Album po album: Ministry – Industrial metal legende (1983 – 1999)


Većina rok ili metal bendova vremenom počinje da ublažava svoj zvuk, smanjuje količinu distorzije na gitarama, umanjuje ili u potpunosti izbacuje iz muzike agresivne vokale, možda započinje više akustične setove. Postoje bendovi koji održavaju izvestan konzistentan zvuk i stil tokom decenija i ne skreću preterano u neke nove muzičke svetove. S druge strane, postoji i Ministry, sa svojevrsnim postapokaliptičnim bogom Alom Jourgensenom koji se lagano bliži šezdesetoj, a zvuk benda, kao i pojava samog Jourgensena vremenom nalikuje sve više na surovi, neprijateljski svet Mad Max filmova oblikovan kroz teške repetitivne gitarske rifove i more industrial elektronskih soničnih napada. Pored toga, ludi “Uncle” Al ima frenetičnu karijeru i biografiju koja je obavijena u nekontrolisanom hedonizmu i ludim pričama kojih mu nikada ne ponestane, čini se.

Ministry je osnovan u Čikagu 1981. godine od strane Jourgensena i prvobitno je zvukom i izgledom podsećao na (tada vrlo popularni) new wave synth pop. Ako pitate Jourgensena, postoji velika šansa da će vam reći da ne podnosi svoj prvi album i da te rane (i blage) početke benda uopšte ne pamti po dobrom s obzirom da je morao da pristane na mnogo kompromisa koje mu je izdavačka kuća nametnula i primorala ga da se prilagodi tadašnjim trendovima. Već od narednog izdanja Ministry je krenuo ka mračnijem zvuku da bi do kraja osamdesetih i početka devedesetih Ministry postao jedan od glavnih bendova koji su pronašli način da spoje snagu heavy metal rifova i mehaničkih, industrial zvukova koji su vremenom postali inspiracija za čitavu jednu novu generaciju muzičara.

With Sympathy (1983)

Kada čujete neke od prvih radova Ministryja, skoro da bi bilo nemoguće pronaći vezu sa današnjom percepcijom benda koji je sve samo ne sladunjav i lepuškast za gledanje. Jourgensen je na početku svoje karijere bio prinuđen da se uklapa u tadašnje trendove i izdavačka kuća Artist ga je primorala da se po izgledu i zvuku prilagodi tada vrlo popularnom synthpop zvuku. Čitav bend je i bio izgledao kao neki new wave / synthpop sastav. Zapravo, kada se sluša ovo izdanje, može se čak čuti da je Jourgensen koristio lažni britanski akcenat tokom pevanja, mada je taj pristup kasnije opisan kao neka vrsta omaža prema bendovima koje je Jourgensen slušao. Malo je reći da pevač nema visoko mišljenje o ovom albumu, postojale su priče da je čak i spalio master trake svih pesama. S druge strane, 2012. godine je album reizdat, sa nekoliko novih pesama. Interesantna priča vezana za ovaj album jeste da je na jednom od poslednjih projekata Jourgensen na neki način načinio osvrt na doba svog prvog albuma. Ako poslušate pesmu “I’m Invisible” sa albuma “Surgical Meth Machine“, definitivno se mogu čuti neki od retro uticaja sa sve utripovanim Alom koji izgleda kao poludeli naučnik dok peva jednostavne pop melodije uz blago psihodeličnu atmosferu.

Twitch (1986) 

Sa početnim semplom u pesmi “Just Like You” odmah može da se čuje promena u zvuku u odnosu na prethodno izdanje. Premda je ovaj album još uvek daleko od bilo kakvog industrial metal napada, “tamniji” zvuk i eksperimentalniji pristup sa manje prijemčivim zvucima je već značajan korak u Jourgensenovom udaljavanju od onoga što je prvi album imao da prikaže. Već tu možemo čuti i neke agresivnije vokalne deonice, povremeno vikanje, glas pod čudnim elektronskim efektima. I dalje postoje pop elementi i neke od melodija još uvek deluju kao da su potencijalni pop hitovi, ali je celokupan utisak vezan za album drugačiji u odnosu na prethodnika. Na ovom albumu je Jourgensen svakako imao daleko veću kreativnu kontrolu i uz pomoć producenta Adriana Sherwooda zapravo je naučio kako da radi miks albuma. Premda Al ovaj albuma smatra i dalje “tunjavim”, pohvalio je Sherwooda koji je albumu svakako dao agresivniji zvuk. Naziv albuma je preuzet od naziva droge Wiz, koja je bila prisutna u Engleskoj u to vreme i sam Jourgensen je bio zavisnik od nje.

The Land of Rape and Honey (1988)

Treći album benda je zasigurno jedno od najuticajnijih izdanja za istoriju industrial rock/metal zvuka. Ovo je prvi album na kom je bend počeo da eksperimetiše sa upotrebom gitarskog zvuka, premda u ovom trenutku Ministry još uvek nije potpuno gitarski nastrojen bend pošto su svega prve tri pesme one koje sadrže gitaru kao osnovni element zvuka. Pored toga, basista Paul Barker je postao član benda i on će biti jedna od krucijalnih figura u razvoju benda sve do njegovog odlaska 2004. godine. Artwork albuma predstavlja obrađenu sliku spaljenog leša iz koncentracionog logora. Izdavačka kuća je prvobitno odbila artwork, ali je kasnije promenila mišljenje kada je Jourgensen pronašao leš jelena na putu, odsekao mu glavu, stavio u kamion, dovezao se do Los Anđelesa gde se nalazila izdavačka kuća i bacio glavu na sto odeljenja za artwork rekavši: “Ovo je vaš novi jebeni cover za album!” Treba reći da Jourgensen ovo izdanje smatra svojim omiljenim. Album je izuzetno uticajan na neke od velikih metal bendova poput Fear Factory, Linkin Park, Slipknot i Nine Inch Nails. Sa ovog albuma je najpoznatiji singl koji otvara album, “Stigmata“, sa sve mehaničkim ritmovima pomešanim sa gitarskim ritmovima kao i distorziranim urlanjem Jourgensena. Treba pomenuti i pesme poput “Land of Rape and Honey“, “You Know What You Are” i “Flashback” koje možda još uvek nemaju gitarske elemente, ali sadrže izuzetno snažne i agresivne sintove, neprijateljske vokale koji sada već imaju vrlo izražene agresivne ili istripovane efekte i mnogobrojne semplove govora i uzvika koji dodaju na agresivnoj energiji.

The Mind is a Terrible Thing to Taste (1989)

Već sa narednim albumom su thrash metal gitare uzele maha i ovaj album je svakako sada već u agresivnim industrial metal vodama. Jourgensen je bio inspirisan bendovima poput Stormtroopers of Death i Rigor Mortis i odlučio je da te uticaje iskoristi na ovom i narednim albumima. Kao i mnogobrojni Ministry albumi, većina tekstova se bavi korupcijom u politici, kulturološkim nasiljem, uništavanjem prirode i ratom. Mnogi fanovi smatraju ovo izdanje među najboljim albumima benda, premda sam Jourgensen nije naročito ljubitelj albuma jer smatra da je u to vreme bio u isuviše lošem stanju što se tiče zavisnosti, takođe je bio i u vrlo lošim odnosima sa ostatkom benda. Postoji priča da je vijao Barkera sa sve stolicom po studiju i udario ga po glavi jer jednostavno “nije više mogao da ga podnese”. Premda je mnogo bendova obrađivalo neke od Ministry pesama, što se ovog albuma tiče, jedna od interesantnih obrada jeste kada je Limp Bizkit odlučio da uvrsti u svoj set pesmu “Thieves” na sada već davnom Woodstock festivalu 1999. godine. Bez obzira na mišljenje o samom bendu ili pesmi, ova obrada je zaživela kod fanova benda i opstala u setu i do današnjih dana, Bizkit je čak i snimio kao singl pre nekoliko godina.

Psalm 69: The Way to Succeed and the Way to Suck Eggs (1992)

Ovaj album je “Black Album” Ministryja i popularizacije industrial metal zvuka devedesetih godina. Sa početnim rifom i ritmom u prvoj pesmi “N.W.O.” (“New World Order”), ovde je bend ustalio svoj zvuk i popularizovao sebe, predstavio sebe i široj, mainstream publici. Ovo je ujedno i prvi album sa gitaristom Mikeom Scacciaom, kojeg je Jourgensen doveo u bend 1989. godine. Album je dobio priliku da se prikaže na MTV-ju kroz izuzetno uspešan singl “Jesus Built My Hotrod” na kom je na vokalima gostovao Gibby Haynes iz Butthole Surfersa. Pevač je bio toliko pijan da nije mogao da sedi na stolici tokom snimanja i sve što je uspeo da otpeva je bilo u potpunosti nerazumljivo. Nakon toga je Jourgensen proveo dve nedelje pokušavajući da sredi vokale da iole zvuče koherentno i da imaju neki smisao. Pored toga, album su pratili i problemi zavisnosti (izdavačka kuća je dobila oko 750.000 dolara za snimanje albuma, a Jourgensen i Scaccia su trošili oko 1000 dolara dnevno samo za drogu). Pored navedenih pesama, jedan od pravih klasika industrial metal zvuka jeste i mračna “Scarecrow” koja je spora, distorzirana i potpuno prljava. “Psalm 69…” je kao album postao i vrlo uticajno izdanje za neke od kompozitora za muziku u video igrama (Frank Klepacki je naveo ovaj album kao uticaj za stvaranje njegovog soundtracka za igru “Command & Conquer” iz 1995.) Definitivno klasik u diskografiji benda.

Filth Pig (1996)

Šesti album benda je krenuo negativnim i mračnim stopama. Premda je album zapravo bio na najvišim pozicijama što se tiče top lista u Americi, negativno je prihvaćen od strane kritike, oštro je podelio fanove i komercijalno je bio neuspešan. Ovo je ujedno bio i poslednji album sa gitaristom Mikeom Scacciaom koji neće biti u bendu sve do 2004. godine. Jourgensen je smatrao da su svi mrzeli ovaj album jer su želeli “Psalm 70” dok je Jourgensen uradio album na kome jedva da ima elektronskog zvuka i koji je prepun sporih i teskobnih momenata koji nemaju ništa drugo osim bola. Osim artworka, humor je u potpunosti nestao i bend se našao u periodu prepunom bede i nepodnošljivosti, gde je i sama promotivna turneja bila nerado dočekana. Ipak, neke od pesama zaista briljiraju. Naslovna “Filth Pig” ima u sebi sjajan distorzirani uvrnuti solo na usnoj harmonici (uzgred, ti “country-hillbilly” momenti su prisutni još na “Psalmu 69” u pesmama poput “Jesus Built My Hotrod” i postaće definitivno deo zvuka benda do dana današnjeg), dok su gitarski rifovi prljavi i teški sa sve mračnim momentima i melodijama punim krčanja i šuštanja od mnogobrojnih efekata. Početna “Reload” daje potpuno novu atmosferu bendu u odnosu na prethodne albume i predstavlja zanimljiv kontrast u odnosu na materijal sa prethodnog albuma, pokazuje čak i neke od “progresivnijih” uticaja sa neobičnim ritmičkim momentima i presecima koji nisu nužno uobičajeni za repetitivne ritmičke strukture.

Dark Side of the Spoon (1999) 

Ovaj album je možda i omiljeno Jourgensenovo izdanje i ono sadrži manje agresivan zvuk u odnosu na prethodne albume, što je frontmen i želeo. Naziv albuma predstavlja igru reči, pre svega referira na album Pink Floyda “Dark Side of the Moon”, a istovremeno aludira i na heroinsku ovisnost s obzirom da je većina benda bila u problemima zavisnosti u tom vremenu. Artwork benda je ponovo naišao na probleme: bio je zabranjen u prodavnicama Kmart. Album svakako sadrži neke od pank-rock-metal momenata sa pesmama kao što je “Supermanic Soul“, ali i vrlo ambijentalnim i gotovo new wave pesmama kao što je “Whip and Chain“. Premda postoje zaista interesantni trenuci na ovom izdanju (solo na saksofonu u pesmi “Nursing Home” i opšti neobičan polu-pop, polu-hip-hop zvuk koji ima neke vrlo čudne zvuke i melodije tokom pesme, dok Jourgensen maltene repuje, a pesme kao što su “Kaif” i “Vex i Siolence” zvuče kao da je pre u pitanju Type O Negative sa Jourgensenovim vokalima), mnoge od pesama deluju kao da pomalo lutaju sa nekim od svojih ideja i da se gube u svojoj dužini i atmosferi tokom kojih se možda i ne dešava nešto preterano mnogo. U svakom slučaju, specifično izdanje koje nije nužno za svakoga, ali zaslužuje istraživanje pošto zaista ima idejnih dragulja tokom desetak pesama.

Ostavite komentar: