Album po album: Korn (1994 – 2003) – Novo lice metal muzike devedesetih

Sa krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka, rok/metal scena je počela da doživljava transformaciju. Većina rok bendova, koji su svoju estetiku bazirali ili na glamuru, ekscentričnosti i generalno ekstrovertnijem duhu (ako posmatramo, recimo, većinu glam rock/metal sastava) ili na uličnom, agresivnom mačo mentalitetu (thrash metal) dosegli su krajnje granice (Dee Snider je i sam bio govorio da je, kao i sa svakim žanrom muzike koji je pronašao svoje mesto na tržištu, muzika i imidž mnogobrojnih bendova postala gotovo “fabrička” i da je došlo do prezasićenja tržišta i manjka novih ideja i identiteta). Takođe, duh vremena i mentalitet ljudi je počeo da se menja.

U tom smislu, početkom devedesetih je počela da izranja na površinu i u mainstream okruženje tzv. “alternativna” scena koja je donela veliki broj novih sastava sa svojim snažnim izrazom sa svežim mladačkim gnevom ispoljenim u drugačijoj muzičkoj formi. Zvuk Nirvane, Alice In Chainsa, Pearl Jama, Soundgardena, Nine Inch Nailsa, Stone Temple Pilotsa i mnogih drugih je preuzeo primat na sceni sa svojim nešto tamnijim zvukom, atmosferom i introvertnijim pristupom. Premda je zvuk navedenih sastava bio i dalje agresivan i sirov do određenog nivoa, većina ovih bendova je više naginjala ka žestokom rok, pank zvuku i osvrtom na psihodelični rok iz doba sedamdesetih koji je samo na momente prelazio u metal područje. Do 1994. godine i tragične smrti Kurta Cobaina, grunge era, koja je bila najznačajnija pojava u muzici početkom devedesetih, je već počinjala da bledi i bilo je vreme za novu promenu. Jedan od bendova koji se često navodi kao sastav koji je definisao novu eru često opisanu kao “nu metal” je petočlani skup iz Bejkersfilda, Kalifornija – Korn.

Korn je bio među prvim bendovima iz devedesetih koji je na već uspostavljenu atmosferu grunge bendova dodao žestoku metal oštricu, ali su muzički elementi i uticaji dolazili iz bendova poput Faith No More, Red Hot Chili Peppers i Mr. Bungle. Fank, hip-hop, možda pomalo i džez, kao i industrial/tehno/dens elementi su postali neodvojivi deo zvuka benda koji je na to dodao teške metal rifove sa sedmožičanim gitara i spuštenim štimom, kao i gruv koji je delovao kao teški čekić koji tuče po čulima (pogotovo na kasnijim albumima). Naravno, imidž i ponašanje na sceni su doneli novoj generaciji novu inspiraciju, koja će doneti sa sobom i nastanak mnogih drugih bendova koji će postati vrlo popularni na svoj način.

Korn (1994)

kornDebi album Korna se često navodi kao izdanje koje je definisalo “nu metal” sa svim njegovim karakteristikama. Bend je na albumu radio sa tada manje poznatim, a kasnije legendarnim producentom Rossom Robinsonom koji je čuven po tome da psihološki tera do krajnjih granica muzičare u cilju što boljeg performansa. “Korn” je album koji predstavlja zanimljivo muzičko, ali i teskobno emocionalno putovanje Johnatana Davisa kroz mnogobrojne teme zlostavljanja, nasilja i problema sa drogom. “Blind” je himna benda i metal muzike uopšte u poslednjih dvadeset godina, sa čuvenim rifom i urlikom Davisa “Are you ready?!”. Na mnogo načina gitaristi Munky i Head su pored rifova oponašali i više ili manje artikulisane zvuke skreča ili semplova koji bi se obično čuli u elektronskoj muzici dok je Fieldy sa svojim karakterističnim zvukom basa, kao i bubnjar David Silveria muzici dao fanki/hip-hop ritmove i gruv tako da je ukupan zvuk benda bio istovremeno mračan ali i vrlo dinamičan i igriv. “Ball Tongue“, “Clown“, “Faget” i “Shoots and Ladders” su takođe među glavnim hitovima sa albuma i predstavljaju na pravi način sve ono što je Korn u tom trenutku. Album je prepun neobičnih aranžmana i idejnih rešenja koja ga na mnoge načine odvajaju čak i od kasnijih, komercijalno uspešnijih izdanja. Završna “Daddy” je pesma koja je možda i psihološki najizazovnija za slušanje pošto pevač tokom pesme doživljava gotovo pravi nervni slom i plače i vrišti nekontrolisano pošto se direktno suočava sa zlostavljanjem koje je doživeo kao vrlo mlad. Snimanje nije zaustavljeno, čak i kada je Davis u potpunosti prestao da peva i samo je vrištao u suzama. Davis nikada nije želeo da izvede tu pesmu uživo sve do 2014. kada je Korn slavio dvadesetogodišnjicu albuma. Nakon toga, izjavio je da ne želi ponovo da to radi jer mu je i dan danas emocionalno teška za izvođenje. Debi nastup Korna se svakako smatra jednim od najoriginalnijih u istoriji rok/metal muzike.

Life is Peachy (1996)

Life is PeachyDve godine kasnije, nakon turneje i promovisanja debi albuma, Korn je imao dovoljno nakupljene kreativne energije i odmah je ušao u studio da snimi novi materijal. U suštini, izdanje je sa više sredstava i iskustva bio delom korak dalje u odnosu na prethodnika, premda je zvuk u osnovi još uvek manje-više sličan. Neke od karakteristika benda su na ovom albumu došle više do izražaja, pre svega Davisovo pevanje koje je čuveno i po džez scat pevanju (naravno, u ovom slučaju je pomešano sa death metal growlom) koje je u ovom slučaju uzelo više prostora, pre svega sa početnom pesmom “Twist“. Ovo je prvi album na kom postoji instrumentalni intermeco (“Porno Creep“), kao i coveri nekoliko pesama (“Wicked” od Icea Cubea, na kojoj je gostovao Chino Moreno iz Deftones, kao i “Lowrider” od fank benda War). Singl “A.D.I.D.A.S.” je ostao upamćen kao jedan od glavnih hitova benda, premda je poslednjih godina ređe primetna u set listi. “Chi” i “Good God” se takođe izdvajaju kao sjajne numere, koje zvuče vrlo efektno uživo. Mišljenje oko albuma je u vreme njegovog objavljivanja bilo različito, ali izdanje svakako ima šta da ponudi. Zanimljivost je da je na pesmi “Lowrider” pevao gitarista Brian “Head” Welch što je bio poklon za njegov rođendan dok je pevač Johnatan Davis svirao gajde u pozadini (što je, uzgred, još jedna od karakteristika zvuka benda koja se povremeno nađe u nekoj od pesama sa albuma). Nešto prijemčivije u odnosu na debi, ali u suštini i dalje zvukom slično izdanje.

Follow the Leader (1998)

Follow the LeaderAlbum sa kojim je Korn postao svetski poznat bend i obeležje čitave jedne generacije devedesetih. Korn je na ovom albumu radio sa novim producentima Steveom Thomsonom i Tobyjem Wrightom koji su ovaj put album učinili da zvuk i performans bude nešto više “poliran” u odnosu na ranije albume. Uticaji hip-hop, dens i tehno muzike su mnogo više prisutni na ovom albumu i bend je uspeo da napravi savršenu kombinaciju svih svojih dosadašnjih ideja i karakteristika i od njih sačini kolekciju pesama koje i dalje poseduju sirovost i agresivnu energiju prethodnika, ali sada predstavljenu u novom, svežem, slušljivijem paketu. Singlovi “Freak on a Leash” i “Got the Life” su eksplodirali na MTVu i zapalili fanove širom sveta. “Children of the Korn” i “B.B.K.” su pesme koje su se takođe izdvojile na ovom albumu. Gostovanja Icea Cubea i Freda Dursta na albumu su se pokazala kao dobitna kombinacija i ovo doba se smatra jednom od visokih tačaka benda. Ovaj period je takođe pratio i žestok život članova benda, koji su neprestano imali žurke sa ogromnom količinom alkohola, droge i seksa. Gitarista James “Munky” Shaffer je izjavio u DVDu benda da su potrošili oko 27.000 dolara samo na alkohol. Johnatan Davis je izjavio da je tokom snimanja vokala za pesmu “It’s On” doživeo da su mnogobrojni ljudi oko njega u prostoriji imali seks i da je zahtevao od producenta kokain ako bi uopšte snimao vokalne deonice.

Issues (1999)

IssuesSamo godinu dana kasnije Korn je već bio u studiju. Nakon legendarnog nastupa na festivalu “Vudstok” pred skoro 300.000 ljudi, bend je imao već spremljen deo materijala i uz novog producenta Brendana O’Briena je bio mnogo više fokusiran na posao, a mnogo manje na zabavu. “Issues” kao rezultat tog rada predstavlja povratak na nešto siroviji i mračniji zvuk benda, koji je imao svetlih tačaka, mada možda ne sadrži toliko zanimljive ideje. “Falling Away from Me” je među najboljim pesmama na albumu, reditelj spota za pesmu je bio frontmen Limp Bizkita, Fred Durst. Među singlovima su se izdvojile i “Somebody Someone” sa ubistvenim rifom na kraju pesme, nešto mirnija “Make Me Bad” dok su intro “Dead” i intermeco “4 U” lepa promena u dinamici čitavog toka albuma. Ukupno pet covera je odabrano za nekoliko verzija albuma koji su nastali kao rezultat MTV takmičenja koje je bend organizovao za fanove (fanovi su slali svoje crteže i vizuelne radove, bend je na kraju odabrao onaj koji im se najviše dopao).

Untouchables (2002)

UntouchablesSa ulaskom u novi milenijum bend je odlučio da predstavi svoj proizvod za 21. vek. Producent Michael Bienhorn je naterao bend da ponovo istraži svoje granice i neprestano zahtevao bolji kvalitet komponovanja, izvođenja i snimanja, što je dovodilo bend do ludila. Ipak, isplatilo se pošto je album transformisao bend u teškog zvučnog monstruma, sa nemilosrdnim gruvom i rifovima od kojih zvučnici “pucaju”. Nažalost, u ovom periodu tenzija u odnosima je počela da zahvata i bend, koji je već predugo uživao u ekscesnom životu. Korn je ipak nekako uspeo da izgura i završi projekat. Usled dugotrajnog rada na albumu, Davis je izjavio da je potrošeno oko 750.000 dolara na sve troškove (bend je plaćao ukupno 15 ljudi koji su pomagali bend tokom pune dve godine). Singl “Here to Stay” je pokazao novu monstruoznu snagu benda uz dodatne atmosferične, gotovo goth deonice. “Hollow Life” je jedna od odličnih polu-industrial/goth, polu-metal balada, dok je “Thoughtless” singl koji je nešto tradicionalnijeg Korn duha (Aaron Paul, čuveni glumac iz “Breaking Bad” serije je tada bio jedan od glavnih likova u promotivnom videu) dok je “Alone I Break” jedna od tiših pesama koja odiše tužnom, mračnijom atmosferom. Premda je album bio veliki uspeh, ovo je bilo jedno od prvih izdanja čija se prodaja drastično umanjila usled internet piraterije.

Take a Look in the Mirror (2003) 

Take a Look in the Mirror“Najgori album koji smo ikada napisali!” To su reči gitariste “Heada” o ovom albumu. Usled slabije prodaje prethodnog albuma “Untouchables”, Korn je bio prinuđen da uđe u studio što pre i snimi novo studijsko izdanje. Usled žurbe i velike diskonekcije u bendu, “Take a Look in the Mirror” je možda na površini izdanje koje ima svetlih tačaka, ali je istovremeno i album sa velikom količinom praznog hoda. Svakako da je ovo izdanje najpoznatije po pesmi “Did My Time” (koja je zapravo komponovana još tokom rada na “Untouchables” albumu), sa čuvenim spotom u kome glumi Angelina Jolie. Pored nje, “Break Some Off” je jedna od jačih razbijačina, pogotovo sa refrenom u kom Davis urla u stilu svojih death metal idola, Cannibal Corpsea. Jedna od pesama koja se izdvojila, možda malo više zbog spota i tematike nego zbog same muzike je singl “Y’all Want a Single” u kom je bend za nekih pedesetak hiljada dolara dao sebi ventil da zajedno sa još nekim ljudima polupa prodavnicu diskova i iskritikuje muzičku industriju. Album je produciran od strane samog benda i predstavlja povratak na nešto siroviji zvuk. Premda album sam po sebi nije toliko loše prošao u javnosti, bend ga smatra prilično usiljenim poduhvatom, koji je bio nakaradno sklopljen u vrlo malo vremena i sa isuviše velikim problemima sa funkcionisanjem benda. Ovo je ujedno i poslednji album na kom je učestvovala originalna postava (gitarista “Head” je napustio bend 2005. godine da bi sredio život i izlečio od zavisnosti, ujedno se posvetio i religiji).

Ostavite komentar: