Album po album: Nine Inch Nails (1989 – 1999) – “Srce u mašini”

Postoji dokumentarac na Youtube-u o razvoju pokreta i muzičke scene koja se zove industrial pod imenom: Nine Inch Nails and the Industrial Uprising. Ovaj dokumentarac je vrlo precizno pokazao istorijski kontekst u kom je nastao ovaj muzički pravac, kao i tačnu poziciju, ulogu, evoluciju i značaj muzičke vizije Trenta Reznora.

A značaj nije zanemarljiv, zapravo je ogroman. Nine Inch Nails je preuzeo temelje sint-popa 80tih uz koji je odrastao, uživao u progresivnoj i psihodeličnoj muzici Pink Floyda i Rusha (naravno, ne zaboravimo veliko obožavanje Davida Bowie-a) a opet navukao na sebe “oklop” industrial muzike sa pojavom Ministrya, Skinny Puppya. Sinteza ovih uticaja će dovesti do muzike koja je uvek na čudnoj granici između hitičnih, prepoznatljivih pop melodija i igrivih ritmova, a opet vrlo eksperimentalnih, sintetičkih zvukova, formi i mračne atmosfere. Svako ko u današnje vreme koristi semplove, kombinuje gitarski distorzirani zvuk zajedno sa uticajima elektronike, duguje nešto, kako jednom neko reče, “magu industrial rock žanra”.

Nine Inch Nails je bitan zbog još nekoliko razloga. Pre svega, ovo je jedan od bendova koji je na sjajan način pokazao da se može biti i više nego mračan i jeziv, a da kontekst muzike nije sadržan u kliše formi heavy metal benda i muzike (nije vam bila nužno potrebna gitara “napanjena” u distorziji i blast beat uz growl, već su mehanički zvuci, potpuno kompjuterski stvoreni uz čudne zvuke sintisajzera mogli da vas uznemire na mnogo višem nivou, jer je muzika isto tako distancirana od metal muzike, a opet i od bilo kakve prepoznatljive “dobroćudne” forme). Drugo, nikada nije u većoj meri bilo zastrašujuće naići na pesmu koja je mračne atmosfere, a opet da vam “ureže” u glavu svoje pop uticaje, kojih se nećete moći tek tako rešiti. Na kraju, koncept u kom jedan čovek sve sam radi je možda u današnje vreme uobičajen, ali je NIN verovatno jedan od prvih velikih bendova koji je pokazao da volja jednog čoveka može biti dovoljno jaka da iznese sve sama – od komponovanja, aranžiranja, vizuelne prezentacije benda i materijala, pisanja tekstova, miksovanja, kontrole biznisa, svega. Reznor je u tom smislu možda i najveći uticaj na svetsku muzičku scenu u poslednjih dvadeset i pet godina.

Pretty Hate Machine (1989)    

PrettyHateMachineReznorov debi je bio prilično snažan, mada ipak nešto formalniji. Trent je ovde prikazao sve svoje uticaje, kao i svoju izrazito ličnu notu, koja ga je izdvojila od mnogih drugih sastava. Rezultat je bio neobičan miks grubih, prljavo distorziranih heavy rock gitara i elektro-pop zvuka jednog Depeche Mode-a. Trentov senzibilitet je zahtevao osećaj za pop formu i kvalitetnu, pamtljivu melodiju, ali istovremeno i agresivnu, besnu prljavštinu jednog Ministry-a. Otuda ovo izdanje odiše uvek prepoznatljivim zvukom osamdesetih, ali kombinovanim sa drugačijim, manje prijateljski nastrojenim žanrovima. Ipak, ovo je bio tek početak, sa naznakama onoga što će tek kasnije doći. “Head Like a Hole” i “Sin” su postali veliki hitovi, mada je “Terrible Lie” bila jedna od glavnih pesama za nastup uživo i fizičku agresiju koju je bend bez kompromisa ispoljavao. “Something I Can Never Have” je bila i prva balada gde su neki od momenata duboko na granici teške patetike, ali ipak očvrsnuti hladnim, mehaničkim zvucima. Ovaj album bih, uz daleko kasniji “Still” preporučio nekome ko se tek upoznaje sa bendom, jer je jedno od formalnijih, ne toliko ekstremnih izdanja kao što će biti neki od kasnijih albuma.

Broken EP (1992) 

broken-epBroken” je produkt Reznorovog gneva protiv sopstvene izdavačke kuće koja je od njega htela još jedan “Pretty Hate Machine“. Ko misli da je Trent pristao na tu opciju, neka slobodno posluša EP, koji će vas u svega četiri – pet pesama provući kroz more elektronskih šumova, krčanja, distorziranog urlanja i semplova od kojih će vas boleti uši narednih nedelju dana. Pored toga, Reznor je od malog EP izdanja uspeo da napravi i tri spota (od kojih je jedan potpuno zabranjen za emitovanje zbog sadržaja) i kratki film (koji je takođe zabranjen svuda unaokolo). Gnev, koji se iskazivao u uzdržanijoj verziji na “Pretty Hate Machine”, sada je samo to i bio, ogoljen do koske i ojačan kompjuterskom tehnologijom, da potpomogne u krvarenju ušiju. I pored toga, pesme su opet ispale hitovi. Dovoljno je reći da je pesma “Wish” dobila Grammy nagradu, gde su u spotu članovi benda obučeni u BDSM odeću, gde gomila ljudi pokušava da provali u kavez u kom se nalaze i gde ih na kraju spota agresivna rulja prebija na smrt.

The Downward Spiral (1994)

downard-spiralGnev se transformisao u nešto potpuno drugačije i 1994. godina je stvorila jedan od epskih albuma devedesetih. Reznor je sada bio u mnogo boljoj situaciji, pod okriljem nove izdavačke kuće Interscope koja mu je dopustila da bude ono što jeste. To je rezultiralo brojnim eksperimentima, koji su stvorili mračne i agresivne numere, ali sada u promišljenijoj, daleko složenijoj verziji. Svakako je dijapazon emocija daleko širi i to je omogućilo albumu da ne bude jednostrano izbacivanje frustracija, već izuzetno ubojito štivo laganijih, teskobnijih numera koje su ponovo stavljale nihilističke tendencije na vrh alternativne scene devedesetih (kao da Nirvana i cela grunge scena nisu bili dovoljni). Album je konceptualan, i usmerava se na osobu koja sistematski uništava stvari u svom životu, da bi na kraju i sebe odnela u ništavilo. Koliko je konceptualan, toliko je i obeležje mentalnog stanja Reznora, koji je u tom vremenu na vrhu popularnosti, ali i dobro odgojenih negativnih emocija prema sebi samom i čitavom svetu, sa kojima će se sve teže boriti u budućnosti. Album je brutalan, ekstreman, predskazujući i ovo je izdanje koje je možda i centralno u čitavoj diskografiji benda, obožavano. Lično, prvih pet pesama su hit za hitom, dok neke od kasnijih pesama umeju da se razvuku kao špagete. Ipak, kada poslušate ovo izdanje u celosti, osećate se kao lik Raskoljnikova, sa svom teskobom i tegobom da nastavite dalje sa danom (i životom). Svi znaju za “Closer“, dok urliču poput vukova refren: “I wanna f**k you like an animal!” Pesma koja će biti najuspešniji hit benda, sa sve mračnim elektro-pop zvukom uz koji ćete zaigrati, hteli to ili ne.

The Fragile (1999)

the_fragileNakon ekstremnih (i vrlo uspešnih) godina tokom “The Downward Spiral” ere, usledila je petogodišnja pauza, gde je Reznor sve više tonuo u svoje nezdrave životne navike, pa je samim tim i oklevao da se “pogleda u ogledalo” kroz NIN muziku. Umesto toga, koketirao je sa Quake soundtrackom, Mansonovim albumom “Antichrist Superstar“, “The Perfect Drug” singlom i “The Lost Highway” filmom. Kritika i fanovi su uzdizali NIN kao spasioce rok scene i tražili od njih da objave novi album koji će “očistiti” scenu od razblaženih rock bendova s kraja devedesetih. Realno, Trent je bio u potpuno drugačijem mestu u svojoj glavi, želeći da snima šta god mu je bilo na pameti. Ipak, ambicija nije bila manja i dve godine su stvorile preko dvadeset pesama koje su “na sve strane.” Koliko god bio magičan iz današnje perspektive, album nije uspeo da dopre do publike i kritičara koji su mu poprilično okrenuli leđa. Ovaj album ne treba slušati, ako tražite super hitove pred polazak u grad ili ako ste na žurci, (osim možda “Starf**ers, Inc.“) već unutar svoje sobe, zamišljeni i sa puno vremena za, ne toliko agresivne, ali svakako vrlo melanholične, u mrak zavijene kompozicije. Nije lako ovo slušati ako niste dobri sa strpljenjem, ali ipak postoji pregršt detalja i kompozicionih zahvata o kojima se može razglabati na sve strane. Više artističko nego komercijalno izdanje za duboke kontemplacije, u kojima Reznor pokazuje najveće dubine svoje krhke duše. Preporuka – “Somewhat Damaged“, “La Mer“, “The Great Below”  i “Starf**ers, Inc.

2 komentara o “Album po album: Nine Inch Nails (1989 – 1999) – “Srce u mašini”

  • Gordan Lazinica Post author

    U tom kontekstu, preporučujem akustičnu (ili live) verziju istoimene pesme sa drugog diska “And All That Could Have Been” iz 2002. godine. Taj drugi disk se zove “Still”. :)

    Reply
  • HateU2

    Something I Can Never have je najbolji NiN song, PHM naj album. The Fragile bi bio naj album da je stao na jedan CD. Sa tog albuma ja bih izdvojio naslovnu, “The Great Below” i Were In This Together now. Drugi dio, tzv. Right disc je mnogo lošiji od prvog. Nisam slušao Broken, ali Downward Spiral me razočarao (slušao sam ga poslije Fragile) toliko da nisam više htio slušati post 2000s NIN. Dobro znam poznatije pjesme, no ništa nije tako dobro kao Something I Can Never Have.

    Reply

Ostavite komentar: