Album po album: Meat Loaf (1971-1987)

Nisam siguran kada sam se tačno susreo sa muzikom korpulentnog rokera, ali znam da je to bilo u Vreme Pre Interneta, vreme od pre samo nekoliko godina, ali vreme koje se čini beskrajno daleko. U sredini u kojoj američki stadionski hard rock uživa vrlo malo popularnosti šanse da se sretnem sa Loafovom muzikom bile su veoma male: njegovih albuma, naravno, nije bilo među pločama mojih roditelja i roditelja mojih drugova i ne sećam se da ga je ijedan stariji roker ikada pomenuo. O Loafu sam znao vrlo malo: da je više nego „elegantno popunjen“ (otud, valjda, i nadimak), da je njegov Bat Out Of Hell jedan od najprodavanijih albuma svih vremena – omotom, koji sam imao prilike da vidim, sam, kao strastveni ljubitnik fatastike i stripa, bio oduševljen – i da je autor pesama na album izvesni Jim Steinman. Samo toliko. Moguće je, doduše, i da sam na radiju čuo „I’d Do Anything For Love“. Jednom prilikom mi je do ruku došla nemačka kompilacija pod imenom Rock Busters (čini mi se), na kojoj se nalazila i numera „Bat Out Of Hell“. Ono što sam osetio nakon samo dvadesetak sekundi slušanja ravno je onome što sam osetio kada sam prvi put čuo „Rock You Like A Hurricane“ ili „Still Of The Night“.

Kasnije sam saznao da je Meat Loaf (rođen kao Marvin Lee Aday) nakon nastupanja na Brodveju, saradnje sa pevačicom Shaun Murphy i pojavljivanja u filmu The Rocky Horror Picture Show, upoznao Jima Steinmana , kompozitora fasciniranog delom Phila Spectora, Jima Morrisona, Bruce Sprinsteena i Richarda Wagnera, brodvejskim mjuziklima i pričom o Petru Panu, za koga je Loaf postao idealna muza. Rezultat njihove saradnje bio je Bat Out Of Hell, prvi „Wagnerian rock“ albuma u istoriji (termin je skovao sam Steinman), zlatnim slovima upisan u stranice Istorije Rocka. Nastavak je bio pun blistavih i mračnih trenutaka, uspona, padova i ponovnih uspona, kao i u svakoj drugoj velikoj rock ’n’ roll priči.

Postoje likovi na koje se ugledam kada sam na sceni – King, Kong, Godzila, Hulk. Uvek sam govorio da bi ta osoba, ako je pustim van bine, mogla da ubije nekoga! – Meat Loaf

Nisam siguran ni da on sam zna ko je Meat Loaf. On definitivno postaje osoba iz pesme. – Jim Steinman

Stoney & Meatloaf (1971)

 

Stoney & MeatloafMeat Loaf je svoj malo poznati prvenac snimio još 1971. godine sa pevačicom Shaun Murphy. Njih dvoje su se upoznali kada su počeli da glume u mjuziklu Kosa u Detroitu, i nedugo potom počeli da nastupaju zajedno pod imenom Stoney and Meatloaf. Duo je uspeo da privuče pažnju diskografske kuće Motown, godinama vodeće na polju „crne muzike“, snimivši album, koji, iako solidan komad soula – odsvirali su ga The Funk Brothers, bend koji je svirao na snimcima brojnih zvezda Motowna – kvalitetom vrlo malo odudara od sličnih izdanja iz tog perioda. Sa albuma se ipak izdvajaju „(I’d Love To Be) As Heavy As Jesus“, koja u Loafovom izvođenju dobija izvesni autokarikaturalni prizvuk, „Game Of Love“, u originalu pesma bračnog para Turner, ovde u sjajnom izvođenju Murphyjeve, i jedini hit sa albuma, „živahna „What You See Is What You Get“, koja se našla i na Loafovom live albumu Live Around The World iz 1996, što je jasno otkrilo da se Loaf nije odrekao svojih soul početaka.

Bat Out Of Hell (1977)

 

Bat Out Of HellO Loafovom znamenitom solo prvencu je na ovom sajtu pre nekoliko godina već pisao moj kolega Aleksandar Urošević. Da ne bih ponavljao već rečeno, preporučujem vam da pročitate njegov tekst OVDE.

 

 

 

Dead Ringer (1981)

 

Dead RingerSteinman je rad na onome što je trebalo da predstavlja nastavak albuma Bat Out Of Hell počeo već 1978, ali je život zvezde iscrpeo Loafa toliko da nije bio sposoban za ikakav ozbiljniji poduhvat. Steinman je pesme koje je napisao objavio na albumu Bad For Good (deo tih pesama naći će se na kasnijim Loafovim izdanjima) i prihvatio se pisanja novog albuma za Loafa. Rezultat je bio Dead Ringer, snimljen tek četiri godine nakon Loafovog solo prvenca, na kome je dvojac, da li zato što nije želeo ili nije umeo drugačije, ponovio formulu sa predthodnog albuma: trunčica hard rocka („Peel Out“, „I’ll Kill You If You Don’t Come Back“), klavirske balade („More Than You Deserve“, čiji refren, sudeći po onome što je Loaf nagovestio na albumu VH1 Storytellers, aludira na grupni seks, „Read ‘Em And Weep“, „Everything Is Permitted“), Steinmanov monolog (ovde u vidu zasebne numere „Nocturnal Pleasure“) i duet sa ženskim vokalom (ovoga puta Cher, u naslovnoj numeri, koja, uprkos tome što je sjajna rock ’n’ roll pesma, zvuči kao nešto što se pušta u poluvremenu utakmice američkog fudbala, pa je stoga pomalo odbojna), ne odstupajući mnogo ni od prateće ikonografije: na omotu se nalazi dugokosi motociklista, uvodnu „Peel Out“ otvara zvuk motora, a i Steinmanov monolog „Nocturnal Pleasure“ se poigrava sa sličnom tematikom. No, iako se koncepcija albuma malo razlikuje od koncepcije prethodnog, Dead Ringer spada u red boljih Loafovih izdanja. I uopšte, dvojac Steinman-Loaf tokom godina pokazao vrlo malo sklon eksperimentsianju – formule koju su njih dvojica postavili na Bat Out Of Hell Loaf je, kada je shvatio da ona kod publike najbolje prolazi, počeo da se drži i na albumima na kojima nije sarađivao sa Steinmanom – upravo je ta više puta rabljena formula postala Loafov zaštitni znak.

Midnight At The Lost And Found (1983)

 

Midnight at the lost and foundVeć sam omot albuma originalnog naziva Midnight At The Lost And Found na kome se nalazi samo Loafova fotografija (ali ne i njegov logo) nagoveštava da je reč o nešto drugačijem albumu nego što su prethodna dva. U svađi sa Steinmanom, a pritisnut zahtevima izdavačke kuće, Loaf je bio prinuđen da traži usluge drugih autora, pa i da se sam oproba kao autor, snimivši album koji je bio u potpunosti lišen Steinmanove operske pompeznosti i gotovo u poptunosti lišen hard rock prizvuka (iako je gitaru odsvirao čuveni blues rock/hard rock gitarista Rick Derringer). No ne može se reći da je rezultat razočaravajući – album sadrži pregršt pesama vrednih pažnje: naslovna numera zanimljivog ritma ostaće u Loafovom repertoaru dugo nakon objavljivanja albuma, sjajna obrada pesme „Promised Land“ Chucka Berryja je pomalo na tragu naslovne numere sa prethodnog albuma, „Fallen Angel“ spada u najlepše Loafove balade, a uvodna „Razor’s Edge“ predstavlja jedan od njegovih vokalnih vrhunaca; i pop-obojena „Priscilla“, duhovita „You Can Never Be Too Sure About The Girl“ i balada „Don’t You Look At Me Like That“, duet sa Dale Krantz-Rossington (nekadašnjom članicom The Rossington-Collins Banda i suprugom Garyja Rossingtona, gitariste benda Lynyrd Skynyrd) imaju svog šarma. Midnight At The Lost And Found je, ako ništa drugo, pitak album koji zavređuje pažnju kao jedan od retkih Meat Loafovih nemeatloafovskih albuma.

Bad Attitude (1984)

 

Bad AttitudeBad Attitude predstavlja Loafov povratak onome u čemu je najbolji: hard rock himnama, baladama i duetima sa pevačicama božanstvenog glasa (Clare Torry u „Bad Attitude“ i Zee Carling u „Jumpin’ The Gun“), uz prateću ikonografiju – omot je urađen u stilu omota za Bat Out Of Hell i Dead Ringer. Čak se i Steinman pojavio na albumu kao autor, potpisujući, doduše, samo dve pesme: „Nowhere Fast“, koju je prethodno, u nešto drugačijoj verziji, snimila grupa Fire Inc. za mjuzikl Vatrene ulice – iako je verzija grupe Fire Inc. poznatija, Loafova, „rokerskija“, je svakako upečtaljivija – i baladu „Surf’s Up“. Naslovna numera, duet sa pevačem grupe The Who, Rogerom Daltreyjem, u kome Loaf i Daltrey, u ulogama mladića i zrelog čoveka, optužuju jedan drugog da imaju „lošu narav“, jedan je od najblistavijih bisera Loafove karijere, ali za njom ne zaostaje puno ni najveći hit sa albuma, „Modern Girl“, u kojoj se pojavljuje pevačica Clare Torry (poznata po pojavljivanju u pesmi „The Great Gig In The Sky“ Pink Floyda). Balade „Piece Of the Action“ i „Cheatin’ In Your Dreams“ malo odstupaju od šablona koji je Steinman postavio na Bat Out Of Hell, ali balada „Sailor To A Siren“ predstavlja jednu od „moćnijih“ power balada osamdesetih. Iako se sa Bad Attitude Loaf našao na ivici da napravi potpuni zaokret ka hard rocku – gitaru na albumu je svirao Bob Kulick, koji je pre toga sarađivao sa grupom Kiss (njegov brat Bruce kasnije će postati član Kissa) i Paulom Stanleyjem – on to ipak nije učinio; „Nowhere Fast“, „Don’t Leave Your Mark On Me“ i „Sailor To A Siren“ će svojim zvukom donekle najaviti Loafov sledeći album.

Blind Before I Stop (1986)

 

Blind before I stopDruga polovina osamdesetih predstavljala je drugo zlatno doba hard rocka, a Meat Loaf je imao materijal za hit album. Avaj, produkcija je poverena Franku Farianu, nemačkom autoru i producentu izrazito pop senzibilteta (poznatom po saradnji sa grupama Boney M i Milli Vanilli, između ostalih). Rezultat je bila mešavina synthpopa i hard rocka, stilski veoma nalik soundtrack albumu (objavljenom iste, 1986. godine) za film Top Gun. Album je ipak imao da ponudi nekoliko dobrih pesama: uvodnu „Execution Day“, (u snimanju ove i još dve pesme učestvovao je čuveni saksofonista Mel Collins), „Rock ’n’ Roll Mercaneries“, duet sa pevačem Johnom Parrom sličnog pop rock/hard rock profila, te duhovito dvosmislenu hard rock himnu „Blind Before I Stop“ („Oslepećeš ako ne prestaneš“ je ekvivalent upozorenju „Od toga se suši kičma“); „Masculine“, koja svojim govornim uvodom dobija itvestan ironični prizvuk i svakako dobija na šarmu, jedan je od bisera Loafove karijere, a sjajna „Rock ’n’ Roll Hero“ je mudro odabrana za poslednju na albumu. Sa druge strane, pesme „A Man And A Woman“ i „Special Girl“ previše odišu duhom popa osamdesetih da bi se dopale i najzagriženijim Loafovim fanovima. Sve u svemu, Loaf je priliku da snimi album koji bi, i u ogromnoj konkurenciji glam metal albuma, postao jedan od boljih hard rock albuma druge polovine osamdesetih, nažalost, propustio.

Live At Wembley (1987)

 

Live at WembleyNakon niza studijskih albuma koji ni po kvalitetu ni po uspehu nisu uspeli da se približe Slepom mišu iz Pakla, Loaf se fokusirao na žive nastupe, uspevši da, nakon iscprljujućih turneja, stvori (ili ponovo oformi) ogromnu bazu fanova u Britaniji. Live At Wembley (koji nije snimljen na čuvenom hramu fudbala, već u Wembley Areni, višestruko manjeg kapaciteta) predstavlja Loafov live prvenac i Loafov live vrhunac. Pesme sa Blind Befor I Stop zvuče upravo onako kako je trebalo da zvuče na samom albumu, ali je i ostatak pesama prilagođen duhu vremena u kome je album nastao – tako „Two Out Of Three Ain’t Bad“, sa dugačkim gitarskim soloom, postaje tipična ’80s power balada; sa druge strane, „You Took The Words Right Out Of My Mouth“ i „Paradise By The Dashboard Light“ nisu nepotrebno razvučene (kakve su neretko na ostalim Loafovim live izdanjima). Album zatvaraju najbolja live verzija pesme „Bat Out Of Hell“ (savršene za otvaranje koncerta, ali zauvek obeležene žigom „pesme koja se čuva za kraj“) i medley sačinjen od rock ’n’ roll klasika – praksu uvršćivanja obrada na live albume Loaf će nastaviti i na kasnijim izdanjima.

Ostavite komentar: