Andy Cairns (Therapy?): “Čast je posetiti zemlju koja je dala Branislava Ivanovića i Nemanju Matića”

andy-cairnsKultni severnoirski bend Therapy? nakon nastupa na Arsenal festu 2012. godine ponovo pohodi Srbiju. Bend je trenutno na turneji na kojoj promoviše svoj 14. studijski album, a naša publika moći će da ih vidi na zatvaranju ovogodišnje Zaječarske Gitarijade 1. avgusta.

Uprkos gustom rasporedu, frontmen benda Andy Cairns izdvojio je vreme kako bi sa nama popričao o detaljima iz prošlosti,  količini besa na novom albumu, ali i o druženju sa bendom Paradise Lost i navijanju za Čelzi.

BR: Nakon 3 godine eto vas ponovo u Srbiji. Da li ste se već navukli na srpski roštilj i rakiju?

Andy: O da! Kao prvo ljudi. Obožavamo ih i zaista smo uživali prilikom prethodnog nastupa u Srbiji. Rakija je nešto posebno. Takođe sam navijač fudbalskog kluba Čelzi i vlasnik sezonske karte za njihove utakmice. Tako da je zaista čast posetiti zemlju koja je dala Branislava Ivanovića i Nemanju Matića.

Therapy? shoot 2014

BR: Ovog puta nam u goste dolazite sa novim albumom “Disquiet” koji je, ako smem da primetim, znatno zastupljeniji u kritikama i listama od nekoliko prethodnih. Rekli ste da je to na neki način nastavak priče o akteru albuma “Troublegum”. Šta se sa tim tipom dešavalo ovih 20 godina? Da li su i vas lično zadesile neke iste nevolje kao i njega?

Andy: “Disquiet” su vrlo dobro prihvatili i kritičari i publika. Radnja albuma donekle prati glavnog aktera “Troubleguma” 20 godina kasnije. On je mešavina mene, moje porodice, ljudi koje poznajem i svih ostalih koje srećem svakog dana. I dalje je besan, ali ne “slepo” besan. Više ne napada instinktivno kao mlad čovek niti je kivan kao mlad čovek. Izrazito je osetljiv na nepravdu u svetu, a pogotovo na svakodnevne nepravde koje pogađaju siromašne, bespomoćne i izgubljene. On veruje u ljude i želi da ljudi više veruju u sebe.

BR: Poslednjih godina kao da ste sveli snimanje spotova na minimum. Čini mi se jedan sa “Crooked Timber”, i takođe jedan sa “A Brief Crack of Light”… Sa novog albuma je već objavljen spot za prvu stvar “Still Hurts”. Da li planirate da razbijete šablon i snimite još neki spot?

Andy: Da, planiramo. Izdavačka kuća je već odvojila budžet za to i trebalo bi da u narednih par meseci počne snimanje za “Deathstimate“.

BR: I sami često govorite o tome da u vašoj muzici ima dosta književnosti. Tako su i naslovi za gore pomenute “Crooked Timber” i “ABCOL” reference na Kanta odnosno Nabokova. Ima li “Disquiet” takvu neku pozadinu?

Andy: “Disquiet” nije toliko “književno težak” kao prethodna dva albuma. Ipak postoje aluzije na Fernanda Persoa što se tiče naslova, dok je komad “Poslednja Krapova traka” Semjuela Beketa bio ogromna inspiracija za tekst pesme “Tides”.

Therapy? shoot 2014

BR: Ove godine se navršava i 20 godina od izdavanja albuma “Infernal Love”. S obzirom na to da je pomenuti “Troublegum” zabeležio ogroman uspeh, koliko je bilo teško snimati naslednika takvog jednog monumentalnog albuma?

Andy: Bilo je neverovatno teško i ne bih voleo da mi se ikad ponovi tako nešto. “Troublegum” je za samo šest meseci prodat u 650.000 primeraka i već smo bili odradili dve svetske turneje bez pauze. U izdavačkoj kući su bili u panici jer su mislili da će brit pop ubiti rok muziku pa su vršili ogroman pritisak na nas da na brzinu iskoristimo to što je “naše gvožđe još vruće”. Nismo imali vremena da pišemo pesme niti život van turneje iz kog bismo crpili inspiraciju za tekstove ali smo, ispostavilo se glupo, pristali da uđemo u skup studio i počnemo da pišemo ni iz čega. Prvog dana snimanja čovek iz izdavačke kuće me je diskretno odvukao u stranu i rekao mi: “Troublegum se do sada prodao u 65000 primeraka. Sledeći mora da ode u milion”. Kao tekstopisac osećao sam se odgovornim za našu budućnost koja je morala da bude komercijalna, a ne umetnička.

U to vreme Fyfe (originalni bubnjar) i ja smo već prestali da pričamo međusobno tako da komunikacija u bendu gotovo da nije ni postojala. Da bih prizvao muze ili bilo koji vid inspiracije počeo sam da uzimam puno kokaina, ekstazija i alkohola svaki dan. Producent Al Clay je morao dosta da se trudi kako se čitava stvar ne bi raspala. Dovodio je mene u studio da smislim rifove, a potom Fyfa da odsvira bubnjeve za to. Michael je samo hteo da pravi muziku bez svih tih sranja. Na kraju smo nekako skrpili neke pesme, ali trebale su mi godine da se oporavim od tog iskustva. Taj album je umalo rasturio bend, okončao našu komercijalnu poziciju u modernom alternativnom roku, koštao nas ugovora sa američkim izdavačem i gurnuo me u zavisnost od droge i alkohola koje nisam mogao da se otresem godinama.

BR: Vremenom ste imali neke varijacije u postavi (čelo), ali čini mi se da je ipak broj 3 magična cifra kada je Therapy? u pitanju. Zašto je to tako i planirate li možda ponovo neke dodatne članove, nekog sa ksilofonom ili tako nešto? (smeh)

Andy: Ksilofon…to bi moglo da uspe. Hej, Mogwai imaju jedan.

Da, trojka je najbolja za nas. Deluje nekako prirodno. Ponekad neko iz naše ekipe pomaže sa harmonijama ili ritam gitarom, ali glavne stvari radimo samo nas trojica. I dalje smo otvoreni za svakakve stvari, ali greške iz prošlosti su nas učinile opreznim.

Therapy? shoot 2014

BR: Prešao bih sada malo na neka “trivia” pitanja. Pročitao sam da je znak pitanja u imenu ustvari završio sasvim slučajno jer ste zeznuli margine prilikom omota za prvi album. Da li je to istina i ako jeste da li ste možda planirali da ga se rešite nakon tog prvog albuma?

Andy:To je apsolutno tačno. I da, pričali smo o tome da ga uklonimo, ali to ne bi bilo fer prema našim fanovima koji imaju tetovaže sa tim znakom. A i guglanje benda bi bilo još teže nego inače.

BR: Zašto Michaela često oslovljavate sa Zli Sveštenik a ljudi Vas sa Mračni Lord. Možemo li da očekujemo neki black metal projekat sa full corpse paintom i tako to? (smeh)

Andy: Michaela zovemo tako jer je to bilo ime black metal benda u kome je svirao pre nego što smo napravili Therapy?. Moj nadimak mi je nadenuo jedan novinar NME-ja i na žalost on se zadržao kod nekih britanskih novinara. A što se tiče black metal projekta, nadam se da će Evil Priest ponovo nekad imati svirke jer su bili fantastičan bend. Michael McKeegan je enciklopedija heavy metala, naročito black metal žanra. Upoznao me je sa brdo underground bendova za koje nikad nisam čuo.

BR: Kako je nastao čuveni refren pesme “Potatoe Junkie” (konkretno deo “James Joyce is fucking my sister”)? Zašto baš on?

Andy: Taj stih mi je pao na pamet za vreme probe. Hteli smo da napišemo pesmu koja objašnjava da nisu svi Irci onakvi kakvim ih prikazuju Irski Turistički Odbor i Holivud. Hteo sam da kažem da se stari način življenja zajebava sa našim mladalačkim načinom života. Takođe sam veliki fan Captain Beefhearta tako da to možda objašnjava tu neku nadrealnu ekspoziciju.

BR: Nedavno sam pogledao dokumentarac “Over the Madness” o bendu Paradise Lost gde vas oni pominju kao jedno od najboljih društva sa turneje koje su imali. Koji bend je vama bio najbolji saputnik za ovih 25 godina?

therapyAndy: Pa i nama su Paradise Lost bili fenomenalno društvo za turneje tako da ću početi od njih. Nikad se nisam naduvao slušajući Black Sabbath jer sam mislio da se to radi samo uz rege i psihodeliju. Jedne većeri u nekoj hotelskoj sobi u Argentini momci iz Paradise Losta su me posadili sa “spravom” i primerkom “Black Sabbath Vol.4”. Odjednom sam potpuno skapirao album. Takođe sam uživao na turneji sa bendovima Helmet i Jesus Lizard po Americi 1993. godine kao i godinu dana kasnije na turneji sa bendom Tad. Sa njima smo zajedno bili na večeri povodom Dana zahvalnosti i to je bilo zaista divno veče. Tad Doyle je jedan velikodušan i vrlo zabavan tip.

BR: Pored dobro poznatih obrada Joy Divisiona (“Isolation”) i Husker Dua (“Diane”) učestvovali ste i na tribjutima za bendove Black Sabbath, Turbonegro, Misfits… Postoje li neki mlađi bendovi koje biste voleli da vidite na svom tribjutu?

Andy: Hmmm…možda Modern Life is War sa obradom “Trigger Inside”, Arctic Flowers sa “Lunacy Booth” i Lanu Del Rey sa “Bowels of Love”.

Ostavite komentar: