Album po album: Ministry – Industrial / thrash metal monstrum (2003 – 2013)


Novi milenijum je uveo Ministry u određene promene. Al Jourgensen je došao do tačke kada je morao malo da sredi svoj život i redove od dugogodišnjih hedonističkih perioda i problema sa zavisnošću, pre svega od heroina. 2004. godine iz benda izlazi Paul Barker koji je bio glavni saborac u stvaranju zvuka benda zajedno sa Jourgensenom a iste godine se u bend vraća gitarista Mike Scaccia, koji će ostati u bendu sve do njegove smrti 2012. godine.

Muzika benda je dobila novu energiju i oblik, mnogo agresivnija i mnogo više thrash metal orijentisana, naravno i dalje u fuziji sa tradicionalnim industrial elementima. Vladavina George W. Busha je bila posebno tlo inspiracije tokom prve decenije 2000ih, koja je učinila bend jednim od najglasnijih anti-Buš glasnogovornika da bi kasnije frontmen u svom satiričnom i pomalo mrzovoljnom (ali i vrlo duhovitom) duhu kritikovao muzičku industriju, kao i mnoge druge poznate probleme ne samo politike, već i svakodnevnih događaja u svetu.

Animositisomina (2003)

Ovaj album predstavlja neku vrstu tranzicije, u kom je Ministry završio jednu eru i istovremeno započeo novu. Poslednje izdanje sa Barkerom, koji je nakon ovog albuma napustio bend jer je odnos između njega i Jourgensena postao nepodnošljiv. Jourgensen ovaj album naziva najmanje dobrim (ako se ne računa debi izdanje), jer, prema njegovim rečima, nije bio nimalo zabavan za snimiti. Tokom snimanja je bio prinuđen da okonča svoje probleme sa heroinom. “Leper“, poslednja pesma na albumu je ostavljena kao instrumental jer je pevač napustio ranije studio nego što je trebalo i nije mario da napiše bilo kakav tekst. Jourgensen ovo izdanje ni ne smatra validnim albumom i većinu svojih obaveza u studiju je ostavio Barkeru. Muzički, ovaj album sadrži dosta već prepoznatljivih karakteristika koje se nisu nešto preterano menjale, ali ima zaista dobrih momenata u kojima bend pokazuje da je krenuo stopama pravih metal pesama za šutke. Jedna od pesama koja se definitivno izdvaja je početna “Animosity” koja ima fantastičan disonantni solo na 2:16 (koji će se opet pojaviti na završnom delu pesme) koji tako “nosi” atmosferu sa sve glavnim rifovima i snažnim vokalima kada Jourgensen viče: “Aaaaaaaaanimosityyyyy!” Zanimljivo je da neki od vokala na ovom izdanju počinju da zvuče kao melodični, atmosferični refreni u stilu Fear Factoryja što nije bio nužno slučaj na ranijim izdanjima, ali se vrlo dobro uklopilo sa ostatkom muzike. Ovaj album bi bio ujedno i među poslednjim izdanjima u kojima je bend negovao tradicionalniji industrial metal zvuk, dok će već od narednog albuma nastupiti mnogo više thrash metal orijentisan stil.

Houses of the Molé (2004)

Od prvih taktova pesme “No W“, Ministry kreće stilskom putanjom koja skoro da aludira na neke od najboljih dana Slayera. Brza “dvojka” na bubnju, rifovi koji kao da seku poput najoštrijeg noža. Tu su sada i ludačke solaže sa sve dodatim atmosferičnim sintovima i semplovima koji će u ovom periodu većinom biti usmereni na Džodrža Buša i njegov celokupni mandat (ovaj album je i prvo od ukupno tri izdanja koja će se baviti ovom tematikom). Jourgensen ovaj albumom smatra “ponovnim rođenjem” benda nakon što je Barker otišao i na mnogo načina je za njega ovo izdanje “slavljenje” odlaska Barkera. Na albumu se u više navrata nalazi sempl “Paul is no longer with us” koji je snimljen naopačke. Skoro sve pesme započinju slovom W osim početne “No W” i skrivene pesme “Psalm 23“, i većina njih u sebi ima semplove mnogobrojnih govora Džordža Buša, pogotovo kada se radi o ratu protiv terorizma. Zanimljivo je da je bivši bubnjar Rey Washam kritikovao ovaj album jer nije potpisan u stvaranju pesama, iako tvrdi da je radio na njima. Usled toga, nazvao je Jourgensena lažovom što je dovelo do okončanja odnosa među njima. Pored toga, smatrao je naziv ovog albuma “među najgorima koje je ikad čuo u životu”. Nakon slabe prodaje albuma, Ministry je okončao svoj odnos sa tadašnjom izdavačkom kućom Sanctuary.

Rio Grande Blood (2006)

Sa ovim izdanjem se nastavila kritika Buševog režima koja je sada podignuta na viši nivo. Mnogobrojni govori Buša su “iseckani” i povezani u celinu u kojoj se dobija Bušov govor u kom govori o sebi kao “opasnom čoveku sa opasnim oružjima”. Muzika je jednostavno totalni thrash/industrial napad od prvog takta, rifovi režu kroz meso i kosti kao kroz puter dok se povremeno pojavi poneki atmosferični sint. Pored svega toga, kod rifova počinje da se javljaju i deonice sa “vrištanjem” žica, flažoletima koji su zaista pretvorili bend u pravu thrash gitarsku furiju ojačanu elektronikom, gde rifovi nisu samo tekstura na jednom ili par tonova, već počinju da dobijaju prave motive pa i prave teme, kompleksnije strukture. Što se tiče vokala, premda je to u momentima bilo prisutno na ranijim izdanjima, Jourgensen je na ovom albumu počeo da upotrebljava mnogo više dodavanje intervala terce i drugih intervala u cilju dobijanja još više atmosferičnih i psihodeličnih momenata (“Gangreen“).

The Last Sucker (2007)

Završni u anti-Buš trilogiji, ovaj album je nešto rafiniraniji i možda pomalo suptilniji u odnosu na prethodna dva izdanja. Nakon “…Suckera”, Jourgensen je narednih godina govorio u intervjuima da je do ovog albuma već bio sažaljevao Buša zbog njegove gluposti. Jourgensen je takođe i bio pokrenuo novu izdavačku kuću 13th Planet Records pod kojom je počeo da objavljuje svoj materijal, kao i mnoge nove bendove koji su mu se dopadali, nešto nalik čuvenom WaxTraxu tokom osamdesetih. Album sadrži neke od najboljih pesama koje je bend napisao tokom dugo vremena. “No Glory” je vrlo dinamična i sjajno smenjuje thrash metal elemente sa zabavnim za slušanje semplovima i dobrim melodijama, pogotovo u refrenu. Sjajna pesma za headbangovanje i haos uživo. Utripovana i apokaliptična “Death & Destruction” sa Jourgensenovim uvrnutim vokalima punim čudnih efekata. Posebno treba istaći i obradu The Doorsa, “Roadhouse Blues” koja je potpuno manijalkalna sa sve opičenim soloom na usnoj harmonici u sve superthrash tempu i rifovima, sjajna i dinamična numera. Ovaj album je ujedno i prvi sa gitaristom Sin Quirinom, koji je od početka bio uključen u proces i zaslužan je za većinu materijala sa albuma (pa i na narednim izdanjima). Preporuka za album, vrlo dobra energija.

Relapse (2012)

Nakon “The Last Sucker” albuma, 2008. godine je Ministry rasformiran sa idejom da se više ne okuplja. Jourgensen je smatrao da bend zauzima previše vremena i da je odgovoran za još šest bendova sa kojima može da završi šest do sedam albuma godišnje bez Ministryja. Ipak, posle nekoliko godina, bend je ponovo počeo da svira i ubrzo je novi materijal izronio na površinu. Sada bez anti-Buš propagande, bend je nekako uspeo da pronađe novu energiju i da stvori ponovo vrlo agresivno industrial-thrash čudovište koje je nešto atmosferičnije ovoga puta. Thrash elementi su ovoga puta ispoliraniji, ali i dalje vrlo prisutni. Pesme kao što su “United Forces” su tu da podsete slušaoca da Ministry nije među bendovima koje godine usporavaju, već samo čine još besnijima. Singl “Ghouldiggers” se bavi Jourgensenovom idejom da muzička industrija stvara kapital na osnovu smrti muzičara sa sve satiričnim govorom na početku pesme. Ovaj album sadrži mnogo zanimljivih momenata na klavijaturama, mnogobrojne atmosferične sint deonice kao i brojne elektronske zvuke koji čine celokupnu muziku i bend “novim” i svežim. Mnoge od pesama skoro pa zvuče k’o himne za podivljalu publiku da viče i navija uživo (“99 Percenters“). Odlično izdanje, pravi ventil za “Uncle” Ala da izbaci iz sebe svu ogorčenost od muzičke industrije i svih drugih ljudi i situacija koje su ga godinama zamarale i to se čuje tokom celog albuma.

From Beer to Eternity (2013)

Nakon tragične smrti gitariste Mikea Scacciae u decembru 2012. godine, Jourgensen je ponovo odlučio da rasformira bend nakon “From Beer to Eternity“, premda je od tada bend bio aktivan i pevač je ukazao da će biti novog izdanja (“AmeriKKKant“, koji se očekuje ove godine). “…Eternity” je nastavio manje-više sličnim stopama kao i “Relapse”, s tim što se na ovom albumu Jourgensen definitivno malo više poigravao sa deonicama klavijature, sintova i raznolikom elektronikom tako da album nije nužno u brzim thrash metal vodama neprekidno, već pravi povremene preseke u dinamici (“Hail to His Majesty“). Jourgensen je izjavio da je snimanje prošlo iznenađujuće glatko, ne računajući nesrećan događaj sa Scacciaom. Ministry je uspeo da ovom i prethodnom albumu značajno unapredi ne samo produkciju, već je i sam pristup muzici iznenađujuće u koraku sa današnjim bendovima koji su mnogo mlađi i sledbenici Ministryja. Samo poslušajte pesmu “Punch in the Face” koja je prepuna iznenađenja i osvežavajućih rešenja. Naravno, treba pomenuti i singl “PermaWar” koji oslikava Jourgensena u potpunom “Pobesneli Maks” duhu, muzika sama po sebi je neki standardan Ministry zvuk, ali je svakako solidna numera. Još jedan odličan album, uz veliku žal što je to bio i poslednji album sa Scacciaovim idejama i duhom.

Ostavite komentar: