Album po album: Metallica (1991 – 2008) – Potraga za novim idejama

MetallicaNakon višegodišnje turneje “Crnog” albuma, Metallica se obrela u devedesetima, tokom kojih su počeli neki novi trendovi, pojavili su se mlađi bendovi grunge i nu metal senzibiliteta, a tu je i pojava opšteg termina “alternativna” scena. Svi u bendu su bili prilično iscrpljeni i nastala je duga pauza tokom koje se nije mnogo toga čulo iz gigantskog hard-rok kampa. Tokom polovine devedesetih, bio je red na novo izdanje “Load” koje je transformisalo nekadašnje čiste metal udare u darkersku i eksperimentalnu blues-rock formu.

Load (Metallica)Load (1996)

Album koji je verovatno napravio najviše buke (u svakom smislu) u Metallikinom štabu na svetskoj sceni u protekih dvadeset godina. Sam po sebi album predstavlja jedno interesantno putovanje kroz različita raspoloženja, žanrove i mnogobrojne zanimljive muzičke ideje. Radikalna promena identiteta je donela velike kritike fanova i medija, duge kose i beskompromisne metal rifove su zamenili apstraktna umetnost i hard-rock zvuci, pomešani sa countryjem, bluesom, čak i elementima psihodelične atmosfere. Generalno, album je vrlo raznobojan, ako imate dovoljno strpljenja da poslušate album do kraja. Mnogo raznolikih melodija, ličnih tekstova, ima i žestokih rifova u nekim od pesama. Poslušajte “Ain’t My Bitch“, “Until it Sleeps“, “Hero of the Day“, “Mama Said” ili “The Outlaw Torn“, mada preporučujem čitav album, bez razmišljanja o striktno “metal” Metallici.

Reload (Metallica)Reload (1997) 

U suštini, nastavak putanje koja je započeta sa “Loadom”. Hetfield je tokom intervjua izjavio da bend nije hteo da objavi “ostatke” sa “Loada”, već je komponovao izuzetno veliki broj pesama koje je jednostavno želeo da podeli u dva svarljivija izdanja. Nešto hitičnije izdanje, sa žestokom “Fuel“, “The Memory Remains” i pomalo zaboravljenom, ali sjajnom “The Unforgiven II“. “Devil’s Dance” i “Low Man’s Lyric” su još neke od pesama na koje treba obratiti pažnju. Opet, utisak je da je album za sve one koji su spremniji da kopaju dublje po diskografiji i drugačijim idejama u odnosu na ono što je bend do tada objavio.

St Anger (Metallica)St. Anger (2003)

Nakon mnogo godina pauze i raznolikih projekata, bend je prošao kroz bukvalno tonu problema u komunikaciji (odnosno, manjku iste), odlasku Jasona Newsteda, neuspešnim pokušajima komponovanja nečega iole vrednog. Hetfield je morao da se pozabavi svojim dugogodišnjim alkoholizmom koji ga je doveo do kraja puta. Bend je delovao kao da će jednostavno da se dezintegriše. Ipak, uz pomoć Phila Towlea, Boba Rocka i ponovne rekonekcije preostalih članova, Metallica je konačno počela da radi na novom materijalu. Konačni produkt je “St. Anger”, još jedno kontroverzno izdanje koje je zasnovano na prljavom, garažnom zvuku Metallice, povratku na metal korene, ali sa nešto modernijim osvrtom. Završni produkt je kolekcija izuzetno agresivnih, manijakalno besnih i sirovih pesama koje nisu nužno povratak starim stilovima, ali jesu povratak na šutiranje po čulima. Naravno, ovo je izdanje koje je podleglo žestokim kritikama, pogotovo na račun Ulrichovog zvuka doboša koji je raštimovan i generalno sirovog zvuka benda koji u trenucima zvuči kao potpuni haos. Ipak, mišljenja sam da ovaj album ima više agresivne energije i iskrenih emocija nego što slušaoci dopuštaju da priznaju. Pored žestokih singlova “Frantic“, “St. Anger” i “The Unnamed Feeling“, postoje trenuci koji mogu da zainteresuju, poput “Some Kind of Monster” ili “Dirty Window“. Definitivno nije za svačije uši, nije album prepun melodičnih hitova, ali je album koji je čista agresija benda koji pokušava da se izbori sa svojim demonima.

Death Magnetic (Metallica)Death Magnetic (2008) 

Pet godina nakon međusobnih borbi sa raznim problemima, bilo je vreme za nešto novo od benda. “Death Magnetic” je Metallica koja se vratila nekim svojim pređašnjim elementima zvuka. Ovo izdanje predstavlja Metallicu koja po prvi put zvuči kao da reciklira svoj stari zvuk. Lepo je čuti da neke od numera podsećaju na “Ride the Lighting“/”Master of Puppets“/”…And Justice for All” dane, ali generalno zvuk i muzika deluju “mršavo”. “This Was Just Your Life“, “The Day That Never Comes” i “The Unforgiven III” daju neke otkucaje srca, ali sve u svemu izdanje deluje prazno, jer se u suštini ne čuje ništa novo, zanimljivo, čak ni energija ne deluje kao da ide nekuda posebno. Naravno, to ne znači da ga ne treba poslušati (ukusi su različiti i sve to), ali verujem da postoje mnogo bolja ostvarenja na nekim od prethodnih izdanja.

Ostavite komentar: