Album po album: Iron Maiden – Kompleksne vizije (1992 – 2015)


Iron Maiden nikada nije bio naročito poznat po velikim oscilacijama što se tiče odnosa unutar benda ili muzike uopšte. Naravno, bilo je promena članova, svakako je bilo neke evolucije u zvuku, ali nikada one vrste drame po kojoj poznajemo neke druge sastave. S tim u vezi, svakako da je početak devedesetih doneo neke od većih promena u taboru benda.

Nakon čuvenog albuma “Fear of the Dark“, Bruce Dickinson je odlučio da napusti bend 1993. godine da bi se posvetio solo karijeri, i te vesti nisu naišle na naročito dobru reakciju u bendu. Tokom poslednje turneje na kojoj je Dickinson nastupao, Harris je tvrdio da bi Dickinson pevao samo dobro tokom velikih koncerata, dok bi na manjim nastupima samo mumlao u mikrofon. Dickinson je negirao takve tvrdnje i ukazivao da je nakon najave o njegovom izlasku iz benda atmosfera u bendu bila loša i da je bilo nemoguće biti raspoložen tokom nastupa.

Naredne godine bend je preslušavao mnogobrojne snimke dok nisu konačno pronašli pevača Blazea Bayleyja koji je bio nastupao u bendu Wolfsbane, sastavu koji je bio predgrupa Iron Maidenu 1990. godine. Bayley je svakako imao prilično drugačiji glas u odnosu na Dickinsona, što je dovelo do različitih reakcija od strane fanova.

Fear of the Dark (1992)

Ovaj album je još jedan sa nekim od čuvenih himni metal muzike koji je možda jednim delom označio kraj još jedne ere benda. Bruce Dickinson je nakon ovog albuma napustio bend zarad solo karijere, a istovremeno je ovaj album označio završetak saradnje sa producentom Martinom Birchom, odnosno prvi album na kom je basista Steve Harris učestvovao u produkciji. Dok je prethodni album, “No Prayer for the Dying“, sniman u ambaru koji se nalazio na imanju Stevea Harrisa, što je dovelo do generalno loših rezultata, ovoga puta je Harris odlučio da ga pretvori u pravi studio. Što se tiče zvuka na ovom izdanju, bend je odlučio da eksperimentiše sa pesmama kao što su “Be Quick or Be Dead“, pesmom brzog tempa koja je i bila prvi singl, kao i “Wasting Love“, možda i prva tzv. power balada. Navedene pesme su predstavljale kolaboraciju između Dickinsona i Gersa, dok je s druge strane Harris pisao pesme poput “Afraid to Shoot Strangers“, koja je bila mnogo više politički orijentisana. Pesma “Fear is the Key” govori o strahu od seksualnih odnosa nakon saznanja o AIDSu, pesma je zapravo i napisana u vremenu kada je bend saznao za smrt legendarnog frontmena Queena, Freedieja Mercuryja. Zanimljivo je da pesma “Weekend Warrior” govori o temi fudbalskog huliganizma. Sa albuma su se na kasnijim turnejama zadržale u većini slučajeva naslovna pesma “Fear of the Dark“, kao i “Afraid to Shoot Strangers”, pogotovo “Fear…” koja je postala neizostavni deo nastupa benda. Cover artwork je urađen od strane Melvyna Granta, jer je bend želeo da prilagodi svoju maskotu Eddieja za novo vreme tokom devedesetih. Album je imao osrednje reakcije, s jedne strane izdanje je svakako bilo napredak u odnosu na prethodnika “No Prayer…” u muzičkom i produkcijskom smislu, ali je i dalje bio prilično osrednjeg kvaliteta u odnosu na radove iz osamdesetih. Pozitivni komentari su bili upućeni na Dickinsonov glas, koji zvuči sveže i bez zamora, što je bio sličan komentar i za gitarske deonice.

The X Factor (1995)

Deseti album benda je bio dosta drugačiji u odnosu na bilo šta što je do tada bend objavio, prevashodno usled potpuno novog vokalnog pristupa Blazea Bayleyja. Atmosfera albuma je mnogo mračnija u odnosu na ranije albume, pre svega jer su tekstovi zasnovani na ličnim problemima sa kojima se Steve Harris suočavao u tom vremenu (navodno je bio usred razvoda tokom rada na albumu). Jednim delom je to prikazano i na artworku, gde se može videti da je maskota Eddie seciran od strane mašine. Bend je za ovaj album pripremio mnogo više materijala nego što je obično očekivano od njih. Na albumu se našlo jedanaest od ukupno završenih četrnaest kompozicija, tako da su izostavljene tri pesme, “I Live My Way“, “Justice of the Peace” i “Judgement Day“, objavljene kao tzv. “B-sides”. Neki od koncerata tokom promotivne turneje su otkazani (što će biti slučaj i na narednom albumu, “Virtual XI”) usled povremenih problema sa glasom Blazea Bayleyja. Pesme poput “Man on the Edge“, “Lord of the Flies“, kao i “Sign of the Cross” su se izdvojile kao pesme koje su zaživele uživo čak i kada se Dickinson kasnije vratio u bend. Verzije istih pesama sa Dickinsonovim vokalima se mogu čuti na singlu za pesmu “The Wicker Man“, kao i live albumima “Death on the Road” i “Rock in Rio“. Pesma “The Edge of the Darkness” je zasnovana na filmu “Apocalypse Now”, “Man on the Edge” na filmu “Falling Down” iz 1993., “Lord of the Flies” je zasnovana na istoimenom romanu Williama Goldinga, dok je “Sign on the Cross” zasnovana na čuvenom romanu Umberta Ecoa, “The Name of the Rose”. Album je prihvaćen osrednje, svakako je bilo za očekivati da će nedostatak Dickinsona ostaviti radikalan utisak na fanove, neki kritičari su smatrali da albumu generalno fali snažnog materijala i pamtljivih rifova. Premda bend sam po sebi ne zvuči loše, ne deluje naročito inspirisano i sa manjkom energije. S druge strane, neki su album videli kao osveženje i promenu i pozitivno su reagovali na Bayleyjev vokal.

Virtual XI (1998) 

Ovaj album je bio specifičan po tome što je bend odlučio da uz njega uradi i video igru “Ed Hunter“. Pored toga, bend je odlučio da iskoristi 1998. godinu i svetsko prvenstvo u fudbalu da unese i elemente ovog sporta u okviru svoje promotivne turneje. Bend je organizovao nekoliko fudbalskih mečeva u kojima su učestvovali i razni poznati muzičari kao i profesionalni fudbaleri iz Velike Britanije. Ideja za artwork je prvobitno bila u vezi sa idejom virtuelne stvarnosti, kao što donekle i naziv albuma sugeriše. Ipak, bend je zatražio da se artwork poveže i sa fudbalom, koji je 1998. bio svakako vrlo aktuelan. Što se tiče snimanja instrumentalnog dela albuma, neke od deonica klavijatura je ovoga puta odsvirao Harris, umesto bas tehničara Michaela Kenneyja, koji je bio zadužen za te deonice na prethodnim albumima. Nažalost, kao i na prethodnom albumu, ovo izdanje je pratilo otkazivanje nekoliko koncerata u Americi, usled Bayleyjevih učestalih problema sa glasom. Premda je navodno pravi razlog bio u činjenici da je Bayley imao jaku alergijsku reakciju na polen. Ovo će biti i poslednji album na kom će se Bayley nalaziti jer će ubrzo biti zamoljen da napusti bend, dok će se u februaru 1999. godine vratiti u bend Adrian Smith i Bruce Dickinson. Bayley je album video kao mnogo vedriji i življi u odnosu na prethodnika jer je smatrao da su preživeli turneju “X-Factour“, video je da je bend bio dobar kao celina i da su bili na dobrom putu. Što se tiče nekih od pesama, Harris je govorio da tekst pesme “Futureal” govori o stanju “zaključanog uma u virtuelnoj realnosti”. “The Angel and the Gambler” je, po Harrisu, direktna i jasna rok pesma urađena u Maiden stilu. “Lighting Strikes Twice” predstavlja vrlo pozitivnu, “nikad ne reci nikad” pesmu koja u sebi ima mnogo osećanja nade. “The Clansman” je inspirisana filmom “Braveheart” i Harris je bio izjavio da se pesma bavi temom kakav je osećaj pripadati zajednici koju pokušavaš da izgradiš i onda treba da se boriš da je ne izgubiš. Nakon što se Dickinson vratio u bend, Iron Maiden je nastavio da izvodi uživo pesme “Futureal” i “The Clansman”.

Brave New World (2000)

Dvanaesti album Maidena je bio velika prekretnica za bend. Ne samo da su se u bendu ponovo našli Bruce Dickinson i Adrian Smith, već je u bendu ostao i gitarista Janick Gers, tako da je bend po prvi put sekstet. Naziv albuma i pesme je preuzet iz romana Aldousa Huxleyja. Pesme su komponovane još tokom The Ed Hunter turneje koje su kasnije snimljene u Parizu. Mnoge od pesama su postale klasici i deo nastupa uživo. Počevši od “The Wicker Man“, preko “Brave New World“, “Blood Brothers” (koja govori o Harrisovom preminulom ocu) i “Out of the Silent Planet“. Album je predstavljao sjajan, bombastični povratak benda u visine njihovih najboljih albuma i posebno naglasio zadovoljstvo usled povratka starih članova. Turneja za ovaj album je nazvana “Brave New World Tour“, gde je bend snimio čuveni Rock in Rio nastup koji je ostao zabeležen među najznačajnijim u Maiden istoriji. Što se tiče nekih od pesama, po rečima Dickinsona, “The Wicker Man” je sasvim slučajno nastao kada je Smith svirao rif sa kojim se poigravao, Dickinson je počeo da peva pamtljivu melodiju, a potom je Harris započeo sa bas linijom. Ovo je ujedno jedna od prvih pesama koja je komponovana kada je bend u celosti bio zajedno. Tokom pisanja teksta, Dickinson je nastojao da dobije sličan osećaj onom kada se nalazi na sceni i veliki broj ljudi peva i uzvikuje zajedno sa njim. S druge strane, “Out of the Silent Planet” je pesma koja je preuzela uticaje iz naučno-fantastičnog filma “Forbidden Planet”, kao i istoimenog romana C. S. Lewisa iz 1938. godine.

Dance of Death (2003)

Ovaj album je nastavio dalje novu eru benda u novom veku sa prvom (u potpunosti) akustičnom numerom koju je bend do tada uradio, “The Journeyman“. Na ovom albumu se takođe nalazi pesma “New Frontier“, jedina na kojoj se kao deo kreativnog procesa našao i bubnjar Nicko McBrain. Čitav album je snimljen analogno. Tokom promotivne turneje Dickinson je koristio mnoge teatralne elemente tokom nastupa, koristeći razne maske i kostime. Pesma “Dance of Death” govori o Dickinsonovom pogledu na ideju ljudskog kloniranja. Kao neko ko je postao hrišćanin u međuvremenu, Dickinson je kroz pesmu izneo stav da smatra da je Bog stvorio čoveka i da on treba da nastavi da ga stvara jer mu on daje dušu. Ukoliko čovek stvara čoveka, to u velikoj meri podseća na ljudski pokušaj stvaranja čudovišta u epruveti. “Montségur” je pesma koja se bavi padom Katarskog uporišta tokom Katarskog krstaškog rata 1244. godine. Dickinson je smatrao da postoje mnoge priče iz istorije koje na mnogo načina pokazuju paralele sa današnjim dešavanjima u svetu. “Paschendale” se bavi bitkom kod Pašendala tokom Prvog svetskog rata. Komponovao ju je Smith, koji obično doprinosi u više komercijalnim, kraćim pesmama benda, ali je ovoga puta odlučio da napiše tradicionalnu Maiden epsku pesmu. “Face in the Sand” se bavila tadašnjim ratnim stanjem u Iraku, odnosno reakcijom medija na tadašnje događaje. Dickinson je govorio o ideji kako je zamišljao mnogobrojne slike o pesmu u pustinji i ideji kako mnogobrojna carstva bivaju srušena i nakon toga nestanu. Album je viđen kao još jedan dobar proizvod i potvrdio bend kao legendaran i još uvek važan.

A Matter of Life and Death (2006)

Nakon uspešnih nastupa po festivalima, bilo je vreme za novi materijal. Nov album je ponovo bio pod producentskom palicom Kevina Shirleya, koji je zajedno sa bendom još od “Brave New World” dana do danas. Ovaj album je interesantan po tome što zapravo nije urađen master, tako da je publika imala prilike da čuje potpuno “živ” zvuk benda, bez ikakvih zvučnih dorada. Dickinson je govorio da je album na mnogo načina pun delova koji su samo jednom izvedeni. Da je zvukom teži i progresivniji nego bilo šta do sada, i to ne u smislu nalik na bendove kao što je Dream Theater, već prog zvuk iz sedamdesetih. Tokom turneje, bend je imao tendenciju da svira ceo album tokom nastupa, što je imalo različite reakcije. Nicko McBrain je smatrao da je ideja sjajna i da je album “najbolji koji je snimio sa ovim bendom”. Među pesmama su se izdvojile “The Reincarnation of Benjamin Breeg” i “Different World“, koja je postala hit i našla se na mnogim radio stanicama. Reakcija na album je takođe bila sjajna, s obzirom da su mnogi smatrali da je Iron Maiden uspeo da prevaziđe same sebe. Pored toga, utisak je bio da album poseduje sve što jedan Iron Maiden treba da ima – uzbuđenje, sposobnost benda da bude narator interesantnih priča, agresivne rifove, impresivne solo deonice kao i interesantne harmonije.

The Final Frontier (2010)

Što je album kasniji, materijal sve duže i duže traje i “The Final Frontier” traje impresivnih 76 minuta i 34 sekunde, trajanje koje je jedino uspeo da prevaziđe naredni album “The Book of Souls”. Naziv albuma je na mnogo načina ukazivao da je ovo možda i poslednje izdanje, s obzirom da je Harris u nekoliko navrata pre albuma govorio da bi voleo da bend objavi petnaest albuma. Ipak, kasnije je većina benda ukazala da bi svakako bili zainteresovani za dalja izdanja i turneje u budućnosti, naročito ukoliko bi svi bili zainteresovani. Interesantno je da je ovaj album vrlo malo pripremljen, što je neobično, pošto je među najkompleksnijim izdanjima. Na ovom albumu je Steve Harris bio deo komponovanja svake od pesama po četvrti put. Vremenom je basista postao vrlo udubljen u kompoziciju i pisanje tekstova tako da je većinski postao autor u bendu, dok bi ostali članovi donosili po pesmu ili dve. Tekstovi, koji su pisani većinom od strane Dickinsona su, po Harrisovim rečima, nastali kao inspiracija iz ekonomske recesije iz 2007. godine. Premda album sam po sebi nema zvaničnih singlova, pesme kao što su “El Dorado” i “Sattelite 15… The Final Frontier” (njen drugi deo) su bile među glavnim promotivnim pesmama kada je objavljen album. Dave Murray je pomenuo da je bend kombinovao energične rock pesme sa dobrim gruvom zajedno sa kompleksnim, progresivnim pesmama. Dickinson je objasnio da je ovaj album postepeno postao najveće odstupanje od onoga što je Maiden do sada radio. Janick Gers je smatrao da je bend ovim izdanjem otišao do ekstremnih granica. Naravno, reakcije na album su bile i više nego pozitivne, gde je težnja ka bizarnim i kompleksnim deonicama više nego uspela i da je tempo albuma vrlo interesantan i osvežavajući nakon tri decenije postojanja benda. Opšti utisak je bio da je bend uspeo da ostvari veće vizije nego što su i sami sanjali.

The Book of Souls (2015)

Poslednje izdanje Maidena je malo više pratilo nerado stanje Bruce Dickinsona, koji je oboleo od kancerogenog tumora na jeziku. Neko vreme je morao da se podvrgne terapiji, što je odložilo turneju do 2016. dok se Dickinson nije u potpunosti oporavio. Najduže izdanje do sada, koje je uspelo da prevaziđe i prethodni album sa monstruoznom dužinom od 92 minuta, što je dovelo do duplog albuma. Harris je ukazao da su pesme komponovane i snimljene u studiju, što je dodalo na “živom” zvuku. U tom smislu, u potpunosti su napustili pristup u višenedeljnim pripremama materijala pred snimanje i pozitivno dodali na pritisku da odmah reaguju u studiju. Janick Gers je izjavio da je svaki član benda doneo oko jedan sat muzike premda su možda bili zainteresovani da realno iskoriste svega 15 minuta od svakog materijala. Ovaj pristup je doveo do izuzetno širokog spektra muzičkih ideja. Steve Harris na ovom albumu nije bio kreativni nosilac u svim pesmama, za razliku od prethodna dva albuma, pošto je doživeo gubitak starog školskog prijatelja i člana porodice, tako da je ovaj album mnogo više zajednički komponovan. Jedna od pesama koju je uradio zajedno sa Adrianom Smithom, “Tears of a Clown“, ostavila je veliki utisak na Dickinsona, koji je smatra možda i najboljom na albumu. Pesma se u suštini bavi problemima sa depresijom Robina Williamsa i njegovim tragičnim samoubistvom 2014. godine. Poslednja numera na albumu, “Empire of the Clouds“, zamenila je nekadašnju numeru “Rime of the Ancient Mariner” kao najdužu pesmu u Iron Maiden katalogu sa celih osamnaest minuta. Pesma je predstavila Brucea Dickinsona na klaviru po prvi put. Po rečima Adriana Smitha, Dickinson je većinu vremena proveo u zvučno izolovanoj staklenoj prostoriji sa klavirom u studiju i radio na novim pesmama koje je završio zajedno sa Nickom McBrainom. Ovo je ujedno i prvi album još od vremena “Powerslavea” da je Dickinson autor dve pesme na albumu. Nije potrebno reći da su reakcije na album bile fantastične, pogotovo iz razloga što je, po rečima mnogih, teško zamisliti bend koji postoji toliko dugo i koji je objavio toliko materijala, a da je i dalje na ovakav način vitalan i inspirisan. Neverovatno emocionalno putovanje koje beleži neke od najboljih momenata u karijeri ovog benda. Samim tim, ne samo da je album uspeo sa fanovima, već je doživeo i uspeh u smislu da je osvojio nekoliko nagrada, kao i da je postao ogroman komercijalni uspeh. Naravno, treba pomenuti i singl “Speed of Light“, koji je na pravi način ispratio promociju albuma i svojim videom prikazao čitavu zaostavštinu benda od najranijih dana do današnjih trenutaka.

Ostavite komentar: