Album po album: Metallica (1983-1991) – Od thrash metal napada do mainstream rock legendi

MetallicaKako god započeli sa ovim tekstom, ime Metallica mnogima već dovoljno govori. Za neke je pozitivna, za neke negativna odrednica, ali teško da bilo ko može poreći da je ovaj kvartet među najuticajnijim u istoriji rock/metal muzike. Nije u pitanju samo muzika koja je od albuma do albuma stvarala različite strastvene reakcije. Metallica je sa svojim mnogobrojnim potezima na svetskoj muzičkoj sceni na mnoge načine stvarala kontroverzu koja im nije strana ni danas, nakon trideset i kusur godina karijere.

Što se tiče muzičkog pečata, prvih pet albuma se smatraju draguljima metal muzike osamdesetih i ranih devedesetih. Svaki od albuma je na svoj način jedinstven i u većini slučajeva su bili među najboljom rock/metal muzikom koja se tokom tih prvih godina mogla čuti. Bend je započeo put sa polaznom kombinacijom uticaja pank senzibiliteta bendova kao što su Discharge, Anti-Nowhere League i Misfits, a opet i ljubavi prema bendovima iz tadašnjeg “novog talasa britanskog heavy metal” zvuka (Iron Maiden, Blitzkrieg, Judas Priest, Motorhead). Vremenom je bend počeo da gradi kompleksnije i melodičnije aranžmane (koji su svoju kulminaciju dobili na “…And Justice for All”) da bi nakon toga došlo do pojednostavljenja i mnogo direktnijih, hitičnih pesama koje će obeležiti rok muziku zauvek.


Kill 'em All - MetallicaKill ‘Em All (1983)

Debi album Metallice je mladalački furiozan, nabijen sirovim vrištanjem James Hetfielda koji u tom trenutku nije mnogo mario za vokalne melodije nego više za “prljave” urlike u rangu Lemmyja. Gitarske deonice su raznolike i pamtljive, premda u odnosu na neke kasnije radove deluju još uvek pomalo nerazvijeno. Cliff Burton je pokazao da bas gitara može da bude mnogo više od onoga što ponekad očekujemo, čak i na suptilnijem nivou. Prvobitno Dave Mustaine, a nešto kasnije Kirk Hammett su u velikoj meri doprineli sa svojim rifovima i ludačkim solo deonicama. Lars Ulrich u većini slučajeva prati ovaj rif fest sa jednostavnim, ali efektnim ritmovima. Mnoge od pesama sa ovog albuma su postale legendarne u istoriji rok muzike. Dovoljno je pomenuti “Seek and Destroy”, “Whiplash” i “The Four Horsemen”. Produkcija još uvek nije bila na zavidnom nivou, tako da većina ovih pesama mnogo bolje zvuči uživo nego na snimku (naravno, zavisi od ukusa). Lični favorit – “Whiplash”.

Ride the Lightning (Metallica)Ride the Lightning (1984)   

Naredni korak u evoluciji benda je bio više nego uspešan. Sa prvom baladom “Fade to Black” i mnogobrojnim akustičnim i mnogo melodičnijim trenucima, Metallica je pokazala da im nije neophodno da konstantno “riljaju” po jednoj žici da bi zadovoljili svoja čula. Takođe, bend se odlučio za sporiji tempo i nešto atmosferičnije pesme (“For Whom the Bell Tolls”). Bend se takođe po prvi put odlučuje da napiše i instrumental (“The Call of Ktulu”). Naravno, nikako ne treba zaboraviti legendarni klasik “Creeping Death” sa jednim od najprepoznatljvijih metal rifova ikada. Definitivno melodičniji i raznovrsniji, a opet i dalje vrlo agresivan album. “Fight Fire with Fire” je jedna prosto zla i besna stvar, koja protutnji kroz uši kao super-brzi voz na usijanim šinama (preporuka za live verziju iz Meksiko Sitija iz 2009. godine). Šta reći, album je klasik.

Master of Puppets (Metallica)Master of Puppets (1986)

Po rečima samog benda, prvi album na kom nije stajao veliki crveni krst na kalendaru koji označava do kada mora biti završeno snimanje. “Master…” je izdanje koje je odvelo bend u potpuno nove kreativne domete. Album sadrži pregršt suptilnih, pamtljivih melodija, a svaki rif je zanimljivo osmišljena konstrukcija koja se čak i nakon skoro trideset godina u današnjem rok/metal svetu teško može pronaći. Rifovi nisu nužno bazirani na jednostavnim ritmičkim figurama na svega par tonova, već su u pitanju razvijenije deonice i u pogledu ritma i melodije, a opet su vrlo pamtljive. Bend je defintivno na ovom albumu dopustio sebi da se poigrava sa mnogobrojnim akustičnim trenucima, dinamikom, harmonijom. “Battery”, “Master of Puppets” i “Welcome Home (Sanitarium)” su pesme vrhunskog kvaliteta koje uspevaju ne samo da prikažu Metallicu u najboljem svetlu u pogledu rifova i agresivne energije već i da istovremeno prikažu tihe, tužne, gotovo depresivne melodije koje ćete pevušiti posle samo jednog slušanja. Jako je lepo čuti i Burtonove solo bas deonice (poput srednjeg dela u instrumentalu “Orion”) koje na nenametljiv način ponovo pokazuju da je Cliff bio sposoban da donese još jednu dimenziju ukupnom zvuku. Album je potpuno remek-delo i jedno od ključnih ostvarenja u istoriji metal muzike.

...And Justice for All (Metalicca)…And Justice for All (1988)

Nakon tragične smrti basiste Cliffa Burtona, usledila je nova era u kojoj se bend nevoljno našao i trebalo je naći neki novi put. Sa novim basistom Jasonom Newstedom, Metallica je napravila još jedan korak napred u svojoj evoluciji. Nasuprot ranijim temama o smrti, manipulaciji i tamnijim osećanjima, ovaj album se nešto više osvrnuo na koncept “pravde” u društvu i politike (mada ne treba zaboraviti da i dalje ima Hetfieldovih ličnijih tekstova o sopstvenom životu). Muzički, Metallica je najprogresivnija do sada, sa pesmama prilično dugog trajanja. Pored toga, numere su prilično složene što se aranžmana tiče, postoji više promena metra unutar samo jedne pesme i bend se ne plaši da eksperimentiše sa neobičnim metrom, kao i različitim ritmičkim figurama. S druge strane, zvuk albuma je dosta kritikovan, pogotovo čuveni “nedostatak” basa. Takođe, mnogi su ukazivali da je ovaj album na neki način označio i kraj “thrash” ili “blagi underground” ere benda nakon kojeg je usledila transformacija u jedan od najvećih mainstream rok bendova ikada. Među mnogim pesmama je teško ne izdvojiti jake metal numere poput “Blackened”, “Harvester of Sorrow”, ponovo tugaljiv instrumental “To Live is to Die”. Ipak, nijedna od njih se nije tako izdvojila kao “One”, dramatična numera o paklu kroz koji prolazi osoba (vojnik u ovom slučaju) koja je bez udova, mogućnosti da vidi ili govori. Za ovu pesmu je snimljen i prvi video Metallice ikada. Vrlo dramatičan, efektan prelaz iz suptilne mračne atmosfere sa početka u pravi metal pakao. Lično, favorit bez premca je izvođenje uživo sa simfonijskim orkestrom iz 1999. godine. Jednostavno vas obuzima jeza.


Metallica (1991)
Metallica (Metallica)

 “Crni album” je na neki način bio reakcija na složenost materijala koju su prethodni albumi ispoljavali (sa posebnim naglaskom na “…And Justice for All” koji je dostigao vrhunac u tom pogledu). Producent Bob Rock je više puta čuo bend uživo i tokom jednog sastanka sa Metallicom ukazao na činjenicu da nisu do tada uspeli da zabeleže njihovu istinsku energiju tokom nastupa na bilo kom snimku i pokazao želju da producira njihov sledeći album. Ono što je ova saradnja stvorila jeste gigantsko ostvarenje benda i muzike uopšte. Album je napakovan klasikom za klasikom, sposobnosti svakog člana su sazrele i unapređene na potpuno novom nivou. Premda su pesme mnogo jednostavnije u odnosu na prethodne radove, “Metallica” je album kojem ne manjka kvaliteta. Počevši od svetske metal himne “Enter Sandman”, preko čekić-rifa u “Sad but True”, fantastičnih balada “The Unforgiven” i “Nothing Else Matters”, mračne “Wherever I May Roam”, album ne posustaje niti jednog trenutka i predstavlja verovatno vrhunac analogne produkcije. Naravno, nije bilo nimalo lako napraviti ovako kolosalno izdanje. Postojalo je mnogo frustrirajućih situacija tokom snimanje, pogotovo dok se bend nije navikao na Bob Rocka i njegovu istrajnost da bez stida izvuče iz benda njihove krajnje domete. Ovaj album je prikazao i izrazito lične tekstove od strane Hetfielda koji se ohrabrio da dublje pogleda u svoju dušu. Metallica je sa ovim izdanjem postala svetsko ime muzičke scene devedesetih, maltene u rangu sa pop ili rok izvođačima kao što su Madonna, Michael Jackson, U2 i sl.

Ostavite komentar: