Arcade Fire

Reflektor

Izdavač: Merge, Sonovox Records, 28.10.2013.

Producent: James Murphy, Markus Dravs, Arcade Fire

Žanr: Alternative rock, art rock, disco, rara, world music

Trajanje: 75:14

4.6/5

Ocena

Kanadski rokeri Arcade Fire nekoliko godina su radili na nasledniku albuma o predgrađima. Detalji o albumu do skora su strogo držani u tajnosti, a jedine naznake o njemu bili su misteriozni grafiti i slike po svetskim metropolama koji su ukazivali na jedno – „Reflektor“.

Kada se pojavila naslovna pesma, sa svojim interaktivnim video spotom koji nas je odveo na ulice Haitija i kroz igru i pesmu otkrio deo svoje magije, bilo je jasno da se radi o nečem izuzetnom i drugačijem od njihovog dosadašnjeg rada. Pesma epskih razmera, jednostavnog rifa, otpevana simultano na dva jezika (francuskom i engleskom) sa prepletanjem vokala supružnika Vina Batlera i Režin Šasanj (plus prateći vokali Dejvida Bouvija) možda je njihova najbolja. Ako je „Wake up“ stadijumska himna, onda je „Reflektor“ bendova himna i u ovom trenutku predstavlja vrhunac njihovog umetničkog izraza.

Ono što saznajemo iz intervjua koje je Batler davao za medije, na album su uticale najviše tri stvari – putovanje na Jamajku i Haiti, filozofija Serena Kjerkegora i film „Crni Orfej“ (Orfeu Negro, 1959). Batler kao diplomac religijskih studija nije krio na prva dva albuma svoju strast prema teologiji i religioznim temama, pa interesovanje za Kjerkegora ne čudi. Upravo je ovaj filozof i teolog pisao, između ostalog, o refleksijama: Naše doba je u suštini ono doba razumevanja i refleksije, bez strasti, na trenutke eksplodira u entuzijazam i lukavo se vraća u stanje mirovanja (Two Ages: Present Age). Kako „Reflektor“ priča o „konektorima“ (povezivačima) i „reflektorima“ negde se u Batlerovoj poeziji krije i problem modernih komunikacija koje umesto da povezuju, otuđuju ljude i prave ih običnim „reflektorima“.

Francusko-brazilski film „Crni Orfej“ svoju radnju smešta tokom karnevala u Brazilu i za glavnu temu ima ljubavni trougao koji se završava tragično. Koliko Batler voli ovaj film, u prilog ide i podatak da su na Jutjubu kao pozadinu za album koristili ceo film. U pojedinim scenama vidimo da ima i religijskih uticaja, tj. rituala koji dovode do transa. Velikim delom je album grozničav i ima tu moć da vas omađija, očara. To iskustvo benda po karnevalima na Haitiju, upoznavanje sa karipskim folklorom, ritualima, vudu magijom, imali su najviše uticaja na „Reflektor“. „We exist“ je na primer disko numera u stilu Džeksonove „Billie Jean“ sa primesama karnevalskog veselja i sambe. „Flashbulb Light“ je opijajućeg ritma, ritualna, koja vas polako vodi ka transu, a onda je „Here Comes The Night Time“ potpuno karnevalska pesma. Sa inkorporiranom rara muzikom, pravi je omaž haićanskoj muzici. Pesma je čak podeljena na dva dela i kako objašnjava Batler, prvi deo se odigrava tokom same karnevalske žurke, a drugi je nakon sumraka, kada se ljudi razbeže ka svojim domovima. Drugi deo je mnogo napetiji i podseća na period „Neon Bible“ i „Funeral“ ploča.

Primetno je da album ne sliči mnogo na dosadašnje radove Arcade Fire. Prva dva albuma su imala hrišćanske religiozne teme skrivene, a prethodni „The Suburbs“ bavio se problemima urbanizacije. Iako su se teme razlikovale, muzički je bilo sličnosti. Taj autentični muzički izraz na novom albumu pronalazimo tek u numerama „Normal Person“, „You Already Know“ i „Joan of Arc“. I ovo ne govorim kao lošu stvar. Promena je ovde dobra, pokazuje želju benda za napretkom i pronalaskom novih načina da se muzički dokažu.

Orfej i Euridika pominju se u više navrata. Prvo film, zatim omot albuma koji ima sliku njihove skulpture vajara Ogista Rodena, a na kraju i dve pesme „Awful Sound“ i „It’s Never Over“. Orfej je po grčkoj mitologiji pesnik i muzičar koji je melodijom svoje lire mogao da omađija bilo koje živo biće, a po legendi čak i kamenje. Bio je oženjen nimfom Euridikom i nakon njene pogibije njegova muzika je izgubila smisla (otud „Awful Sound). U „It’s Never Over“ mit se nastavlja. Orfej svojom muzikom u podzemnom svetu opčinjava Hada i Persefonu koji mu vraćaju Euridiku pod uslovom “da se očima natrag ne obazre, dok iz Avernskog Dola ne iziđe van – il’ jalov dar će mu ostat“. Kako nije to uspeo ispuniti, on zauvek gubi Euridiku i do kraja svog života odriče se žena i ljubavi. Sa druge strane, nevezano za mit, poslednja trećina albuma poklapa se i sa dešavanjima filma „Crni Orfej“. Pored pomenutih „Awful Sound“ i „It’s Never Over“ obuhvata i poslednje tri „Porno“, „Afterlife“ i „Supersymmetry“. „Afterlife“ je jedan od dragulja na ovom albumu, izuzetna pesma, koja nam pokazuje da kada se zagrebe površina Vin Batler jeste romantična duša, koji je u album uspeo provući i ljubavne teme. S’ tim što mu odlično polazi od ruke da one ne budu patetične, pogotovo što mogu imati više tumačenja. Možda, ali samo možda, je greška što nisu priču završili sa „Afterlife“ već tužnom, sporom možda i usiljeno-odjavnom „Suppersymmetry“. Mada i ovakav kraj ima smisla, u neku ruku.

„Reflektor“ je stvarno odličan album i kruna dosadašnjeg rada benda. Nema potrebe ni svrhe upoređivati ga sa prethodnicima, jer Arcade Fire svakom albumu daju nov smisao i redefinišu svoj umetnički rok zvuk. Dosta pesama prelazi cifru od šest minuta trajanja i dosta su kompleksne. Album je pretendovao da bude okarakterisan „remek-delom“ ali mu savršenstvo uništava izdavanje na duplom disku. Od ovih 13 pesama, moglo se probrati 6, 7 koje bi činile album kompletnim. Ovako je, pretpostavljam, zbog fizičke ograničenosti kompakt diska bilo nemoguće da sve bolje pesme stanu na jedan CD, pa su ubačene neke potencijalne b-strane kao fileri.

Spisak pesama:

1. “Reflektor” 7:34
2. “We Exist” 5:44
3. “Flashbulb Eyes” 2:42
4. “Here Comes the Night Time” 6:31
5. “Normal Person” 4:22
6. “You Already Know” 3:59
7. “Joan of Arc” 5:27
8. “Here Comes the Night Time II” 2:52
9. “Awful Sound (Oh Eurydice)” 6:14
10. “It’s Never Over (Hey Orpheus)” 6:43
11. “Porno” 6:03
12. “Afterlife” 5:53
13. “Supersymmetry 5:57

Ostavite komentar: