Album po album: Slayer – Krv, pakao i ambis (1983-1994)

Slayer-2013-Band-Photo

Sa preko trideset godina postojanja na svetskoj metal sceni, Slayer nije samo ime benda, već institucija, značajan deo popularne kulture.„Demonska“ metal četvorka (Tom Araya, Kerry King, Jeff Hanneman i Dave Lombardo) se oblikovala početkom osamdesetih godina prošlog veka i zajedno sa Metallicom, Megadethom, Anthraxom, Exodusom i još mnogim bendovima započela novi talas bendova koji su bili pod uticajem metal zvuka koji je prevashodno dolazio iz Britanije, ali i panka koji je svojim stavom privlačio mnogobrojne mlade muzičare tog doba. Tendencija ka kvalitetnoj izvođačkoj tehnici je bila nasleđe metal muzike prethodne decenije, dok je agresivan i sirov „ulični“ stav bendova deo panka, pank-rok estetike i stila.

U ovoj grupi bendova Slayer se osvrnuo na mračniju stranu ljudske prirode, temama koje su vezane za serijske ubice, religiju, rat, nekrofiliju, Nacizam i mnoge druge. Muzički, Slayer je svoju inspiraciju crpeo iz bendova kao što su Iron Maiden, Aerosmith, Rainbow, Judas Priest, Black Sabbath, Van Halen, Minor Threat, Dead Kennedys, Black Flag. Tokom svoje istorije, Slayer je nebrojeno puta privlačio kontroverzu svojim odabirom tekstova i načinom na koji se bend prezentovao. Trideset i dve godine kasnije od prvog albuma i dvanaest albuma kasnije, Slayer ne zastaje ni na trenutak niti je „smekšao“ usled godina. Od originalne četvorke je opstao samo duo Araya i King, ali se zvuk i duh Slayera još uvek oseti širom sveta.

slayer-show_no_mercy1_1_„Show No Mercy“ (1983)

Debi album Slayera možda nije imao tehnički izbrušen zvuk i zrelost koja će kasnije oblikovati njihov neprijateljski izraz, ali je od početka pokazao bend koji ima snažnu energiju, mladalački polet i novi pristup metal zvuku (zajedno sa Metallicinim debijem „Kill ‘Em All“ koji u određenim trenucima i zvuči slično kao i „Show No Mercy“). Ko je slušao neke od ranih Venom albuma, mislim da može da pronađe neke elemente u zvuku ovog albuma. U određenim trenucima Araya koristi svoj poznati vrisak koji pomalo podseća i na neke Maiden/Priest trenutke. Premda je pregršt bendova želelo da pokaže u svojim počecima agresivan stav sa mnogim mračnim tekstovima, Slayer je sa naslovima poput „Evil Has No Boundaries“, „The Antichrist“ i „Black Magic“ nagovestio put koji će se na kasnijim izdanjima razvijati.

hell awaits„Hell Awaits“ (1985)

Početak ovog albuma već pokazuje Slayer koji je na novom nivou. Glas koji izgovara nerazumljiv tekst na početku „Hell Awaits“ je zapravo tekst „Join us!“ („Pridružite nam se!“) i asocira na demonski glas. Od samog početka bend napada sa svojim brzim tempom, širokim dijapazonom agresivnih metal rifova, kompleksnim aranžmanima (King je izjavio da su Hanneman i on u to vreme bili pod velikim uticajem Mercyful Fatea) i uopšte boljim izvođenjem svakog člana banda. Naravno, ovaj album prati i kvalitetniji produkcijski rad s obzirom na činjenicu da je debi album bio finansiran od samog benda, dok je „Hell Awaits“ prvi album u koji je producent Brian Slagel uložio značajniji novac u bend. Ovaj album se smatra vrlo uticajnim za mnoge ekstremnije metal sastave, koji su na različitim izdanjim obrađivali neke od pesama sa ovog albuma.

Reign_in_blood„Reign in Blood“ (1986)

Album koji ne prelazi 30 minuta trajanja, a spada među najveće klasike metal muzike u istoriji. Ako su prva dva albuma bila uvod u ono što Slayer predstavlja u svojoj najvišoj tački, „Reign in Blood“ je procvat benda i definicija metal muzike 80ih. Pesma koja otvara album, „Angel of Death“ je postala instant klasik studijski i uživo. Tekst koji upućuje na Jozefa Mengelea je istog trenutka Slayer postavio na mesto kontroverze. Jezivi vrisak Tom Araye na početku pesme ledi krv u žilama. Svaka od pesama zvuči kao besni voz koji ne staje ni po cenu života. Ovaj album je označio i vrlo plodnu saradnju između producenta Ricka Rubina i Slayera. Pesma „Raining Blood“ je sa svojim tribalnim zvukom zaista apokaliptična numera koja ostaje značajan pečat Slayera u istoriji metal muzike sa svojim morbidnim gitarskim zvucima, čuvenom temom i ritmom na bubnju koji ne posustaje do samog kraja kada ostaje samo zvuk krvave kiše u pozadini.

Slayer_South_of_Heaven_Cover„South of Heaven“ (1988)

Nasuprot super-brzom tempu pesama na „Raining Blood“, Slayer se na „South of Heaven“ odlučio za nešto sporiji i atmosferičniji zvuk koji se može već uočiti na naslovnoj pesmi. Ništa manje neprijateljski nastrojen zbog toga, to je Slayer. Neke kritike su upućene da se na albumu nalaze manje distorzirane gitare u odnosu na prethodna izdanja. Bubnjevi, ludačke solo deonice i vokali čine, ukoliko je to i istina, da se to i ne primećuje što se tiče ukupnog utiska. Još jedan Slayer klasik u kolekciji.

Seasons in the Abyss„Seasons in the Abyss“ (1990)

Možda je nešto bolji zvuk u pitanju, ali je od početnog rifa „War Ensemble“ jasno da Slayer nije previše mudrovao kakav će album objaviti. Kao da prethodni album nije ni stao. Miks „Reign in Blood“ i „South of Heaven“ po stilu, na albumu se nalaze standardne furiozne pesme, kao i one nešto atmosferičnije. U tom smislu je poslednja „Seasons in the Abyss“, za koju je rađen i video, među najboljim Slayer numerama uopšte, sa sjajnim tišim delovima koji zvuče vrlo uznemirujuće dok je prethodno navedena „War Ensemble“ fantastična pesma za izvođenje uživo (kad Araya divljački drekne „Waaaaar Enseeeeeemble!“, svi se štrecnu ili izgube razum u istom trenutku). Vreme kada metal svakako dolazi na mainstream nivo uz predvodnika Metallicu i njihov „Crni“ album koji će biti objavljen godinu kasnije. „Seasons in the Abyss“ je ujedno i poslednji album na kom će se naći originalni bubnjar Dave Lombardo.

Slayer-DivineIntervention„Divine Intervention“ (1994)

Devedesete su poslale mačo metal i nemilosrdnu agresiju u drugi plan sa pojavom Nirvane i nizom novih imena koji su predstavili novu, „alternativnu“ estetiku. Slayer nikada nije nešto posebno mario za trendove i promenu svog zvuka osim u nekoj manjoj meri tako da je novi Slayer napad bio sličan kao i do sada. Mnoge od pesama su bile inspirisane televizijskim emisijama, kao i serijskim ubicom Džefri Damerom. Premda je u ovaj album uloženo dosta vremena na produkcijski deo posla i prezentaciju, bend nikada nije bio u potpunosti zadovoljan sa konačnim proizvodom. Ovo izdanje je označilo i deceniju postojanja benda, koji je objavio i live izdanje „Decade of Aggression“. „Divine Intervention“ je i prvi album na kom se našao novi bubnjar, Paul Bostaph.

Ostavite komentar: