Album po album: Korn (2003 – 2013) – Evolutivni koraci napred

Početkom dvehiljaditih, Korn se našao istrošen, u mnogobrojnim problemima sa članovima kao i bez ideje kuda dalje ići. Nakon šestog albuma “Take a Look in the Mirror“, 2005. godine bend napušta dugogodišnji gitarista Brian “Head” Welch u ne baš najboljoj atmosferi. Bend nastavlja dalje kao kvartet (uživo svakako postoji još jedan gitarista, ali više kao pomoć za nastupe uživo nego kao legitiman član benda) u sledeće poglavlje svoje karijere koje će definisati novi, eksperimentalni pokušaji i kasniji ponovni povratak na stare staze.

See You on the Other Side (2005)

See You on the Other SideAlbum koji je možda najviše približio Korn nekom MTV pop senzibilitetu. Ovoga puta kao kvartet, bend se odlučio da promeni izdavačku kuću i da počne sa novim inovativnim potezima. Saradnja sa produkcijskim timom “The Matrix” (koji je bio poznat po saradnji sa Avril Lavigne, Shakirom i Britney Spears) kao i Atticusom Rossom je dala bendu mnogo izraženiji industrial, kao i pop zvuk. Metal gitare su i dalje prisutne, ali su mnogo manje u službi ispoljavanja nekih agresivnih, sirovih momenata, već više kao topli zvučni “zid” koji popunjava prostor. Pomalo potcenjeno izdanje kojim je bend definitivno pokušao da osveži svoj zvuk sa različitim zanimljivim idejama, mada albumu definitivno fale pesme koje su upečatljivi hitovi. Kao singlovi su objavljeni “Twisted Transistor” i “Coming Undone” koji donekle imaju šarma, ali nisu ni blizu nekih ranijih radova. Zapravo, iz senke su mnogo više ostavile utisak pesme poput “Liar” koja gotovo da zvuči kao da Michael Jackson koketira sa modernim Korn metal zvukom dok završna balada “Tearjerker” predstavlja i pomalo zaboravljeni dragulj koji daje prostora Davisu da još jedanput ispusti svoju dušu kroz atmosferu nalik na hladnu prazninu. Ovo je ujedno i poslednji album na kom se pojavio originalni bubnjar David Silveria, koji je takođe tokom 2006. godine napustio bend.

Untitled (2007)

UntitledBend je bio sveden na trio u odnosu na originalnu petorku, ali to nije sprečilo bend da nastavi sa daljim snimanjem. “Neimenovani” album je nastavio dalje sa eksperimentisanjem, ovoga puta mnogo više sa industrial zvukom. Saradnja sa bubnjarom Terryjem Bozziom i Brooksom Wackermanom je donela mnogobrojne nove ideje (Johnatan Davis je takođe doprineo svirajući bubnjeve na nekoliko pesama). Korn je nastavio dalje saradnju sa Atticusom Rossom, koji je producent na ovom albumu. Davis je izjavio da posmatra ovo izdanje kao Kornov “industrial album”. Zanimljivo je da je Bozzio u početku bio planiran da svira na turneji sa bendom, ali su neki od njegovih zahteva bili neprihvatljivi za bend (jedan od zahteva je bio da bude trajni član benda i da ima pravo na 25% zarade što je za bend bilo “uvredljivo”). Muzički, bend je nastojao da eksperimentiše sa mnogobrojnim perkusijama, atmosferičnim sintovima, gotovo filmskim, sinematičnim deonicama. Ponovo, Korn se razaznaje u pogledu nekih starih karakteristika, ali se nadovezuje na eksperimentalne procese prethodnog albuma i razvija ih dalje. Saradnja sa Joeyom Jordisonom iz Slipknota je uticala na bend da tokom nastupa uživo koristi neke elemente koji aludiraju na Slipknot instrumentarijum (dodatne perkusije, različite klavijature i sempleri). Ponovo, singlovi sa albuma su zvučali “ok” ali je tolika tendencija ka eksperimentisanju definitivno drastično uticala na manjak direktnijih, snažnih hitova. “Evolution” je prilično monotona, “Hold On” je inspirisala spot koji je poslužio bendu da se malo više zabavi i sprda sa samim sobom, mada sama muzika nije toliko ubedljiva. S druge strane, pesme poput “Kiss” i “Starting Over” (kao i sam intro albuma) su prijatne svetle tačke. Sve u svemu, slojevit album kojem treba pružiti priliku više puta da bi otkrio sve što ima, samo je pitanje strpljenja. Ako tražite instant Korn sonične napade po kojima su poznati na prethodnim albumima, teško da će biti za vas.

Korn III: Remember Who You Are (2010)

Remember Who You AreTri godine kasnije, Korn je želeo ponovo da radi sa producentom koji ih je proslavio na prva dva albuma, Rossom Robinsonom. Johnatan Davis, Munky, Fieldy i bubnjar Ray Luzier (koji je na ovom albumu postao trajni član benda) su odlučili da se vrate starim, sirovim korenima i u potpunosti napuste Pro Tools tretmane i multinaslojavanja deonica. Robinson je tražio od benda da svoje deonice izvodi i snimi u maloj prostoriji, nasuprot tome što je Korn imao pristup mnogo većim studijima. Album je često opisan kao mnogo jednostavniji i sa tendencijom ka sirovoj emocionalnoj katarzi. Robinson se nije libio da ponovo primenjuje svoje psihološke trikove na bend, pogotovo Johnatana Davisa u cilju što iskrenijeg performansa. Davis se kasnije požalio da čitav proces snimanja nije bio nimalo zabavan i da ga je maltene doveo do suza u svakoj pesmi. Nakon završetka albuma, Davis je tvrdio da je zbog psihološkog maltretiranja od strane Robinsona morao da se vrati psihoterapeutu usled drastične regresije u mentalne probleme sa kojima se pevač borio tokom godina. Muzika podseća na neke ranije dane benda, premda je sam materijal tokom većine albuma osrednji. Ipak, sa albuma bi se mogla izdvojiti “Oildale (Leave Me Alone)” koja odiše mračnim i atmosferičnim zvukom, teškim rifovima kao i Davisovim povratkom u emocionalnu labilnost.

Path of Totality (2011)

Path of TotalityAko je Korn na prethodnim albumima bio delimično u elektronskim vodama, ovaj album je u potpunosti odveo bend u dubstep/metal vode. Davis je oduvek bio veliki fan elektronske muzike (ponekad i nastupa kao DJ pod pseudonimom J Devil) i ovoga puta je želeo da bend pokuša da napravi još jedan korak u nepoznato. Saradnja sa mnogobrojnim velikim imenima iz sveta elektronske muzike (Skrillex, Noisia, Downlink, Excision) je dovela do albuma koji je posle dužeg vremena imao mnogo jasniju dinamiku i energiju. Na mnogo načina kombinacija dubstep i drum ‘n’ bass zvuka uz manje izražene gitare i vokal je dovela do mnogo čvršćeg i “metalskijeg” zvuka nego na prethodnih par albuma. Lično, album ima izgrađen stil i puls koji čini svaku pesmu prilično dopadljivom. Pesme poput “Chaos Lives in Everything“, “Narcissistic Cannibal” i “Get Up” su među najsnažnijim pesmama koje je bend objavio u poslednjih desetak godina.

The Paradigm Shift (2013) 

The-Paradigm-ShiftU pauzi između poslednja dva albuma, Brian “Head” Welch se konačno pomirio sa preostalim članovima i vratio u Korn posle osam godina. Headov povratak je drastično uticao na novi/stari zvuk benda, koji je definitivno vratio gitare u prvi plan, s tim što je uticaj elektronike i dalje prisutan. Na neki način je načinjena uspešna sinteza ova dva elementa. Već od samog početka prve pesme “Prey for Me” je jasno da Korn ima novu, svežu energiju i da su pesme, uz “Path of Totality” numere među najsnažnijim singlovima koje smo imali prilike da čujemo od Korna tokom protekle decenije. Među najboljim pesmama se izdvajaju “Spike in My Veins“, kao i singl “Never Never” koji je iznenadio mnoge fanove jer je u potpunosti drugačija stilski u odnosu na ostatak albuma a objavljena je kao prvi singl (zvuči kao da je deo “Path of Totality” albuma). Odličan povratak benda na neke stare staze u novom ruhu, sa miksom “Issues” zvuka, kao i “Untouchables” atmosfere, po rečima članova legendarnog sastava.

Ostavite komentar: