Aleksandra Stojković ST (Goribor): GDE GORE OD BORA?

Prošlo je 22 sata. Standarna atmosfera, standarna postavka standardnih gostiju novosadskoj jazz – blues utvrđenja Foxtrot kafića. Desno od bine je postavljena mixeta, u separeu kraj nje je srdačni gitarista Piti, bina se ne primećuje sa stola za kojim sedimo sa Aleksandrom Stojkovićem St-om, pevačem i dušom borske grupe Goribor. Savršeno blag i neposredan. Tokom razgovora nije gubio miran izraz lica.

Da li ste posle ove mini turneje dobili osećaj zbliženosti i funkicionisanja kao benda s obzirom na udaljenost članova i okupljanja tek pred nastup?

Imali smo problem jer je Marko, bubnjar sa kojim smo ranije radili otišao u London da se usavršava, tako da smo morali naći novog bubnjara i bilo je pitanje uvežbati se i svirati s njim. Svirka u Nišu nam je bila super – generalna proba kako će to da ide.

Da li je postao novi član benda?

Marko je izrazio želju da bude u sklopu benda kada se bude snimao album. Videćemo jednostavno… Zna se kakva je situacija ovde, sve se sklapa od danas do sutra, uglavnom sada je Miša (Miloš Vojvodić) sa nama.

Bor nije samo rudarski gradić, on je crna rupa socijalističko – industrijskog poretka. Koje otiske je na vama ostavila ta činjenica?

Da ukratko objasnim šta je tu interesantno. Kad odrastate u takvom gradu i imate nekih drugih afiniteta prema muzici, umetnosti uopšte, jednostavno ste u startu u manjini, u velikom ste problemu jer ste protiv celog grada. Mi smo u tom periodu non-stop putovali za Beograd da gledamo koncerte, kupujemo ploče… to je za moju ekipu bio život, a za ostatak grada je bilo nenormalno i blesavo. Da ne ulazim u detalje, bilo je tu prilično loših stvari ali je nekako ekipa koja je želela da živi svoj život uspela da se izbori za to. Baš o tim otiscima pričam, toj gorčini. To je ono što Bor, ta industrija, nudi. Sve što je drugačije bilo je osuđeno za propast, na podsmeh. Ok, desio se i rat u međuvremenu ali sam siguran da bi što se mene tiče gomila stvari bila ista. I da nije bilo rata ja bih probao da odem odande. Sredina koliko da je sa jedne strane zanimljiva i je volim jedan deo tih ljudi, ostatak je ograničen i proganjali su nas kao divlje zveri.

Pre dvadeset godina si izjavio da „tu gde stojiš ne želiš da budeš ni fizički ni mentalno“. Koliko ste daleko uspeli da odete?

Želeli smo jako, jednostavno smo želeli jako. Ja sam krajem osamdesetih, početkom devedesetih imao dugu kosu i to je bio problem. Ako je to problem šta ću da radim tu? Duga kosa!!! To sto smo imali iscepane farmerice, nosili starke, smaknute pantalone sredina nije prihvatala. I bio si osuđen na propast. To kod mene jeste ostavilo ogroman utisak da u sopstvenom gradu od početka svog života jednostavno nisam imao slobodu i nisam mogao da živim kako sam hteo. Kada sam otišao u London ili u Beograd gde sad živim je nemam taj problem . Velika sredina, niko ne obraća pažnju na tebe – to je velika razlika. Ali kasnije se ulazi u druge predrasude, predrasude ljudi iz velikog grada da ste vi bezveze jer ste iz malog grada… Non – stop ide to što ja zovem “Blues momenat”. Neprestano moraš da se fajtaš sa predrasudama i guraš dalje. U Boru su jedne predrasude u Beogradu druge u Londonu treće. E…

Gde leže muzički koreni vašeg zvuka?

To što mi radimo je mešavina. Nemam ništa protiv izraza trip hop ako to objašnjava sporiji ritam a sadrži elektroniku. Ako su gitare takve kakve jesu neka to bude blues ili rock ili šta već. Ja nemam nikakav problem sa definicijom onog šta sviramo.

Porede vas sa imenima poput Beck-a, Massive attack-a, Joy division-a… Ali vama ovde nema nema parnjaka. Tumačiš li to kao činjenicu da ste pioniri pravca ili ste usamljena pojava?

Na drugima je da procenjuju da li smo jedinstveni. Jedan od razloga zašto nas nije bilo je to što nam je baza u Boru i ljudi nisu mogli da dodju do nas i da su hteli ali postoji gomila bendova iz Beograda koji su dobri a ne mogu dugo da dođu do izdanja. Vlada izvesna apatija. Ne znam kako doći do izdanja. Ima sigurno gomila i gomila dobrih bendova koji jednostavno nemaju šansu. Jedino je sada internet koji olakšava stvari.

Vi ste osobeni po mnogo čemu. Najpre ste prvi srpski bend koji je posle 1991. izdao za hrvatskog diskografa. Takođe ste uspeli da se probijete nakon učešća na jednoma festivalu u Puli 2006. što je u našim uslovima gotovo nemoguće. Kako gledaš na to?

To jeste posebno specifično i meni je drago da smo na taj način uspeli. Pojavili smo se se na „Art&Music“ festivalu posle čega smo ušli u proces objavljivanja albuma. Niko nije bio plaćen, niko nama nije pravio PR, odsvirali smo svoje četiri stvari i priča je krenula. Ja sam lično ponosan što nisam ni sa kim očijukao već je sve bila reakcija na to šta smo uradili. Tako je došlo do toga da smo prvi bend iz Srbije koji je u Hrvatskoj objavio zvanično izdanje.

Da li je kompjuter u vašoj muzici okolnost ili svestan iskorak na polje elektronske muzike?

To je sticaj okolnosti. Mi smo u jednom trenutku imali regularan bend ali on, jednostvno, nije mogao da preživi. Pre odlaska u Pulu došlo se do matrice, do toga da kompjuter bude sastavni član benda. Ostalo nas je trojica u bendu i preostalo mi je da napravim matricu, tako što ću skinuti vokal i gitaru i da to bude ritam sekcija a mi da se nadovežemo. Bez obzira, i da nije moralo da bude tako, ja ne bežim od elektronike. Meni su sve te mašine zanimljive i to volim da radim. Ako sutra dođemo u mogućnost da imamo regularan bend verujem da ćemo imati i neku mašinu. Mašina nije nikakav problem.

Vaši nastupi važe za neponovljive, Live album iz KSET-a je proglašen remek-delom živih nastupa, ali je najspecifičniji tvoj stav na bini, u profilu. Da li je to način da dopreš do sebe, publike ili muzike?

To je jako smešna priča, možda ću sad da pokvarim ceo utisak mog stajanja. Mi smo uvek svirali na krš opremi, uvek smo morali da skrpimo po nešto kako bismo svirali i nikada nismo imali monitore. Zato sam morao da budem okrenut profilom publici kako bih mogao da čujem ostatak benda. Ostalo mi je kao navika da ne mogu skroz da se okrenem.
A kada smo prvi put svirali u Puli shvatio sam da se tako osećam komotnije, pored svih ljudi osećao sam da sam sam. Bitno mi je da dok sviramo mogu da uđem u svoju glavu i bavim se nekim stvarima. Okrenem se ja ponekad prema ljudima ali da bih sve izneo kako treba bitno mi je da sam sam. Tako se ja otuđujem od cele gužve da bih mogao da se koncentrišem na tekstove, ono o čemu pričam, da uđem u taj, iskoristićemo tu reč – trip.

Šta očekuješ od publike kada si na bini?

Sećam se jedne priče. Johny Cash sabije pivo taman pre nego izađe na binu. Kada ga je neki kolega pitao zašto to radi, odgovorio je: „Publika voli da te vidi kako se znojiš“. Pretpostavljam da smo mi dosad dobro prolazili kod publike jer vidi da mi doista nekako… na bini….

Gorite?

Da, gorimo.. Ja ne znam šta da očekujemo ali je svakako dobra reakcija.

S obzirom na objavljene tvoje dve zbirke pesama: „Svet je mali ali ima vremena” i „Princ bez horsa” da li sebe pesnika razlikuješ od sebe tekstopisca?

Meni je sve to isto, tekstovi koji nisu na albumu Goribora su ušli u zbirku. Ja večeras mogu da uzmem zbirku pa da pročitam nešto dok ide muzika. Ja bih pisao i bez muzike. Jeste teže napisati tekst pa ga sklopiti uz muziku da imaš refren i da sve deluje kao muzika ali je moj princip rada i razmišljnja gotovo isti. Jer se nikad i ne zna šta će da ode na album i da li će leći uz muziku.

Neki te smatraju egzistencijalistom, neki naturalistom. Tvoji tekstovi su realni do granice dokumentarnosti. Kako ti to tumačiš?

Ja bih pre rekao da je to empirizam. To dolazi iz iskustva. Ja mislim da je najbitnije da je to ljudima jasno. Nije poenta u tome da ja napišem stih pa da ga objašnjavam već da ga ljudi razumeju I onda je uspelo. Čak i ako to nije onako kako sam ja to zamislio, ako neko nađe – neka ga doživi na svoj način. Vi nekada možete da opisujete devojku a nekad i da opisujete heroin, da to bude “ono” što zavisi ko će kako da pokupi. Ne mora da bude “baš sam o tome mislio” već je lepota u tome da to svaki čovek na svoj način doživi. Da jednostavno dobije neki svoj utisak, neki svoj osećaj, i vidi šta će sa tim. Knjige koje sam čitao, muziku koju sam slušao bilo mi je bitno kako ću ja da doživim, kako će to da ostvari kontakt sa mnom.

Kažeš “za lepo što se negde krije vremena je sve manje” i “svi pričaju a sve je manje slobode”. Manje vremena, manje slobode…, stiče se utisak da svega manjka. Čega fali najviše?

Ja sam se probudio jednog dana i shvatio da imam tridesetpet godina. Pre pet godina sam se probudio i rekao sam imam trideset a pre, ne znam, deset, sam se začudio što imam dvadeset. Vidiš da vreme nekako leti. Lepota se neprestano negde krije, lepota je sakrivena u malim stvarima. Moraš da je čekaš, da je pratiš, da se boriš za nju. To se odnosi i na sve druge čari života. “Sjajne niti” su upravo o tome, male stvari pletu te niti i život ide dalje. Nijedan celi dan nije dobar već samo delić u tom danu pa se ti osećaš dobro. Niti se spajaju same po sebi. Učestvovao ti ili ne, čitav život je misterija. Fali razumevanje za sve to… Fali samo strpljenje i mogućnost čoveka da to oseti. Toga fali a uvek je tu stalno prisutno.

A kada je St sišao sa bine dao je obećani komentar na paralelu tri koncerta. Kaže da nije bilo velike razlike. Tada je prvi put bio nasmejan. A miran.

Ostavite komentar: