Album po album: System of a Down (1998 – 2005) – Jermenija u heavy metal rifovima

system-of-a-downKada se među ljubiteljima rok i metal zvuka pomene System of a Down, obično se pomisli na histerične i šizofrene vokalne deonice Serja Tankiana, koje u pojedinim trenucima deluju komično, ali se iza njih obično kriju stihovi ozbiljnih političkih i socijalnih tema. Pored toga, prilično je teško ne primetiti gitarske deonice (Darona Malakiana) orijentalnog duha koje se opet smenjuju sa teškim metal rifovima. Beskrajno duga brada basiste Shavo Odadjiana i album “Toxicity“. To bi verovatno bile neke prve asocijacije vezano za ovaj jermensko-američki sastav.

System of a Down je zasigurno jedan od najvećih i najznačajnijih metal bendova sa prelaza iz XX u XXI vek. Po rečima nekih muzičkih kritičara, System of a Down je jedan od predstavnika metal bendova koji su se pojavili tokom druge polovine devedesetih koji je stvorio uspešan balans između thrash metal zvuka osamdesetih i alternativnog roka devedesetih. Premda se pojavio u vreme kada je nu metal vladao rok scenom, bend nikada nije prihvatio to obeležje i često je naglašavao da System of a Down ne pripada niti jednom žanru metal muzike. Ono što je sigurno jeste da zvuk benda nije bio pojava niotkuda, već logična evolucija i metalizovana verzija hiperaktivnog i ludačkog alternativnog roka koji je već bio delom prisutan kod nekih bendova poput Jane’s Addiction, Faith No More, Mr. Bungle itd. Tekstovi i opšta ideologija benda su prilično snažne karakteristike benda. Neki od tekstova su povremeno vrlo apstraktni i dadaistički, dok se u nekim drugim tekstovima bend osvrće na upotrebu droge, razne diskusije i kritike političkog sistema, kao i ljubav i seks. Bend neretko pominje u svojim intervjuima genocid nad Jermenima koji se desio 24. aprila 1915. godine, kada je vlada Otomanske imperije sistematski pogubila između 800.000 i 1.500.000 jermenskih civila. Turska, država koja je nastala nakon Osmanlijskog carstva je odbijala da prihvati termin “genocid” u pogledu ovog istorijskog tragičnog događaja i bend je, pored mnogih drugih glasova, odlučan u tome da kritikuje ono što nazivaju licemerjem usled kojeg se masovno pogubljenje ne naziva genocidom od strane Turske.

System of a Down (1998)

Početak benda je jedan od onih koji je vrlo jasno pokazao zreo identitet i originalnost. Pored toga, zvuk je siroviji, agresivniji i nešto manje melodičan u odnosu na naredne radove, ali ne mari, energija zbog toga ne manjka. Rad sa producentom Rick Rubinom je izrodio neobičnu fuziju uvrnutih gitarskih zvukova, manijakalnog i raznovrsnog vokala, jednostavnih aranžmana i pesama koje u određenim trenucima jedva da traju duže od dva minuta. Sve je jasno već od prve pesme “Suite Pee“, koja počinje neobičnim introom na gitari koji odmah prati glavni sirov rif. U srednjem delu iste imamo priliku da ispratimo i drastičnu promenu u dinamici i jedan psihodelični deo sa maltene sludge rifovima u kom Tankian peva kao da je u transu dok ne pređe u urlanje. U svega dva-tri minuta je bend pokazao eklektiku koja će definisati kroz stil benda. Pored navedene “Suite Pee” izdvojio bih “Know“, “Sugar“, “Soil” i “P.L.U.C.K.” kao nekim od najboljih pesama na albumu (naravno, “Spiders” ne treba zaboraviti, premda je lično nikada nisam smatrao toliko značajnom koliko neke druge, manje poznate numere koje deluju interesantnije). Odličan početak, možda nešto manje ispolirana i sirovija produkcija u odnosu na ono što će uslediti jer je debi, ali ima i u toj sirovini mnogo šarma i energije koja će na narednim izdanjima doći na potpuno novi nivo.

Toxicity (2001)

Eksplozivno izdanje koje je poslalo neobičnu muziku System of a Downa u mainstream. Bend je i dalje šizofren, duhovit i kontroverzan, sa nešto melodičnijim i milozvučnijim tonovima. Zajedno sa Slipknotom i albumom “Iowa“, System of a Down i “Toxicity” su bili među glavnim predvodnicima manične metal muzike početka 2000.-ih. Malakian je i sam objasnio da je evolucija benda u odnosu na prethodni album nastala usled potrebe Tankiana da više peva melodične deonice tako da je i instrumentalni deo albuma istovremeno mnogo slušljiviji, ali s druge strane je gitarista želeo da očuva agresivni deo zvuka benda. Basista Shavo Odadjian je ukazao da je epski hit “Chop Suey!” pesma koja govori o problemu zavisnosti gde je bend uzeo ozbiljnu temu i učinio je uvrnutom i šašavom. Ovaj album takođe kroz svoje eklektične zvuke prožima političke teme (“Prison Song“, “Deer Dance“), seks (“Bounce“), ljudima koji potpadaju pod naziv “grupi” (“Psycho“), čak i verovanjima Charlesa Mansona (“Atwa“). Naravno, hitove “Toxicity” i “Aerials” je gotovo nemoguće zaobići. Zapravo i nije potrebno mnogo govoriti o albumu pošto je već postao toliki klasik i deo popularne kulture da većina ljudi prepoznaje ovo izdanje kao remek-delo rok muzike sa početka novog veka. Sa preko tri miliona prodatih primeraka, System of a Down je već interesantnu, ali naizgled neprijemčivu formulu prvog albuma podigao na elitni nivo.

Steal This Album! (2002) 

Premda se ovo izdanje obično smatra “ostacima” sa “Toxicitya”, bend je navodio da su pesme podjednakog kvaliteta kao i na prethodnom albumu, samo što se nisu uklapale u celokupnu sliku izdanja. Ovo je jedno i od prvih izdanja koje su fanovi imali prilike da čuju na internetu kao ranu verziju mnogo pre nego što je konačan album završen. Bend je bio razočaran tom činjenicom i nastojao je da završna verzija bude drastično drugačija u pogledu materijala. Zanimljivo je da je “curenje” rane verzije albuma na internetu inspirisalo bend da izgled albuma nalikuje na običan CD na kom su naziv albuma, kao i nazivi pesama napisani tako da izgleda kao da je pisano crnim markerom. Većina pesama sa ovog albuma nažalost nije preterano zaživela na koncertima, osim svega par numera. Ipak, ovaj album ima dosta zanimljivih i pomalo zapostavljenih dragulja – “Chic ‘N’ Stu“, “I-E-A-I-A-I-O“, “Pictures“, “Roulette” i “Streamline” su među osvežavajućim, vrlo kreativnim trenucima na izdanju. Definitivno treba pružiti priliku ovom albumu i detaljnije ga slušati.

Mezmerize (2005)

Tri godine kasnije, došlo je vreme za novu eru System of a Downa. Premda bend nije imao problema u prošlosti da napiše dovoljno materijala da snimi i više od jednog albuma, ovo je prvi put da se kvartet odlučio da načini dva izdanja koja će biti objavljena u razmaku od šest meseci. Prvo od njih je “Mezmerize” koje je ponovo uzburkalo javnost sa svojim singlom “B.Y.O.B.“. Ovaj album predstavlja novi nivo benda, koji čak možda i nije više toliko bio nastrojen prema nekadašnjoj nu/alternative metal grmljavini koliko je odlučio da napravi drastičan korak dalje u prihvatanju nekih novih karakteristika u svom zvuku. Pop elementi su postali izrazito prisutni (mada je i ranije bilo moguće čuti da je pre svega Malakian definitivno voleo da kombinuje pop/rok senzibilitet u stilu The Beatlesa ili nekih različitih pop sastava iz osamdesetih sa teškim metalskim rifovanjem), dok je manična strana benda zapravo došla do nivoa u kom je neke od pesama sa albuma izuzetno teško izvesti čak i uz mnogo vežbe i koncentracije (govorim iz ličnog iskustva). Takođe, album je pokazao i nešto atmosferičniji i lamentniji ton koji se može najviše čuti u introu “Soldier’s Side“, zatim pesmi “Revenga“, “Lost in Hollywood” i “Question?“. Gitarista Daron Malakian na ovom albumu peva mnogo više od Serja, čak je i napisao većinu tekstova dok je Serj Tankian mnogo više vremena posvetio pisanju muzike što je moguće primetiti. Vokalna višeglasja Tankiana i Malakiana su zaista snažna i upečatljiva, vrlo emotivna u određenim trenucima. Ceo album deluje kao novi korak starog stila. Jedina zamerka ovom remek-delu možda bi se mogla pronaći u glasu Serja Tankiana, koji je od ovog albuma počeo da peva bez nekadašnje snage i volumena, vokal je počeo da zvuči prilično nazalno i u nekim trenucima jednostavno iritantno. To je jedan od minusa koji će se nastaviti na svakom sledećem albumu na kom bude učestvovao. Sve u svemu, topla preporuka za ovo izdanje, zvuči sjajno čak i deceniju kasnije.

Hypnotize (2005)

Šest meseci kasnije, drugi deo album je ugledao svetlost dana. Singl “Hypnotize” se manje-više nije skidao dugo vremena sa TV-a, mada su se vremenom istakle sjajne numere poput “Kill Rock ‘N’ Roll“, “Vicinity of Obcenity” i “Dreaming“. Možda nešto manje efektan u odnosu na prethodnika, ali i dalje vrlo raznovrstan album koji nastavlja i zaključuje putešestvije “Mezmerizea”. Naravno, drugi singl “Lonely Day” je ostao kao jedna od najčuvenijih pesama benda, premda sama po sebi možda i nije bila toliko upečatljiva koliko se činilo. U svakom slučaju, ovim albumom je zaključen veliki artistički podvig benda nakon kojeg se već više od decenije ništa novo nije čulo (ne računaju se solo albumi) što će se, nadam se, uskoro promeniti.

Ostavite komentar: