Album po album: U2 (1997 – 2009): “Našao sam draž u zvuku”

u2Bend koji je svojim uplivavanjem u alternativne vode posle svetskog uspeha uspeo da postane neverovatan spoj “obe strane” – i alternativa i mejnstrim atrakcija, počeo je, još jednom, sebe da shvata previše ozbiljno.

Izdali su, 1995. godine, vrlo dobar singl za soundtrek tada aktuelnog nastavka filmova o Betmenu (Hold Me, Thrill Me, Kiss Me, Kill Me), iste godine se sa Brajanom Inoom „pretvorili“ u The Passenger, bend koji će ostati zapamćen po pesmi Miss Sarajevo. Numera se bavila ratovima, posebno onim ratom vođenim na ovim prostorima. The Passenger je nastupao u Bosni i Hercegovini, a neki od izrečenih stavova su doveli U2 i, pre svega Bonoa, u nezgodnu situaciju. U2 se dalje okrenuo ka kritici popularne kulture i potrošačkog društva, koja je tako lepo započeta na Zooropi, ali su, istini za volju, prošli malo „promašeno“ na albumu koji je mogao da bude njihov najbolji do tog trenutka, da neke stvari nisu pošle po zlu…

Pop (1997)

U2-Pop-coverAlbum koji je poznat po tome što je verovatno najmanje omiljeni album U2-a u očima kritike, imao je izražene elemente industrial roka, nekoliko nagoveštaja elektronike i krajnje čudnu produkciju. Međutim, činjenica koju su i kritičari i fanovi (uvek željni još jednog Achtung Baby-a) uspeli da propuste tada, a sve im se više ukazuje ovih dana, je da je Pop album pun odličnih pesama. Tu su If God Will Send His Angels, Do You Feel Loved, zavodljiva If You Wear That Velvet Dress, vragolasta Last Night On Earth (koja zaista asocira malo na Achtung Baby), mračna (možda najmračnija pesma koju je Bono napisao) Wake Up Dead Man i svakako jedna od njegovih najboljih pesama – Staring At The Sun. Produkcija je pripala Fladu, Haviju Biju i Stivu Ozbornu, stoga odskače od klasičnog U2 zvuka koliko je to ikada bilo moguće. Ogromna turneja koja je podržavala ideju parodiranja potrošačke kulture (oko iste ideje se i vrteo album), na trenutke je (kao i sam album) bila pogrešno shvaćena. Bend je pristupio megalomaniji sa namerom da je ismeje, ali je to shvaćeno kao beg u sigurne vode komercijalizacije. Najneprežaljeniji album U2-a, čiji opšti dojam možemo svesti na jedno rezignirano „šteta“.

All That You Can’t Leave Behind (2002)

U2-all-that-you-cant-leave-behindPosle velikog razočarenja koje im je i kritički i komercijalno doneo Pop, bend je malo usporio svoj tempo i rešio da se vrati na titulu „najboljeg benda na svetu“. Zvanično, to im je uspelo. Dok se sve ovo dešavalo, pojavio se ogromni novi talas alternativne britanske muzike, među kojima bi se istakao Coldplay kao neka vrsta „imitacije“ zvuka U2-a. Upravo su ovim albumom U2 dospeli u situaciju da zvuče kao plod svoje popularnosti, samo naravno skuplje i ozbiljnije. Ogromni svetski hit sa ovog albuma Elevation je doneo bendu poziciju na listi, a biseri poput Stuck In The Moment You Can’t Get Out Of su oduševljavali i fanove i kritičare. Bend je zvučao kao da je kod svoje kuće, na svom terenu, s tim što je u ovoj utakmici gostujuća ekipa (kritika i fanovi) malo popustljivije igrala protiv domaćina (bend) pa je pozitivan skor na tabli bio malo nerealan. Ovim albumom bend se vratio na svoju stazu, ali i (diskretno) izgubio žar koji je imao kada su se bavili eksperimentisanjem. Produkcija je pripala starim drugarima benda, Inou i Lanuau.

How To Dismantle An Atomic Bomb (2004)

U2_-_How_to_Dismantle_an_Atomic_Bomb_(Album_Cover)Tempom izbacivanja albuma koji je odgovarao onom tempu iz osamdesetih godina prošlog veka, bend posle samo dve godine nakon „povratničkog“. „Atomic Bomb“ prati alternativne trendove, koristi potpunu (u tom trenutku moguću) kreativnost benda i U2 se polako ali sigurno postavlja u poziciju institucije, opet prepoznatljivog benda koji puni stadione, prodaje milione, ima veliki rok zvuk, pesme koje zrače pozitivnom energijom i podmuklo poturaju neka filozofsko-religijska pitanja. Sve ovo je ukazivalo na činjenicu da su irski momci opet počeli sebe da shvataju previše ozbiljno. Ono što je Elevation bio za prethodni, za Atomsku Bombu je bila pesma Vertigo. Pesme srodne po stilu i po nameri – da vladaju listama. Album odiše nekim religioznim duhom, ne libeći se ni malo da ispoljava spiritualne stavove iako im u nekim trenucima nije bilo mesta. Kao najveći biser albuma se izdvaja Sometimes You Can’t Make It On Your Own, koja je napisana u čast Bonovog oca. Produkciju ovog puta potpisuju i Lilivajt i Ino i Lanoa i Fladd i Kris Tomas i Neli Huper i Džeknajf Li i Karl Glenvil. A znate kako kažu – „Hiljadu babica, kilavo dete“…

No Line On The Horizon (2009)

NoLineU2PromoOd početnog E-dura pa sve do poslednjeg D# dura na ovom albumu, nema ni jedne mane. Produkciju su rešili Lilivajt, Ino i Lanoa (poslednja dvojica su i svirala na albumu), bend nikada nije bio svežiji, inspiracija je kipela na sve strane. U2 su snimili album koji na papiru gledan izgleda kao obična skupina odlične muzike, kada se jednom reprodukuje, pokazuje svoje pravo lice – koncept. Iako nije iz prvog pokušaja vidljiv, koncept ovog albuma je vrlo jak i postojan. NOLTH slavi ljubav (Magnificent, Stand Up Comedy), pronalaženje (Unknown Caller, Breathe, I’ll Go Crazy If I Don’t Go Crazy Tonight), jedinstvo (Moment Of Surrender je pesma suprotna pesmi One, i slavi zajednicu umesto rastavljanja), život (pomenuta Breathe, FEZ- Being Born) i spokoj (White As Snow, naslovna numera, Cedars Of Lebanon). Bono u jednom trenutku ponosno izjavljuje (u Get On Your Boots) „I don’t want to talk about wars between nations!“, parodirajući sliku koju je o sebi stvorio godinama ranije. Edž nije još od Achtung Baby zvučao bogatije, šarenije i insprisanije. Jedan deo snimanja ovog albuma sproveden je u Fesu u Maroku, pa album ima dosta uticaja okoline (snimanje se odvijalo na otvorenom). Stih kojim bi se trijumf ovog albuma mogao najlepše opisati se nalazi u pesmi Breathe: I found grace inside a sound/I found grace, it’s all that I found. Ovo sve je zapravo mač sa dve oštrice jer je U2 sebi ovim albumom dao zadatak, istovetno težak, ako ne i teži, kao i sa The Joshua Tree i Achtung Baby – napraviti dostojnog naslednika. Da li će se njihov naredni album pridružiti ovom trojcu njihovih najboljih albuma ili ne, ostaje nam da vidimo tokom tekuće godine…

2 komentara o “Album po album: U2 (1997 – 2009): “Našao sam draž u zvuku”

  • Ultra

    Realno, najbolji bend ikada, bez lošeg momenta u karijeri!
    I slažem se, sa tri remek dela: Achtung Baby, The Joshua Three i The Unforgettable Fire!
    Što se tiče opisa No Line On The Horizon, pogođena je poenta, još jedno remek delo!
    Samo jedna ispravka, The Passengers nikad nisu održali nigde koncert a kamoli u Sarajevu, drugo Bono nikada nije nigde izjavio nešto što bi moglo da uvredi svakog normalnog čoveka, koji poštuje svoj narod a i tuđi. Oni koji pričaju gluposti neka se malo informišu i nenak se malo edukuju, pre nego što izvale razne ne istine, to je već prevaziđeno, nisu ovo više 90-te!
    Toliko o U2!!!

    O gore pomenutom komentaru, mogu samo da kažem, da je čovek pogrešio temu, i da bi mogao da se bavi nečim pametnijim u životu, nego da troši svoje vreme na nešto što ne sluša iu ono u šta se ne razume.

    Reply

Ostavite komentar: