Aleksa Nedić i Andrej Mladenović (Vizelj): “Od trnja do zvezda”

VizeljMlada beogradska psihodelična/pank grupa Vizelj je u poslednje vreme privukla dosta pažnje na svoj kreativni autorski rad. Nakon svog prvog EP-ja objavljenog 2014. godine, bend se posvetio radu na svom prvom studijskom albumu koji je napokon ugledao svetlost dana 25. marta, a čija će se promocija održati 16. aprila u vidu koncerta benda, u Klubu Doma Omladine, uz podršku grupe Random. Ovom prilikom smo porazgovarali sa ritam sekcijom ovog sastava, basistom Aleksom Nedićem i bubnjarem Andrejem Mladenovićem.

BR: Koliki put je grupa Vizelj prevalila od svog osnivanja 2013. godine do sada?

Aleksa: Naša putanja je generalno uzlazna i samo će ići na bolje, što se mene tiče. Mislim da postajemo jednostavno profesionalniji i zreliji što se tiče same muzike i što se tiče aranžmana. Znamo već sve varijante – kakvi smo uživo, koji nam je autfiting i slično.

Andrej: Ja koji nisam tu od početka mogu da zaključim da je to put „od trnja do zvezda“ (smeh).

BR: Konačno je izašao album ’’Naj bolji“. Kako ste zadovoljni svojim albumom prvencem?

Andrej: Ja sam siguran da, kad bih sad ušao u studio, neke stvari bih drugačije odsvirao, suzdržanije. Mislim da se i fazon benda dosta promenio u odnosu na to snimanje i da sada ide u nekom drugom pravcu, ali mi se sviđa i zadovoljan sam – za prvi album koji sam snimio, to mi je vau.

Aleksa: Takođe malo zastajkujemo za samima sobom zbog toga koliko se dugo snimao album i zaista taj album nismo mi stopostotno, sada bi to sve zvučalo drugačije, ali svakako je dobro prošao za sada i još će bolje prolaziti vremenom.

Andrej: Mislim da je, iako smo promenili fazon, reprezentativan što se tiče benda.

VizeljBR: Kako je publika reagovala na album?

Aleksa: Dugo se čekao album i bilo je par ljudi koji su nas skoro svaki dan pitali „Kada će više taj album?“ i sve „sad će, sad će“ i evo, ima dve godine kako je prošlo dok smo ga završili.

Andrej: Imamo drugara benda koji je pre neki dan napisao, pošto je u Americi, na koledžu, ’’Okej, dva puta sam otišao i vratio se dok ste vi izbacili album“.

Aleksa: Da, bilo je predugo, ali se isplatilo jer su svi pozitivno reagovali i, evo, za sada nismo čuli nijednu negativnu kritiku. Ljudi su dosta oduševljeni našim prvim izdanjem.

BR: Album je izašao za portal Rock Svirke. Kako je došlo do te saradnje i da li imate neki komentar kada je domaće izdavaštvo u pitanju?

Aleksa: Generalno, serija ’’Vinil’’ može da objasni to, samo što je ovde sve jedno 10 puta gore nego u toj seriji. Generalno izdavačke kuće danas svakako nisu kao što su nekada bile i sad odjednom je postalo sasvim normalno da bendovi plaćaju izdavačkim kućama i ne zna se gde te pare idu i šta se dešava s njima. Nebojša Petrović nam je izašao u susret samim tim što zna ko smo. Čuo nas je više puta uživo i očekujemo u budućnosti dobru saradnju s njim jer kapira taj zvuk, vidimo koje bendove dovodi i koliko je posvećen tome, koliko on zapravo napada u odnosu na ostale izdavače. Mislim da je Nebojša bio pun pogodak

Andrej: Sa čovekom koji dovodi Triggerfinger i Normana Beakera u Srbiju, mislim da nema greške.

BR: Pesma ’’Mamuze“ je snimana u studiju Citadela. Kako ste došli na tu ideju da tu pesmu koja je snimljena u drukčijim studijskim uslovima i koja je nastala u nekoj drugoj fazi benda objavite na album zajedno sa ovim starijim materijalom?

Andrej: Ljudi su nas nagovorili, iskreno. To nije bio prvobitni plan. Ideja je bila da se ta pesma izbaci kao singl, planirali smo da odradimo i spot za nju i tu je priča trebalo da se završi. Međutim, kad smo ljudima slali pesmu pre nego da završi na internetu, dosta njih se javilo sa idejom da bismo zapravo trebalo da je stavimo na album.

Aleksa: Jednostavno, sad kad zamislim taj album bez „Mamuza“, nekako mi šuplje zvuči, ozbiljna je pesma i grehota bi bila ne staviti je na album.

BR: Pored muzike primetno je da obraćate pažnju na vizuelni identitet. Koliko mislite da je to zapravo bitno?

Aleksa: Pa mi se oblačimo lepo, u košulje…

Andrej: Ja sam do skoro odudarao, moram da priznam

Aleksa: Muzika je vrlo elegantna stvar s jedne strane i čast je da uopšte neko nas sluša i ukoliko bismo se oblačili bezveze, bilo bi nepristojno prema publici. Imidž je vrlo bitan, i bend koji počinje da radi mora da razmišlja kako o pesmama tako i o imidžu, jer sam imidž govori dosta o bendu.

VizeljBR: Svi vaši spotovi su snimani u do-it-yourself varijanti. Da li imate nameru da sarađujete sa nekim filmskim rediteljem kao što je Repetitor uradio sa pesmom ’’Beskraj“?

Andrej: Pa možda ne sa filmskim rediteljem, ali definitivno s nekim ozbiljnijim. Ja gajim te neke afinitete prema kameri i ideja mi je da upišem FDU na katedri za kameru. Tako smo i došli na ideju da zapravo pokušamo sami da napravimo nešto i to je okej, odradilo nam je deo posla koji smo zamislili za ’’Nosorog i ’’Ritam Mašinu“. Za ’’Mamuze“ ćemo raditi sa nekim ko zna mnogo više od nas, ko ima više iskustva i bolju opremu. A što se tiče Repetitora i spota za pesmu ’’Beskraj, mislim da je to najbolji domaći spot, ako ne ikada, koji sam video.

Aleksa: Eksperimentalan umetnički pristup svakom spotu je uvek dobrodošao

Andrej: Ako uspemo da se proslavimo i ukoliko Džarmuš ne umre u međuvremenu, možda njega iscimamo.

Aleksa: Iskreno, bitno je da smo tako počeli zato što su onda ljudi primetili da pored našeg sviračkog angažovanja, možemo svašta još da uradimo, pre svega Andrej. Bitno je imati takve spotove, zato što mi imamo naša ograničenja i ideje unutar tih ograničenja. Čim nađemo čoveka koji nas skoro razume isto kao i mi, a koji je u našoj okolini, nemam problem da sa njim radimo.

BR: Vaši tekstovi poseduju popriličnu dozu duhovitosti i ne svode se na klišee. Odakle vam dolazi inspiracija za pisanje? U ’’Nosorogu“ se pominje Ežen Jonesko.

Aleksa: Pa ono što mogu da poručim muzičarima – čitajte knjige, novine, gledajte filmove, slušajte mnogo raznorazne muzike, od klasične do moderne, može i tehno. To je bitno, zato što se inspiracija crpi iz raznoraznih aspekata života. Na primer, ’’Nosorog“ je delo Ežena Joneska i morao sam da ga spomenem, to mi je jedan od omiljenih pisaca. Pročitao sam tu knjigu, mnogo mi se dopala i sinula mi je ideja da napišem tekst u Joneskovom stilu – apsurd, nabacivanje raznoraznih motiva i takođe, slušanje onoga šta ljudi pričaju na ulici. Prođete kroz Tašmajdan, Knez Mihailovu, Dom Sindikata, slušate šta ljudi pričaju, negde zapišete to i zalepite – bukvalno je bila „cut and paste“ varijanta teksta i ispalo je dobro. To je neka taktika pisanja tekstova. S druge strane, možete da napišete svoj kratki roman ili novelu i samo upakujete u pesmu.

BR: Ko je bubnjar u pesmi ’’Ja sam bubnjar“?

Andrej: Drago mi je što si to pitao. To je čuveni Komarac iz BIGZ-a. Momak je romske nacionalnosti i on je iz nekog obližnjeg doma, pored BIGZ-a. Od mojih 600 odlazaka u BIGZ, na njega sam naleteo nekih 580 puta. Non stop je tu, uvek će vas pitati da mu date par palica i da ga naučite neki ritam, to mu je glavna opsesija i to je jedino što radi. Karakterističan je po tome što vas pita ’’Hej, jesi ti bubnjar?“ i šta god da mu kažete, on će odgovoriti ’’I ja sam bubnjar“.

Aleksa: Ta pesma je nastala kada je jednom nestala struja i Veljko je nekako skinuo njegov glas i seo za bubanj, lupao neki ritam i pevao tu melodiju i rekli smo ’’može, to ćemo!“

BR: Kakvo je vaše mišljenje o sceni? Da li fali dobrih autorskih bendova?

Aleksa: Što se mene tiče, fali dobrih bendova. Scena je dosta slabija nego što je bila 2000. kada su se već ljudi žalili da je scena slaba. Isti ti bendovi 90ih i 00ih su i dalje na sceni. Ništa se nije naročito promenilo. Organizatori i stariji bendovi se generalno plaše da rizikuju sa mladim bendovima jer su neupućeni, a taj rizik je upravo ono što uvodi ljude u muziku. To treba da se promeni, da se da više šanse mladim bendovima i da stariji rok bendovi ne crpe poslednje atome snage, nego da prestanu da sviraju i daju prostor nekim bendovima koji imaju šta da kažu.

Andrej: Ili kada ne biste imali isti lajnap na svih 20 letnjih festivala koji se održavaju po Srbiji…


VizeljBR: Kako vam se čini nova emisija/top-lista Videodrom na Studiju B koja se bavi alternativnim zvukom u Srbiji?

Andrej: Dobro je da se nešto pojavilo.

Aleksa: Čuo sam za to, ali nisam gledao. Iskreno, jedna od najboljih emisija koja se skoro pojavila na televiziji jeste ’’Tri Boje Zvuka“. Zašto? Zato što ima gomilu deljenja na toj našoj maloj rok sceni, dok se u velikoj turbo mašini svi drže zajedno, forsiraju svoj zvuk i nasilno nam to puštaju na televiziji. Treba da postoji jedna takva emisija koja može da zainteresuje ljude i za neke druge muzičke sfere i da se formira jedna velika ’’rok’’ mašina.

BR: A ne male ’’rok’’ mašine koje se međusobno mrze.

Aleksa: To je potpuna glupost i to je ono što je zapravo ubilo rokenrol. Nije turbo folk ubio rokenrol već sujetni rokeri koji ne mogu da se podnose međusobno i koji se izdvajaju u klanove.

BR: Koga biste izdvojili kao najveće muzičke uticaje?

Andrej: Meni možda kao muzičar i ličnost sveukupno Dejvid Bouvi. Što se bubnjara tiče, John Stanier, Mike Bordin. U poslednje vreme istražujem malo stariju ekipu, Johna Bonhama, Gingera Bakera i Tonyja Williamsa. Janez Gabrič mi je od svih bubnjara sa ex-yu teritorije najdraži, i generalno Laibach mi je fantastičan bend.

Aleksa: Mike Watt, definitivno. Generalno, od bendova bih izdvojio Joy Division, Calexico, U2, Triggerfinger i naravno, jedan bend na koji svi treba da se ugledaju po hemiji i kako sarađuju – Barenaked Ladies. To je bend za koji je Paul McCartney rekao da imaju bolju hemiju od Bitlsa.

VizeljBR: Šta spremate za publiku na svojoj promociji albuma 16. aprila, u Domu Omladine?

Andrej: Pa neke nove pesme, ceo album, nešto sa EP-ja, nešto što nije nigde, možda neka zanimljiva obrada.

Aleksa: Najduži repertoar do sad.

Andrej: Jeste, sat i dvadeset minuta svirke. Nikad nam nije palo na pamet da sviramo toliko do sada.

BR: Zašto ste se opredelili da vam grupa Random bude podrška na koncertu?

Aleksa: Mene su oduvali njihovim nastupom pre Briganda u Gun Clubu. Imali smo ozbiljan problem ko će nam biti podrška. Imaju istu harizmu, istu energiju.

Andrej: Zvuče mnogo bolje uživo. EP je okej, dobar materijal, ali kad sam ga čuo nije mi to nešto ostalo u glavi i onda kada sam čuo svirku uživo, prva stvar koju sam uradio kada sam došao kući, pustio sam ga opet i slušao iznova i iznova.

Aleksa: Imaju isti smisao za humor kao i mi.

Andrej: Imaju Biljanovskog za bubnjara

Aleksa: Da da, to je njihova prednost!

Ostavite komentar: