Album po album: Alice in Chains (1990–2013) – Heavy metal strana Sijetla

alice-in-chainsPočetkom devedesetih je bilo prilično očigledno da će istrošeni sirovi heavy metal napadi biti zamenjeni grupom bendova sa “alternativnim” pogledom na svet (koji je jednom prilikom bio ismevan od strane Axla Rosea). Premda je većina grunge pokreta koketirala sa pank i rok senzibilitetom sedamdesetih, Alice in Chains je u toj grupi verovatno bio sastav koji je u svojoj srži bio iskonski heavy metal bend sa blues, rock i pank uticajima.

Jerry Cantrell, gitarista sastava se nije libio da komentariše zvuk benda, i u većini slučajeva ga je opisivao kao “klasični heavy metal zvuk”. Kako god ih etiketirali, Alice in Chains će biti među sastavim koji će obeležiti rok muziku devedesetih sa mračnim i depresivnim tekstovima, čuvenim vokalnim višeglasjima Laynea Staleya i Cantrella, teškim sludge rifovima kao i snažnim melodijama koje će ostati deo rok azbuke do današnjih dana. Nažalost, Layne više nije sa nama, ali uz pomoć novog frontmena Williama DuValla i novog materijala, Alice in Chains je bend koji je još uvek daleko od odumiranja, već prilično ozbiljno napada sa poslednjim izdanjima. Treba pomenuti da je Alice in Chains verovatno jedan od retkih bendova čiji je ozbiljan kvalitet neverovatna sposobnost da stvaraju snažne, natprirodne vokalne višeglasne deonice koje nikada nisu bile oslabljene nastupima uživo, svaki ton i kontrola glasa Staleya i Cantrella je jednostavno za divljenje.

Facelift (1990) 

FaceliftDebi kvarteta iz Sijetla je interesantan po tome što je bend već na samom početku imao prilično jasno izgrađen identitet. Neke od pesama su nešto “dinamičnije” i “vedrije” u odnosu na kasnije radove, ali kombinacija teških hard-rock/heavy metal rifova i mračnih tekstova je predstavljala sumornu atmosferu Sijetla, po rečima Cantrella. Najveći hitovi albuma, “We Die Young” i “Man in the Box” su pravi predstavnici osnove zvuka benda u tom vremenu. Alice in Chains se nikada nije plašio suptilnijih, akustičnih nota (“I Can’t Remember” i “Love, Hate, Love“). Cantrell je smatrao da je pesma “I Can’t Remember” bila numera koja je pomogla bendu da pronađe svoj zvuk, dok je pesmu “Love, Hate, Love” smatrao najboljim radom na albumu, uz možda najkvalitetnije vokalne deonice koje je Staley ikada snimio. U svakom slučaju, album prepun interesantnih životnih priča i nota koje su definitivno pronašle snažnu vezu sa mnogobrojnim fanovima.

Dirt (1992) 

DirtAko je “Facelift” odisao kategorizacijom klasika među albumima, “Dirt” je svojom pojavom obeležen kao jedan od glavnih i najznačajnijih albuma devedesetih. Uz mnogo zreliju kompoziciju i kvalitetniji produkcijski rad, “Dirt” je kolekcija teških hitova, bilo da su u pitanju metal gitare i ozbiljni hard rock/metal rifovi, bilo da su u pitanju psihodelične melodije, mračna višeglasja i teskobni tekstovi. S obzirom da je bend u ovom slučaju komponovao materijal tokom turneje, album odiše mračnijom atmosferom u odnosu na prethodno izdanje. Lični favorit “Dam That River” je pesma fantastičnim rifom koji hoda finom linijom između žestokog rok zvuka i čistog heavy metal rifovanja (pesma govori o tuči između Cantrella i nekadašnjeg basiste Seana Kinneya u kojoj je Kinney slomio stočić o Cantrellovu glavu). Nema dovoljno prostora da bi se sve napisalo o neverovatnim rok klasicima sa “Dirta” (“Them Bones“, “Rooster“, “Angry Chair“). Ipak, treba izdvojiti dve epske numere, ubistvenu baladu “Down in a Hole” u kojoj ne samo da je instrumentalni deo na zavidnom nivou, već i fantastičan virtuozitet višeglasja Staleya i Cantrella čini ovu pesmu vanvremenskom. S druge strane, iako nikada nisam bio fan pesme, teško je reći da “Would?” nije ostavila pečat u rok istoriji kao jedna od najčuvenijih rok pesama devedesetih.

Alice in Chains (1995)

Alice_in_Chains_(album)Tri godine kasnije, bend je objavio svoj treći album koji se obratio nekim eksperimentalnijim senzibilitetima. Naravno, za AiC sladokusce tu su hitovi “Grind“, balada “Heaven Beside You” i “Again“, ali čitav album predstavlja skup pomalo čudnih pesama, koje je neophodno slušati više puta i dopustiti im da se “slegnu”. Nažalost, ovo je i vreme kada je dotadašnje koketiranje sa rokenrol načinom života počelo da uzima maha i Staley je lagano tonuo i izgubio nekadašnju energiju, živost i harizmu koja je karakterisala identitet benda (dovoljno je pogledati “Unplugged” nastup tokom kojeg nije bilo teško primetiti da se frontmen mučio sa nekim od svojih deonica, kao i sa slabom fizičkom pojavom). Ipak, treba reći da je ovo album na kom su vokalna višeglasja i muzičke ideje kompleksno koncipirane na takav način da je u mnogim trenucima jako teško pronaći tačnu intonaciju, pogotovo ukoliko pokušate da otpevate deonice oba vokala. Ponovo, lični favorit je pomalo opskurna završna numera “Over Now“, zaista sjajna i emotivna numera koja kao da je jedan od poslednjih pozdrava od Laynea (ako ne računamo “Get Born Again“, singl koji je takođe među pomalo zaboravljenim biserima diskografije ovog benda).

Black Gives Way to Blue (2009)   

Black-Gives-Way-To-BlueČetrnaest godina nakon poslednjeg albuma, nakon mnogo, mnogo teških iskustava (tragična smrt frontmena Laynea Staleya 2002. godine) ostavila je bend u vrlo ogorčenoj, depresivnoj poziciji u kojoj nije bilo sigurno da li bilo ko od preostalih članova benda može uopšte da zamisli život posle takvih situacija. Ipak, nakon nekoliko tribute koncerata u čast preminulom Staleyu, vremenom je bend skupio snage i sa novim frontmenom Williamom DuVallom odlučio da uđe u studio. Konačni rezultat je i više nego iznenađujući, bend je i dalje zadržao svoj snažni identitet, ali ovoga put u novom dobu, sa mnogo moćnijim zvukom i petnaestogodišnjim teretom u srcu koje je trebalo da se iščisti. “A Looking in View” je zla pesma sa teškim sludge rifovima i bubnjevima od kojih se plombe u zubima pomeraju. “Check My Brain” je samo još jedan pokazatelj da Cantrell zna šta radi i kako da od jednog tona načini rif i pesmu koja je među najboljim singlovima benda novijeg doba. Pored njih, “Your Decision” je među lepim akustičnim trenucima, dok je epska “Black Gives Way to Blue” oda i odavanje počasti preminulom Staleyu (uz gostovanje legendarnog Eltona Johna). Lični favoriti – “Take Her Out” i “All Secrets Known“.

The Devil Put Dinosaurs Here (2013) 

the devil put dinosaurus hereSa početnim rifom “Hollow“, jasno je da je AiC pronašao svoj put koji je započeo na prošlom albumu i beskompromisno se kreće dalje. Apsurdno dobar rif sa očekivano mračnom atmosferom, tekstom i spotom koji je u ravni sa najtamnijim danima Trenta Reznora. “Stone” je lep hit za radio ili MTV ili šta god da je od toga svega opstalo u ovom vremenu, ali lično taj rif na bas gitari i sve ostalo tokom pesme ne odaje utisak nečeg od značaja. “Voices” je još jedna od lepih akustičnih balada koje odaju počast starim vremenima ali odišu i blagim optimizmom, koji nije oduvek bio glavna karakteristika benda. “The Devil Put Dinosaurs Here” je jedna od onih psihodeličnih pesama koje nas samo podsećaju da bend još uvek ima šta da ponudi i što se tiče tmurnih, mračnih i psihodeličnih trenutaka. Nekako je prvi deo albuma ostavio veći utisak u odnosu na ostatak, ali bih preporučio slušanje čitavog izdanja, postoji dovoljno kvalitetnih melodija, pamtljvih refrena, rifova i tekstova koje samo potvrđuju da bend još uvek ima svašta da kaže.

2 komentara o “Album po album: Alice in Chains (1990–2013) – Heavy metal strana Sijetla

  • Gordan Lazinica Post author

    Izbegao sam EPjeve jer sam hteo da “ubodem” samo glavne tačke benda, zvanična LP izdanja. Znam da ima sjajnih pesama na EPjevima i drugim “specijalnim” i manjim izdanjima ali sam nastojao da tekst bude koncizan i ne preterano detaljan.

    Reply

Ostavite komentar: