar, But I Feel Like a Millionaire“ do poslednje „Mosquito Song“ uzbudljivost ne opada, držeći slušaoca konstantno fokusiranim na dešavanja, baš kao što bi trebalo da bude fokusiran tokom vožnje, iako su verovatno na umu imali vožnju nalik na onu Hantera Tompsona u „Paranoji u Las Vegasu“. Tu su i dva najveća hita QOTSA „No One Knows“ i „Go With a Flow“, kao i jedna od najbrutalnijih pesama u modernoj muzici, iako nije reč o metalu, „A Song for the Dead“. Eksplicitni, sirovi i brutalniji nego ikada servirali su svetu album koji će ostati ubeležen kao jedan od najbitnijih u 21. veku.

Ostavite komentar: