Album po album: Saraya

Kada neki muzički pravac uđe u tokove mejnstrima i postane masovno prihvaćen pojavi se masa onih koji će se o taj pravac očešati i preuzeti od njega nešto – češće imidž, ređe nešto od zvuka. Tako su tokom druge polovine osamdesetih u modi bili čupava kosa do dupeta i glasan zvuk distorzirane gitare. Hard rock i heavy metal su, zahvaljujući njihovoj najkomercijalnijol inkarnaciji, glam metalu, bili na vrhuncu popularnosti – činjenica je da je i „tradicionalni“ heavy metal dobijao svoje parče kolača – no renesansa teškog zvuka se završila već u prvoj polovini decenije, erupcija energije i ideja se utišala, a zavladala je hiperprodukcija kopija. Albumi su se radili šablonski – preko jednostavnih rifova, prštećih bubnjeva i pevljivih refrena nabaciti tekst čija se tematika smeštena negde u magičnom trouglu seks – droga – rock ‘n’ roll, i uspeh bi trebalo da bude zagarantovan – trebalo, jer nije uvek bio.

Hard rock i heavy metal su osamdesetih, dakle, bili proizvodi masovne potrošnje i prirodno je što je upliva teškog zvuka bilo čak i na albumima pop izvođača – setimo se samo saradnje Michaela Jacksona sa gitarskim herojima poput Eddiea Van Halena i Stevea Stevensa – o imidžu da i ne govorimo – 1987. godine zaista nije bilo puno razlike u stajlingu već pomenutog Kralja Popa i Alicea Coopera. Težak zvuk i lake note su mogli ne samo mirno koegzistirati, već se i vrlo uspešno (ako ne u artističkom, svakako u komercijalnom smislu) preplesti – treba samo poslušati albume The Final Countdown Europea, Blind Before I Stop Meat Loafa, Slippery When Wet Bon Jovia, Hysteria Def Lepparda, ili soundtrack album za film Top Gun. U grupi onih koji su svoju muziku obojili teškim bojama posebno mesto zauzimaju ženski vokali, poput Fione Flanagan, Robin Beck, Lise Dominique ili Alannahe Myles, čiji albumi nisu imali čvrstinu radova Lite Ford, benda Femme Fatale, često čak ni benda Vixen, delimično zato što su bili namenjeni još široj publici no što je armija headbangera, ali su predstavljali zanimljivu fuziju popa i hard rocka, često sa uplivima bluesa, soula, funka i drugih žanrova. Među pevačicama pop rock/hard rock provenijencije istaknuto mesto zauzima Sandi Saraya, koja je, sa svojim bendom Saraya, krajem osamdesetih predstavljala jednu od najzanimljivijih pojava na američkoj hard rock sceni.

Bend Saraya, koji je prvobitno delovao pod originalnim imenom Alsace Lorraine (francuski regioni Alzas i Lorena su od 1871. do 1918. godine bili objedninjeni pod imenom Alzas-Lorena), osnovali su 1987. godine pevačica Sandi Saraya i klavijaturista Gregg Munier. Iako osnovan u Nju Džersiju, bend se ubrzo preselio u tanašnju Meku hard rocka, Los Anđeles. Boravak u Gradu anđela grupi nije doneo očekivani uspeh i ona se ubrzo vratila u Nju Džersi. Sandi i Munieru će se tu pridružiti gitarista Tony Rey Bruno (nekadašnji član benda Danger Danger), basista Gary Talyor i bubnjar Chuck Bonfante. Ova postava je 1989. godine objavila album Saraya, koji je doživeo manji uspeh (dva manja hita i 79. mesto na Billboardovoj Top 200 listi). Godinu dana kasnije Munier i Taylor su napustili bend. Na Taylorovo mesto došao je Barry Dunaway (nekadašnji basista Yngwiea Malmsteena i Joe Lynn Turnera). Dve godine kasnije bend je objavio svoj drugi i poslednji album, When The Blackbird Sings…. Album nije ponovio uspeh svog prethodnika, i nakon turneje koja ga je pratila, a za koju je upražnjeno mesto klavijaturiste zauzeo John Riggio, bend je prestao sa radom.

Saraya (1989)

SarayaDebi album grupe Saraya poseduje sve bitne odrednice glam metal žanra: rock himne sa pevljivim refrenima („Love Has Taken Its Toll“, „One Night Away“, „Runnin’ Out Of Time“, „Fire To Burn“), emocijama nabijene balade („Gypsy Child“, „St. Chistopher Medal“) i pop obojene pesme sa izraženim klavijaturama („Healing Touch“, „Back To The Bullet“). No albumu Saraya se ipak ne može prilepiti etiketa tipičnog glam metal albuma. Činjenica da se bend nije dosledno držao „sex, drugs & rock ‘n’ roll“ poetike samo je jedan od razloga – ako mislite da je to zbog činjenice što je Saraya bio bend sa ženskim vokalom, poslušajte album Femme Fatale istoimene grupe ili Stilleto Lite Ford – takve poetike se, uostalom, nisu držali ni W.A.S.P. ni Stryper, pa se njihovi albumi smatraju reprezentativnim primercima glam albuma. To, naravno, ne znači ni da su se Saraya od glam metal poetike u potpunosti odmakli – činjenica da se ona ovde javlja u svojoj blažoj varijanti posledica je ambicija da se album dopadne i hard rock i pop publici. Uzrok autentičnosti albuma više leži u božanstvenom glasu Sandi Saraye i njenom umeću interpretacije, sposobnosti da u pesmu unese potrebnu toplinu („St. Christopher Medal“), ali i oštrinu („Runnin’ Out Of Time“), da zazvuči šeretno (funky stvar „Get U Ready“), ali i istinski setno („Back To The Bullet“). Upravo zahvaljujući Sandi čitav album zvuči neobično iskreno, i iako se nikako ne bih složio sa mišljenjima da je sama sintagma „iskren glam metal album“ pleonazam, ne mogu poreći da se baš po svojoj iskrenosti ovaj album razlikuje od većine svojih savremenika. Autentičnost albumu daje i nešto što bi se teško moglo nazvati konceptom, ali se svakako može nazvati idejom. Na albumu je, naime, prisutan, iako slabo uočljiv, motiv putovanja: „Gypsy Child“ (u kojoj se, kako sam naslov otkriva, Saraya bave jednim od omiljenih rock mitova), „St. Christopher Medal“ (u mnogim kulturama medaljon sa likom svetog Kristofera je omiljena amajlija putnika), te pesme „One Night Away“ i „Runnin’ Out Of Time“. Pomenute pesme ujedno predstavljaju i najvrednije na albumu: „St. Christopher Medal“ je emotivna balada koja odskače od ljiga na tragu „Every Rose Has Its Thorn“ Poisona, „Runnin’ Out Of Time“ je rokačina kakve se ne bi postideli ni Whitesnake, a lepotu pesme „Gypsy Child“ možete istinski doživeti samo ako je slušate tokom noćne vožnje dok posmatrate svetla duž autopouta. Teži komadi „Fire To Burn“ i „Drop The Bomb“ sasvim fino kontrastiraju sa pop-obojenim „Healing Touch“ i „Back To The Bullet“, no najfiniji kontrast grade „Runnin’ Out Of Time“ i njen intro, ljupka klavirska minijatura „Alsace Lorraine“. Prvenac Saraye je definitivno više nego pristojan album, pa razloge njegovog slabog uspeha treba tražiti na drugoj strani. Naime, u vreme objavljivanja albuma Sandi je negovala je imidž mnogo manje upadljiv no što je bio imidž njenih koleginica (čitaj: bila je znatno manje razgolićena) i sa uspehom se opirala težnjama menadžera i izdavača da od nje načine novu Litu Ford. U vreme kada je seksepil bio karta na koju su igrali i muškarci koji su se bavili teškim zvukom, bend predvođen pevačicom pomalo muškobanjastog imidža morao je ostati slabo zapažen.

When The Blackbird Sings… (1992)

SarayaMötley Crüe su 1989. pevali da je „došlo vreme promene“ ali je prosto neverovatno koliko je bendova početkom poslednje decenije prošlog veka još uvek stvaralo albume po oprobanom receptu. Početkom devedesetih samo su malobronjni glameri, poput Skid Rowa (albumom Slave To The Grind), W.A.S.P.-a (albumom The Crimson Idol) ili Bon Jovia (albumom Keep The Faith), odbacili šablone. Pomenutim velikanima su se pridružili i članovi Saraye svojim drugim albumom. Sa pesmama nešto sporijeg ritma, klavijaturama potisnutim u drugi plan i toolovskim bas linijama, ovaj album umnogome odiše duhom devedesetih. Naravno, When The Blackbird Sings… je suštinski glam metal album, ali je atmosfera ovog albuma, kako sam naslov nagoveštava, mnogo mračnija no atmosfera tipičnog glam metal albuma. Takvom atmosferom odišu čak i pesme koje su mogle biti napisane i tri godine ranije – „Hitchin’ A Ride“, „Lion’s Den“ – a naročito one znatno ozbiljnije tematike. Naime, u par pesama na When The Blackbird Sings… pojavljuje se motiv narkotika – „White Highway“ i dvosmislena „Seducer“ sa zanimljivim govornim introm – a u nekoliko, uključujući i nalovnu numeru, moguće je nazreti motov smrti, no kada je u pitanju ovaj album teško da se može govoriti o postojanju određene ideje. Jer ako zavirite ispod naslova „Queen Of Sheeba“, „Bring Back The Light“, „Tear Down The Wall“ i već pomenutih „Hitchin’ A Ride“ i „Lion’s Den“, videćete da se iza njih kriju ljubavne pesmame koje se, iako obučene u nešto mračnije ruho, malo razlikuju od pesama sa prvog albuma grupe. U poslednjoj pesmi na albumu, baladi „New World“, Saraya pevaju o novom, boljem svetu, ali na samo za nijasnu manje naivan način no White Lion u „When The Children Cry“, te ni njome ne izlaze iz okvira glam poetike. No kada se When The Blackbird Sings… pojavio, njegov zvuk je verovatno bio odviše moderan za preostale ljubitelje glam metala. Sa druge strane, uprkos čvršćem zvuku i nešto ozbiljnijem pristupu pojedinim temama, album verovatno nije bio dovoljno žestok da bi pokupio simpatije ljubitelja „težeg“ metala kao što je to uspelo albumima Slave To The Grind i The Crimson Idol. U svakom slučaju, album je bio odviše tvrd da bi se imalo dopao pop rock publici. When The Blackbird Sings… je podelio sudbinu dva gorepomenuta albuma, koji nisu uspeli ni da održe popularnost svojih autora, a kamoli da glam metal sceni ubrizgaju preko potrebnu injekciju novih ideja. Ali dok su imena Skid Row i W.A.S.P. mogla da prežive potrese na sceni, pa čak i potrese sa epicentrom unutar samog benda, bend Saraya je nakon objavljivanja drugog albuma došao do neumitnog kraja. No, imajući u vidu da albumi Slave To The Grind, The Crimson Idol i Keep The Faith u artističkom smislu predstavljaju vrhunac delovanja njihovih autora, možemo pretpostaviti da bi nakon albuma When The Blackbird Sings… svaki naredni korak grupe Saraya bio načinjen po silaznoj putanji. Kako je Saraya bio bend sa neskrivenim komercijalnim ambicijama, a teško je zamisliti da bi se nakon albuma kakav je When The Blackbird Sings… mogli okrenuti popu (mada Sandinim koleginicama ovakav radikalizam nije bio nepoznat – Alannah Myles se početkom devedesetih okrenula znanto mekšem zvuku albumima Rockinghorse i, naročito, A-lan-nah, Lee Aaron se krajem iste decenije okrenula bluesu), možemo predpostaviti da bi kompas usmerili ka modernom hard rocku grupa Stone Temple Pilots, Alice In Chains i Soundgarden, a slični pokušaji glam metal bendova su, kao po pravilu, zvučali tragikomično (izuzeci, poput Saigon Kicka, vrlo su retki). No činjenica da su albumom When The Blackbird Sings… ostvarili mnogo značajniji poduhvat no što je Saraya teško da može biti ikakva uteha članovima benda koji je mogao biti mnogo uspešniji da se klima na globalnoj rock sceni nije počela menjati uporedo sa njihovim prvim uspesima.

Epilog

Sandi Saraya se nakon razvoda od Briana Wheata, basiste Tesle, udala za malo poznatog glumca Brendana Kellya i povukla sa scene. Bruno je nakon odlaska iz benda sarađivao sa Joe Lynn Turnerom, Enriqueom Iglesiasom, Anastaciom i svojim nekadašnjim bendom, Danger Danger, a Dunaway sa Malmsteenom i Patom Traversom. Munier je preminuo 2006. godine od komplikacija izazvanih upalom pluća. Iako se 2010. godine bend ponovo okupio da bi na notingemskom Firefestu podelio binu sa bendovima Bonfire, Lynch Mob, Nelson, Pretty Maids, Beggars & Thieves, Bangalore Choir i drugima, nesuglasice između Sandi i organizatora festivala su dovele do otkazivanja nastupa grupe.

Ostavite komentar: