Album po album: Pantera (1990 – 2000) – Teksaški masakr električnom gitarom

File Photo - Pantera and SlayerPantera je ne samo veliki bend, već i jedan od simbola metal muzike koji je svoj uticaj ekstremnog zvuka proširio poput bolesti tokom devedesetih godina prošlog veka.

U momentu kada je Metallica postala, uslovno rečeno mainstream sa “Crnim” albumom, i kada je grunge pokret sa svojom “vedrom” estetikom počeo da zamenjuje agresivne metal bendove, Pantera je bila neophodan sastav koji će očuvati nasleđe ekstremno bučnog, ali izuzetno kvalitetno prezentovanog zvuka. Svi poznajemo Panteru po inovativnim rifovima Dimebag Darella koji je svoju ljubav prema Kissu doveo u sintezu sa nekim od Slayer uticaja i time stvorio sebi svojstven zvuk. S druge strane, gigantska pojava Philipa Anselma kao jednog od najboljih frontmena ikada je opčinila čitavu novu generaciju mladih ljudi kojima je bila potrebna injekcija teškog gruva i prvobitno Judas Priest vokala u visokom registru, potom i sve više hardcore/death metal glasovnih napada.

“Cowboys from Hell” (1990)

Premda je ovo izdanje peti po redu studijski album benda, “Kauboji iz Pakla” se obično smatraju njihovim “zvaničnim” debijem na svetskoj metal sceni. I to kakav debi. Čitavo izdanje je kolekcija fantastičnih rifova, interesantnih aranžmana, mnogo momenata za mlaćenje glavom i sličnih olimpijskih disciplina. Anselmo ovde još uvek prikazuje svoje Judas Priest korene uz snažne power metal vokalne momente, dok je instrumentalno album još uvek dosta “rokerskiji” i “svetliji” u odnosu na kasnija izdanja. Nema mnogo priče, pesma za pesmom je klasik i dobar uvod u svet metal muzike za one koji se tek upoznaju sa rok/metal zvukom. Preporuka – “Cowboys from Hell“, “Cemetery Gates“, “Domination“.

“Vulgar Display of Power” (1992) 

Verovatno album koji predstavlja još jedan temelj i azbuku metal muzike devedesetih. Ovde Pantera odlučuje da polako napusti svoje kul rokerske momente i nastavi sa evolucijom svog zvuka koji je na ovom izdanju opisan poput “razlivenog čelika”. Anselmo, koji je oduvek bio zainteresovan za hardcore kulturu, je promenio svoj vokalni pristup napuštanjem melodičnih power deonica i potpunim usmerenjem na prljavi, besni hardcore urlik. Kad god započne rif za pesmu “Walk“, u telu započinju tektonski poremećaji koje je teško opisati. “Mouth for War” je sa svojim poslednjim odsekom prodrmao mnoge glave (verovatno i mnogo više od glave), dok je “Fucking Hostile” verovatno najbolje metalizovana pank pesma ikada. S druge strane, “This Love” je po drugi put (računajući i “Cemetery Gates” sa prethodnog albuma) pokazala neobičan pristup u kom su prikazani neki od najsuptilnijih baladnih trenutaka pomešani sa teskobnim sludge rifovima i Anselmovim karakterističnim vrištanjem. Eto kako Pantera piše balade. Veliki album, još jedno slovo u azbuci heavy metal diskografije koje ne treba zaobići.

“Far Beyond Driven” (1994) 

Dok neki bendovi nakon prvobitnih agresivnih albuma odluče da se okrenu ka melodičnijem, mnogo blažem zvuku, Pantera je na to samo odgovorila: “Fuck that shit!”. “Far Beyond Driven” je album koji polako počinje da zvuči kao da vam je neko stavio glavu ispod gusenice tenka (poslušajte deonicu basa zajedno sa bubnjem u pesmi “Throes of Rejection“). Teško je reći da su prethodni album zvučali “hitično”, ali je u odnosu na njih ovaj album mnogo eksperimentalniji i teži za slušanje (“Good Friends and Bottle of Pills” je pesma od koje verovatno mnogo bole uši). Anselmo povređuje kičmu, ne želi da se leči i polako počinje da ublažava fizički bol sa medikamentima, što nas vodi po prvi put ka mračnijim tekstovima – “I’m Broken” je dobar primer. Album je za tvrdokornije fanove, koji mogu da “progutaju” čekić rifove, teskobne disonantne melodijske deonice na gitari i mračniji zvuk koji je nagovestio mračnija vremena Pantere.

“The Great Southern Trendkill” (1996) 

Ako je “Far Beyond Driven” bio težak za slušanje, “Trendkill” će vam ne samo osušiti uši, već i umanjiti želju za životom sa svojom u nekim trenucima teskobnom atmosferom nalik na Reznorova mlada vremena i “The Downward Spiral” album. Ovde je bend počeo da se urušava u sebe, ponajviše zbog Anselma koji je poput Titanika sve više tonuo u svoju zavisnost, do te mere da se tokom jednog nastupa predozirao heroinom i doživeo kliničku smrt (procenjeno je da je bio mrtav četiri minuta). Pored toga, usled želje da se izoluje od ostalih članova benda, Anselmo je snimio vokale potpuno sam u “Nothing” studiju Trenta Reznora unutar New Orleansa. Na albumu su i dalje prisutni super agresivni momenti, “brze dvojke” na bubnju, neprijateljski nastrojeni rifovi, vokali koji zvuče natprirodno, toliko da se jedva razaznaje da je u pitanju Anselmo. Ipak, u svojoj tami, bend briljira i sa “mekšim” zvucima. Dovoljno je poslušati kontraste između agresije i melanholije unutar pesama “Suicide Note Pt. 1” (i 2) da bi se moglo zaključiti da i u ovakvim vremenima Pantera ume da napiše interesantan, za njih atipičan introvertniji materijal. Još jedan značajan momenat na albumu jeste završni deo pesme “Floods” u kom Dimebag svira setnu melodiju koja kao da predstavlja odmorište i smiraj nakon dubokog ponora. Ako pamtite Dimebaga kao nekog ko je samo gitarski masturbirao po gitari, bacite uho i na “10’s“, gde sjajno oponaša osećaj teške depresije Anselmovog teksta (i bića) sa glavnim rifom. Psihološki možda pomalo težak album za proturiti kroz receptore, nikako za svakog, ali ima šta da ponudi kad se prokopa.

“Reinventing the Steel” (2000)

Poslednji album velike teksaške četvorke je šutnuo u zadnjicu tromu i obeshrabrenu atmosferu “Trendkilla” i vratio se na staro makljanje po čulima. Anselmo, koji je predugo svoje glasne žice upoznavao sa vrištanjem poput najjezivijih zveri, kao i dobrom količinom alkohola i čega već, od pesme do pesme zvuči kao demon, pogotovo kada tiho recituje tekst u svom dubokom registru. Pesme i dalje nisu tako blagonaklone i “kul” prema slušaocu kao na “Cowboys…” i “Vulgar…”, ali definitivno postoji nekoliko numera koje će vas motivisati da cepate drva za zimu sa lakoćom. “Hellbound“, “Uplift“, “Death Rattle“, “Revolution is My Name“, sve ove pesme vas “peku” poput plamena koji se nalazi na omotu. Interesantno je da ovaj album nije prožet negativnom energijom kao njegov prethodnik, ali je na neki način teži za slušanje zbog veće tendencije za haotičnim sazvučjima i neartikulisanim gitarskim zvucima koji uopšte nemaju za cilj da budu dopadljivi, već prljavi, učestali i napadni. Nije dostigao slavu ranih radova, ali “Steel” ima šta da pokaže, ako možete da se snađete sa ovakvim intezitetom.

Jedan komentar o “Album po album: Pantera (1990 – 2000) – Teksaški masakr električnom gitarom

Ostavite komentar: