Album po album: Interpol – Debi iz snova, gubljenja ideja i novi uspon večitih underdogsa (2002 – 2014)

Za svega nekoliko dana, tačnije u nedelju 13. avgusta, Beograd će posetiti jedan od najbitnijih bendova sa početka 21. veka, njujorški Interpol. Ovi večiti underdogsi svetske scene ovom turnejom obeležavaju 15 godina sada već kultnog albuma “Turn on the Bright Lights”. Radi se o bendu, a i albumu, koji su toliki bendovi navodili kao uzor pri stvaranju. Samim tim njihova prva poseta Srbiji je još značajnija.

Interpol je već prvim albumom pokazao koliko vredi i koliko se od ove njujorške četvorke može očekivati. Frontmen benda Paul Banks je unikatna figura, kako svirački tako i kao pevač i tekstopisac. Ukratko, figura koja bi svakom novom frontmenu trebala da služi kao uzor. Celokupna slika benda koju su u poslednjih 20 godina kreirali ne bi bila kompletna ako bi se zanemarila i ostala tri člana. Gitarski pasaži koje tako vešto kreira Daniel Kessler, a koje pritom u savršenom bitu drže Carlos Dengler (koji više nije u bendu) i Sam Fogarino su ništa manje bitan deo Interpola.

Karijera im je nakon debi albuma imala čudan tok, delimično nizbrdo, što je kulminiralo 2010. i albumom „Interpol“ nakon koga su se mnogi pitali da li je bendu došao kraj. Međutim, poslednji album „El Pintor“ pokazao je da bend itekako ima šta da kaže, još uvek.

 Turn on the Bright Lights (2002)

Malo je bendova koji mogu da se pohvale ovakvim debi izdanjem. Započeti karijeru albumom kao što je „Turn on the Bright Lights“ je jasan znak da se od benda može očekivati mnogo. Ta očekivanja su, kako se kasnije ispostavilo, bila na mestu. Ovaj album svakako je obeležio prvu dekadu 21. veka kao jedan od najboljih indi albuma te je postao ono što se naziva „instant classic“. Album kreće sa četiri pesme („Untitled“, „Obstacle 1“, „NYC“ i „PDA“) od kojih je svaka priča za sebe i svaka je postala veliki hit među poklonicima post punk revival-a. Primera radi „NYC“ se bez ikakvog premišljanja može okarakterisati kao jedna od najboljih indi balada u poslednjih dvadesetak godina. Čak je i Moby ovu stvar rangirao kao osmu najbolju pesmu te decenije. Kada album ima ovakvo otvaranje to najčešće znači da je ostatak ili slabijeg kvaliteta ili potpuno zanemariv. Međutim, kod „Turn on the Bright Lights“ to nije slučaj. Svaka sledeća stvar nosi težinu pritom održavajući homogenost i prirodan tok albuma. Mogućnost da svaka pesma na albumu može biti singl, da se sluša odvojeno, a da pride funkcioniše perfektno kao celina je još jedna odlika velikih albuma. Treba istaći i tekstopisačke kvalitete Paula Banksa koji je na ovom albumu briljirao iako se to može prevesti i na ostatak njegove karijere. Naravno, ti tekstovi su svoj život dobili tek kroz sjajne aranžmane. Gitare na ovom albumu imaju svu slobodu ovog sveta, na momente u shoegaze maniru, a već u sledećem su u klasičnom post punku. Za tu slobodu su zaslužni bas i bubanj koji drže pesme zakucane u tačku. I kao šlag na tortu, suva produkcija albuma dočarala je atmosferu i emocije koje „Turn on the Bright Lights“ nosi na pravi način. Ove godine Interpol obeležava 15 godina od ovog albuma turnejom koja između ostalih gradova obuhvata i Beograd. Aktuelnost ovog „intrigantnog indi klasika“ ne jenjava. To pokazuje velika zaintersovanost publike za koncerte širom Evrope na kojima će Interpol ovaj album odsvirati u celosti.

Antics (2004)

Album broj dva je noćna mora svih bendova. Ako imate perfektan debi onda se od vas očekuje da vam kvalitet ne opadne, a da pružite nešto novo jer će u suprotnom kritika to da okarakteriše kao plagiranje samog sebe. Ako, sa druge strane, imate prosečan debi onda se očekuje da se bend poboljša, da pokaže svetu da može bolje. Prvi slučaj se odnosi na Interpol, maestralan debi ali šta dalje? Dve godine radili su na novom albumu „Antics“, napravili deset pesama i uspeli da održe kvalitet koji su sami sebi zadali. Novi album je, u osnovi, nastavio zvuk koji su imali na „Turn on the Bright Lights“ ali je i dao dosta novih momenata. Počevši od bubnja, koji je daleko više slobodan i „razigran“ ali opet sa basom drži osnovu svake pesme. Gitare su manje atmosferične, manje je shoegaze momenata i daleko više rifova. Sa par promena uspeli su da zadrže isti zvuk, a da opet evoluiraju. „Evil“ i „C’mere“ se izdvajaju kao najkvalitetnije pesme na albumu, ali su im jako blizu „Take You on a Cruise“ i „Slow Hands“. Daleko je lakše napraviti izbor najboljih pesama na ovom albumu nego na debiju gde je to maltene nemoguća misija. To naravno ne umanjuje kvalitet ovog izdanja. Šta više „Antics“ je pokupio odlične kritike svih većih časopisa i portala, a rangirao se visoko na listama najboljih izdanja te godine.

Our Love to Admire (2007)

„Our Love to Admire“ označio je kraj saradnje benda sa nezavisnom izdavačkom kućom Matador i prelazak u veliku kuću Capitol Records. Velika kuća, veliki zahtevi i popularnost doveli su na žalost do početka opadanja kvaliteta pesama, što će kulminirati na četvrtom albumu ali o tome kasnije. Treći album Interpola nije loš, ali nije ni dobar. Nalazi se na sredini, ima trenutke koji vas oduševe ali i one neshvatljive. Sa druge strane ovaj album prodavao se daleko bolje od prva dva, a bio je i daleko bolje plasiran na listama. Prva dva albuma digla su lestvicu jako visoko i čini se da njujorška četvorka to nije mogla da održi. Počeli su da se gube u sopstvenim idejama. Na albumu ima dosta klavijatura i orgulja, što je jedan od noviteta u zvuku benda. Aranžmani pesama često deluju nezgrapno, kao da su zbrzani i nedovoljno promišljeni. Bubanj i gitare su počeli da gube unikatnost koju si imali, oslanjajući se na stil Arctic Monkeys-a, Franz Ferdinand-a, The Strokes-a i sličnih. Album je producirao Rich Costey koji je pre toga sarađivao sa bendom Muse na albumima „Black Holes and Revelations“ i „Absolution“ kao i sa bendom Franz Ferdinand na albumu „You Could Have It So Much Better“. To je verovatno delom uticalo na zvuk benda na „Our Love to Admire“. Pesma koja se izdvaja po kvalitetu je „Pioneer to the Falls“ koja i otvara album. Uz nju tu je i traka „The Heinrich Maneuver“.

Interpol (2010)

Šteta je što je album koji nosi naziv po imenu benda ujedno i najgori u njihovoj karijeri. Kratak izlet u veliku kuću je završen, a Interpol se vratio u Matador gde je sve i počelo. Međutim, povratak nije značio i povratak kvaliteta koji su imali. Šta više pali su dalje nego što je to iko očekivao. „Always Malaise ( The Man I Am)??? Ovo je pesma koju je izbacio isti bend koji je svega par godina pre bio jedno od najvećih otkrića? Tu ipak nije kraj promašajima, album ih ima koliko hoćete. Svakog trenutka na albumu se čuje bezidejnost, umor u glasu, pesme snimane po principu „daj šta daš“ samo da izbacimo novi album. Jedina, delimično svetla, tačka albuma je „Barricade“ koja koliko-toliko liči na Interpol. Posle ovog promašaja basista Carlos Dengler je napustio bend.

El Pintor (2014)

Interpol je grcao u nekreativnosti neko vreme, hitno im je bio potreban album koji će da ih vrati na mesto koje su zaslužili sa prva dva i po albuma. Napravili su pauzu od skoro četiri godine, očigledno dobro promislili šta dalje, Paul Banks je preuzeo bas delove od Carlosa Denglera i napravili „El Pintor“ (anagram od Interpol). Bilo je dobro čuti da bend, ipak, ima još nešto da kaže. Na albumu su radili sa producentom Alanom Moulderom čiji je spisak isproduciranih albuma impresivan. Između ostalih Moulder je radio sa Nine Inch Nails, My Bloody Valentine, Ride, The Jesus and Mary Chain, Editors i mnogim drugim imenima. Ispostavilo se kao odličan izbor. Bend na novom albumu zvuči najsličnije „Antics“ periodu. Gitare koje je većinom snimio Daniel Kessler su daleko inovativnije nego što je to bio slučaj na prethodna dva izdanja. Sami aranžmani pesama su završeni, oblikovani u celinu, album koji se sluša u jednom dahu. Nema pesama na albumu koje bi mogle da se rangiraju u sam vrh njihovog stvaralaštva, ali sa druge strane radi se o albumu koji je Interpol vratio gde mu je mesto. „My Desire“ i „Anywhere“ su se izdvojile kao najbolje na albume i brzo postale hitovi. Interpol je opet na samom vrhu alternativne scene, na mestu koje su još sa prvim albumom zaslužili. U kom smeru će ići dalje ostaje da vidimo verovatno tokom sledeće godine.

Ostavite komentar: